Proces

Četrdeset godina od početka najdužeg književno-prevodilačkog spora u Srbiji (2)

Sud beščašća

Poznati srpski književnik Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu proznu knjigu - Pet detektivskih priča i jedna lopovska. Jedna od priča iz ove, još uvek neobjavljene knjige, bavi se misterijom vezanom za srpski prevod poznatog Markesovog romana "Jesen patrijarha" u koji je, pored prevodilaca, književnika i filologa, upleteno bilo i pravosuđe tri države (SFRJ, SRJ i Srbije). U dva nastavaka objavljujemo hronologiju sudskog procesa

Marinko Arsić Ivkov

„Ovdje ćemo stati", kaže Milivoj Telećan, „premda bi se sličnih primjera još moglo navesti. Ponavljanje jednakih semantičkih promašaja u istom formalnom ruhu nikako ne može biti slučajnost nego samo dokaz u prilog tvrdnji da je JP rađen na temelju rukopisa N. Milekić. Primjedba da je JP navodno prijevod francuske verzije uglavnom otpada, zato što je koncepcija franc. prevodioca bitno drugačija...Da je M. Komnenić pažljivije gledao francusku verziju, izbjegao bi najveći dio navedenih grešaka..."

„Učinimo li korak dalje, da vidimo ima li formalnih podudarnosti, bez obzira na semantičku ispravnost, kad su posrijedi nosive ili stilski obojene riječi i sklopovi, frazeologija, izbor glagolskog vremena, epiteti, vezivni elementi (prepozicije, veznici i sl.), čak i rogobatnosti, ako ih ima, ukratko sve ono što se nužno mora razlikovati od prevodioca do prevodioca - zato što se i najbanalnija duboka struktura (ili: sadržaj) dade varirati na bezbroj načina; sjetimo se Stilskih vježbi franc. pisca R. Queneaua - uočit ćemo da i na toj razini ima 'preslikavanja' iz rkp I/rkp AA na JP.

Usporedbom JP 6-7 i rkp AA, 2-3, vidimo da je jednak izbor glagolskog vremena, aorista: ugledasmo, videsmo, popesmo se, spazismo, osetismo, itd. Za ovu priliku nije važno je li taj izbor pravilan ili ne.

Kad usporedimo JP 11-26 i rkp AA, 6-22 navlas su jednake slijedeće formulacije:

'troja predsedničkih kola', 'uzimao (...) šolju crne kafe i kolač od manioke', 'nije sebi trovao krv morama pisanog zakona', 'čopor (...) političara', 'bezdušno dahtanje muža (...) na brzaka', (...) 'viđene su (...) oči', 'viđene su (...) usne', 'viđena je ruka', (...) 'bledunjave devojčurke', 'kukavni sokak žena', 'plave škarpine' (!), (...) 'kada je jedan krvožedni petao (...) raskljuvao (...) i proždrao', 'na šta sluti ona borba petlova', '(svetlosti koja se) udevala kroz prozore', (...) '(što dalje) od ovog govnarnika', '(kao kakav) uča koji vergla lekciju'."

Završavamo zaključkom veštaka:

„...Kada brižljivo usporedimo cjelokupan tekst ovih petnaestak stranica u JP i rkp AA, iskustvo nam ukazuje da je posrijedi ipak redakcija teksta N. Milekić. Nekoliko daljnih uzoraka (JP 32, 41-42, 96, 140, 270; rkp AA 26, 35-37, 98-99,141-142, 263; rkp I 26, 33-35, 98-99, 141-142, 235) navodi nas na isti zaključak. Prijevod N. Milekić sirov je i nedorađen, s brojnim greškama i izostavljanjima, da sebi dozvolim vrijednosni sud. JP je dotjeraniji, polazi s drugih premisa, u nj je uloženo mnogo truda i kreativne siline, ponešto zablude i zavidno baratanje jezičnim sredstvima, na čemu mu valja zavidjeti, ali je cijela knjiga, po našem uvjerenju koje smo nastojali argumentirati, ipak rađena na predlošku rkp I i rkp AA. Da je M. Komnenić radio sasvim novi prijevod, ne vodeći nimalo računa o tom predlošku, onoliko se identičnih izbora u JP ne bi moglo pojaviti. Zato smatram da je autorski udio N. Milekić u Jeseni patrijarha nezaobilazan..."

