HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (11)

Nalog za kidnapovanje Norijege stigao iz Londona

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moci Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživackog rada.

(Ovu knjigu posvecujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džon Kolman

Kako se banke, sa svojim naizgled velikim ugledom, uklapaju u trgovinu drogom i sveukupno propratno smeće te trgovine? To je vrlo duga i složena priča, koja bi mogla da bude tema posebne knjige. Jedan od načina na koje banke sudeluju je taj što finansiraju isturene kompanije koje uvoze hemikalije potrebne za preradu sirovog opijuma u heroin. Hongkongska i Šangajska banka (Hong Kong and Shanghai Bank) sa predstavništvom u Londonu u samom je središtu te trgovine preko kompanije zvane Tejapaibul, koja posluje sa Hongkongškom i Šangajskom bankom. Šta ta kompanija radi? Ona uvozi u Hong Kong većinu hemikalija potrebnih za proces rafinisanja heroina.

Ona je i najveći dobavljač anhidrida oktene kiselina za Zlatni polumesec i Zlatni trougao, za Pakistan, Tursku i Liban. Taj deo posla se finansira odvojeno, a finansira ga Bangkoška banka Metropoliten (Bangkok Metropolitan Bank). Ta sekundarna aktivnost, povezana sa preradom opijuma, nije u istoj kategoriji sa trgovinom opijuma, ali ipak bankama donosi znatne prihode. Ali izvor pravih prihoda Hongkongške i šangajske banke, kao i svih banaka na tom području, je finansiranje trgovine opijumom.

Trebalo mi je mnogo istraživačkog rada da bih cenu zlata povezao s cenom opijuma.

Svima koji su želeli da slušaju govorio sam: „Ako želite da saznate cenu zlata, saznajte cenu kilograma opijuma u Hong Kongu." Svojim kritičarima odgovarao sam ovako: „Pogledajte šta se dogodilo 1977, te kritične godine za zlato." Kineska banka (Bank of China) je šokirala stručnjake za zlato i sve one pametne proroke, kojih je u Americi veliki broj, time što je iznenada i bez upozorenja na tržište ubacila 80 tona zlata.

To je naglo smanjilo cenu zlata. Stručnjaci nisu imali ništa da dodaju osim: „Nismo imali pojma da Kina ima toliko zlata. Odakle je to zlato došlo?" Došlo je iz onih količina koje se Kini isplaćuju na hongkongškom tržištu zlata za ogromne količine opijuma. Današnja kineska politika prema Engleskoj istovetna je onoj iz XVIII i XIX veka.

Kineska ekonomija koja je povezana sa ekonomijom Hong Konga - a pod tim ne mislim na televizore, tekstilne proizvode, radio prijemnike, satove, piratske kasete ni video igrice, već mislim na opijum/heroin - grdno bi nastradala da nije trgovine opijumom koju deli sa Velikom Britanijom. Više nema Britanske istočno-indijske kompanije, ali su to potomci Veća 300, koji su danas članovi Komiteta 300.

Najstarije britanske oligarhijske porodice koje su na čelu trgovine drogom već 200 godina i danas se bave istim zanatom. Uzmite, na primer porodicu Metson. Ta „aristokratska" porodica jedan je od stepenika trgovine opijumom.

Kada je pre nekoliko godina situacija u Kini izgledala malo klimavo, Metsonovi su uskočili i dali Kini pozajmicu od 300 miliona dolara za ulaganje u nekretnine. To je prokazano kao „zajedničko ulagane Narodne Republike Kine i Banke Metson". Kada sam u Kancelariji za Indiju u Londonu istraživao dokumenta iz XVIII veka, naišao sam na prezime Metson, a onda je počelo da se pojavljuje svuda - u Londonu, Pekingu, Dubaiu, Hong Kongu, tj. gde god su se spominjali heroin i opijum.

Problem trgovine drogom je u tome što je ona postala opasna po nacionalnu bezbednost. Evo šta je o toj svetskoj opasnosti rekao venecuelanski poslanik pri Ujedinjenim Nacijama:

Problem droge je već prestao da bude samo zdravstveni ili socijalni problem. Pretvorio se u nešto daleko ozbiljnije i dalekosežnije, što utiče na našu nacionalnu bezbednost. Postao je problem nacionalne sigurnosti zato što udara na državnu nezavisnost. Droga nas u svim svojim oblicima - od proizvodnje, preko prodaje i komercijalizacije do konzumacije - otuđuje od prirode, jer nam razara naše etičke, verske, političke, istorijske, ekonomske i republikanske vrednosti.

