Postdemokratija

LOŠI LJUDI

Svi pametni ljudi znaju da mnogo toga što se dešava u Srbiji ne valja i da je za to kriv ovaj Vučićev režim. Vide to i oni manje bistri ali neće, ne mogu ili ne smeju to da priznaju, čak ni sebi. I nije to ništa novo, i ranije vlasti su radile iste ili slične stvari, muljale na razne načine, lagale i krale, napadale i blatile čestite ljude koji im se suprotstavljaju i u isti vreme branile lažove, lopove i kriminalce koji rade za njih, ali su bar pokušavali da to prikriju, da upakuju u oblande ne bi li makar sebe ubedili da to što čine nije tako strašno i tako bar malo umirili savest. Dakle, bilo je i neke savesti, nekog kućnog vaspitanja i opšte kulture, neke ljudskosti što ih je ipak kočilo da ne (po)ostanu djubrad do kraja, kao što je to slučaj danas. Pri tom ne mislim samo na režim i njegove sluge, nego i na sve one koji glasaju za to, one koji ćute i trpe, kao i na one koji bi morali reagovati a prave se ludi i nezainteresovani, ili čak smišljaju izgovore i opravdanja za takvo svoje držanje, čime indirektno pravdaju i sve što nam se dešava, zaključuje kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Kakvi smo to ljudi postali?

Nije problem samo politka koju ovaj režim vodi, pa ni diktatura Aleksandra Vučića, još veće zlo je beskrupuloznost njegova i njegovih pomagača i izvršilaca, sa kojom se ta nakaradna i opasna politika sprovodi. Kao i činjenica da smo se vremenom svi već navikli na to, pa skoro sasvim i oguglali.

Ne retko i sam sebe uhvatim kako se čudim što pojedini mediji dižu toliku galamu i kuknjavu povodom nekih besramnih ponašanja ljudi iz vlasti, jer već su postali uobičajeni, stanje redovno, da ne kažem normalno, a onda me neki slučaj probudi, natera na razmišljanje i zabrine za sudbinu ovog naroda čiji kvalitet ljudskog materijala rapidno opada. Nacija nam na naše oči trune i propada u toj moralnoj besprizornosti koja nam se servira svakodnevno preko telvizije, pre svega.

Kako to obično biva, pravo stanje stvari se najbolje vidi i prepoznaje na naizgled banalnim i beznačajnim slučajevima. Tako sam i ja, sasvim slučajno naleteo na neku debatnu emisiju RTS-a sa političarkama Sandom Rašković- Ivić i izvesnom Sandrom Božić iz Srpske napredne stranke, koja se ponašala toliko nazadno da sam sa nevericom ostao na tom kanalu dok mi se nije sasvim smučulo. Zapravo, mene je bilo sramota umesto nje i voditeljke koja je to dozvolila, pa sam se povukao.

Naime, dotična naprednjačka poslanica, demonstrirala je toliku količinu nepristojnosti i prostakluka u odnosu prema jednoj pravoj dami, prema kojoj bi, ako ni zbog čega drugog bar zbog poprilične razlike u godinama, morala pokazati mnogo više poštovanja i uvažavanja. Krajnje bezobrazno i primitivno, upadala joj je u reč svaki put kad progovori, recititujući napamet naučenu pesmicu tako glasno da se ne čuje ništa šta gospođa Rašković izgovori. Neko će reći ništa novo i neobično, da tako je, viđali smo to ranije i od Martinovića i Orlića, ali to su gulanferi koje već na prvi pogled niko ne smatra gospodom, pa od njih ni ne očekuje neke manire. Ali, ovo bi trebalo biti jedna dama, koja bi u obraćanju drugoj, morala to i dokazati elementarnom učtivošću.

