Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (27)

Politička renta!

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je nagrađena za najbolje autorsko delo u 2019. godini VELIKOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

tome najbolje govori eks ministar poljoprivrede u Jugoslaviji prof dr Koviljko Lovre koji kaže: Koncept neoliberalizama ostavio je duboke i loše tragove na poljoprivredu Srbije.

Korporativni cilj je stvaranje i prisvajanje profita. Cilj kooperativa ili zadruga je da služe svojim članovima i zajednici! To znači da postoji politička renta u Srbiji. Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene poljoprivredi, a koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno je za politku čak četiri milijarde evra!

To ukazuje da od dodeljenih subvencija tek 70 odsto pripada poljoprivredi, a 30 odsto ostalim (političkim) učesnicima. Dakle, to je politička renta koja se uzima od agrara. Poljoprivredu u tom vremenu karakteriše nizak nivo investicija od samo 2,5 odsto od ukupnih bruto investicija.

Kada je reč o stranim direktnhim inveticijama, tu nema velikog interesovanja jer je od ukupnih SDI u agrar godišnje ulagano tek 0,7 do najviše 1,7 odsto! Duboke su posledice te političke rente. To je usporavanje rasta poljoprivredne proizvodnje (godišnje od 0,45 odsto za poslednje tri decenije), pogoršanje relativnog ekonomskog položaja poljoprivrede (godišnje za 2,2 odsto), uprkos rastu relativne produktivnosti poljoprivrede (godišnje za dva odsto). U tome treba i tražiti uzroke odliva poljoprivrednog i ruralnog stanovništva i regionalne i socijalne implikacije.

Briga o selu, katastrofalna!

I još nešto. U nauci se uvek ističe doprinos uspehu u razvoju sela Srbije. Kakav je to uspeh kada brigu o selu vodi više od 35 institucija, a nestaje svako četvrto selo! Dakle, rezultati te brige su katastrofalni! Jer, od 4.700 sela nestaje svako četvrto. U 86 odsto sela opada broj stanovnika. Na naučnim skupovima često čujete da briigu o ,,razvoju" sela u Srbiji vodi više od 35 različitih institucija. Briga je takva da nestaje svako četvrto selo ili 1.200 njih!

Dakle, rezultati te ,,brige" su katastrofalni jer nestaje četvrtina sela. A, bez seoskog stanovništva nije moguće povećati ni broj stanovnika Srbije. Nestajanjem sela, nestaje i Srbija. A, tamo gde nema naroda, neće biti ni države. Uostalom, i šta da radimo sa zemljom bez naroda? Podaci o nestajanju sela su i činjenice o nestajanju Srbije. Jer, u 1.034 naselja manje od po 100 žitelja, da ih 550 ima manje od 50 stanovnika, da u Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku.

Zračak nade nazire se kroz akciju ,,500 zadruga u 500 sela'', koju vodi ministar za regionalni razvoj Milan Krkobabić. Za tri godine vraćen je duh zadrugarstvu i osnovano više od 720 novih zadruga. Za tri godine 152 zadruge u Srbiji dobile su bespovratni novac u iznosu od 1,7 milijardi dinara. Tu pomoć je osetilo oko 6.120 porodica u selima - naseljima Srbije.

U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi. Poštu nema 2.000 sela, čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom. U 1.000 sela u Srbiji nema ni prodavnice. Žitelji moraju na put da kupe hranu.

U 2.760 sela nema vrtića, u 230 sela nema osnovne škole. U dve trećine naselja nema ambulante. Danas u Srbiji ima više od 200 naselja - sela, bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi na selu.

Kakva je briga o selu, vidi se i po Ustavu u kome pojam selo ne postoji u Srbiji! Piše samo naseljeno mesto. To dovoljno govori o brizi države za selo i njegove stanovnike.

Babušnica, selo Crvena Jabuka

Bez asfalta, telefona, mobilnog signala

Selo Crvena Jabuka, jedno od najzabitijih planinskih sela u istočnom delu Srbije, kod Babušnice, polako ali sigurno nestaje, jer od nekadašnjih nekoliko stotina stanovnika u selu danas živi jedva dvadesetak gorštaka koji sa prvim snegovima bivaju potpuno odsečeni od sveta.To je jedno od retkih sela u Srbiji do koga asfalt nikada nije stigao, a nema ni telefona, čak ni signala mobilne telefonije.

