„Moja baba Natalija" u Negotinu (3)

Moja odbrana

Više puta sam rekao da me je moj literarni prvenac roman „Crveni kralj" u isto vreme uzdigao i uništio. (Jovica Trkulja „Uspon i pad Ivana Ivanovića".) Verovatno nekom greškom istorije, komunistička partija Jugoslavije je jedno vreme igrala na kartu ljudskih sloboda, pre svih slobode umetničkog stvaranja. Naivno sam poverovao u tu komunističku prevaru, kao što je mladi žabac poverovao u tiradu patka u izvanrednoj pesmi Jovana Jovanovića Zmaja Patak i žabe. (Govorio patak o vrlini mira i da niko nikog ne treba da dira. Žabe su poverovale ovom demagogu. Jedan mladi žabac pobliže je stao, a patak ga zgrabi pa ga progutao. Zmaj se obraća deci, ali i odraslima: Iz ovog se nešto i naučit dade, hulje lepo zbore al nitkovski rade.) Napisao sam roman kakav su komunisti u teoriji proklamovali a u praksi zabranili. Događaj se zbio pre pola veka, naredna godina je jubilarna, o tome ću da pišem kad drugi neće. Šta se sve u međuvremenu zbivalo, svedoči moj celokupan književni opus, tekst koji nudim čitaocima je fragment iz njega.

Ivan Ivanović

Tih godina se odvijao proces decentralizacije kulture, pa je došlo do izdavačke delatnosti u provincijskim centrima. Videli smo da je u Prokuplju u maju 1968. godine objavljena edicija Drainac, u kojoj se našla i moja knjiga od dve novele („Ikarov let"). Knjige su izdavane i u Leskovcu, Kragujevcu, Požarevcu, Zaječaru.... No prva je počela Bagdala u Kruševcu i razvila veliku izdavačku delatnost. Provincija je omogućila da se čuju novi glasovi van Beograda. Problem je bio u tome što je Beograd naš rad ignorisao.

U znak protesta protiv monopola Beograda, u Leskovcu je 1967. godine održan skup provincijskih stvaralaca, sa gostima iz Beograda, filozofima Mihailom Markovićem, Nikolom Miloševićem, Miladinom Životićem, Svetozarom Stojanovićem i piscem Dobricom Ćosićem. Kasnije će ova grupa biti napadana kao opoziciona.

Godine 1969. održan je u Kragujevcu Kongres kulturne akcije. Na Kongresu je još jednom potvrđena decentralizacija kulture.

Ovi događaji su učinili da redakcije provincijskih izdavača odluče da se kulturnoj javnosti predstave jednim panoramskim zbornikom stvaralaštva van Beograda. Taj posao je poveren kruševačkoj Bagdali, kao vodećem provincijskom izdavaču. Dogovoreno je da svaka redakcija odabere šta će da objavi, a da centralna redakcija pri Bagdali koordinira taj posao. U Prokuplju je u Draincu odlučeno da prozno stvaralaštvo Toplice u zborniku reprezentuje moja pripovetka Švejka. Zbornik je izašao sa svim prilozima koje su poslale redakcije, samo je odbačena Švejka! Centralna redakcija je stala na stanovište da je moja priča politički nepodobna i odbila je da je štampa.

Kako su u 1969. godini krenuli u Toplici napadi na mene zbog jednog odlomka iz „Crvenog kralja", objavljenom u niškom studentskom listu Mladi 68, a Švejka propala na konkursu Politike, zaboravio sam na njeno objavljivanje.

Onda sam slučajno sreo u Beogradu kolegu sa Svetske književnosti Dušana Puvačića, koji je bio sekretar Savremenika. U razgovoru sam mu se požalio na život u provinciji i na nemogućnost objavljivanja. Ispričao sam mu za sudbinu Švejke u Bagdali i dao mu rukopis. Puvačić je Švejku odmah objavio u Savremeniku, 1971. godine, priča je imala mnogo uspeha i izvesno je da me je ona uvela u književnost. Posle toga došao je "Crveni kralj".