Milivoj Telećan je rekao sve - i ono što tvrdi tužba i ono na čemu nastoji tužena strana kako bi skrenula pažnju suda sa suštine spora na sasvim drugi problem i tako izbegla odgovornost: Komnenić jeste povredio autorska prava Nadežde Milekić, redigujući njen prevod bez njenog dopuštenja i izostavljajući njeno ime u objavljenoj knjizi; prevod tužilje jeste sirov i nedorađen, Komnenićev prevod je stilski i jezički doteraniji i na višem umetničkom nivou, ali to nije i ne može da bude predmet spora i dokazivanja. Sud je samo, na predlog tužioca, trebalo da utvrdi da li je Komnenić zloupotrebio svoj urednički položaj u „Prosveti", redigovao dobijeni prevod bez dozvole prevodioca i proglasio ga isključivo svojim, i time povredio autorska prava Nadežde Milekić.

Drugi veštak, sudski tumač i prevodilac za španski i engleski jezik Milica Borlja, iz Beograda, takođe je, na osnovu grešaka koje se pojavljuju u oba prevoda, došla do sličnog zaključka kao i veštak iz Zagreba.

Tužena strana je od početka spora svoju odbranu usmerila na dokazivanje razlike u kvalitetu između dva prevoda, nastojeći da umetničkom diskvalifikacijom Jeseni patrijarha Nadežde Milekić i afirmacijom Komnenićevog prevoda diskvalifikuje i pitanje povrede autorskih prava. U odbrani se, pored već pomenutog Branka Anđića, odlikovao i profesor Beogradskog univerziteta i član žirija za dodelu nagrade „Miloš N. Đurić" Radivoj Konstantinović.

Bilo je na sudu i smeha kad je drugotuženi Komnenić nastojao da uveri sudiju kako je pri prevođenju koristio pet slikarskih štafelaja, na koje je umesto platana postavio pet knjiga, pet prevoda Jeseni patrijarha: na francuski, italijanski, engleski, nemački i ruski.

Na stolu mu je stajao i original (na jeziku koji nije najbolje poznavao, mada je na romanu, kada je objavljen, pisalo da je preveden sa španskog). Jedino što nije imao na svom stolu i u šta nije zavirivao, bio je prevod Nadežde Milekić na srpski, koji je, prema njegovim rečima, ležao zaturen u nekoj od uredničkih fijoka i koji on nije ni pogledao.

Smeh je izazvala i Komnenićeva tvrdnja na jednom od ročišta da „postoji mogućnost da je njegov prevod iz knjige koristila tužilja, sve da bi prilagodila svoj prevod njegovom, i da je unela namerne greške, budući da je njen prevod stajao u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji i da je mogla da ga uzme".

Spor pred Okružnim sudom otegao se u nedogled. Tražena su nova veštačenja, dovođeni novi svedoci.

A onda je u Jugoslaviji izbio građanski rat. Srbiju su potresali politički i socijalni nemiri, ekonomske krize. Jugoslavija se raspala. Hrvatska je postala druga država. Telećanovo veštačenje, kao i njegovu dalju saradnju sa sudom, oduvao je vetar politike.

A nas evo u trećem milenijumu. U novoj Srbiji, u čijem je stvaranju, kao visoki državni funkcioner i jedan od vođa Srpskog pokreta obnove, učestvovao i jedan od glavnih junaka ove priče. Presudu u korist tužilje, koja je doneta posle više od 20 godina, Vrhovni sud je, kao drugostepena instanca, rešenjem Gž br. 116/05 od 28.12.2005. ukinuo zbog propusta i iz proceduralnih razloga i vratio je prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Proces je tako počeo ispočetka, uglavnom sa starim svedocima i novim veštacima. I promenjenim prezimenom jedne od glavnih protagonista: sud je 2008. godine utvrdio da je rešenjem Gradske opštine Stari grad Nadeždi Milekić odobrena promena prezimena i da se ona „ubuduće u pravnom saobraćaju ima služiti prezimenom Popović". Ali to nije bila jedina promena. Metamorfozu je doživelo i sudstvo. Okružni sud je ukinut. Prvostepeni sud u ovom predmetu sada je postao Viši sud, a drugostepena instanca, umesto Vrhovnog suda, Apelacioni sud.