Meštani i danas, sa nesmanjenim žarom, prepričavaju legende o tovarima zlata, ali i o poseti kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, kada je kralj selu poklonio dva crkvena zvona koja i danas krase crkvu u Crvenoj Jabuci. Ako se i dalje bude vodila ovakva briga o selu, pitanje je da li će Srbija moći da proizvodi dovoljne hrane i za sopstveno stanovnitšvo, dok će snovi o šansama za izvoz u svet gde hrane nema dovoljno, ostati samo u pričama kao i do sada.

Govoreći o procesu depopulacije sela u Srbiji svakako ne treba gubiti iz vida to da je trend napuštanja ruralnih sredina prisutan i drugim zemljama. Urbanizacija u celom svetu je u neprestanom porastu i to je sasvim legitiman proces koji ne treba zaustavljati.

Neke zemlje su urbanizovane i 90 odsto, a Srbija je i dalje izrazito ruralna. Međutim, osnovna razlika je u tome što razvijene zemlje vode politike u kojima je prosperitet ruralnih sredina jedna od prioritetnih oblasti, pa ulažu u infrastrukturu, zdravstvo, poljoprivredu...

Srbiji su usta puna sela samo u političke i promotivne svrhe, sva ulaganja su svedena na minimum.

Najblaže rečeno, licemerno je pozivati na povratak na selo u uslovima kakve imamo. Hajde da poboljšamo kvalitet života ljudi koji već žive tu. A to znači, da se uloži u savremenu infrastrukturu, u domove zdravlja, u škole, puteve... P

ostoje li uopšte podaci o tome koliko ova zemlja ulaže u ruralni razvoj? Iz godine u godinu, iz dana u dan, vidimo samo propadanje, nikako prosperitet. Ljudi su demotivisani, ojađeni. Usuđujem se reći i uplašeni sasvim realnog scenarija da ovdašnja sela naseli stanovništvo iz drugih kultura, to jest migranti s Bliskog istoka.

Probleme sa kojima se suočava seosko stanovništvo generalno uzrokuje to što se "na čelo lokalnih samouprava postavljaju poslušnici, a ne ljudi od ugleda izabrani po volji građana".

Takvi kadrovi rade isključivo po direktivi njihovih centrala, ne vodeći računa o potrebama građana. Naučeni su da nemaju inicijativu već se njihov rad svodi na zadovoljenje partijskih zahteva, kao što je prikupljanje ljudi i autobusa za miting.

Rezultat postojanja sela u Srbiji, video se kada je stigla bolest ,,Kovid 19''. Tada su mnogi otišli na selo pronalazeći utočište dok se opet ne vrate u svet. Odjednom su se u medijima pojavile emisije o blagostanju života na selu... Povratku na selo.

Treba znati da se i danas na selo vraćaju jedino starci da provedu treće doba svog života. Iz njega su otišli kada su imali manje od dve decenije. Sada pred kraj radnog veka kada deci ostavljaju stanove u gradovima, vraćaju se zavičaju.

To nije masovan povratak na selo. Poneko ko je sada trenutno u zemlji, a u svetu je bio na osnovu turističke vize, pa nema gde da se vrati, možda će ostati u zemlji. Ali, to su retki primeri od 400.000 njih koji su se trenutno vratili, jer su bili sa turističkim vizama i nisu mogli da ostanu da rade na crno. Akcija koji se vodi za opstanak i ostanak na selu moraju da budu, pre svega na selu. Recimo u zemlji ima oko 60 srednjih poljoprivrednih škola iz kojih svake godine izađe 2.500 svršenih srednjoškolaca.

Njihovi roditelji imaju njive, pa ih treba usmeriti da ostaju u selima i na tim njivama. Ali, ono što se obeća mora se ostvariti. Ukoliko budu prevareni kao svi do sada, teško će se i neko od njih odlučiti da ostaje na selu. Onda se postavlja i pitanje ko će sahraniti poslednjeg starog koji ostaje na selu?