Godine 1981. nas nekoliko zabranjenih pisaca (neprihvaćenih od strane državnih izdavača) odlučili smo da umnožavamo na šapirografu svoje rukopise, kako bismo ih spasili od uništenja. Tako je nastao samizdat Rukopisi, u kojima sam ja objavio novelu „Kozja krv". U stvari, proširio sam „Švejku", crticu produžio u novelu.

Radnja novele se odvija u provincijskom gradiću Konjarniku. To je priča o nesrećnom zaljubljivanju gimnazijalke Švejke u svog profesora. Švejka je razmaženo dete lokalnog komunističkog rukovodioca, kome je sve dozvoljeno pod okriljem oca moćnika. Kad se Švejka zaljubi u svog profesora, smatra da može da ga uzme kao sve što poželi. Problem nastaje kad profesor, iz moralnih razloga, ne prihvati njenu ljubav.

Nenaviknuta na neuspeh, povređena u svojoj sujeti, Švejka smisli paklen plan da uništi svog profesora. Tako mu smešta igru da je napastvovao i optuži ga za preljubu. Optužba zbog koje se gubi posao i ide u zatvor.

Pošto Švejka nije uspela da dokaže svoju optužbu, stvar se okreće protiv nje. Istina, profesor je bio prinuđen da napusti Konjarnik, ali Švejka nije uspela da izdrži tu situaciju. U njoj se sve polomilo i završila je u psihijatrijskoj ustanovi.

Priču govori sama njena junakinja. To je ispovest u prvom licu jednine. Švejka priča slikovito, koloritno, sočno, onako kako govore južnjaci. To je palanački govor srpskog Juga.

U noveli sam odslikao srbijansku palanku, ali i komunističko društvo u celini. Švejka je potekla iz kruga komunističkih rukovodilaca, koji su uzurpirali svu vlast i stvorili „novu klasu". Švejka je samo „nosilac" ideologije svog oca, zato je ona tragična ličnost. Proizvod novog vremena u kojem je vlast iznad humanističkog ideala, čiji je nosilac u noveli profesor. Njeno propadanje nagoveštava propadanje čitavog komunističkog društva.

Koliko znam, od poznatih pisaca samizdatne Rukopise je podržao jedino Nikola Milošević. Evo šta je profesor napisao u predgovoru za „Kozju krv":

„U središtu Ivanovićeve novele KOZJA KRV nalazi se psihološki portret Švejke, ćerke uglednog mesnog velikodostojnika, druga Ratimira, portret, odmah valja reći, neobično uverljiv i efektnim umetničkim potezima uobličen. Jezik predstavlja omiljeno i, ujedno, najuspešnije sredstvo umetničkog oblikovanja kojim se Ivanović služi. Njegova junakinja govori jednim izuzetno plastičnim, sočnim jezikom, kakav se u literaturi ove vrste retko sreće.

Po snazi umetničkog domašaja ne zaostaju mnogo ni neka druga sredstva umetničkog oblikovanja koja koristi pisac u svojoj noveli, a pre svega sredstva socijalne i psihološke motivacije.

Manje je umetnički uspeo lik profesora Dejana, u kome ima nečeg "knjiškog", motivacijski nedovoljno uverljivog, ali pošto je reč o sporednom junaku priče, to bitno ne utiče na opšti, povoljni utisak koji ova priča na čitaoca ostavlja. U celini uzevši, KOZJA KRV je delo jednog izuzetno darovitog pisca, pisano usto načinom jednostavnim i pristupačnim, delo namenjeno širem krugu čitalačke publike."

No glavni moj adut u korist ženskih likova u mojoj literaturi predstavlja devojka Biljana Karanović u romanu „Živi pesak, živo blato".

