Povodom feljtona ''Smrt male Amerikanke srpskog porekla''

Reagovanje autora feljtona Mihajla Šaškijevića na odgovor Đorđa Nikolića i Dragice Milošević iz prošlog broja Magazina Tabloid

Nemojte odneti tajne u grob

U rano proleće 1975. godine američke federalne vlasti (FBI) su ne samo počele da posmatraju Đorđa Nikolića nego su otvoreno skrenuli pažnju da je Đorđe Nikolić udbaški doušnik. Dve američke operske pevačice su bile uhapšene u Novom Sadu radi rasturanja neprijateljskog materijala. O ovom su pisale novine u Beogradu. Ceo slučaj je opisan u trećem nastavku ovog feljtiona u Tabloidu od 19.III.2020. Nije bilo dvojbe da je Đorđe Nikolić bio taj radi kojeg su te dve Amerikanke bile maltretirane od udbaša. Biti udabaški doušnik u Americi nije krivično delo (izuzev ako nisu u pitanju državne tajne) te se protiv nekog propalog cinkaroša ne vodi krivični postupak.

Sve dokumentacije u vezi učešća Đorđa Nikolića u dvostrukom ubistvu se nalaze u spisima Homicide Department of The Chicago Police Department (CPD) i u spisima Federal Biro of Investigation (FBI). Veći deo tih dokumentana je dostupan američkom sudstvu.

Na osnovu istrage u vezi tog dvostrukog ubistva sastavljena je šematika (Flow Chart) koja je dostupna javnosti te je ovde u celini objavljena. U gornjem levom uglu naveden je broj pod kojim je taj dokumenat zaveden u spisima CPD.

Kako su moji sinovi bili Ivankinih godina i kada bi bili u Čikagu bi se družili sa njom, i kako je moja supruga dr Olga Jeremić-Shaskevich (danas pokojna) bila u uskim i prijateljskim odnosima sa jugoslavenskim disidentima tih godina, to sam se ja stavio na raspoloženje istražnim organima i ponudio im moju punu pomoć.

Prva stvar na koju su mi detektivi skrenuli pažnju je bila činjenica da je Đorđe Nikolić bio taj koji je organizovao da Ivanka ne prenoći noć 17-18 jun u zgradi Srpske narodne odbrane (SNO) nego kod obitelji Gajevića, gde bi se igrala sa njihovim ćerkam.Tada sam ja skrenuo pažnu detektivima da ja lično znam da se Đorđe Nikolić nije nikada zanimao za Ivanku.

Gajevićevi su rekli detektivima da Ivanka nije bila oduševljena tim predlogom, ali da je Đorđe Nikolić to tražio od nje, zapravo da ju je ubeđivao da prenoći kod Gajevićevih.

Posle toga detektivima je bilo jasno da je Đorđe Nikolić znao da će nešto biti (zapravno šta će biti) te noći u zradi SNO te da je učestvovao u organizovanju tog zločina.

U to su se uklapale i ostale činjenice koje su navedene u prethodnim člancima (feljtonima):

Ključevi "izgubljeni" u automobilu.

Nepoznati gosti koji su u Radovanovićevoj kafani zadržavali Dragicu Nikolić.

Otkazivanje demonstracija pred jugo-konzulatom.

Ponašanje Dragice Nikolić na sahrani.

I što je najvažnije krajnje neprijateljski odnos Seferovića, Radovanovića i najviše Đorđa Nikolića prema istražnim organima. Jednom prilikom Đorđe Nikolić se izvikao na šefa detektiva gospodina Josepha DeLeonardia.

Tada sam i ja znao šta da se traži. Slučajno sam saznao nešto o Branku Puharu i to odmah javio detektivima. Detektivi su otišli Branku Puharu i on im je nevoljno objasnio šta je bio razlog tog ubistva. Zapisnik ovog razgovara je u spisima CPD.

Ostalo je pitanje da se nađe ubica.

Kako sam kao član Amnesty International (AI) učestvovao u odbrani svih onih koje je Josip Broz proganjao (imam između ostalih i pismo gospođe Tuđman u kojem mi se zahvaljuje na pomoći ukazanom njenom suprugu, kao i nekoliko pisama dr Vojislava Šešelja) to sam bio i sada ostajem u prijateljskim odnosima sa svim Jugoslavenima.

Hrvatski iseljenici su bili najviše zaplašeni ubistvom jednog Srbina jer su očekivali da će Broz sada, po ključu, ubiti jednog Hrvata. Oni su bili prvi koji su skrenuli istražnim organima pažnju na Zorana Zečevića. U tom je nešto došlo iz Švedske, što ja ne znam niti je to važno (nije moglo ići preko istražnih organa nego preko Vašingtona). Posle toga se znalo koga i šta da se pita. Bilo je jasno da je Zoran Zečević bio izvršilac.

U mnogim zemljama ovo bi bilo dovoljano da Zoran Zečević završi na vešalima, ili na giljotini, ali u zemljama anglosaksonskog prava to nije dosta.

Krunski svedok je Dragica Nikolić. Detektivima je bilo jasno da je ona izgubila ćerku i da neće da još izgubi i brata te da se od nje ne može da očekuje svedočenje.

Onda ostaje samo jedno: Taj greh je greh Nikolićevih pa neka sada Nikolićevi sami žive sa tim grehom.Tada mi je palo u oči da ti američki detektivi koje nadmeni Evropljani vide kao neškolovane kauboje Divljeg Zapada, su upoznati sa delima Fjodora Dostojevskog.

Nije jasno (ili je možda savršeno jasno) zašto Đorđe Nikolić ne deluje zajedno sa ostalim osobama koje su u ovim člancima (feljtonima) optužene za zločin (isluženi robijaši Stojko Kajevski i Zoran Zečević). Da ne govorimo o drugim osobama koje se prikazju kao loši karkateri (Njegova ekselencija ambasador Frane Krnić, gospođica Rada Milentijević, drugar Vuk Drašković, pobožni hercegovački fratri kojima se redovno javlja Gospa, predsednik Matice Hrvatske dr Igor Zidić, akademik đetić Matija Bećković).

Šematika celog zločina (flow chart) koja se nalazi u spisima CPD je početkom osamdesetih godina slobodno počela da kruži među građanstvom.

Nije mi poznato da li je Đorđe Nikolić, ili bilo ko drugi bilo šta preuzeo u vezi toga.

Zatim sam 1993. i 1994. godine izdao u Čikagu dve šapilografisane knjige. Jednu sam nazvao "NOŽ ĐORĐIJE!" Drugu "UBISTVO! Ko je ubio Dragišu Kašikovića i Ivanku Milošević". Niti me je iko tužio, niti me popreko pogledao.

Nekoliko godina kasnje posetio je Ameriku Milovan Danojlić. Nije verovao da je Đorđe organizovao ubistvo. Tražio je od mene dokaz. Tu je nastupio nesporazum. Ja sam matematičar, a za matematičare reč "dokaz" ima veliku težinu. U matematici se dokazuje svođenjem na prethodno dokazane teoreme ili na same aksiome. Pokušao sam da objasnim Milovanu šta se dogodilo, ali Milovan je ponavljao "Dokaz". Tek kada sam mu rekao da je Đorđe organizovao noćenje Ivanke kod Gajevićevih, odjedanput se izraz lica Milovana promenio, hteo je nešto da kaže, ali mu je zastao dah.

Za Milovana to je bio dokaz. Pametnom dosta. Za Milovana je to bilo dosta, za Matiju Bećkovića očigledno nije.Milovan nije matematičar, a u sudstvu dokaz je svedok, a ne prethodno dokazane teoreme i aksiome. Milovan je ranije zapazio da iseljenici nerado govore o tim ubistvima, oćigledno da se nečeg plaše, te me je pitao da li se ja ne bojim da tako otvoreno govorim o njima. Odgovorio sam: "Oni su kukavice, oni se boje mene."

Zatim sam 2002. godine objavio knjigu na srpskohrvatskom jeziku koja je imala naslov na španskom jeziku "La muerte de la Nina". Ne sećam se u koliko primeraka je bila tiskana, ali znam da je uskoro bila rasprodana. Sadržaj te knjige je uglavnom isti kao i sadržaj knjige "Smrt male Amerikanke" koja je izdana 2019. godine u Novom Sadu i kao sadržaji u ovim člancima (feljtionima).