To je upravo način na koji deluju Međunarodna obračunska banka i Međunarodni monetarni fond. Dozvolite mi da bez uvijanja kažem kako te dve banke nisu ništa drugo nego nasilne obračunske institucije za trgovinu drogom. Međunarodna obračunska banka ima zadatak da prodre u svaku zemlju koju Međunarodni monetarni fond želi da potopi, tako što određuje načine i sredstva za lagano oticanje kapitala iz te zemlje. Osim toga, ta banka ne pravi nikakvu razliku između odliva kapitala i opranog novca od droge.

Ona posluje po gangsterskim pravilima. Ako neka zemlja ne želi da se podvrgne MMF-ovoj pljački njenog novca, onda ona kaže nešto što znači upravo ovo: „Dobro, onda ćemo da vas ukrotimo pomoću naših ogromnih zaliha narko dolara". Lako je shvatiti zašto je zlato demonetizovano i zamenjeno papirnim „dolarima", kao svetskom čvrstom valutom. Nije lako ucenjivati zemlju koja ima zlatne zalihe kao onu koja te zalihe ima u papirnim dolarima.

MMF je pre nekoliko godina održao sastanak u Hong Kongu, na kojem je prisustvovao jedan moj kolega. Rekao mi je da je tema tog seminara bilo upravo ovo pitanje. Izvestio me da su agenti MMF-a na tom sastanku iznosili kako mogu doslovno da prouzrokuju navalu investitora na valutu bilo koje zemlje pomoću narko dolara, što bi dovelo do odliva kapitala. Predstavnik banke Credit Suisse i član Komiteta 300, Rainer Gut, rekao je da može da predvidi situaciju u kojoj će do kraja XX veka krediti i finansije neke države biti pod istim kišobranom. Iako ovom izjavom nije sve rekao, svi učesnici tog seminara su znali tačno o čemu govori.

Od Kolumbije do Majamija, od Zlatnog trougla do Zlatnih vrata, od Hong Konga do Njujorka, od Bogote do Frankfurta, trgovina drogom, a na kraju trgovina heroinom, je ogroman biznis, a njima upravljaju, od vrha prema naniže, neke od „najnedodirljivijih" porodica na svetu, od kojih svaka ima najmanje po jednog člana u Komitetu 300. Nije to prodaja droge na ulici. Da bi taj posao tekao glatko, potrebno je mnogo novca i znanja. Za to se brine sistem kojim direktno upravlja Komitet 300.

Takve talente je nemoguće videti na njujorškim ulicama i na stanicama podzemne železnice. Prodavci droge na takvim mestima su integralni deo te trgovine, ali tek kao sitni, povremeno zaposleni. Kažem povremeno zato što samo oni bivaju uhapšeni, a konkurencija neke od njih i pobije. Ali, kome je to važno? Ima toliko novih koji će da zauzmu njihova mesta.

Nije to posao koji bi bio zanimljiv Ministarstvi za malo preduzetništvo. To je veliki posao (big business), ogromno carstvo, taj prljavi posao droge. Za taj posao potrebno je da se njime upravlja od vrha prema dole, u apsolutno svakoj zemlji na svetu. Danas je to najveća preduzetnička grana na svetu, veća od svih drugih. Da je zaštićena od vrha prema dnu dokazuje i činjenica da je, kao ni međunarodni terorizam, nije moguće iskoreniti, što svakoj razumnoj osobi govori da njome upravljaju neka od najvećih imena iz krugova kraljevskih porodica, oligarhije i plutokratije, bez obzira na to što se to upravljanje odvija preko posrednika.

Glavne zemlje koje su uzgajivačnice maka i koke su Burma, severna Kina, Avganistan, Iran, Pakistan, Tajland, Liban, Turska, Peru, Ekvador i Bolivija.

Kolumbija ne uzgaja koku, ali kao sused Bolivije, vodeća je za rafiniranje kokaina i finansijski je centar trgovine kokainom, mada joj je taj položaj ugrožen otkako je predsednik kidnapovao i zatovrio panamskog generala Norijegu, pa se Panama od tada pretvara u središte pranja novca od droge i finansiranja trgovine kokainom.