Na raspravi održanoj 3. juna 2010. godine, sud je suočio tužilju i drugotuženog. Nadežda je izjavila da je kompletan rukopis prevoda u prisustvu svedoka predala Komneniću, što je ovaj porekao. „Svako je ostao pri svom iskazu", konstatovano je u sudskom zapisniku.

Sud je u ponovljenom postupku odredio i novo veštačenje (što je tužena strana tražila) preko Udruženja književnih prevodilaca Srbije (pošto sa Katedre za španski jezik Filološkog fakulteta, kao i ranije, niko nije želeo da se uključi u ovaj spor).

Za veštaka je određen Vuk Šećerović, stalni sudski tumač za španski i engleski jezik i afirmisani prevodilac latinoameričkih pisaca. On je svoj nalaz dostavio sudu 13. februara 2008. godine, a uradio ga je na osnovu poređenja četvrtog poglavlja romana, smatrajući da je taj uzorak reprezentativan i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu. Zaključak Šećerovićevog nalaza sažeto je formulisan u sudskom zapisniku: „...Poređenjem ovih prevoda, veštak je u toku veštačenja ustanovio da ima dovoljno primera koji jasno ukazuju na to da prevod drugotuženog nije nastao samostalno, odnosno nezavisno od prevoda tužilje. (...) Na osnovu analize uzorka, broj i obim ovakvih poklapanja čine malo verovatnim mogućnost da je reč o slučajnim podudarnostima u prevodilačkim rešenjima. Veštak dalje zaključuje da je očigledno da prevod drugotuženog nije urađen samostalno, već uz pomoć prevoda tužilje..."

Za nas je zanimljivo da su na ovaj nalaz veštaka primedbe stavile obe strane. Drugotuženi Komnenić je pokušao da ospori kompetentnost Šećerovića za veštačenje književnih prevoda (mada je on iza sebe imao objavljene prevode nekoliko proznih knjiga latinoameričkih pisaca), a zamerke Nadežde Popović, iako je veštakov zaključak išao njoj u prilog, bile su još radikalnije - nije prihvatala njegov zaključak da su ona i Komnenić koautori prevoda. Sud je na raspravi 26. maja 2008. saslušao veštaka radi otklanjanja nedoumica koje su iznele obe strane, a potom je naložio Šećeroviću da uradi dopunsko veštačenje.

On je taj dopunski nalaz i mišljenje dostavio sudu 29. septembra iste godine.

Veštak je radi otklanjanja nedostataka izvršio uporednu analizu celog romana u oba prevoda a ne samo reprezentativnog uzorka. I u ovoj analizi, kako je navedeno u zapisniku suda, veštak je tragao za istovetnim materijalnim greškama koje se javljaju na istim mestima u oba prevoda, zatim za istovetnim neologizmima, idiomima i igrama rečima koje na jednak način odstupaju od originala:

"...Što je veći broj ovakvih primera, to je veća i izvesnost da prevodi nisu rađeni nezavisno jedan od drugog...S tim u vezi, veštak je na osnovu dopunskog nalaza i mišljenja izveo zaključak da je drugotuženi Milan Komnenić svoj prevod uradio na osnovu rukopisa prevoda tužilje, iako ne isključivo na osnovu njenog teksta...Prevod koji je potpisao Milan Komnenić nije samostalna intelektualna tvorevina nastala bez učešća rukopisa tužilje." I u ovom dopunskom veštačenju, veštak smatra da je sporni prevod Markesovog romana koautorsko delo tužilje i tuženog.

Pošto su obe strane i na ovaj nalaz imale istovetne primedbe, Viši sud je na raspravi održanoj 10. februara 2009. godine još jednom saslušao veštaka, a potom njegovo veštačenje prihvatio „kao objektivno i u svemu u skladu sa pravilima struke i nauke o književnosti".