U Srbiji je, bez podataka za Kosovo i Metohiju, u 2019. rođeno 64.399 beba što je za 424 više nego u 2018. Ovaj broj beba je najmanji od 1875, kada je na tadašnjoj teritoriji Srbije, pred Srpsko-turske ratove, živelo 1.378 hiljada stanovnika. Ako isključimo podatke iz Vojvodine ostaje nam 47.414 rođenih što je uporedivo sa Srbijom oko 1850. kada je u njoj živelo manje od milion stanovnika. Mučna poređenja.

U 2019. je u Srbiji umrlo 101.458 lica što znači da se broj smanjio za 37.059 (ŠTO JE MANJE ZA JEDAN BEČEJ ILI NEGOTIN) ne računajući emigriranje naših stanovnika u Austriju, Nemačku, Švajcarsku i u ostale zemlje. Na jednu rođenu bebu imali smo 1,6 kovčega i povoljniji odnos rođenih prema umrlima imali su samo Novi Sad, Zvezdara, Tutin, Preševo, Novi Pazar i Bujanovac.

Posmatrano po oblastima Srbije, 10 je imalo dva i više puta umrlih u odnosu na broj rođenih, a najnepovoljniji odnos je imala Zaječarska oblast sa 3,3:1 u korist umrlih. Dva i više puta veći broj umrlih od broja rođenih imalo je 89 opština u Srbiji u 2019. Crna Trava je „šampion" sa 10,5 umrlih na jednog rođenog a prate je Gadžih Han (5,8:1) i Rekovac (5,2).

Konkurencija na vrhu ovakve liste je veoma velika jer tu su još i Ražanj, Babušnica, Malo Crniće, Kučevo i Negotin sa odnosom većim od četiri prema jedan. Statistika na nivou naselja bi tek bila poražavajuća jer je desetine (da se suzdržim od stotina) sela bez i jednog živorođenog uz sahrane kao jedini društveni događaj. Zato se i postavlja pitanje u mnogo sela ko će sahraniti poslednjeg? Onda se postavlja i pitanje ko će sve to da radi u Srbiji, kada ona nestaje? Jedni umiru, drugi odlaze sa kartom u jednom pravcu. Samo u 2109. godini takvih je bilo 60.000!

Stagnacije proizvodnje

Jer, vrednost proizvodnje poljoprivrede u Srbiji (gde se obrađuje oko 3,47 miliona hektara) već decenijama se kreće od četiri do 5,5 milijardi dolara godišnje. To znači da je vrednost proizvodnje po jednom hektaru tek oko 1.000 evra. Sa tom proizvodnjom nema konkurentnosti, ni na jednom tržištu u svetu.

Jer, konkurentnost i politika se međusobno prepliću i nema razvoja ekonomije u toj oblasti, sve dok se ne uspostave prvo kvalitetne političke veze. To se dokazalo nekada na primeru SFRJ i u vreme njenog napredovanja u nesvrstanom svetu. Pa kada je bila i prva zemlja nesvrstanih! Može i ekonomija da podstakne politiku, ali su to ređi primeri.

Do toga se sporije i teže dolazi. Taj put zavisi od političara i njihovog trasiranja puta. To je uvek, uz teškoće - i skuplji put do uspešne ekonomske saradnje. Iako ekonomisti uvek tvrde da oni najbrže i najlakše probijaju barikade u saradnji. Ali, uvek im je za to potreban i politički mig. Navodno samo formalno traže dozvolu da im se politika i njeni trenutni ,,listopadni lideri'' što manje mešaju u poslove. Jer, to i poskupljuje poslove! Afričke zemlje nama su bile su u prošlosti, ali sad su i u budućnosti, politički i ekonomski, veoma bitne.

Zato je za ekonomski uspeh neophodan i politički! Da bi se to postiglo potrebni su uspešni političari, ali i ekonomski ambasadori, odnosno narodnim jezikom rečeno - trgovci ili komercijalisti.

To znači da nadležni resorni ministri u zemlji treba da obezbede uslove da staje budu pune stoke, da se uspešno radi i proizvodi u agraru Srbije, a njihovo je da obezbede prodaju svih tržišnih viškova. Poslednjih decenija, nismo imali ni uspešnu organizaciju proizvodnje, ni velike prinose u ratarstvu, ni uspešno stočarstvo ni ogromne viškove hrane.