Trgovinu heroinom finansiraju Hongkongška banka, londonske banke i neke bliskoistočne banke, kao što je Britanska bliskoistočna banka (British Bank of the Middle East). Liban se ubrzano pretvara u „Švajcarsku Bliskog istoka". Zemlje koje sarađuju u distribuciji i usmeravanju heroina su Hong Kong, Turska, Bugarska, Italija, Monako, Francuska (Korzika i Marselj), Liban i Pakistan. Sjedinjene Američke Države su najveći potrošač narkotika, od kojih prvo mesto zauzima kokain, a primat mu preuzima heroin. Zemlje Zapadne Evrope i jugozapadne Azije su najveći potrošači heroina. Iran ima ogromnu populaciju zavisnika o heroinu - više od dva miliona (podatak iz 1991. godine).

Ne postoji nijedna vlada koja ne zna tačno šta se dešava u pogledu trgovine drogom. O pojedinim moćnim članovima tih vlada brine Komitet 300 preko svoje svetske mreže kancelarija. Postane li neki član vlade „težak", uklanja se kao i u slučaju pakistanskog predsednika Ali Buta i italijanskog premijera Alda Mora. Niko nije izvan dosega svemoćnog Komiteta, iako je Malezija uspela da izdrži sve do danas. Malezija ima najstrožije zakone protiv droge na svetu. Posedovanje i najmanje količine droge kažnjava se smrt nom presudom.

Poput bugarske kompanije Kinteks, većina malih zemalja je direktno upletena u ovu kriminalnu delatnost. Kamioni Kinteksa su redovno prevozili heroin u Zapadnu Evropu. Ta kompanija ima svoju flotu kamiona, sa znakom Evropske ekonomske zajednice, Trougli međunarodni prevoznik (Triangle International Routier), skraćeno TIR. Postoji nalog da se kamioni s tom oznatkom i brojem za prepoznavanje EEZ-a ne zaustavljaju na graničnim carinama. Kamionima TIR je zvanično dozvoljen prevoz samo kvarljive robe. Oni se, navodno, pregledaju u zemlji porekla, a svaki vozač sa sobom mora da ima dokumentaciju s tog pregleda.

Takva je procedura po međunarodnim sporazumima. Zato kamioni Kinteksa mogu da utovaruju heroin i dokumentuju ga kao „sveže voće ili povrće", a potom da nastavljaju put po Zapadnoj Evropi i čak ulaze u strogo osigurane baze NATO-a u Severnoj Italiji. Na taj način Bugarska je postala jedna od glavnih zemalja za dopremanje heroina.

Jedini način na koji može da se spreči dostavljanje tih ogromnih količina herona i kokaina na evropska tržišta je ukidanje sistema TIR-a. Odredbe međunarodnog ugovora koje sam upravo spomenuo osmislio je Komitet 300 uz pomoć svojih zapanjujućih mreža i kontrolnih mehanizama, radi olakšavanja prolaza svih vrsta droge u Zapadnu Evropu. Zaboravite na kvarljivu robu! Jedan bivši agent DEA-e (američke Agencije za suzbijanje droge), stacioniran u Italiji, mi je rekao: ,,TIR=DROGA".

Setite se ovoga kada sledeći put pročitate u novinama kako je na aerodromu Kenedi pronađena velika količina kokaina u dvostrukom dnu nečijeg kofera. Opet je neka „budala" koja nije imala sreće platila cenu za svoju kriminalnu delatnost. To su samo „male ribe", bacanje peska u oči javnosti, kako bismo mislili da naša vlada zaista nešto radi po pitanju droge. Uzmite, na primer Francusku konekciju - program koji je Nikson preuzeo bez znanja i odobrenja Komiteta 300.

Ukupna količina opijuma i heroina zaplenjena u toj akciji iznosi nešto manje od četvrtine jednog kamiona TIR-a. Komitet 300 se pobrinuo da Nikson plati veliku cenu za relativno malu količinu zaplenjene droge. Nije tu bila važna količina zaplenjene droge, več činjenica da je neko kome su pomogli da dođe u Belu kuću pomislio kako može da radi bez njihove pomoći i odobrenja, ili čak suprotno nalozima koji stižu odozgo.

Mehanizam trgovine heroinom izgleda ovako: primitivna plemena na brdovitim predelima Tajlanda i Burme uzgajaju mak od koga se pravi opijum.

U vreme berbe, čašice maka sa semenom se zarezuju žiletom ili oštrim nožem. Kroz posekotinu iscuri smolasta masa koja počinje da se ukrućuje. Ta masa je sirovi opijum. On se potom oblikuje u lepljive kuglice. Uzgajivačima se plaća u zlatnim polugama težine oko jednog kilograma, poznatim kao 4/10, koje se izlivaju u banci Credit Suisse. Te male šipke se koriste samo za tu svrhu - za plaćanje uzgajivačima opijuma - spomenutim pripadnicima plemena. Velikim trgovcima sirovog opijuma ili poluprerađenog heroina na hongkonškom tržištu se plaća zlatnim polugama normalne veličine. Iste metode se koriste i za plaćanje brdskih plemena u Indiji - Balučija - koji se ovim poslom bave još od vremena mogula. U „sezoni droge", kako se zove, na tržištu Hong Konga nastaje poplava trgovine zlatom.

Meksiko je počeo da proizvodi relativno male količine heroina zvanog „meksički smeđi", za kojim postoji velika potražnja u Holivudu. I u toj zemlji trgovinom narkoticima upravljaju najveći državni funkcioneri, koji na svojoj strani imaju i vojsku. Neki proizvođači, „meksičkog smeđeg" zarađuju milione dolara mesečno opskrbljavajući narkoticima svoje klijente u SAD-u. Kada se neki pripadnici meksičke Savezne policije, s vremena na vreme, nahuškaju na preduzimanje akcije protiv proizvođača heroina, odjednom se, kao iz vedra bena, pojavi vojska i „očisti" teren.

Takav slučaj se dogodio u novembru 1991. na jednom izolovanom poljskom aerodromu na području uzgoja opijuma. Pripadnici Odelenja za borbu protiv narkotika meskičke Savezne policije opkolili su taj aerodrom i spremali se da pohapse ljude koji su već tovarili heroin u avion, kada ih je iznenadila jedna vojna jedinica. Vojnici su opkolili pripadnike Federalne poli-ije za borbu protiv narkotika i sistematski ih poubijali. Ta akcija je postala ozbiljna opasnost za meksičkog predsednika Goltarina, koji je kasnije suočen sa odlučnim zahtevima da se sprovede detaljna istraga o tim ubistvima.

Goltarin se našao u škripcu: nije mogao da se odupre zahtevima za istragom niti da sebi priušti da se zameri vojsci. To je prva pukotina takve vrste u meksičkom lancu komandovanja, koji se proteže sve do Komiteta 300.

Sirovi opijum iz Zlatnog trougla se neprekidno dostavljao sicilijanskoj mafiji i na odredišta u Francusku, gde se rafinira u laboratorijama koje su postavljene duž Azurne obale, od Marselja do Monte Karla. Liban i Turska danas isporučuju sve više rafiniranog heroina, jer je tokom poslednje četiri godine u tim dvema zemljama niklo mnoštvo takvih laboratorija. Takve laboratorije postoje i u Pakistanu, ali ne toliko koliko ih ima, na primer, u Francuskoj.

Maršruta za prevoz opijuma iz Zlatnog polumeseca ide preko Irana, Turske i Libana. Kada je u Iranu na vlasti bio šah, odbio je da dozvoli dalju trgovinu heroinom pa je neko vreme bila obustavljena, dok se Komitet 300 nije pozabavio „njime". Sirovi opijum iz Turske i Libana stiže do Korzike, odakle se brodovima prevozi u Monte Karlo, uz prećutno odobravanje porodice Grimaldi. Pakistanske laboratorije pod pseudonimom „vojnih odbrambenih laboratorija", rafiniraju više heroina nego pre dve godine, ali se rafiniranje najboljeg kvaliteta još uvek obavlja duž francuske sredozemne obale i u Turskoj. I u finansiranju ovih operacija ključnu ulogu imaju banke.

