https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Kriminal

Ko je u Srbiju doveo "Eurobank" i zašto već 12 godina traje predistražni postupak o poslovanju ove zelenaške korporacije

Krupan ulov na sitnim mamcima

Mnoge činjenice ukazuju na to da bi „Eurobank" a.d. mogla da krene stopama „Invest banke" i sličnih banaka koje su bankrotirale, nakon što su desetine miliona evra „pozajmile" sa njima i vlastodršcima povezanim licima. U tom slučaju bi Srbija na sebe preuzela obavezu vraćanja deponovanih uloga, a što bi njen budžet opteretilo za više od 100 miliona evra. Kako je zapravo „Eurobank" dospela na srpsko bankarsko tržište još se ne zna, iako se, zvanično, još od 2005. vodi predistražni postupak u Tužilaštvu za organizovani kriminal.

Igor Milanović

Prevarom je počelo, a prevarom će se i završiti poslovanje ćerke-firme grčke „Eurobanke" u Srbiji. „Eurobank" je u Srbiju ušla gotovo neprimetno, a ni danas nije posebno vidljiva u moru od 28 banaka koliko u ovom trenutku drži srpsko monetarno tržište. Ovo što je ovu banku poslednjih nedelja dovelo u žižu, jeste nekoliko zaplena nekretnina zbog nevraćenih kredita.

Šira javnost je za „Eurobanku" čula tek 2005. godine kada je počela da kupuje akcije Nacionalne štedionice, da bi od naredne, 2006. godine ova ćerka grčke banke postala vlasnik i preostalih akcija u državnim rukama. Od 2005. se vodi pretkrivični postupak u Tužilaštvu za organizovani kriminal u vezi ove privatizacije, a ona se našla i na već odavno zaboravljenom spisku od 24 privatizacije čiju istragu od 2011. Evropska unija bezuspešno zahteva od vlade Republike Srbije.

Za one koji su već zaboravili, da se podsetimo žalosne priče o pljački Nacionalne štedionice osnovane 2002. godine, da bi se već krajem te godine krenulo u njenu privatizaciju. Prilikom osnivanja NŠ država joj je poklonila skoro sve objekte tadašnjeg ZOP-a (Zavod za obračun i plaćanje, pre toga SDK) koji su se po pravilu nalazili na najboljim lokacijama u svim mestima u Srbiji. Iako se radilo o desetinama hiljada kvadratnih metara najkvalitetnijeg poslovnog prostora, Mlađan Dinkić je 2006. njihovu vrednost procenio na samo 3,9 miliona evra!?!

Uz pomenuti prenos imovine NŠ je od države dobila i isključivo pravo isplate stare devizne štednje, odnosno posao vredan 4,2 milijarde evra. Osim toga, država je godinu dana davala plate radnicima ugašenog ZOP-a koji su prešli u Nacionalnu štedionicu zajedno sa kancelarijama koje su koristili. Sve to je Dinkić kasnije procenio na 1,2 miliona evra!?!

Prva prodaja akcija Nacionalne štedionice privatnim preduzećima i licima usledila je krajem 2002. godine, da bi već u novembru 2003. Liberalna stranka optužila Mlađana Dinkića da laže javnost tvrdnjom kako je Štedionica i dalje u većinskom državnom vlasništvu. Liberali su tada izneli podatak kako je državni udeo simboličnih 12 odsto, iako je država kao osnivački ulog unela pet miliona dolara u gotovini i imovinu i prava tada vredne desetine miliona dolara.

Tadašnji guverner Narodne banke Radovan Jelašić potvrdio je ove informacije stranke Dušana Mihajlovića, uz ogradu kako je u direktnom vlasništvu države manje od 15 odsto akcija Štedionice, ali indirektno, preko banaka koje su u većinskom državnom vlasništvu Srbija upravlja većinskim paketom. Guverner je jedino zaboravio da objasni kako i zašto je državni kapital, isplaćen iz budžeta, prebačen u vlasništvo dve banke u državnom vlasništvu. Možda zato što je direktor jedne od tih banaka, „YU Garant banke", bio Nemanja Kolesar, čovek tadašnjeg režima zadužen za prljave poslove.

Zanimljivo je da je konsultant i pri osnivanju Nacionalne štedionice, kao i kasnije kod početka njene privatizacije, bila nemačka firma „Sparkassenstiftung" za koju se tada tvrdilo da je preko Hajvord računa u Mađarskoj jedan od najvećih finansijera Mlađana Dinkića i njegove stranke G17 Plus.

Inače, URS, stranka proistekla iz G17 Plus, u oktobru 2013. u svom obraćanju javnosti demantuje deset godina ranije datu izjavu guvernera Jelašića i potvrđuje kako je u jesen 2003. država propustila da iskoristi svoje pravo preče kupovine akcija i dozvolila da njen udeo u vlasništvu Nacionalne štedionice padne na samo 10 odsto.

Krajem juna 2005. godine dolazi do četvrte emisije akcija Štedionice kada se konverzijom objekata nekadašnjeg ZOP-a u deonice državni udeo povećava na 37,7 odsto. Interesantno je da je URS 2013. tvrdio kako je tada konverzijom bilo obuhvaćeno samo 10 objekata. Šta je bilo sa ostalima?