Ovaj roman sam napisao 1982/1983. godine u Beogradu. Događaji koji su mi poslužili kao motiv stvarno su se desili u Južnoj Srbiji. Spojio sam dva slučaja, radilo se o montiranim procesima profesorima.

Radnja se događa posle 1972. godine kad je ionako zavisno sudstvo u potpunosti postalo partijsko. Stradali su ljudi liberalnih shvatanja koji se nisu uklapali u komunistički model života. Hteli su da budu subjekti i to su platili sudskim linčom. Ta akcija je nazvana borbom protiv crnog talasa u umetnosti i linčovala je najznačajnije srpske stvaraoce.

Junak romana, profesor Ljuba Stanivuković, optužen je zbog leberalnih pogleda a suđeno mu je zbog montiranog događaja sa jednom učenicom. (Slično je prošao Radoje Domanović u Pirotu!)

Organi gonjenja, Partija, Udba, Tužilaštvo, Sudstvo... posle vraćanja u dogmatski komunizam 1972. godine, nakon Titovog pisma, nemilosrdno su se obračunavali sa slobodoumnim intelektualcima. Ja sam to postavio kao moralni problem u bolesnom društvu, kakvim je postao jugoslovenski komunizam posle sloma liberalizma. Samo retki zdravi pojedinci mogu da budu nosioci moralne ideje, u slučaju romana to su student Žarko Hadžitonić i njegov ujak advokat Đorđe Konjović. Mislim da sam u "Živom pesku, živom blatu" najviše spojio dva svoja književna modela umetnika u mladosti, koje simbolizuju Fokner i Hemingvej. To je ujedno bio i kraj uticaja ovih pisaca na moje stvaralaštvo. Otad sam se sve više okretao Džojsu, od imaginacije išao ka dokumentarnosti.

Roman je objavljen 1986. godine u pristojnom tiražu od 3000 primeraka i rasprodat je za godinu dana. Zapamtio sam da mi niko nije tako uredno isplaćivao honorar kao Zavod Filip Višnjić.

Rekao sam da sam u romanu spojio dva „profesorska" suđenja u Prokuplju. Junak romana profesor Ljuba Stanivuković je bio žrtva progona liberala posle Titovog partijskog i državnog udara 1972. godine. Naime, svaka sredina je bila dužna da pronađe liberale u svojim redovima i da se sa njima obračuna. Partijski obračun platili su mnogi slobodoumni komunisti koji nisu bili na liniji ortodoksnog komunizma. Sa njima su stradali i intelektualci koji su slobodno mislili.

Ljuba Stanivuković je po završenom fakultetu došao u Južnu Srbiju, u grad Kurvingrad, za profesora književnosti u tamošnjoj Gimnaziji i tu ostao. Svojim radom, besprekornim ponašanjem, dostojnošću, nametnuo se palanačkoj sredini kao vrhunski intelektualac. To je važilo do Titovog pisma 1972. godine.

Kad je krenula hajka na intelektualce, partijski vrh je tražio da svako mesto pronađe u svojoj sredini neprijatelja samoupravnog socijalizma. U Kurvingradu izbor je pao na profesora Ljubu Stanivukovića, koji i nije bio član Partije, ali je zastupao Zapadnu filozofiju.

Postojala su dva razloga da palanka krene na profesora: jedan, što je Ljuba na jednom anonimnom konkursu Ježa nagrađen za humoresku u kojoj su se prepoznali mesni rukovodioci, drugi, što se sukobio sa glavnim privrednikom Kurvingrada, partizanskim prvoborcem, direktorom Jastrepca Trifunom Karanovićem, jer je tražio da njegova ćerka, učenica gimnazije, pročita kao i svi drugi učenici „Rat i mir", što njen otac nije odobravao, za njega je Tolstojev roman bio samo „knjižurina" koja „ubija decama mladost".