Najmanje uspešna je bila trgovina u izvozu, ne hrane, već sirovina za njenu proizvodnju. Primer za to je da se hvalimo sa izvozom od po tri miliona viška kukuruza u zemlji. To je tačno i na prvi pogled dobro.. Ali, zemlja sa kvalitetnom ekonomijom sa tim se ne bi hvalila. Jer, bi taj višak kukuruza utrošila za ishranu stoke ovde pa bi u svetu prodavala artikle iz viših faza prerade.

Samo od kukuruza može da se dobije 1.300 različitih proizvoda. A, mi ga izvozimo i uvozimo svinjsko meso. Samo u 2019. godini za uvoz zamrznutog svinjskog mesa je potrošeno 56 miliona dolara, a značajne količine takvog mesa uvezene su i u ovoj godini. Primer je, da recimo, Makedonija ovde kupuje kukuruz, sa našim kukuruzom hrani svinje i izvozi ih u Srbiju.

Ili primer gde susedna Mađarska u Srbiji kupuje seme pšenice ,,Simonida'' proizvodi kvalitetnu pšenicu na svojim njivama i kasnije je izvozi u Srbiju kao poboljšivač pšenice proizvedene u Srbiji. U 2019. godini u Srbiji je proizvedeno ko 2,5 milina tona pšenice, a ove godine će biti i više od 2,6 miliona tona.

Za ishranu, rezerve i semensku proizvodnju Srbiji je potrebno godišnje oko 1,55 miliona tona kvalitetne pšenice. Ostalo uvek može da ide u izvoz. Sve ovo ukazuje da Srbija od izvoznika hrane postaje njen sve veći uvoznik, na šta nas je upozorila i Svetska organizacija za hranu FAO. Najbolji podatak takve činjenice je da se iz Srbije u svet pre tri decenije godišnje izvozilo svinjskog mesa za 762 miliona dolara godišnje! Sad se ono uvozi.

Ali, pšenica proizvedena u 2019. godini bila je lošeg kvaliteta, druge i treće klase, u izvozu tretirana kao stočna hrana, pa nije imala sva kupca u izvozu. Cena prodaje po toni bila je oko 160 dolara. Dobro je bilo što smo bolest ,,Kovid 19'' dočekali s viškovima pšenice, pa se i hvalili.

To nije bilo planirano već se dogodilo! Sitaucija sa pšencoim je takva zbog toga što se od blizu 587.000 hektara koliko je bilo u žetvi ove godine, čak 60 dosto površina seje se sa semenom ,,tavanka'' koje ratari imaju na sopstvenim tavanima, a samo 35 odsto zauzimaju strane i domaće sorte.

Uz to ako dodamo da se setva obavlja posle optimalnog roka (25 oktobra) da obrada zemlje nije kvalitetna, onda ni nije čudo što svake godine govorimo kako imamo dovoljno žita, ali kvalitet nije na visokom, nivou. Za poboljšanje tog kvaliteta Vlada Srbije je bila do 1. juna 2020.godine odobrila uvoz 30.000 tona pšenice proizvedene u Mađarskoj.

Koliko je stiglo, za sada nema podataka, ističe selekcionar iz Novog Sada profesor dr Miroslav Malešević. Znači da jedemo domaći hleb sa mešavinama uvozne pšenice. I ta uvozna pšenica se proizvodi od semena proizvedenog u Srbiji.

Za Srbiju je značajan povratak na tržišta bivšeg i današnejg nesvrstanog sveta i zbog toga što veoma veliki broj tih zemalja nije priznao samoproglašenu nezavisnost Kosova i one su na neki način vezane za tradiciju saradnje iz prošlosti sa Srbijom, ali i drugim zemljama bivše Jugoslavije.

Tu saradnju, koju smo ostvarili zahvaljujući izvanrednim političkim i ekonomskim odnosima kroz pokret nesvrstanih, oni veoma cene. A, to nikako nije naodmet. Da na tržištu takvih mogućnosti ne ostanemo samo na cigaretama, hartiji, kartonu, transporterima, delovima za mašine, pneumaticima, vatrenom oružju, lekovima, što smo i do sada uglavnom izvozili.