Znam ja da je ona dobila takav zadatak i da je morala da krči na vezama kad god Ivićka progovori, ali čak i za to postoje pristojniji načini, koji bar malo priliče jednoj dami. Očigledno Božićka nije mnogo pametna, ali nije ni toliko glupa da ne zna da to što radi nije ni damski ni ljudski, tako da nema drugog zaključka osim da je vrlo loš čovek, kad to ipak može. Kad pristaje da se jednoj starijoj osobi javno obraća na prostački način piljarice. Da ima bar malo obraza ni na pijaci se ne bi mogla obraćati tako starijoj ženi, ma kakva ona bila, a kamo li na telviziji jednoj gospođi, što bez obzira na njena politička uverenja sa kojima uglavnom nisam saglasan, profesorka Sanda Rašković-Ivić očigledno jeste. I sad ta toliko tolerantna i na dijalog spremna veselnica, kao članica tima SNS za pregovore o izbornim uslovima, treba da vodi dijalog sa opozicijom. Kakav, bre, dijalog!?

Bio je to dovoljan razlog da se malo raspitam o dotičnoj personi, pa sam tako saznao da je baš ta i takva Sandra Božić, bez elementarne opšte kulture, verovali ili ne, predsednica odbora za kulturu u Narodnoj Skupštini. Ni manje ni više. Da nije glupa dokazuju i podaci o tome da kao član nekoliko Upravnih odbora, mesečno prima preko milion dinara, a da nije ni kulturna ni moralna dokaz je javna tajna da je ljubavnica Bate Gašića, koji voli žene koje kleče.

Ali nije ona sirotica ništa kriva „kriva smo mi što smo ih pustili" da nam takve poturaju za poslanike i da se sprdaju sa nama predstavljajući ih kao vodeća lica u kulturi. Dobro mi još i izgledamo kakvi nas vode i kultivišu.

Naravno, riba smrdi od glave, tako da nije ni čudo što svi izvršioci radova u ime i slavu Aleksandra Vučića, koji im daje primer i služi kao uzor svojim pubertetskim samohvalisanjem, uličarskim rečnikom kojim omalovažava i vređa stručnjake, novinare i sve slobodnomisleće ljude, a pravda i brani se bandite, huligane, lažove i lopove. Ovih dana sam negde video i fotografiju na kojoj se pokazuje kako u predsedničkoj palati na televziji gleda jedan rijaliti program, ne vidi se najbolje ali piše da je u pitanju Pinkova „Zadruga". Tek, zapitao sam se da li je moguće da ga to znanima i zabavlja u trenucima relaksacije, a onda sam zaključio da on zapravo i u tim trenucima radi. Bira kadrove, odnosno na primerima tamo prisutnih idiota u svojoj glavi kreira fotorobot svojih budućih uzdanica u parlamentu, u vladi i na čelu svih važnih institucija.

Zar ministar Toma Mona ne deluje kao da je direktno iz „Zadruge" preseljen u vladu Srbije, kao što to jeste Marjan Rističević u Parlament. Ili ona ministarka kojoj ni ime nisam zapamtio od smeha dok je sricala novi program svog ministarstva, valjda za ekologiju ili tako nešto, pri čemu je svaku drugu reč pogrešno izgovarala, zaključno sa opštinom Kovid. Već sam pisao i o Vučić jugendu u Skupštini, koji svaki govor koji s mukom iščitaju, završavaju povicima, Živela Srbija i Živeo Aleksandar Vučić, samo još fali da odsečno podignu ruku u znak pozdrava.

Rističevića dobro poznajem iz vremena kad je bio potrčko Dragana Veselnova i znam koliko je pokvaren, što verujem da je slučaj i sa Tomom Monom, jer uprkos gluposti koja nezadrživo izvire iz svake njegove rečenice, u kojoj mu Vučićevo ime služi i kao zarez i kao tačka, verujem da nije toliko glup da i sam ne vidi koliko je to glupo, pa ipak to radi. Što se mladih lavova u Parlamentu tiče, o njihovom moralnom liku nemam nikakvih dilema jer oni prosto ne znaju ni šta je to. Nisu imali prilike ni gde da nauče odrastajući u vremenu u kojem obraz ne vredi ni pet para, a dobro znaju da su pare sve.