Inače, celu aferu je režirao direktor kurvingradske Gimnazije Aranđel Kostadinović, koji je u aferi video šansu da učvrsti svoj položaj i izbegne optužbu da je liberal. A ta afera se sastojala u tome da je profesor Stanivuković napastvovao svoju učenicu Biljanu Karanović u kabinetu kad je ova došla da protestuje što joj je zaveo slabu ocenu. Direktor gimnazije je napisao krivičnu prijavu protiv svog profesora.

Prava radnja romana se sastoji u odbrani Ljube Stanivukovića pred sudom u Kurvingradu. Nosilac ove odbrane je student Žarko Hadžitonić, kod čije majke je Ljuba stanovao, koji je uspeo da ubedi svog ujaka, najčuvenijeg advokata Južne Srbije Đorđa Konjovića da preuzme „slučaj Stanivuković". (To liči na ulogu dečaka Čarlsa Melisona u Foknerovom romanu „Uljez u prašinu".) Više od toga, Žarko je u Biljani Karanović, koja se u njega zaljubila, uspeo da probudi savest i ubedi je da između oca i profesora izabere istinu, koja mora da bude vrednost njihove generacije.

Stvar se završila tako što je Biljana Karanović na sudu povukla svoju optužbu protiv profesora, čime je Ljuba Stanivuković bio spašen. U Kurvingradu je trijumfovala pravda, što nije bio slučaj u drugim gradovima.

Da fokusiramo učenicu Biljanu Karanović koja se lomi između autaritarnog oca, koji je nosilac komunističke vlasti, i liberalnog studenta koji simbolizuje buntovnu generaciju studentske šezdeset osme. Njena dilema je dilema Maje iz moje gimnazijske ili Švejke iz moje profesorske priče. Zajedničko im je to što sve te devojke prolaze kroz katarzu i „Istinu stavljaju iznad Platona"!

Da sagledamo ovu situaciju u sklopu optužbe da ja nemam u literaturi ženske likove, koju je nehotice, bez udubljivanja, prihvatio moj „pravobranilac" profesor Jovica Trkulja i mog skrušenog priznanja da nisam napisao Anu Karenjinu ili Sofku. Malo je ženskih likova u srpskoj književnosti, ističem Petriju Dragoslava Mihailovića, no ne znam koliko bi ona mogla da se poredi sa Sofkom. Moj talenat je otišao u drugom pravcu, prema Fokneru i njegovoj junakinji mladoj ženi Templi Drejk. Hteo bih ovde da kažem da je moja Biljana Karanović u stvari moja Templa Drejk!

Foknerova junakinja iz dva romana („Svetilište" i „Rekvijem za iskušenicu") ima vrednost antičkih tragetkinja, kakve su Eshilova Klitemnestra ili Sofoklova Antigona. Ova ćerka lokalnog moćnika, sudije Drejka, u mladosti razuzdana i nepromišljena, idući za avanturom, postaje žrtva kriminalca Popaja, tipičnog američkog gangstera, kakvih je ovaj mladi kontinet bio prepun u ranoj fazi svog razvitka. Veličanstveno „Svetilište", jedan od najnapadanijih romana u svetskoj književnosti, prati kroz Templu tragediju mlade Amerike. Ali kad Temla izgubi dete koje je dobila u braku sa onim koji je krivac njene tragedije, studentom koji ju je „isporučio" kriminalcu Popaju, da bi je, prošavši i sam kroz pakao američkog kriminalizovanog društva, oženio u ambijentu američke dobrostojeće srednje klase, bogate za treći svet ali bez većih moralnih načela, ta nekadašnja Templa Drejk a sada gospođa Stivens, prolazi kroz antičku katarzu i shvata da je ona svma ubica svoga deteta, iako je to učinila sluškinja Crnkinja, žena sa dna društva kojoj Fokner dodeljuje ulogu moralnog sudije Amerike. Templa je morala da plati grehe svoje mladosti ali i sindrom američkog društva koje „uživa" u zlu.