U zemljama članicama bivšeg nesvrstanog sveta Srbija ima posebnu šansu. Ona se posebno ogleda u poroizvodnji hrane u tim zemljama. Ali, u prvo vreme i u njenom izvozu iz Srbije. Počev od prodaje hrane, a pre svega, znanja. Jer, ove zemlje imaju za cilj da se nauče da ,,pecaju ribu'', a ne da je dobiju samo da bi se ponekad najeli!

Dragačevo

U selima oko 30 neženja

U Srbiji danas ima oko 260.000 neoženjnih momaka i oko 100.000 neudatih devojaka. Svi oni su zakoračili u petu deceniju života, a da nisu zasnovali porodicu. Da jesu Srbija bi danas imala 500.000 stanovnika više! IMA I SLOBODNIH ŽENA, ALI IM KAŽU: Imaš majku, kravu i imanje! Nijedna neće da dođe na selo, miliji im gradski momci. Radje su se udavale za portira u gradu i bile podstanari nego da ostanu u selu da žive.

Samo u tri dragačevska sela ima oko 30 neženja. Milutin Veljković svoju sreću tražio je prvo u rodnom mestu, ali i u drugim selima, na gradske devojke čak nije ni bacao oko, ali sve je bilo uzalud - i dalje je sam! "Nije bilo igranke ni veselja koje ja nisam otišao.

Raspitivao sam se kod rođaka, išao svuda redom. Želeo sam u kući da imam ženu, prijatelja i saputnika, ali sve one kažu - mi na selo nećemo, imaš majku, imaš kravu i imanje. I tako nijedna nije htela sa mnom da živi u Goričanima", kaže ovaj dragačevski neženja. Najviše neoženjinih momaka u selima je preko pedeset godina, a iskusne neženje tvrde da je devojkama uvek bio miliji gradski momak. "Majke ovim našim seoskim devojkama od malena pričaju - nemoj ćero ovde da se udaješ, da te krava mlati repom.

Savetuju ih da idu u grad, da rade bilo kakav težak posao i da u gradu nađu muža", rekao je Milutin. Međutim, ne spori Milutin da na selu mora da se radi, ali opet si sam svoj gazda i ne zavisiš od drugih ljudi, niti čekaš platu od prvog do prvog. "Da se ne lažemo, žena mora da uđe u štalu. Mora da radi oko stoke i oko njive.

Posla ima za sve, ali to se deli na dvoje, ja sam tu da pomognem i odmenim kad god mogu, jer u kući je bitna sloga", izjavio je Milutin i dodaje da ga ja samački život naučio svim poslovima. "Znam da kuvam, da mesim i ispečem hleb, napravim sir i kajmak", priča ovaj domaćin kog bi svaka žena poželela.

Iako devojke u širokom luku izbegavaju da se udaju na selu i tu su se malo pravila promenila, a Milutin kaže da se u domćinstvima danas više pitaju snajke nego majke. "Roditelji se ne mešaju, ako snajka sa svekrom i svekrvom ne može fino da se slaže odmah se razdvajaju, žive pod posebnim krovom i oni dolaze kao gosti na kafu, ništa više", rekao je Milutin.

Pored neženja, u selima ima i dosta devojaka koje se nisu udale, pa izgleda da su se na uskim dragačevskim stazama ipak mnogi zaobišli.

Šanse Srbije u Podsaharskoj Africi!

Postavlja se ptianje kakve su naše mogućnosti na tržištu Podsaharske Afrike koja obuhvata 49 država sa milijardu stanovnika? Tim pre što je dosadašnja i trgovinska i ukupna privredna saradnja bila veoma skromna.

Potencijalno gledajući, veliko gradilište u budućnosti, predstavljaju Angola, Namibija, Mozambik i mnoge druge zemlje koje imaju visok rast bruto društvenog proizvoda. Veliko interesovanje investitora ima Angola. To je država površine 1,24 miliona kvadratnih kilometara površine, čiji je glavni grad Luanda, a veći gradovi Huambo, Lobito i drugi.