I najzad je, u ime naroda, 1. jula 2010. godine, doneo presudu, kojom je utvrdio da su tuženi IP „Prosveta" i Milan Komnenić izvršili povredu autorskih prava tužilje Nadežde Popović, "...i to tako što je: drugotuženi Milan Komnenić neovlašćeno menjao prevod romana G. G. Markesa Jesen patrijarha sa španskog na srpski jezik, čiji je autor tužilja Nadežda Popović; a prvotužena IP 'Prosveta' znajući za to, tako izmenjen prevod objavila pod imenom drugotuženog i bez odobrenja tužilje kao koautora prevoda..."

U obrazloženju presude između ostalog čitamo:

„...Dakle, imajući u vidu da sa jedne strane postoji tužiljin tekst prevoda koji u suštini predstavlja radnu sirovu verziju koja nije podobna da bude objavljena bez naknadne dorade - a da sa druge strane postoji verzija prevoda drugotuženog Milana Komnenića objavljena od strane IP 'Prosveta' koja je stilski i jezički uobličena na kreativan način sa umetničkim i estetskim doprinosom drugotuženog - to je pravna ocena suda da, u konkretnom slučaju, objavljeni prevod Markesovog romana Jesen patrijarha od strane prvotuženog IP 'Prosveta', gde je kao autor prevoda označen Milan Komnenić - predstavlja u smislu čl. 10 Zakona o autorskom pravu iz 1978. godine (tada važećeg zakona) nedeljivu celinu - autorsko delo tužilje i drugotuženog, sa nedeljivim autorskim pravom. Svako od njih (tužilja sirovom verzijom, a drugotuženi umetničkim i estetskim kreativnim oblikovanjem teksta) dao je svoj doprinos u stvaranju autorskog dela, pri čemu je pitanje visine doprinosa pojedinačnih, teško jasno razgraničiti..."

Ko gubi, taj se žali. Protiv ovakve presude tužena strana izjavila je žalbu Apelacionom sudu.

Glavna rasprava pred drugostepenim sudom održana je 27. decembra 2011. Veštak Vuk Šećerović je izjavio da ostaje pri svom osnovnom nalazu, kao i pri dopunskom veštačenju i „nalazima koje je dao na zapisniku suda od 26.05.2008. godine i 10.02. i 08.05.2009. godine". Apelacioni sud je smatrao da se Šećerovićev osnovni i dopunski nalaz „bitno razlikuju, iako se zasnivaju na istoj činjeničnoj građi", pa je zaključio „da je u drugostepenom postupku potrebno ponoviti dokaze koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i dopuniti dokazni postupak izvođenjem dokaza veštačenjem preko komisije veštaka, članova Udruženja književnih prevodilaca Srbije".

Ovde moramo da se umešamo u nezavistan rad i mišljenje suda i da kažemo da mi, i pored upornog cunjanja, ni u jednom od Šećerovićevih nalaza nismo pronašli „bitne razlike" i protivrečnosti.

Novo veštačenje je povereno sudskim veštacima Gordani Ćirjanić, Bojani Kovačević Petrović i Dragani Bajić. One su, kako piše u sudskom zapisniku, „veštačenju pristupile nezavisno jedna od druge" i sudu dostavile svoje samostalne nalaze.

Književnica Gordana Ćirjanić je svoj nalaz otpočela malim traktatom o prevođenju književnog dela, naglašavajući da ona daje prednost jeziku na koji se prevodi u odnosu na jezik sa koga se prevodi. Potom prelazi na poređenje dva prevoda Jeseni patrijarha i odmah daje na znanje na čijoj je strani. Tužiljin prevod verno prati original i to mu je mana. Deluje početnički i nedovršeno, a prevodiocu nedostaje osećanje duha za srpski jezik. S druge strane, „prevod tuženog je visoko umetničko priznanje...Čitanjem prve rečenice prevoda i laiku je vidljivo da je prevodilac istovremeno i pesnik" i da sebi dopušta velike umetničke slobode. Komnenićev prevod za nju nije ni redakcija ni prerada tužiljinog prevoda iako je njen prevod koristio kao jedan od „predložaka". Ona se čudi što, recimo, tuženi u jednoj rečenici koristi invokaciju „moj generale", koje nema u originalu ali je ima u tužiljinom prevodu. Zašto je to preuzeo iz Nadeždinog prevoda, kad je „bez ikakve sumnje pratio original", pita se veštak u nedoumici, naglašavajući i u takvim slučajevima da je Komnenić prevodio sa originala. To tvrdi čak i kad konstatuje da je od Nadežde preuzeo pogrešan broj automobila u jednoj sceni romana (šest, umesto Markesovih sedam).