U svakom slučaju, tu poslednju emisiju akcija koriste i privatni investitori koji dolaze u posed preostalih 62,3 odsto kapitala. Ubrzo Vojin Lazarević i Vuk Hamović, kao najveći akcionari, svoje akcije prodaju grčkoj „EFG Eurobanci", što zatim čine i ostali mali akcionari. Država će svoje akcije prodati godinu dana kasnije, kada Grci postaju jedini vlasnici Nacionalne štedionice, u međuvremenu preimenovane u „Eurobank Srbija" a.d.

Koliko su Vuk Hamović i Vojin Lazarević dobili para za svoje akcije neće se nikada saznati, ali je Srbija za svojih 37,7 odsto, po Dinkićevim rečima, dobila 38 miliona evra. On je u vreme kada je Nacionalna štedionica osnovana bio guverner Narodne banke, a u trenutku njene potpune prodaje Grcima bio je ministar finansija. Za samo 38 miliona evra Srbija je grčkoj bankarskoj grupi prepustila banku sa razrađenom mrežom filijala, ugovorenim poslovima isplate stare devizne štednje i desetinama hiljada kvadratnih metara poslovnog prostora. Nije, zato, uopšte čudno što Evropska Unija od ovdašnjih vlasti zahteva konačno razjašnjenje ove više nego sumnjive privatizacije.

Grčka bankarska grupa „Eurobank Ergasias", koja je danas vlasnik „Eurobank Srbija a.d.", treća je po veličini banka u Grčkoj, ali je pod posebno jakom kontrolom Evropske centralne banke kao jedan od korisnika takozvanog „finansijskog kišobrana", odnosno programa pomoći koji je ECB odobrila grčkim finansijskim ustanovama pogođenim privrednom krizom.

Prodajom 2012. svojih udela u poljskoj „Polbanci" i turskoj „Tekfenbanci" "Eurobank Ergasias" je uspela da pribavi spasonosnih 1,9 milijardi evra kojima je odložila svoj bankrot. Američki milijarder Vilbur Ros je 2014. uložio 1,3 milijarde evra što je grčkoj bankarskoj grupi ulilo nadu da će, možda, uspeti da preživi. Revizori iz ECB-a, međutim, smatraju kako "Eurobank Ergasias" mora i dalje da nastavi sa prodajom svojih stranih predstavništava kako bi smanjila troškove i povećala nivo sopstvenog kapitala. Na udaru se tako našla i „Eurobanka" u Srbiji.

Još od početka globalne privredne krize govori se o tome kako će većina stranih banaka da se povuče sa srpskog tržišta, što se i dešava. Najpoznatiji primer je upravo grčka „Alpha" banka koju je kupila AIK banka, ali je zdrave kredite kupila „Eurobanka". Poslednjih godina broj banaka u Srbiji se sa 35 sveo na 28, a sada se najviše priča o skoroj prodaji „Sosiete Ženeral" banke.

Vlasnici „Eurobanke" su u posao u Srbiji uložili oko 100 miliona evra, ali su taj novac uveliko već povratili i sklonili u inostranstvo. Preuzimanjem Nacionalne štedionice, odnosno objekata nekadašnjeg ZOP-a, ova banka bi morala da bude skoro na svakom ćošku u Srbiji. Pošto to ni blizu nije slučaj, jasno je da je većina poslovnog prostora prodata kako bi se brzo vratio uloženi kapital. Pitanje je, zato, koliko bi „Eurobanka" mogla da ostvari prodajom svoje ćerke u Srbiji.

Narodna banka Srbije smatra kako „Eurobanka" nije posebno izložena rizicima takozvanih loših kredita, što se ne poklapa sa mišljenjima unutrašnje bančine kontrole, ali i revizorima iz ECB-a, koji koriste dosta drugačiju metodu procene rizika. Veliki deo kredita je dat povezanim licima, tvrdi naš izvor iz „Euobanke", i njih ECB najviše tretira kao loše kredite, ali to ne čini NBS. Radi se o desetinama miliona evra koji nikada neće biti vraćeni.

U Srbiji je ovaj način prevare i pljačke državnog budžeta odavno poznat. Treba se samo setiti slučajeva „Invest banke", „Metals banke", „Univerzal banke"...

Pojednostavljeno rečeno, banka novac dobijen od komintenata kroz kredite daje pravnim i fizičkim licima za koja se unapred zna da neće biti u stanju da pozajmljeno vrate. Deo tako izvučenih para preko of-šor kompanija se vraća direktorima ili vlasnicima banke. Na kraju, kada rashodi više ne mogu da budu pokriveni prihodima, banka odlazi u stečaj, a obavezu vraćanja uloga preuzima na sebe država. Na taj način već do gole kože opljačkani Srbi daju novac prebogatim domaćim i svetskim mešetarima koji su korisnici pomenutih kredita.Upravo tako će se završiti i priča sa „Eurobankom", tvrdi naš izvor.