Veliki majstor pripovedanja Vilijam Fokner uvodi u priču romana svog omiljenog junaka Gavena Stivensa, koji je oblasni javni pravobranilac, ali i stric vinovnika Templine nesreće Gauena Stivensa. To je onaj Gaven Stivens iz najboljevog Foknerovog romana „Uljez u prašinu", jednog od najboljih američkih romana uopšte, koji prihvata da sasluša odbranu studenta Čarlsa Melisona i usedelice gospođice Haberšem nevino osuđenog crnca Lukasa Bošama, koga je Amerika osudila samo zato što je crnac. U „Rekvijemu" Gaven Stivens vodi Templu guverneru da brani sluškinju crnkinju Nansi koja joj je ubila u poluludilu dete, jer se u njoj javila neka iskoska nepatvorena pravda da grešnici nemaju pravo na porod. Za Foknera je Templina ispovest o svom grehu mladosti bila prilika da oslika američko moralno propalo društvo. Na „saslušanju" se Templa kaje, Fokner piše njen rekvijem, jer ni „bolesna" Amerika nije uspela da ubije iskonske vrednosti koje čovek nosi u sebi, makar koliko ogrezao u društvenom zlu. Veliki roman, nije čudo što se Alber Kami prihvatio njegove dramatizacije.

6.

Da još jednom pogledamo moju Templu, Biljanu Karanović, u romanu „Živi pesak, živo blato". Evo kako je izgledao njen iskaz u kurvingradskom Okružnom sudu.

Biba Karanović je ušla u sudnicu gotovo nečujno, više nalik na senku nego na ženu od krvi i mesa. Bila je obučena u dugačku crnu haljinu, crvena kosa joj je bila skupljena u punđu. Kretala se na vrhovima prstiju, ne proizvodeći gotovo nikakav šum, kao da se plaši da ne poremeti zatečeni red i poredak u sudnici. Bila je prava kao strela, bez kapi krvi u licu, ni nalik na devojčicu sa kurvingradskih ulica. Više je ličila na kaluđericu nego na svršenu učenicu gimnazije. Kad je došla do klupe za svedočenje kao da je prestala da bude živo biće, kao da se pretvorila u utvaru. Uopšte se nije pokretala, reklo bi se da čak nije ni disala.

Sudija Mladen Stojiljković najpre obrisa stakla na naočarima, onda se obrati devojci.

„Konačno ste došli da svedočite", reče sudija. „Posle svega."

Devojka je gledala negde kroz prozor na ulicu i ničim nije pokazivala da je čula pitanje, niti je odavala utisak da će da progovori.

,,Da", reče Biba. „Svakako. Zbog toga sam ovde."

Biba je govorila sasvim tiho, uopšte ne mičući usnama. Lice joj je bilo žuto, kao da je od voska. Nikakav pokret nije činila dok je govorila. Takva, prava i nepomična, u crnoj haljini i sa crvenom kosom, bila je fascinantna i delovala je neodoljivo. Nijednom nije pogledala profesora Ljubu Stanivukovića, koji je sedeo na optuženičkoj klupi, sa glavom zarivenom u šake, nalik na noja.

„Onda", reče sudija, „hoćete li da ispričate sudu šta se desilo između vas i okrivljenog u kabinetu u Gimnaziji 21. maja ove godine?"

„Ništa se nije desilo!", reče Biba.

I to je bilo sve.

Sudija Mladen Stojiljković ponovo uze da briše naočare.

„Onda", reče sudija, „moram da vas podsetim šta ste rekli u prethodnom postupku."

Tu sudija pročita Bibino saslušanje u istražnom postupku kojim tereti profesora Ljubu Stanivukovića.

,,To ste vi rekli", reče sudija. „Nadam se da vas niko nije prisilio da to kažete. Ostajete li pri toj izjavi?"

,,Ne!", reče Biba.

To je rekla odlučno, glasno, zvonkim glasom, kao da je u sebi pronašla nekakvu rezervnu snagu. U sudnici se začu uzdah olakšanja, kao da je publika samo to očekivala.