Kakve tek đonove umesto obraza tek imaju ministri Siniša Mali i Neša Stefanović, koji mirne savesti nastavljaju da sede u vladi iako je dokazano da su falsifikovali svoje diplome i doktorate, dakle sa saznanjem da svi znaju kako su krali tuđe znanje i lažno se predstavljajući došli tu gde jesu. Malom nije smetalo ni to što ga je predsednik države nazvao kompletnim idiotom i zapretio mu političkom i krivičnom odgovornošću zbog Savamale. Ni na pamet mu nije padalo da bar ponudi ostavku.

Ani Brnabić neću posebno da govorim u ovom kontekstu iz pristojnosti koju sam prema damama zagovarao u ovom tekstu, ali ne mogu da ne kažem kako me živo zanima kako će nam sad objasniti šta je mislila kad nije mislila da će njena izjava o pozivu Palme na njegove Bunga-Bunga žurke u Jagodini, postati toliko važne u tek započetoj aferi sa tim zabavama. O Palmi nema ni potrebe jer već sama njegova pojava, govor i ponašanje, kazuju sve o njemu, tako da ni malo ne sumnjam da u pričama o bahanalijama koje je organizovao ima dovoljno istine da on padne, ali i da sa sobom povuče i Dačića, pa čak i Brnabićku, a onda i Vučića.

Nažalost, nisu dobri ljudi ni oni koji se nude da ih zamene, oni koji se bune a bilo bi bolje da ćute. Oni koji ne žele da razumeju kako svojim angažovanjem samo smetaju jer daju povoda da se stvara privid kako ni opozicija nije ništa bolja. Bili su to što su bili i svašta radili, zbog čega više i nisu. I umesto da budu srećni što za to nisu odgovarali oni bi opet, a ne vide da već svojim prisustvom kompromituju sve one koji čista obraza i sa najčasnijim namerama pokušavaju da se suprotstave sili i nepravdi i ubede građane da im se pridruže.

Boris Tadić, naprimer, koji uprkos tome što na istraživanjima javnosti redovno dobija podatak o tome da mu se podrška u narodu svela na statističku grešku, ističe spremnost da se ponovo kandiduje za predsednika države, ako opozicija ne bude imala kandidata koji može da pobedi Vučića. Halo, zemlja zove!

Međutim, nije to najgore, to uvrenje da bi on mogao samo svedoči da je izgubio svaku vezu sa realnošću, ali ne mora da znači da je loš čovek. Ipak, činjenica da bi on to, i pored svih šamara i lekcija koje je dobio, baš želeo, a to objašnjava potrebom da pomogne radi dobrobiti građana i Srbije, mora. Ako hoćeš da pomogneš, skloni se brate! Pusti neke druge neka se oprobaju i dokažu, nemoj da im smetaš i kvariš posao, nemoj da im držiš lekcije jer pokazao si šta znaš i možeš, i svi su videli kako si prošao. A dobro si prošao, imajući u vidu šta si zaslužio. Da imaš malo savesti, pokrio bi se ušima i mudro ćutao.

Isto važi i za Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, koji su se koristeći pozicije u politici i vlasti debelo nafatirali, a uprkos nekolikim aferama nisu još fasovali ćuzu.

Boško Obradović, nema tog putera na glavi, ali čak i kod mene kao protivnika njegove političke agende, imao je šansu sve dok se nije obrukao lažnim štrajkom glađu i još više kukavičkim i sramnim povlačenjem iz njega bez ikakvih rezultata. O njegovom karakteru najviše govori opravdanje koje to nije, i koje nikako ne funkcioniše kad su ličnosti od integriteta u pitanju. On se navodno zabrinuo za svoju porodicu koja se zabrinula za njega. Idi begaj! Sedi di si, ni za di si nisi.

A ni mi nismo mnogo bolji, jer da jesmo ne bi ovi mogli biti takvi. Znamo mi i nas.