Zanimljiv je još jedan primer na osnovu koga veštak zaključuje da je Komnenić prevodio sa originala. Tužilja je deo rečenice prevela ovako: „na ruci naduvenoj truljenjem", a tuženi ovako: „na ruci što se truljenjem prometnula u krvavicu". Pošto se krvavica pojavljuje i u originalu, to je za Gordanu Ćirjanić dokaz da se Komnenić služio španskim originalom, ne pomišljajući da je mogao da zaviri i u prevod Jeseni patrijarha na neki drugi jezik, recimo italijanski ili francuski.

U zaključku svog nalaza, ovaj veštak zamera svim ranijim veštacima u ovom sporu što su tragali samo za dokazima koji treba da potvrde da je Komnenić povredio autorska prava Nadežde Popović neovlašćeno koristeći njen prevod, a propustili su da ukažu na primere koji dokazuju da se tuženi služio i španskim originalom. Gordana Ćirjanić je, svesno ili ne, zanemarila činjenicu da je jedini zadatak veštaka, proistekao iz predmeta spora, bio da utvrde da li je tuženi „Prosvetin" urednik povredio tužiljina autorska prava, a ne da li je koristio i originalni tekst. Mi smatramo da korišćenje španskog originala u ovom sporu ne dokazuje ništa, jer ne isključuje korišćenje tužiljinog prevoda. Uostalom, ni ovaj veštak nije dokazao da je Komnenić do nekih rešenja došao na osnovu originalnog teksta a ne zavirivanjem u prevode na druge, naročito romanske, jezike. Tek ovakvo upoređivanje bilo bi izazov za jezikoslovce i prevodioce. Toliko od prvog veštaka.

Drugi veštak, Dragana Bajić, na sasvim je protivnoj poziciji od prvog veštaka kad je u pitanju sumnja da prevod tuženog nije samostalno delo.

Dragana Bajić je u svom nalazu ukazala i na ćorsokak u koji su zapali gotovo svi prevodioci Jeseni patrijarha, sa čime se mi, iako nas niko ne pita, u potpunosti slažemo. U pitanju je sam naslov romana, odnosno značenje reči patrijarh. Ona ispravno ističe da je patrijarh „vrhovni poglavar Pravoslavne crkve" i da Markes, koji pripada katoličkoj kulturološkoj sferi, tu imenicu nije upotrebio u tom značenju. Prema njenom mišljenju, prevodioci su morali da pronađu sinonim koji je u skladu sa značenjem te reči u španskom jeziku, a ne da je prevode doslovno. U svom podnesku sudu, Gordana Ćirjanić će braniti Komnenića i patrijarha argumentom da su i prevodioci na italijanski, francuski, engleski, nemački i ruski jezik u naslovu romana zadržali obe reči u istom poretku (sa drugom imenicom u genitivu).

Mi se opet mešamo u ovu malu debatu i dobacujemo da srpski jezik kad god može, a može gotovo uvek, u takvim slučajevima koristi prisvojni pridev, pa niko ne govori i ne piše „mantija patrijarha" već „patrijarhova mantija", „budža Marjana" već „budža Marjanova", „Proleće Disa", već „Disovo proleće". I pitamo: da li bi prevodioci poput Đorđa Popovića, Laze Kostića ili Vinavera ostavili tako rogobatan naslov i pustili patrijarha da gospodari katoličkom Kolumbijom.

Dragana Bajić u svom nalazu tvrdi da u prevodu tuženog gotovo nema stranice na kojoj nije vidljivo, bilo doslovno, bilo sa sintaksičkim ili sinonimskim variranjem, preuzimanje tužiljinog prevoda. Da bi prikrio korišćenje tužiljinog prevoda, kao i nepoznavanje španskog jezika, Komnenić je često pribegavao hiperprevođenju, odnosno prepričavanju i dodavanju elemenata kojih nema u originalu. Primer: tužilja prevodi: „...u trenu se stušti niz ispremeštane dvorane vukući svoja trutasta stopala", a tuženi: „...pa se stušti kroz izumbusane salone vukući trutasta stopala".