Da bi se smanjio pritisak Narodne banke, ali i ECB-a, koji nastaje kod velikog broja loših kredita, „Eurobanka" u poslednje vreme bezobzirno ide u naplatu potraživanja od malih dužnika, najčešće običnih građana. Sa druge strane, velikim dužnicima, koji su istovremeno povezani sa vlasnicima i direktorima banke, redovno se odobravaju refinansiranja koja se ne smatraju lošim kreditima, posebno jer dužnici na početku redovno isplaćuju dospele rate.

Koriste se svi mogući knjigovodstveni trikovi kako bi se prikrio pravi saldo loših kredite, tvrdi naš sagovornik i podseća kako do pred sam kraj ni jedna od propalih domaćih banaka od strane NBS-a nije bila tretirana kao „opasno izložena rizicima".

I naizgled nerazumni potezi banke da stvori loš imidž otimanjem stanova od dužnika koji nisu u stanju da vraćaju kredite (umesto da se i tu ide u refinansiranje) ima svoje logično objašnjenje. Ako milioni evra uzetih kroz nepokrivene kredite idu „krupnim ribama" u inostranstvu, stanovi zaplenjeni u Srbiji idu ovdašnjim „sitnijim ribama" koje ih na javnim licitacijama (na koje po pravilu dolaze samo oni interno obavešteni) kupuju za sitne pare. Tako se obezbeđuje njihovo ćutanje, a sve će to jednog dana biti plaćeno iz ovdašnjeg budžeta.

A 1. U lavirintu vlasničkih odnosa

Evropska centralna banka, kao vrhovni kontrolor svih korisnika „finansijskog kišobrana" sve korisnike kredita koji su istovremeno povezani sa vlasnicima neke banke posmatra sumnjičavo, jer je to jedan od omiljenih načina izvlačenja kapitala. Vlasnička struktura „Eurobank Ergasias"-a je, kao i vlasnička struktura svake velike svetske banke, dosta komplikovana.

Grčki brodovlasnik i milijarder Spiros Lacis, zajedno sa porodicom drži 44 odsto akcija „Eurobank Ergasias"-a (ranije "EFD Eurobank Ergasias"). Porodica Lacis ima najmanje 49 odsto vlasništva nad švajcarskom bankarskom grupom „EFG International" i to preko „EFG Bank European Financial Group" iz Ženeve, koja sa svoje strane spada u bankarsku grupu „European Financial Group EFG" sa sedištem u Luksemburgu. Najvažnija ćerka-kompanija „EFG International" je ciriška bankarska grupa „EFG Banka" koja svoje poslove obavlja po celom svettu.

Običnom čitaocu, kao i službenicima Narodne banke Srbije, ovde već počinje da se vrti u glavi, ali ne i iskusnim kontrolorima ECB-a koji vlasničke udele hobotnice Lacis nalaze kod mnogih korisnika kredita odobrenih od „Eurobanke", pa tako i od ćerke-firme u Beogradu.

A 2. Bankarska naplata protiv zakona

Za one koji još uvek ne veruju kakve prevarantske metode koristi „Eurobanka" u svom poslovanju u Srbiji, dovoljno je da se podsete nedavnog „slučaja Maurer".

Porodica Silvane Maurer iseljena je sredinom marta ove godine iz svog stana u beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra 26, koji su legalno kupili i čiji su uknjiženi vlasnici bili, iako sa „Eurobankom" nemaju nikakve poslovne veze, niti joj bilo šta duguju.

Porodica je pomenuti stan izdala osobi koja se legitimisla kao Jovan Popović (policija tvrdi kako je lična karta bila falsifikovana i da se radi o od ranije poznatom prevarantu Đuri Miloševiću iz Nove Pazove). On je koristeći falsifikovana dokumenta od „Eurobanke" dobio kredit od 145.000 evra, založivši stan koji najmanje dva puta toliko vredi. U međuvremenu je Milošević pobegao iz stana u koji se vratila Silvana, koja do prošle godine uopšte nije ni znala da postoji hipoteka nad njenom imovinom.

Iako je „Eurobanka" bila informisana da se radi o prevari i da pravi vlasnik stana nije ni u kakvoj vezi sa korisnikom kredita, te da je sklapanje ugovora o hipotekarnom zajmu bez detaljne provere vlasništva propust (slučajan ili nameran) nekog od službenika banke, stan je na licitaciji prodat jedinom ponuđaču koji se pojavio, izvesnom Milošu Andriću. Kako je on uspeo da se upiše kao vlasnik (ako se uopšte i upisao) i kako je onda uspeo da angažuje privatnog izvršitelja koji je u jednoj prepadnoj akciji iselio porodicu Maurer i zamenio brave - nije poznato.

U javno dostupnim podacima beogradskog katastra na pomenutoj adresi nijedan stan se u trenutku nastanka ovog članka ne vodi ni na ime Silvane Maurer, niti Miloša Andrića.

U svakom slučaju, „Eurobanka" je naplatila svoje pare pokazujući bezobzirnost u nepoštovanje ovdašnjih zakona. Ako je na takve korake spremna kada se radi o 145.000 evra, na šta li je tek spremna da bi spasila nekoliko stotina miliona evra već iznetih iz Srbije?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane