Postdemokratija

ČEKAJUĆI KORONU

Ovaj život zaista nema smisla. Evo već pola godine u potpunoj neizvesnosti čekamo koronu, da dođe, pa da prođe. U potpunom neznanju i neizvesnosti, pa stoga i strahu, brinemo najpre da li će doći i u našu kuću, a onda da li će već jednom otići. To potpuno menja pogled na svet i naše trajanje u njemu. Čak i oni koji nisu čekali Godoa u pozorištu, polako otkrivaju potpuni besmisao života koji nam prolazi u čekanju. Sad čekamo Koronu, kao što već decenijama čekamo demokratiju, reforme i bolji život. Već osam godina Vučić obećava Srbiju budućnosti koja nikako ne dolazi, a oni koji su ga pročitali isto toliko čekaju da on ode. I Godo bi već stigao dok mi čekamo da se dogodi jedno ili drugo. A on ne zna dal je pošo ili došo, tvrdi kolumnista Mile Isakov, legendarni novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Kao dva Beketova nesretnika, već pola godine svi čekamo Koronu nadajući se da neće baš kod nas doći. Ajde što mi obični smrtnici bespomoćno čekamo, ali to biva još strašnije kad vidimo da i vlast i njen Krizni štab takođe samo čekaju da dođe i prođe, tako da nemamo u koga ni da se pouzdamo. S obzirom da toj nemani nema ni leka, sve sam bliže zaključku da je jedini način da se preživi da čovek ima sreće. A ko se samo u sreću uzdao...

Sad je već i plavušama jasno, izuzimajući dr Dariju Kisić Tepavčević i Krizni štab, da je jedini način borbe protiv Korone, preventiva. Oni ništa ne rade na preventivi osim što, nimalo originalno, građane upozoravaju da treba da nose maske, da peru ruke i drže se na distanci. O tome šta bi oni i država, koja ih je zbog toga i angažovala, trebalo da urade u skladu sa starom narodnom mudrošću, bolje sprečiti nego lečiti, Krizni štab ni mukajeta.

Oni, baš kao Vladimir i Estragon, samo čekaju Koronu, pa ako stigne da počnu da kukaju i zatraže da svi kao neposlušni budemo uhapšeni i pritvoreni u svojim stanovima. A dotle, celokupna preventiva se prebacuje na odgvornost upravo nas građana.

Sad, pred početak škole, posebno na roditelje i nastavnike. Oni treba, kaže Krizni štab, da deci mere temperaturu i organizuju dezinfekciju i držanje distance. Dobro da nisu dobili zadatak i da im peru ruke.

A, šta od preventive rade Krizni štab i država? Ništa. Isključivo se bavi posledicama. Testiraju i tako otkrivaju zaražene, pa one koji su za ozbiljnije lečenje šalju u bolnice, a one druge kući u izolaciju. I, naravno, opet svu odgovornost za sprečavanje daljeg širenja infekcije prebacuje na njih. Šta je, na primer, sa kontrolom na granicama, kao što to radi Finska, koja je neki dan na svom aerodromu otkrila 24 zaraženih putnika iz Makedonije, ili kako se to od uvoza virusa brani Hrvatska, uprkos mnogo većem broju turista od Srbije.

A ne treba biti mnogo pametan da se uoči opasnost od pandemije koja povremeno bukti po komšiluku, u Rumuniji, u Bosni i Hercegovini, pa ponovo u Italiji i Španiji, u kojoj je samo juče ustanovljeno novih hiljadu i četiri stotine novobolelih. Zar nije tako dospelo i do nas prvi put?

Istovremeno, nameće se pitanje, šta je sa kontrolom onih nekoliko hiljada domaćih kliconoša i potencijalnih prenosilaca, koji su sa lakšim tegobama poslati kući u samoizolaciju, a svakodnevno ih viđamo na ulici. Lično poznajem nekoliko takvih. Treba li ja da ih prijavim? I kome? Ili neko treba da ih nadgleda, medicinski pre svega, ali i disciplinski, jer upravo sad, kad se kod nas epidemija smiruje, neophodna je preventiva da nam se ne vrati u još jačem obliku, kao što smo to već jednom fasovali.

To je ujedno i preventiva da ne moramo opet da trpimo vanredno stanje i policijski čas, što je izgleda jedino što mozgovi iz vlasti i Kriznog štaba umeju da smisle pored maski, pranja ruku i distance, što već i vrapci znaju. I šta bi sa onoliko hvaljenim kineskim receptom, sa privremenim stacionarima za lakše slučajeve po sajmovima i sportskim halama. Zar nas nije to spasilo prvi put?

Shvativši da je vrag odneo šalu i da nema ništa od čekanja, nekoliko hiljada lekara, koji se mesecima danonoćno bore sa posledicama opasne epidemije, pobunilo se protiv Kriznog štaba koji bi trebalo da je kontroliše, a zapravo samo čeka da prođe, povinujući se volji vlasti umesto pravilima struke, koja nalaže da je zaštita zdravlja ljudi na prvom mestu.

Nemoćna da im se suprotstavi argumentima, Ana Brnabić je otkrila rupu na saksiji, tvrdnjom da je to zapravo pobuna protiv Vučića, a ne protiv Kriznog štaba. Pa naravno! To je pobuna protiv svih odgovornih što nam se život pretvorio u Beketovu dramu, a on je sasvim sigurno najodgovorniji. Inače, sam Krizni štab je izgubio svaki autoritet i poverenje time što je, vodeći računa o njegovim interesima više nego o Heraklitovoj zakletvi, dozvolio da se korona otme kontroli.

Sad traže od građana jedinstvo u poštovanju njihovih mera koje, u svetlu pandemije koja i dalje hara po svetu i sve više ponovo po Evropi i najbližem komšiluku, deluju ko bogojavljenska vodica, nit šteti - nit koristi. Kako da očekuju našu saradnju kad im se više ništa ne veruje, pošto je otkriveno da su zbog izbora lažno prikazivali stanje, smanjujući broj zaraženih i umrlih, davajući time stručno pokriće građanima za preterano opuštanje na utakmicama, predizbornim okupljanjima i postizbornim slavljima, što je dovelo do ponovnog masovnog zaražavanja.

Da imaju bar malo obraza, sami bi podneli ostavke. Ovako, u nastojanju da prikriju Vučićeve prljave tragove, dočekaće da budu prozvani za krivičnu odgovornost, bar kao saučesnici.

Verovatno da stručnjaci koji su potpisali peticiju "Ujedinjeni protiv korone", znaju bolje i imaju više konkretnih ideja, ali na osnovu lošeg iskustva i nama laicima logika nalaže da baš sad, kada se epidemija kod nas smiruje a u komšiluku opet divlja, treba nešto preduzeti, a ne samo sa maskama bežati od ljudi čekajući da taj novi i još veći talas prođe mimo nas.

Najmanje što ja mislim da treba uvesti upravo sad, dok epidemija stagnira i blago opada, je pojačanje kontrole na granicama i obavezan karantin za sve pridošlice koji nemaju svež negativan nalaz, kao što rade ozbiljne države. A, u zemlji stroga kontrola svih poslatih u kućnu izolaciju.

To Krizni štab ne može da uvede, ali može da zahteva od vlasti. Samo tako može da stekne pravo da od građana traži odgovornost i saradnju. Umesto toga, oni razmišljajući o otvaranju škola pominju obavezu roditelja da svaki dan mere temperaturu svojoj deci pre polaska. Zar nije logičnije i mnogo jednostavnije, da se od države zahteva da nabavi one daljinske toplomere pa da se to obavi na ulasku u školu? Ogromne državne, odnosno naše pare se troše na razne gluposti, neće biti da za to nema. Ne sme biti.

Moral je tu u pitanju jer nije to neka mudrost. Ako nemaš petlju da od najdgovornijih tražiš da ispunjavaju svoje obaveze, nemaš ni kredibilitet ni pravo da držiš lekcije građanima, niti bilo šta od njih da zahtevaš i očekuješ. Najmanje da im držiš lekcije o tome kako treba da se ponašaju, da se ne bi dogodilo ono što bi ti trebalo da sprečiš.

