Dežurna

Da li da se umije ili da se ubije?!

Sada već davne 2015. godine tadašnji američki državni sekretar, Džon Keri je rekao kako se Srbija kao i čitav region od Jadrankog do Crnog mora nalaze na „liniji vatre“ SAD i NATO sa jedne strane i Rusije i Kine sa druge. Ovo je izrečeno na bazi analiza i procena koje je za njega radila Viktorija Nuland, koordinator „evromajdana“ koji se dogodio u Kijevu tokom 2014. godine. Tada je sve to delovalo prilično čudno i pomalo nerealno, međutim nakon izbijanja rata u Ukrajini sve kockice su se složile i više je nego jasno da smo mi zaista na prvoj liniji fronta. Trenutno, u našem regionu se vodi ekonomski i energetski rat, ali ne treba isključiti mogućnost izbijanja i pravog oružanog sukoba. Sve ovo jako dobro zna i Aleksanar Vučić koji je pokušao da bude istovremeno sa obe strane „linije vatre“ pa je sada ušao u fazu u kojoj mu je glavna jutarnja dilema „da li da se umije ili da se ubije“, tvrdi kolumnista dr diplomirani inženjer Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Srbija se trenutno nalazi u prilično šizofrenoj situaciji koja je prouzrokovana time što je onaj koji je uzurpirao sve funkcije u državi pomislio da je veliki igrač i nije razumeo da treba praviti takav društveni ambijent u kojem je moguće balansirati kao mala i slaba država u buri zamršenih međunarodnih odnosa. Tako da smo mi trenutno jedina država u Evropi koja zvanično nije uvela sankcije Rusiji, ali zato redovno glasamo protivno ruskom stavu i interesu gde god da nas pitaju.

Istovremeno, za razliku od Mađarske koja je u prvi mah uvela sve sankcije i osude za rusku politiku, a onda vremenom počela da ukida manje više sve barijere, Srbija pod Vučićem radi upravo suprotno. U prvi mah nije rađeno ništa pre svega zbog izbora, a sada iz dana u dan uvodi se sve više ograničavajućih mera koje bi vrlo verovatno mogle da prerastu i u otvorene sankcije.

Kao primer navešću to da Mađarska u potpunosti nastavlja da realizuje projekat izgradnje nuklearne elektrane „Pakš 2“ koju grade iz ruskog kredita po ruskoj tehnologiji i sa Rosatomom kao glavnim strateškim partnerom, a zbog čega su bili na udaru i pre rata. Istovremeno, U Srbiji se svi projekti Gasproma nalaze u tihom bojkotu uključivš i izgradnju gasovoda ka Banjaluci, dok se preko različitih kanala svakodnevno preti podizanjem rudne rente i naplatom nekakvog ekstraprofita ovoj kompaniji.

Takođe, vođena je neviđena kampanja zastrašivanja stanovništva pričom da je zabranjen uvoz ruske nafte preko naftovoda JANAF, a Vučić se predstavljao kao genije koji će i taj problem rešiti. Za svo to vreme ni vlast ni opozicija (i sa njima poezani mediji) nisu rekli da je sam Gasprom rešio problem tako što je ugovorio potrebne količine nafte za Srbiju sa drugim dobavljačima sa kojima oni imaju izgrađene odnose pa se na bazi toga vrše kompenzacije. Pri tome, cene koje se za sirovu naftu dobijaju su povlašćene i u proseku skoro trideset posto niže od onih koje dobijaju druge države u Evropi, međutim na srpskom tržištu su naftini derivati najskuplji u regionu što je posledica narkomanske potrebe vlasti za novcem koji se nemilice otima od građana na ime akciza i PDV-a, kao i razlike u cenama sirove nafte.

Dobar primer neveštih pokušaja igranja sa obe strane „linije vatre“ je i to što je jedna organizovana kriminalna grupa povezana sa vlašću mesecima prepakivala jeftini gas koji se dobija iz Rusije, a onda ga u formi komprimovanog gasa pakovanog u plinske boce preprodavala po regionu.

I sve je bilo dobro po njih dok nije stiglo upozorenje iz inostranstva da se sa takvim stvarima ne sme igrati, nakon čega je ekspresno Vlada Srbije zabranila izvoz gasa. Prema prvim procenama ta grupa je zaradila skoro deset miliona evra u kratkom vremenskom roku, a da pri tome neće odgovarati zbog očiglednog šverca i zloupotreba.

Novu dimenziju drame i problema za Aleksandra Vučića predstavlja i dogovor Vladimira Putina i Redžepa Tajpa Erdogana da će se u Turskoj graditi veliko gasno čvorište sa kojeg će EU moći da kupuje ruski gas. A razlog problema je što ta najava praktično u prvi plan izbacuje gasni koridor koji ide od Turske preko Bugarske, Srbije, Mađarske i dalje ka Centralnoj Evropi. Ovo dalje znači da će ubrzo, zajedno Rusija i Turska da ponude navedenim državama da se proširuju mreže gasovoda kako bi dodatne količine mogle da se prenesu tim novim koridorom koji će biti zamena za „Severni tok 1 i 2“.