Službeni jezik je portugalski. Prema podacima Privredne komore Srbije u njoj se nalazi oko 31 milion stanovnika koji žive u 18 provincija. Nacionalni dohodak po stanovniku je blizu 6.500 dolara. Učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu je oko 10,02 odsto godišnje (u Srbiji je to između devet i 10 odsto).

Učešeće industrije u bruto društvenom proizvodu Angole, prema podacima PKS, je 42,17 odsto, usluga 46,76 odsto, stopa nezaposlenosti je 6,6 odsto, a stopa inflacije je 20,19 odsto. Ovo stanje je sve prema podacima iz 2018. godine. Treba naglasiti da je ekonomija Angole veoma zavisna od sektora nafte.

Proizvodnja nafte i povezane aktivnosti doprinose u stvaranju oko 50 odsto BDP zemlje. Od tih poslova sliva se čak 70 odsto državnog prihoda i čini oko 90 odsto izvoza. Angola je član OPEC i podložna je ogranučavanju nivoa proizvodnje u sklopu ove organizacije.

Za zemlju je veoma bitna poljoprivreda, a da bi se zadovoljile osnovne životne potrebe, jer se osnovni prihod većine stanovništva, stiče od agrara. Ipak, polovina konzumirane hrane je iz uvoza.

U Angoli se i danas osećaju posledice 27 godišnjeg građanskog rata (od 1975. do 2002. godine). Da bi se oporavila zemlja, Vlada je koristila velike kredite od Kine, Brazila, Portugala, Španije, Nemačke i Evropske unije, od 2005. godine. Cilj je bio da se obnovi infrastruktura.

Danas najveći problem predstavljaju prisutne nagazne mine, pogotovo u selima. I na ovu zemlju u razvoju je globalna recesija ostavila trag. Prema podacima PKS, usporen je ekonomski rast, mnogi građevinski radovi su stopirani zbog ranije neizmirenih obaveza stranim kompanijama nakon pada prihoda države.

Kontinuirani pad cena energenata i sporiji rast BDP od očekivanog, redukovali su očekivani ubrzani rast BDP, posebno van sektora nafte. Poznavaoci ekonomskih prilika u ovoj zemlji ističu da je korupcija, posebno u naftnom sektoru, veliki dugoročni problem. Ona predstavlja ozbiljnu pretnju čitavoj ekonomiji!

Oporavak ekonomje se očekuje od 2019. godine. Tada su i počele velike reforme u oblasti regulative investicione i drugih aktivnosti kao i diversifikacije proizvodne delatnosti kako bi se smanjila zavisnost od izvoza nafte. Ono što je posebno dobar trend je smanjenje inflacije uz istovremenu monetarnu relaksaciju prethodno odabranog veoma restriktivnog monetarnog sistema.

Nafta, izvozni proizvod Angole

Glavni izvozni proizvod Angole je nafta. Ona se godišnje izvozi u vrednosti od 36,2 milijarde dolara. Radi se, pre svega, o sirovoj nafti tako da je jedan od ciljeva angolske vlade da fomirmiranjem sopstvenih rafinerija smanji zavisnost od uvoza naftnih derivata jer oni predstavljaju najveću uvezenu vrednost robe.

Angola izvozi i sirove metale, gde spadaju razni metali uglavnom neobrađeni poput industrijskih dijamanata koje godišnje izvozi u vrednosti od preko milijardu dolara, zatim neobrađeno ili poluobrađeno tropsko drvo koje se koristi u proizvodnji nameštaja... Glavni uvozni proizvodi su mašine i transportni uređaji i hrana sa uvozom u vrednosti od preko 5,6, odnosno 2,8 milijardi dolara godišnje. Kada je hrana u pitanju u uvozu u značajnom delu učestvuje kupovina i uvoz pilića, pšenice i drugih prehrambenih potrepština. Što se tiče mašina uvoze se električni konduktori, razne cevi i mašine za mlinarsku industriju i pekarstvo.

Glavni sektori koji se dodatno ističu sa potencijalom koji postoji za izvoz iz Srbije u saradnji sa Angolom su električne mašine, razna oprema i delovi za mašine poput transformatora, prekidača strujnih kola, utikača, razvodnih kutija... Sve to se ističe, pre svega, zbog razvoja električne mreže. Što se tiče privedne saradnje Srbije i Angole, ona je za sada na niskom nivou!