A, nedostatak morala je ipak dokaz gluposti. Još je Frojd lepo rekao: Prvi znak gluposti je odsustvo stida! A očigledno je da Krizni štab nema ni malo griže savesti što se zbog njihovih laži, ili prećutkivanja laži, svejedno, u poslednjih mesec ipo dana razbolelo nekoliko hiljada ljudi, a više od stotinu umrlo.

Glupost je, kanda, takođe zarazna, jer to je karakteristika ove vlasti, koja je zbog nedozvoljeno bliskog kontakta prešla i na Krizni štab. Ili je on već i pravljen po tom kriterijumu. Prosto glupo je lagati o stvarima koje se mogu proveriti i koji će kad tad biti otkrivene, a još gluplje ako to može dovesti naciju u veću opasnost, što se i dogodilo. Najgluplje je to prikrivati i poricati, kad se obelodani, i nastaviti po starom kao da se ništa nije dogodilo.

Međutim, kao što rekoh, odsustvo stida i srama je naša posebna epidemija koju opasno šire Vučić i njegovi epigoni, naročito sirota Brnabićka trudeći se da sačuva poziciju premijerke. Vučić, recimo, pominje neke svoje greške iz prošlosti, ali nikad ne kaže koje su to greške bile i da li sad kritički gleda na ono što je tad govorio i činio. Nikad se toga nije odrekao, a kamoli postideo.

Naprotiv, sakrivajući se iza banalnog izgovora, mladost-ludost, nema ni trunke srama, kajanja, ni griže savesti zbog svega što je radio kao najodaniji i najposvećeniji Šešeljev učenik. A tek kako bestidno laže od kako je na vlasti, pa čak ni ne pocrveni kad bude uhvaćen. To ne može biti samo bolest ili ljudska pokvarenost, to je ipak glupost. Idiotski je verovati da ti mogu proći tako krupne laži kad postoje neoborivi dokazi, da si, na primer, rekao da penzije nećeš dirati, da se nećeš kandidovati za predsednika, da će ubica pevačice Jelene Marjanović biti uhapšen za dan-dva i sve tako redom, a znaš da svi vide da se događa sve potpuno suprotno.

Ni najgori čovek ne može imati toliko debeo obraz, mora biti i poprilično glup kad veruje da može tako večito.

A što se Korone tiče, neki kažu da posle nje ništa neće biti isto, a neki tvrde da će se sve brzo zaboraviti i nastaviti po starom. Stari kolega sa Televizije Novi Sad i trenutno odlazeći Selektor Sterijinog pozorja, Svetislav Jovanov, podseća me da je tako bilo i posle čuven španske groznice, koja je, u poređenju sa ondašnjim brojem stanovnika, procentualno odnela mnogo veći broj žrtava.

Ljudi prosto žele da to zaborave, kaže i to ilustruje podatkom da nema ni jedne značajnije knjige, ni jedne drame na tu temu, mada se tad, posle Velikog rata, pojavilo mnoštvo pisaca koji su ušli u istoriju književnosti. I najumniji ljudi, dakle, žele da se zaborave takve tragedije. Zanimljiva teorija, ali nisam ubeđen da je sasvim tačna jer kako objasniti da su svi pisali o tragediji Prvog svetskog rata, posle kojeg je i nastupila ta pandemija, mada je španska groznica odnela pet puta više života.

Moj je utisak da su pametni ljudi tada radije promišljali tragične događaje koje proizvodi čovek, na koje se može uticati, a kataklizmična situacija sa španskim gripom, naročito u to vreme, bila je potpuno nedokučiva ljudskoj vrsti. Danas, međutim, nije više sasvim tako.

Zahvaljujući napretku nauke, pa i tom iskustvu, pametni ljudi itekako mogu da utiču i na najveće elementarne nepogode. Ali, moraju imati pameti. A, onda bi bilo i više morala, život bi imao više smisla, pa i čekanje.