Uobičajeno je da se za nasilni prekid trudnoče krivi žena koja je nasilno pobacila. Ona je samo učesnik poslednjeg čina zločina koji je pokrenuo muškarac.U velikom broju slučajeva ne samo da je muškarac bio prvi u tom lancu ubistava svog sopstvenog deteta, nego je on taj koji je ne samo nagovorio, nego i često puta naterao ženu da to uradi.
Mihael Šaskijevič
Dešava se da u pristojnom i dostojanstvenom braku žena stidljivo priđe mužu i tihim glasom mu kaže da je zanela. On se razjari: „Opet nisi pazila! Zbog tebe sada nećemo moči da idemo u Tursku na odmor! Zbog tebe nikada nećemo moći da kupimo, mašinu za pranje posuda, novi automobil, novo odelo i da ne kažem sve ostalo šta nam je nužno potrebno da preživimo! I ko da vodi brigu o tom žgebčetu! Sve je to tvoja nepažnja! Odmah da si abortirala!”
Da bi zaštitile muškarca žene traže pravo na čedomorstvo. Tvrde da su one vlasnice svog tela. One ne spominju dužnost i odgovornost, nepažnju i brzopletost muškarca. Pravo žena je da ukaže na neodgovornost muškarca. Ako ste vi vlasnice svog tela zašto ste ga neodgovorno dali muškarcu na upotrebu za nasladu?
U brozovštini čedomorstvo je postala industrija. Lekari nisu želeli da leče bolesnike u manjim mestima. Bilo je dovoljno posla u gradovima gde je život bio lakši, posao jednostavan, a prihod neoporezovan. Umesto da leče bolesnike u unutrašnjosti, lekari su ubijali nerođenu decu po gradovima. Radničkoj klasi se od njene sirotinje otimala poslednja kora hleba da bi se izdržavale medicinske škole, da bi se školovali lekari koji će lečiti decu. Školovali su se nadrilekari koji su ubijali decu. Cinici su rekli da lekari rešavaju stanbeno pitanje bolje nego građevinari..
Sa gledišta nacionalnog bogatstva taj gadni čin neko plaća. Rad nadrilekara, bolničarke, ordinacija, radni dan žene i nadasve njeno zdravlje. Jedan slućaj nije ni mnogo, ali kada se to pomnoži sa nekolikko miliona u nekoj maloj zemlji kao što su to Yugo-banane onda nije ni čudno da su te banane nalaze tamo gde se sada i nalaze.
Navodi se da je u Americi počinjen jedan i po milion čedomorstava godišnje. Ako svako čedomorstvo privredu košta oko tisušu dolara (košta mnogo više) to je manje od dve milijarde dolara godišnje. Čak i za Ameriku gde se broji u trilionima taj trošak nije za zanemarivanje. Broj nasilnih prekida trudnoće u zemljama odgovornih građana opada. Ne zato što se to zakonom zabranjuje, nego zato što sami građani prihvate na sebe odgovornost svojih postupaka.
Broj čedomorstava pokazuje stepen zrelosti jednog naroda.
Ovo što sam naveo je u osnovi pogrešan pristup pitanju čedomorstva. Nije u pitanju novac, jer čedomorstvo se ne može oceniti novcem. Koliko košta život u utrobi žene iskasapljenog deteta?
Nema te cene. U pitanju je greh. Greh se ne može pokriti novcem.
Čin čedomorstva je poniženje žene.
Od starine se hrišćani protive čedomorstvu. Brozovci da bi omalovažili religiju ozakonili su čedomorstvo. U od brozovštine osiromašnenoj zemlji čedomorstvo je sirotinji dobro došlo. Teolozi, naročito katolički su se plašili da im sirotnja ne prebaci da je lako njima kada nemaju decu. „Neka Papa ne piše pravila o igri koju on ne igra.” Brožovština je otišla, ali čedomorstvo je ostalo. Ostalo je uvečano, ozakonjeno, oglašavano i koji put i nametnuto. Pojavili su se i prolazni mudraci koji su govorili o evoluciji moralnih normi.
Zakoni se menjaju, dolaze i odlaze, moral se ne menja, moral ostaje.
Poljski katolici su bili jasni i otvoreni. Na javnim mestima u crkvama su istaknute fotografije velikih kanti za smeće iz kojih se presipaju dečija creva. Opis sa svim pojedinačnim kretanjima nadrilekarevog noža u utrobi žene. Opis deteta koje se bespomočno sklanja od noža svog ubice. Opisuje kako nadrilekar vadi iz utrobe žene delove detetovog tela, deo po deo, šačica, stopalo, ručica, nožica, utroba, mala glavica... Na kraju ih baca u kantu za smeće.
To nije dosta, Poljak ide dalje. Ukazuje na brojeve. Stanovništvo Poljske je mizerno jadno, a drugi narodi su se namnožili. Narodno blago to su deca. Mi se gubimo u provaliji čedomorstva.
Govoriti tako nešto i to sa oltara je nezamisljivo u Americi, a da ne govorimo o Yugo-bananama. Da li je neko čuo nekog biskupa ili vladiku, mitropolita ili kardinala, patrijarha ili Svetog Oca Pape da svakodnevno na sav glas krivi, ne žene, nego ceo sustav porodičnih odnosa. Gde drugde na svetu neki pop može i da pomisli da tako nešto i prošaputa, jer da se usidi da to kaže narod mu u crkvu više ne bi dolazio.
Ali u Poljskoj ne samo da vernik u crkvu dolazi, nego baš zato što Poljak u crkvu ulazi, na kraju je Poljak ušao u Vatikan.
Hrvatski katolici su glavobolja Svetom Ocu. Glabobolja su zato što još nisu pokršteni, oni su još uvek pagani.