,,Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, ukupna spoljnotrgovinska razmena dve zemlje u 2019. godini bila je vredna oko 0,8 miliona dolara. To je praktično i bio izvoz iz Srbije. Pored sektora koji se nalaze u prioritetima Angole, a to su razvoj poljoprivrede, kupovina i u budućnosti proizvodnja poljoprivredne mehanizacije, razvoj prehrambene industrije, transporta i energetike, država se okreće i ka sve većem uvozu kapitalnih dobara i viših tehnologija u svim oblastima.

Zato se i šansa Srbije vidi u granama koje su kod nas razvijene ili imamo tradiciju, kao što je proizvodnja poljoprivrednih mašina, izvoz pesticida, insekticida... Kompanije iz Angole uvoze i značajne količine raznih prehrambenih proizvoda poput kečapa, sokova od paradajza, začinskih mešavina, dehidririranih supa, slada, masti i ulja, biljnog ili životinjskog porekla, džemova, sokova.

Izvoznici treba da imaju u vidu da pojedini proizvodi u ovim grupama poput kečapa i sokova imaju već nezamerljivu carinsku stopu od 20 odsto. Kod pojedinih džemova i sokova carinska stopa dostiže i 60 odsto.

Angola takođe uvozi i značajne količine odeće i carinske stope za ove proizvode su umerene i u proseku iznose oko 10 odsto'', navodi Danijela Strižak, pomoćnik direktora Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju u Privrednoj komori Srbije. Dodatni potencijali postoje i za izvoz hrane za životinje koje je Angola uvozila u vrednosti od 10 miliona dolara godišnje, kao i nameštaja i raznih proizvoda od metala. Kada je Srbija u pitanju preporučuje se da se razmotre i mogućnosti u oblasti razmene know-how u poljoprivredi i drugim delatnostima. Zatim u zajedničkim investicijama, uz znanje da one već postoje u oblasti naftne industrije, zatim u IT uslugama, turizmu i izgradnji transportne infrastrukture. Mašine i mehanički uređaji su takođe proizvodi koje Angola značajno uvozi, a Srbija poseduje proizvođače i izvoznike ovih proizvoda. Tu su u provm redu izmenjivači toplote, ručne alatke, kalupi za gumu, i naročito transporteri i plevilice, drljače i kultivatori u sklopu poljoprivredne mehanizacije.

Pored sveg toga Angola uvozi plastiku i proizvode od plastike u veoma velikom obimu. Samo proizvode za koje je identifikovana mogućnost saradnje između dve zemlje, Angola je uvozila u vrednosti većoj od 170 miliona dolara u 2018. godini.

Važno je naznačiti da je ove proizvode uvozila i sa udaljenosti tržišta poput Kine, tako da iako cenovna konkuretnost ne bi trebalo biti na zavidnom nivou s obzirom na prosečne cene kineskih plastičnih proizvoda, postoji mogućnost da Srbija zauzme manji deo tržišnog kolača za ove proizvode. U prošloj, 2019. godini iz Srbije se izvozom u Angolu raznih proizvoda bavilo sedam kompanija, a uvozom samo jedna.

Sve to moći će da se ostvari tek kada se oživi selo u Srbiji, kada se stvore isti uslovi života u selu kao i u gradu. Dakle, selo treba da ima frizera, automehaničara, igralište, kafanu, pedikira, bioskop, pozorište. To treba da privuče mlade da ostaju na selu i da žive.

Pre svega, mlade devojke, da donose odluke da hoće da ostanu da žive u selima da se udaju da rađaju decu i da ih uče da ostaju na selu. Naranvo ako bude pristojan život.

Ako to ostvarimo da u selu budu obori svinja, staje goveda, živine i svega ostalog, što će donositi i tržišne viškove za izvoz, onda ćemo moći da planiramo dugotrajno da se sve to radi, i namenski proizvodi za izvoz koji treba da omogući i bolji život u Srbiji, pre svega, u selu. Do sada su to bila samo obećanja.

Ako ostanemo i dalje na obećanjima, onda mladi treba da biraju gde će da žive u Srbiji, koja ih obmanjuje ili da idu ,,trbuhom za kruhom''.