Zaustavimo se na trenutak ovde. Da li treba da poverujemo da se, uz sve moderne i neverovatno napredne tehnike prisluškivanja, uključujući i satelitska snimanja koja stoje na raspolaganju agencijama za sprovođenje zakona u svim navedenim zemljama, ova zla trgovina ne može otkriti i zaustaviti? Kako to da agencije za sprovođenje zakona ne mogu da uđu u te laboratorije i jednostavno ih unište? Ako je to tako, a mi još uvek ne možemo da presečemo trgovinu heroinom, onda naša policijska odelenja za borbu protiv nar-kotika treba da zovemo „gerijatrija", a ne agencije za suzbijanje droge.

Našim „suzbijačima" droge i malo dete bi moglo da kaže šta treba da urade. Jednostavno treba pratiti sve fabrike u kojima se proizvodi anhidrid oktene kiseline, te najneophodnije hemijske supstance bez koje laboratorije ne bi mogle da rafiniraju heroin iz sirovog opijuma. Zatim treba pratiti taj trag! Eto, ništa lakše! Kada razmišljam o naporima koje policija za suzbijanje droge ulaže u pronalaženju laboratorija za rafinisanje heroina uvek se setim Pitera Selersa iz serije Pink Panter. Čak i neko tako nespretan kao taj izmišljeni inspektor ne bi imao nikakvih problema da prati anhidrid oktene kiseline od njegovog stvaranja do krajnjeg korisnika.

Vlade bi mogle da donesu zakone po kojima bi proizvođači anhidrida oktene kiseline morali strogo da vode podatke o kupcima, iz kojih bi se jasno moglo videti ko kupuje tu hemikaliju i u koje svrhe je koristi. Ali, nemojte da se uzbuđujete. Zapamtite da je DROGA=VELIKI BIZNIS, a na čelu velikog biznisa stoje oligarhijske porodice Evrope i istočnog liberalnog sistema Sjedinjenih Američkih Država. Biznis drogom nisu pojedinačne operacije mafije niti njim upravljaju kolumbijski karteli drogom. Aristokratske porodice najmoćnijih ljudi Velike Britanije i Amerike neće baš svoju ulogu da stavljaju u izlog - pred oči javnosti. One uvek imaju više slojeva isturenih ljudi koji za njih obavljaju prljave poslove.

Sećate li se kako britansko i američko „plemstvo" nije nikada uprljalo ruke trgovinom opijumom u Kini. Ti lordovi i dame previše su pametni da bi im se to dogodilo, kao i američka elita: porodice Delano, Forbs, Apleton, Bejkon, Bojlston, Perkins, Rasel, Kabot i Kodman, što ni u kom slučaju nije ceo popis porodica u Americi koje su se na trgovini opijumom u Kini neverovatno obogatili.

Budući da ovo nije knjiga o trgovini drogom, nemoguće je ovu temu ovde dublje obrađivati. Ali mora da se naglasi njena važnost za Komitet 300. Amerikom ne vlada 60 porodica, već 300 porodica, a Engleskom 100 porodica, i kao što ćemo videti, sve one su međusobno povezane brakovima, zajedničkim kompanijama, bankama, da ne spominjemo veze sa crnom aristokratijom, masonerijom, Redom Sv. Jovana Jerusalimskog i tako dalje. Postoje ljudi koji, pomoću svojih surogata, pronalaze načine za zaštitu ogromnih pošiljaka heroina iz Hong Konga, Turske, Irana i Pakistana i brinu se da te pošiljke stižu na tržište SAD-a i Zapadne Evrope, uz minimalne troškove poslovanja.

Pošiljke kokaina ponekada bivaju presečene i zaplenjene. To je naravno, samo šminka. Često se dešava da neka zaplenjena pošiljka pripada nekoj novoj organizaciji koja nastoji da se probije na tržište drogom. Takva konkurencija se istiskuje tako što se državnim vlastima dostave tačni podaci o tome gde će ta pošiljka da uđe u SAD i ko je njen vlasnik. Velike ribe niko nikada ne dira. Heroin je preskup. Vredno je napomenuti da operativama američke Agencije za suzbijanje droge nije dozvoljeno da uđu u Hong Kong. Ne smeju da pregledaju nijedan brod pre nego što napusti luku. Čovek se pita zašto, ako postoji tolika „međunarodna saradnja", kako mediji vole da kažu, „za uništavanje trgovine drogom". Putevi trgovine heroinom su očigledno pod zaštitom „viših organa vlasti".