Posmatrano sa položaja celine deca jesu tu da održe naciju, demografska investicija, ali u odnosu prema majci i ocu deca su zadovljstvo, blagoslov prirode.
Za nekog državnika čedomotstvo je prestup protiv zakona jer nacija ne sme da izmre. Ali za roditelje čedomorstvo je ubistvo deteta i time neoprostiv greh.
Za stručnog lekara ili još stručnijeg nadrilekara čedomorstvo je jednostavan hirurški zahvat i time rešen zadatak. Za državnika ili teolaga to je nerešiv zadatak.
Šta bi da je danas uradio sa današnjom tehnologijom knez Miloš? Dopustio bi čedomorstvo ali na takav način da bi ono bilo onemogućeno.
Kako je Kemal Ataturk dopustio ženama da se pokrivaju feredžama, ali na takav način da ni jedna žena nije htela da se pokrije? Dozvolio je svim ženama da se slobodno pokriju feredžama. Zakon ni jednoj ženi ne brani da drži ili ne drži lice pokriveno. Nezavisno od te odredbe uveo je drugu koja na izgled nema ništa zajedničkog sa prvom odredbom. Tom oderedbom su sve prostitutke bile slobodne da vrše svoj posao, ali pod uslovom da moraju da imaju lica pokrivena feredžama. Posle nekiliko dana ni jedna žena nije pokrivala lice feredžom, a time je i nestala ulična prostitucija. Dve muve jednim udarcem.
Nije potrebno da se ponovi ono što je i maloj deci jasno, a to je da je bolje sprečiti nego lečiti.
Jedna Amerikanka se dosetila jadu. U svojoj radionici ja pravila male i vrlo elegantne okrugle ili četvrtase kutijice, sa poklopcem kakve su obično pudrijre koje žene drže u tašnama. Ali umesto pudera u kutijicu se savlja jeftina gumica koja se u apotekama prodaje dva za dolar. Amerikanka svoj proizvod oglasi u novinama, zaradi pare i pošteno plati porez.
Neka svaka žena ima pravo na čedomorstvo, ali pod uslovom da MORA da imenuje muškarca koji stoji iza tog čina. Žena ne plaća ništa, ali muškarac mora da plati sve troškove i još da plati kaznu radi nepažnje koja je koštala zdravlje žene. Ako nema para mesec dana iza brave. Njihova imena se ubeleže u računar koji je dostupan određenim vlastima.
Takođe se i muško i žensko upućuju na mesec dana savetovanja u nekoj večernjoj školi.
Ako ona dođe drugi put sve je isto samo što njeno ime postaje dostupno javnosti.
Muškarac drugi put ima da plati desetostruku kaznu. Ako nema para onda godinu dana iza brave.
Treči put žena nema pravo na čedomorstvo, ima da ga rodi.
Muškarca treći put ima da ga nema. Neka mu je Bog u pomoći.
Mudrost starine u tehnološkom vremenu.
* * *
Iza tog stravičnog čina leži nejasan odnoss muškarca i žene. Nešto nije u redu sa savremenom institucijom braka.
Ako se jedan brak raspadne pita se šta nije bilo u redu sa mužem i ženom. Ali ako se polovina sklopljenih brakova raspadne, onda sa samom institucijom braka tako postavljenom nešto nije u redu. Ne pojedinci nego celina.
Tolstoj je jednom naveo da je brak ozakonjeni blud. Ako se muško i žensko sastaju na skrovitom mestu onda krše moral, a koji put i zakon. Ali ako to isto rade posle registracije pred bilo nekim popom ili bezličnim birokratom, onda je to pohvalno, poreski olakšano, pred društvom cenjeno.
Nije bitno šta su oni rekli tom popu ili tom birokrati, bitno je na šta su se oni obavezali zakletvom jedan drugom.
Tolstoj nije istakao, ali se jasno vidi da postoji razlika između braka i porodice. Dok je brak samo ozakonjen polni odnos, porodica je veza roditelja i dece.
Ako dve li više osoba bez obzira na krvnu vezu, ili pol žele da žive zajedno one mogu da sklope ugovor i da taj ugovor overe pred sudijom. Ali to ne znači da one imaju bilo kakve poreske povlastice. Jednostvno njihova lična stvar.
Ako dve osobe žele da sklope brak one moraju da dokažu da nisu u krvnoj vezi i da imaju sredstava za održavanje porodične zajednice, ozbiljan odnos. Sklope predbračni ugovor sa obavezom da će posle godinu dana pokazati matičaru njihovo dete, od njh rođeno ili usvojeno. Onda ih matičar venča i onda su obitelj.
Jednostavno rečeno prvo deca, a onda obitelj. Brak se ukida i zamenjuje se sa pojmom obitelji.
Ako dva dečka koji se vole i hoće da svoju jubav ozakone dođu pred matičara. Pokažu da oni imaju novaca, da su bogati i da se obavezuju da će usvojiti jedno dete. Ali matičar zna da sudija neče dopustiti da dve osobe istog pola usvajaju decu. Niko nije rekao da nije dopuštena istopolna obitelj. Dva muškarca, čim jedan od njih rodi, imaju pravo da se venčaju.
Ako dve žene ispune taj uslov? Zašto da ne, ako su spremne na to neka im bude. Mnogo ih neće biti i dugo trajati neće.
Za starce drugi zakoni važe.
Onda nam iz groba javlja Knez Miloš. Ko je stariji od 25 godina, a nema decu neka uplaćuje na poseban račun doprinos za obnavljanje nacije. I neka ga plaća do kraja života.
Sa tog računa oni koji imaju tri ili više dobijaju dečji dodatak.
Stavaranje obitelji je ozbiljan i naporan rad. Obitelj zasnovana na takvom radu se ne razbija lako.