Niko me nije tužio, niti me je iko popreko pogledao. Slavko Panović, u to veme predsednik SNO, je tražio od Đorđa Nikolića da me tuži za uvredu. Đorđe je rekao da nema novaca da plati advokata. Neki iseljenici su mu javno ponudili novac. Đorđe je nabusito odgovoriko: "Ma neću da se bakčem sa tom budalom!" Izvesno je da nije mislio na šefa detektiva gospodina De Leonardia nego je mislio na mene.

Đorđe Nikolić neće da podnese tužbu protiv CPD i mene lično nekom nadležnom američkom sudu jer zna da bi taj sud dobio na uvid zapise koji se nalaze u pohrani CPD. Umesto da ide na izvor, a to su američke istražne vlasti, Đorđe Nikolilć tuži Tabloid jer zna da dokuneti iz CPD nisu dostupni sudstvu u Beogradu. Njemu je mnogo lakše da sa američkim novcem preti nekoj sirotinji u Srbiji. Arogantno sa dolarima plaća jednog od najpoznatijih odvjetnika da preti jednom siromašnom izdavaču knjiga, da će mu odneti krov nad glavom (to će preko dana, a šta će tek kada padne mrak?) ako ne radi ono što mu on Đorđe Nikolić naređuje. To mu je prvi put pošlo za rukom, ali drugi put Filotin ured se povlači. Nejasno je (ili je možda sasvim jasno) zašto ga Filota više ne zastupa.

Ono što je daleko važnije u ovom slučaju, a što niko do sada nije dotakao, to je odnos nas Amerikanaca i vas Srba. Mi smo uvek bili dva prijateljska i bliska naroda. U dva velika rata bili smo na istoj strani. Ne mali broj Slovenaca želi da Slovenija bude jedna od Sjedinjenih Američkih Država. Jugoslavenska vojska u otadžbini je u Srbiji spasavala američke pilote.

Odjednom se stvorila provalija koju niko (ne baš sasvim "niko") niti je hteo niti je ikome ta provalija bila od koristi (čak ni Miloševiću). Delovanje Đorđa Nikolića i njegovih saradnika je bila jedna mala prepreka našem prijateljstvu. Nije bila jedina, niti najmanja, ali bila je. Međutim bila je stravična. Crnogorac je došao u Ameriku i tu je ubio u našoj kući našu malu Amerikanku. Ušao je u našu kuću i tu je zaklao naše dete.

Moralna šteta je nanesena i Srbiji i Americi. Kada je prebacivao heroin iz Jugoslavije u Švedsku Zoran Zečević je koristio američku putnicu. Šveđani su sudili Amerikancu - sramota na nas Amerikance. Đorđe Nikolić je osnovao u Srbiji zakladu koja deli književne nagrade, "Fondacija Ivanka Milošević" koja daje književnu nagadu "Bogorodica Trojeručica".

Prva nagrada je dodeljena 25 srpnja 2002. godine Matiji Bećkoviću. Nagradu mu je uručio mitropolit Amfilohije. Matija nije bio svestan (a nije još ni danas) da je tom nagradom on bio potkupljen. Matija je bio korumpiran. Slično je bilo i sa Upravom Srpske književne zadruge koja je prihvatila da bude izdavač knjige kojoj je pisac pod istragom za dvostruko ubistvo. Ako neko ima osećaj časti on ne sme da primi novac sumnjivog porekla.

Sada Đorđe Nikolić hrabro sa dolarima i američkom putnicom u ruci (ne puškom) stoji na braniku podzemlja. Brani podzemlje od istine iznete u Tabloidu.

U vezi ovoga kao prijatelj Dragiše, čoveka kojeg je Dragica iskreno volela, imam za Dragicu ovu poruku:

Najbolje bi Dragice bilo ne samo za tebe nego i za tvog nesretnog brata, a da ne govorimo za dobar i prijateljski odnos vas Srba i nas Amerikanaca da ti odeš kod nekog američkog advokata ili da sama odeš kod državnog pravobranitelja i da mu kažeš da ćeš reči istinu sa molbom da Đorđe dobije najmanju moguču kaznu.

U našem sudstvu je to uobičajeno. Čast će biti spasena i Srbiji i Americi i nama i našem imenu i što je najvažnije našem potomstvu. Tuđe grehe nećeš preneti našoj deci.

Sporedno je da ćeš time učiniti uslugu i meni, jer ćeš me osloboditi moralne obaveze da o ovome mislim, govorim i pišem.

Michael Shaskevich

shaskevich@aol.com