Ovo je, piše veštak, sistematska pojava u prevodu tuženog: sinonime zamenjuje po svaku cenu ma kako to ponekad rogobatno zvučalo, ali ako je neka reč u prevodu tužilje neobična, lepa, slikovita, on je onda zadržava. To je slučaj sa reči „trutast" u navedenom rečeničnom odlomku. Tužilja je taj odlomak pogrešno prevela, a tuženi ga je preuzeo, iako u originalu stoji: „prošao je kroz opljačkane salone vukući teška (ili lepše: tusta) stopala".

Kao i veštak Milivoj Telećan pre tri decenije, tako i Dragana Bajić uz pomoć velikog broja preuzetih materijalnih grešaka, „kojih je nedopustivo mnogo", dokazuje da je Komnenić povredio tužiljina autorska prava. Evo samo jednog primera iz njenog veštačenja: tužilja pominje „govnarsku podsuknju", tuženi „govnarske suknjaše", mada taj izraz u kolumbijskom španskom znači - brbljivci.

Apelacioni sud je u obrazloženju presude veštačenje Dragane Bajić sumirao ovako: „...Sve to po mišljenju veštaka ukazuje na svesno preuzimanje i na postojanje namere, što dokazuje da verzija prevoda tuženog nije samostalno ostvareno delo, nego redakcija prevoda tužilje. U svom mišljenju veštak zaključuje da je tužilja oštećena jer njeno ime ne stoji pored imena prevodioca u objavljenom izdanju romana."

Treći veštak, Bojana Kovačević Petrović, uporednom analizom je zaključila „da je tuženi direktno preuzimao segmente prevoda tužilje: sintagme, prevodilačka rešenja, čitave rečenice, izraze i greške; određene materijalne greške; jezičke i stilske greške; da je neznatno menjao, promenom reda u rečenici, upotrebom sinonima ili opisnim rešenjima delove rečenice; da je pribegavao prepričavanju i improvizaciji, uz čestu upotrebu augmentativa i vulgarizama iako ne postoje u izvornom tekstu, i da je pored tužillinog prevoda koristio i druge izvore za svoju verziju prevoda, na šta ukazuju ispravljene materijalne i pravopisne greške iz tužiljinog rukopisa". U tabelarnom pregledu, Bojana Kovačević Petrović daje 19 materijalnih grešaka koje je tuženi preuzeo od tužilje, kao i 33 primera identičnih delova rečenice.

Ovaj veštak zaključuje da je sličnost između dva prevoda mnogo veća no što bi moglo da se očekuje od dva nezavisna autorska dela, imajući u vidu „vrstu teksta, bogatstvo izvornih reči i spisateljsko umeće Gabrijela Garsije Markesa, te raskošne mogućnosti koje nudi književni jezik".

Izjašnjavajući se o mišljenju veštaka Gordane Ćirjanić da rezultate i kvalitet nekog prevoda procenjuje književna javnost, Dragana Bajić je u podnesku od 29. novembra 2013. napisala: ako Gordana Ćirjanić pod književnom javnošću podrazumeva druge pisce, prevodioce i filološke stručnjake, onda bi se njena konstatacija i mogla prihvatiti; ali ako je to „široka" čitalačka publika, onda je takva tvrdnja neprihvatl1iva. Dragana Bajić je i tvrdnju Gordane Ćirjanić da je Komnenić „poštovao duh originala" osporila protivtvrdnjom da tuženi nije mogao „da oseti pravi ton iz originalnog teksta" jer u vreme prevođenja nije dobro znao španski jezik, nego je uvid u taj duh i ton sticao preko radne verzije tužene.

Bilo je između veštakinja mnogo sporenja, koja je Gordana Ćirjanić završavala veličanjem Komnenića kao pesnika i pisca koji u „književnoj javnosti" slovi za velikog stilistu, „maštovitog i uspešnog tvorca neologizama" i „retkog poznavaoca" erotske terminologije, narodnog govora, lokalizama i arhaizama. Ona je čak iznela mišljenje da je tužilja neologizme i mnoge reči preuzela iz prevoda tuženog.