U Južnoj Americi, osim Meksika, kokain je kralj. Za razliku od heroina, proizvodnja kokaina je vrlo jednostavna i svi oni koji su spremni da rizikuju za i u korist „onih gore" steći će velika bogatstva. Kao i u trgovini heroinom, uljezi nisu dobrodošli pa često završavaju kao nesrećni slučajevi ili žrtve porodičnih sukoba. Ali, napad gerilske grupe MI6 (privatne vojske kraljeva kokaina) na Palatu pravde u Bogoti i ubistvo Rodriga Lare Bonile, istaknutog javnog tužioca i sudije, izazvali su takav negativni publicitet da su „više vlasti" morale da preurede stvari u toj zemlji.

Po dogovoru, članovi porodice Očoa, koji drže kartel droge Medelin, predali su se policiji pošto su dobili garancije da im neće biti oduzeta nikakva imovina, da neće pretrpeti nikakvu štetu niti da će biti izručeni SAD-u. Sklopljen je dogovor da, pod uslovom da veliki deo svoje ogromne količine narko dolara vrate u zemlju, u Kolumbijske banke, protiv njih neće biti preduzete nikakve kaznene mere. Da će braću Očoa, Jorga, Fabija i glavnog čoveka tog kartela Pabla Eskobara držati pritvorene u sobama koje liče na one u ekskluzivnim hotelima i da će biti osuđeni najviše na dve godine zatvora, koje će odslužiti u istim takvim sobama. Taj dogovor upravo traje. Braći Očoa je takođe garantovano pravo da i dalje, iz svoga zatvora-hotela, upravljaju svojim „biznisom".

Ali, to ne znači da je trgovina kokainom naglo zaustavljena. Naprotiv, samo je preusmerena na drugi po redu kartel, Kali, i sve se nastavlja kao i do sada. Iz nekih čudnih razloga agencija DEA je oduvek, bar do danas, uveliko zanemarivala kartel Kali koji je po svojoj veličini jednak kartelu Medelin. Kali kartel se razlikuje od Medelin kartela po tome što njime upravljaju biznismeni koji izbegavaju svaki oblik nasilja i nikada ne krše dogovore.

Još je važnija činjenica da Kali praktično ne posluju na Floridi. Moj izvor mi je rekao da Kali kartelom upravljaju biznismeni kakve je nemoguće naći u kokainskom poslu. On misli da su „specijalno postavljeni", ali ne zna ko ih je postavio. „Nikada ne privlače pažnju na sebe", rekao je i nastavio: „ne upadaju u oči time što uvoze crvene Ferarije, što su radila braća Očoa i time odmah privukla pažnju na sebe, jer je uvoz takvih automobila u Kolumbiji zabranjen.

Tržište koje drži Kali kartel su gradovi Los Anđeles, Njujork, i Hjuston, što je skoro paralelno tržištu heroina. Kali kartel nije pokazivao nikakve znakove širenja ka Floridi. Jedan bivši operativac Agencije za suzbijanje droge, inače moj kolega, nedavno je rekao: „Ti ljudi iz Kalija su vrlo pametni. To je drugačiji soj od braće Očoa. Ponašaju se kao profesionalni biznismeni. Danas je taj kartel veći od Medelina i mislim da ćemo ubrzo da vidimo kako u Sjedinjenim Američkim Državama pristižu veće količine kokaina nego ikada do sada. Kidnapovanje Manuela Norijege će da olakša protok i kokaina i novca kroz Panamu, s obzirom na toliki broj banaka u toj zemlji. Toliko o 'Operaciji pravedna borba' predsednika Džordža Buša. Sve što je ta operacija učinila je to da je uveliko olakšala život Nikolasu Arditu Barleti, koji je bio pod nadzorom braće Očoa, a sada se priprema da služi kao fasada Kali kartelu."

Na temelju mojih iskustava s trgovinom kokainom, mislim da se umešao Komitet 300 i preuzeo potpunu kontrolu nad južnoameričkim kokainskim biznisom. Nema drugog objašnjenja za uspon Kali kartela, koji je povezan sa kidnapovanjem generala Norijege. Da li je predsednik Buš kada je u pitanju kidnapovanje Norijege dobio nalog iz Londona? Sve indicije govore kako je bio gurnut u invaziju na Panamu i kidnapovanje Norijege, koji je već postao ozbiljna prepreka „trgovini" u Panami, najzad i na području bankarskog poslovanja.