Naravno, ovakva ponuda se nimalo neće dopasti Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji i tu će se onda videti prvi ozbiljniji okršaji na „balkanskom ratištu“. Zbog ovoga ne treba da čudi teška politička kriza koja u Bugarskoj traje od aprila prošle godine. Naime, u ovoj državi su se u predhodnih osamnaest meseci čak četiri puta održavali parlamentarni izbori, kao i jedna totalna rekonstrukcija vlade. Sam ovaj podatak pokazuje da se ovde odvija prava borba SAD i EU sa jedne strane i Rusije i Tusrke sa druge strane te da shodno tome politička i društvena situacija u toj zemlji dolazi do granice usijanja. Iskreno, sumnjam da Bugarska ima snage da sa svojih manje od sedam miliona stanovnika bude tampon zona za stopedeset miliona Rusa i osamdeset miliona Turaka.

Pogotovo ako se ima u vidu da u samoj Bugarskoj živi više od pola miliona Turaka kao i više miliona tradicionalnih rusofila pa shodno tome nema te vrste ideološkog naboja kao u Baltičkim zemljama ili Poljskoj. Ovo dalje znači da će se naredna tačka ozbiljnog sukoba preneti na Srbiju kako bi se naša država izuzela iz tog novog energetskog projekta i velikog gasnog koridora.

Za razliku od Bugara koji su dobar deo svoje unutrašnje krize generisali i nekom vrstom međusobnog dogovora glavnih političkih aktera, a sa ciljem da se na razne tehničke vlade prebace teške odluke koje bi potom lakše padale, kod nas je Vučić upao u zamku započete kampanje „mir i stabilnost“. Otuda su se i pojavile najave Dragana Vučićevića kako Vučić planira da podnese ostavku na sve funkcije i da prepusti onda nekom drugom da se izbori sa sve ozbiljnijim zahtevima koji dolaze sa svih strana.

Ovo je rekao bih naivni pokušaj da se izvuče prilično jeftino i da na taj način prevari i one sa Zapada i one sa Istoka koji su ga svako iz svog interesa podržavali i omogućili mu da napravi ovaj potpuno veštački politički ambijent u zemlji. Jer jasno je da stranci nisu pomagali Vučiću zato što je lep i pametan već zato što su računali da će im odraditi posao kada im bude trebalo, što je on revnosno i činio sve do onog momenta kada su istovremeno počeli da stižu potpuno oprečni zahtevi koji su kao takvi nemogući za ispuniti.

Međutim, ne sumnjam da će Vučić sve uraditi da što pre izazove novu političku krizu u zemlji koju bi potom rešavao novim parlamentarnim izborima. Otuda je je već inicirao i podgrejao niz sukoba u sopstvenoj, Srpskoj naprednoj stranci. Istovremeno, potpiruju se potpuno bemsilene rasprave u Narodnoj skupštini kako bi se i u narodu podigao bes prema ovoj instituciji.

U tom pogledu se može ubrzo očekivati i eskalacija fingiranih sukoba vlasti i opozicije kako bi najkasnije naredne godine Vučić mogao da se pojavi na televiziji i poput Slobodana Miloševića 1993. Godine da kaže kako građani Srbije ne zaslužuje takvu skupštinu. No, ovde na scenu stupa i jedan parametar koji je prisutan samo kod nas, a to je uticaj organizovanog kriminala na politički život u zemlji.

Naime, svedoci smo da se na suđenju kriminalnoj grupi Veljka Belivuka i Marka Miljkovića mogu čuti javna svedočenja okrivljenih o tome da su oni sve radili u dosluhu sa samim državnim vrhom. Za sada ova svedočenja ostaju bez bilo kakvog epiloga, ali vise kao damakleov mač nad Vučićevom glavom koji je svestan da koliko sutra mogu da se pojave slike i video zapisi koji potvrđuju neke delove iskaza tih kriminalaca.

Ovo je dosta jaka mera pritiska na njega i otuda ne treba isključiti mogućnost da se bez bilo kakve pripreme i najave dese politički veleobrti u kojima se npr. Gasprom optuži za to da je oštetio budžet Srbije za nekoliko stotina miliona evra prilikom izgradnje gasovoda Balkanski tok i da shodno tome država ne želi da ima druge projekte sa njima. U tom pravcu su već i uhapšena neka lica koja bi u zamenu za ličnu slobodu i slobodu porodice bili spremni da kao zaštićeni svedoci potvrde neku ovakvu priču.

Naravno, kao što sam već rekao, Vučić ne želi da povuče bilo kakav potez kojim bi se zamerio nekom moćnom, osim ako na tako nešto ne bude prinuđen. A u proceni šta mu predstavlja manju opasnost, nemam nikakvu dilemu da će se na kraju on opredeliti kontra Rusije i to bez obzira na sve nacionalne posledice koje bi takva odluka mogla da donese.

I na kraju pošto već sam Vučić voli da se poredi sa različitim istorijskim ličnostima maštajući o tome da će i sam ući u taj krug želim da mu ukažem na sudbinu Milana Nedića. Ja nemam nikakvu dilemu da je general Nedić već nakon bitke kod Staljingrada jasno video kako će se rat završiti i da je on na strani onih koji će izgubiti, međutim nije bilo mogućnosti da pobegne sa tog broda koji je tonuo. A pošto se toliko druži sa Orbanom, verujem da je upoznat i sa mađarskom istorijom u kojoj može pročitati i ponešto vezano za sudbinu Mikloša Hortija.

Naime, kada je video da Nemačka gubi rat Horti je pokušao da sklopi separatni mir sa Sovjetskim Savezom, međutim Nemci su mu kindapovali sina i potom ga primorali da abdicira sa vlasti nakon čega su ga držali zatočenog do kraja rata.

I Nedić i Horti su postali istorijske ličnosti, tako da i za Vučića u tom pogledu ima nade.

dr inž. Miroslav Parović, Narodni sl