Kako piše u obrazloženju presude Apelacionog suda, sve tri veštakinje su i na saslušanju na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom u svemu ostale pri svojim nalazima i mišljenjima.

Ostalo nam je da sačekamo presudu.

Kad smo je, 5. maja 2014. godine dočekali, u njoj je, u ime naroda, napisano da je drugostepeni sud preinačio presudu i odbio sve tužbene zahteve tužene kao neosnovane U obrazloženju je stajalo da je sud „poklonio poverenje" iskazima tuženog, recenziji Branka Anđića i veštaku Gordani Ćirjanić, dok je nalaze i mišljenja svih ostalih veštaka odbacio. Apelacioni sud je otišao toliko daleko da je u obrazloženju presude naglasio da je, bez ikakvih priloženih dokaza, poverovao na reč Milanu Komneniću da je „tokom boravka u Francuskoj učio španski od kubanskih lektora".

„Iskazu tužilje i nalazima i mišljenjima sudskih veštaka mr Dragane Bajić i Bojane Kovačević Petrović, koje su tokom postupka kategorično tvrdile da tuženi nije znao španski jezik, a ako ga je znao, da ga je nedovoljno znao da bi mogao prevesti književno delo kao što je Jesen patrijarha, drugostepeni sud nije mogao pokloniti poverenje jer su iskazi i mišljenja suprotni činjenicama koje proizlaze ne samo iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka Gordane Ćirjanić već i iz recenzije tužene bez datuma, recenzije Branka Anđića i zapisnika sa sastanka redakcije tužene od 30. 06. 1978. godine. Iz recenzije tužene, recenzije Branka Anđića i nalaza i mišljenja sudskog veštaka Gordane Ćirjanić nedvosmisleno proizlazi da ni tužilja, koja je tri godine studirala španski jezik i književnost, a prethodne dve godine privatno učila španski jezik, nije poznavala španski jezik u dovoljnoj meri da bi razumela jedno složeno delo kao što je Jesen patrijarha."

Po mišljenju Apelacionog suda, tuženi Komnenić je bolje znao španski jezik, koji nikada ozbiljnije nije ni učio niti je bio u prilici da ga uči, nego tužilja, koja ga je dve godine učila privatno i tri godine izučavala na fakultetu, radeći potom i kao simultani prevodilac sa španskog jezika.

U obrazloženju presude nalazi se mnoštvo "bisera", a mi biramo samo neke. Jedan se tiče poznavanja maternjeg jezika prevodilaca: „...Tužilja, za razliku od tuženog, nije dobro poznavala ni srpski jezik".

Sudski veštaci Dragana Bajić i Bojana Kovačević Petrović ni u svojim nalazima ni u dopunskim izjašnjavanjima „nisu naveli ni jedan primer koji bi potvrdio njihova mišljenja". „U svom nalazu i mišljenju sudski veštak Gordana Ćirjanić je navela da u prevodu tuženog nema ni jedne rečenice koja je doslovno prepisana iz prevoda tužilje već da postoje identične sintagme i delovi rečenica." „Drugostepeni sud je u pogledu preuzimanja materijalnih grešaka iz tužiljinog prevoda poklonio veru iskazu tuženog da je tuženi greške nesvesno preuzeo jer je tužiljin tekst mnogo puta čitao tokom zajedničke saradnje u prevođenju..." „Pri tome, sudski veštak Bojana Kovačević Petrović je potpuno zanemarila činjenicu da se prevod koji zahteva redakciju više od polovine teksta ne smatra prevodom prevodioca čiji je prevod redigovan."

U nastavku obrazloženja presude, predsednica sudskog veća je čak naglavačke obrnula predmet spora tvrdnjom da su veštaci Dragana Bajić i Bojana Kovačević Petrović ukazivali samo na sličnosti dva prevoda, ali da uopšte nisu nastojali da otkriju i razlike među njima.