„Onda", reče sudija, „hoćete li da nam ispričate šta se desilo u kabinetu?"

„Toga dana došla sam u školu da podignem svedočanstvo", poče Biba. Govorila je opet tiho, malopređašnja energija joj je naglo sagorela. „Nisam ga podigla na vreme kad i drugi učenici, jer sam bila besna što sam pala iz Srpskog. Ali sekretar nije hteo da mi izda svedočanstvo dok ne vratim knjigu koju sam pozajmila iz biblioteke. Uputio me je profesoru Stanivukoviću, koji je bio u kabinetu. Kad sam ušla u kabinet, zatekla sam profesora kako pregledava sveske za pismene zadatke. Bio je iznenađen kad je video koju knjigu vraćam. Ja sam vratila "Rat i mir" od Tolstoja. Zbog tog romana sam pala. Rekla sam profesoru da sam pročitala roman i da mogu da govorim o njemu. Onda me je profesor savetovao da se žalim na ocenu a on će da podrži moju žalbu. Ja nisam mogla više da izdržim i naglo sam zaplakala. Plakala sam tako i nisam mogla da se zaustavim. Trebalo mi je nekoliko minuta da se sredim i iziđem iz kabineta. I to je bilo sve. Više nemam šta da kažem."

U sudnici je nastao žagor tako da je sudija Mladen Stojiljković zapretio da će da isprazni salu ukoliko se publika smesta ne umiri.

„Onda", reče sudija, „zašto ste teretili profesora Stanivukovića?"

Biba je ćutala. Bilo je očigledno da više nema nameru da odgovara na pitanja.

„Šta vas je navelo da promenite iskaz?", upita sudija. „Zašto ste se predomislili?"

Biba je i dalje ćutala. I kad su već svi pomislili da više iz nje neće izići nijedna reč, Biba se za trenutak naglo upali.

„Hoćete da me pitate zašto sam odlučila da govorim istinu?", reče Biba. „Možda zato što hoću da idem na studije. Ili što hoću slobodno da prolazim ovim gradom, da se ne stidim."

Ali to nije govorila predsedniku sudskog veća, niti sudu. Za trenutak je bacila pogled po publici, kao da traži nekoga kome je uputila ove reči.

Onda se Biba naglo ugasila, ponovo zapala u stanje ravnodušnosti. Na sva pitanja ili je ćutala ili odgovarala kratko sa ,,da" ili ,,ne". Glas joj je postao ponovo bezbojan a telo ukočeno. U njoj više nije bilo života.

Biba je otišla iz sudnice isto onako kako je i došla, nečujno, na vrhovima prstiju. Nije nikoga pogledala, kao da s tim svetom nema nikakve veze, niti koga poznaje.

Dok ovo pišem, 2015. godine, posle Negotina i odbrane crnog talasa, stičem utisak da poput Radeta Drainca pišem Moju odbranu. Tu odbranu nisam mogao da napišem u komunizmu, jer mi to nisu davali, a ni postkomunizam se nije proslavio prevazilaženjem komunizma. Iskoristio sam priliku u Negotinu da se „opasuljim" i da odbacim komunističku optužbu da sam nevešt u pravljenju ženskih likova. Ne, stvaralac koji je stvorio kao gimnazijalac Maju, kao profesor Garinču i Švejku, kao pisac Biljanu Karanović i dovršio „uhapšenu" „Moju babu Nataliju" - ne može da prizna da je „zaobišao ženske likove, jer nije umeo da ih uobliči". Penzionisana profesorka u Negotinu je to bolje znala nego aktuelni književni kritičar u Beogradu.

Neka mi istorija dozvoli da povučem svoje priznanje iz komunizma da sam „slab pisac koji ne zaslužuje pažnju", makar koliko za to bude bilo potrebno vremena.

Sremčica, 2015.