Apelacioni sud je, na kraju, dao i mali prilog teoriji i praksi prevođenja, koji se manje tiče ovog spora, a više budućnosti našeg prevodilaštva:

„Pravilan je zaključak Gordane Ćirjanić da je prevođenje umetnost finih nijansi, majstorija jezika, tananih razlika u mislima i rečima i da je stvaralački posao, jer prevodilac poput vajara vaja tekst od nulte tačke, od onoga što je nastalo na drugom jeziku. Pravilan je i zaključak ovog veštaka da se prevođenje podjednako bazira na znanju i na osećanju, jer ako prevodilac ne razume ono što prevodi, uzaludne su sve teorija prevođenja, svi rečnici i gramatike..."

Tuženom Milanu Komneniću sud je u obrazloženju presude izrekao mali omaž, pohvalu za sve što je učinio za srpsku književnost i prevodilaštvo. Sudsko veće je, ili bar njegova predsednica, očigledno bilo odani čitalac i poštovalac lika i dela tuženog prevodioca:

„...Tuženi Milan Komnenić je po vokaciji književnik, pesnik i prevodilac, što je bio i u vreme nastanka spornog prevoda. Njegovo književno delo prepoznatljivo je po neologizmima (reči kojih nema u rečniku), korišćenju sinonima, arhaizama, lokalizama, vulgarnih reči u onoj meri u kojoj je to u delu opravdano i dopušteno. Sve ovo prisutno je i u ostvarenom prevodu...Stoga je po oceni drugostepenog suda pravilan zaključak sudskog veštaka Gordane Ćirjanić da sve ove karakteristike prevoda tuženog ukazuju na individualnost, odnosno jedinstvenost dela koje proističu iz ličnosti tuženog i njegovog celokupnog stvaralačkog opusa, i da je njegov prevod originalna duhovna tvorevina..."

Sa ovakvom preporukom suda tuženi je, bez ikakvih dopuna, mogao da kod Ministarstva kulture i umetnosti konkuriše za zvanje nacionalnog umetnika. Ako njegov prevod Jeseni patrijarha u svoje vreme nije dobio nagradu Udruženja književnih prevodilaca Srbije zbog povrede autorskih prava drugog prevodioca, nepravda bi tako mogla da bude ispravljena i nadoknađena.

Ako se posle ovakve lirikom natopljene lekcije presuda i nije nametnula sama od sebe, ona je predmet spora, inače gotovo matematički merljiv za sve veštake osim za jednog, učinila toliko lepršavim i neodređenim da ga je gotovo prenela u sfere poezije, osećanja i subjektivnih ubeđenja. Zato u ovoj priči pomen zaslužuje i Zorana Delibašić, predsednica sudskog veća Apelacionog suda. Lepo bi bilo da se obrazloženje njene presude nađe u primerima iz sudske prakse, ali i u priručnicima za buduće prevodioce.

U početku beše original, na kraju - prevod. U početku beše pisac, na kraju - prevodilac.

Vreme nosi breme. Od početka ove priče prošle su četiri decenije. Posle toliko godina, ponovo zabadamo nos u Jesen patrijarha u prevodu Milana Komnenića, kojim su se nekad oduševljavali mnogi čitaoci i prevodioci i oko čije autentičnosti i autorstva su se toliko dugo lomila koplja pravosuđa i stručne javnosti. Danas je iz tog prepeva, kako su ga mnogi nazivali, iščezao sjaj koji je nekad možda i imao. Posrbljene vulgarnosti deluju usiljeno i često prejako i nepotrebno, kovanice izveštačeno, mnoge slike i opisi neprirodno zbog prevodiočeve „pesničke slobode", a toliko hvaljene markesovske rečenice kao da su na silu skrpljene od restlova iz neke dobre jezičke krojačnice. Ali pošto je dobio imprimatur od najviše sudske instance, Apelacionog suda, on će verovatno i ubuduće biti nuđen srpskim čitaocima.

U međuvremenu, prevod romana Jesen patrijarha objavljen je u Zagrebu i, 2015. godine, u Podgorici. Prevodilac prvog je Milivoj Telećan, koji je davne 1984. godine bio jedan od prvih veštaka u sporu oko autorstva srpskog prevoda ovog romana

(i, što se nas tiče, koji samo cunjamo i ništa se ne pitamo, dovoljan za donošenje presude i okončanje spora). Prevodilac drugog je - Nadežda Popović, koja je posle 38 godina dočekala da i njen prevod (potpisan njenim imenom) ugleda svetlost dana.

(Kraj)