Feljton

Srđan Cvetković IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA: Politička represija u Srbiji 1953-1985. (12)

Moralno-politički nepodobni nacionalisti

Istoriografija je dugo zaobilazila osetljivu temu političke represije u socijalističkom društvu. Istraživače je do kraja 80-ih godina prošlog veka pokretanje ove teme često vodilo iza rešetaka. U postkomunističkom periodu istraživanje političke represije je nailazilo na otpor usled brojnih administrativnih prepreka birokratskog aparata koji nije do kraja reformisan. Istoričar Srđan Cvetković je, knjigom „Između srpa i čekića", doprineo suočavanju društva sa nedemokratskim nasleđem i političkom represijom u periodu 1953-1985. Uz presek različitih oblika kojima se politička represija manifestovala, izvršena je klasifikacija političkih osuđenika, procenjen je njen intenzitet, a poseban akcenat je stavljen na službe bezbednosti kao kičmu represivnog aparata. Arhivi bezbednosnih službi su još nedostupni istraživačima, iako je ta građa davno izgubila operativni karakter i prevazišla zakonske odredbe o poverljivosti. Ipak, autor je u radu koristio arhivske fondove u Arhivu Jugoslavije (pre svega Predsedništva SFRJ, SSUP-a i Vrhovnog suda Jugoslavije), koji sadrže brojne policijsko-bezbednosne biltene, stenograme sa sednica i sastanaka u kojima se nalaze sumirani i ekstrahovani podaci.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove koji ilustruju načine na koje je vršena represija nad političkim protivnicima i kritičarima komunističke ideologije i njenog vođe Josipa Broza.

Srđan Cvetković

Najopsežnija "samoupravna čistka nacionalista" na Univerzitetu bila je na Pravnom fakultetu u Beogradu gde nisu reizabrani Kosta Čavoški (na osnovu referata R. Lukića, P. Dimitrijevića i D. Kavrana) i A. Stojanović (na osnovu refereata J. Đorđevića, P. Dimitrijevića i V. Simovića), a "zbog moralno političke nepodobnosti".

Kasnije je i prof. Mihailu Đuriću prestao radni odnos po sili zakona, a posle izdržane kazne zatvora A. Gams je penzionisan, a pojedini asistenti potražili su radno mesto na drugom mestu (V. Koštunica). U sličnom položaju, pored već pomenute grupe praksisovaca sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, našla se početkom 1973. i grupa na ljubljanskom Fakultetu za sociologiju, političke nauke i novinarstvo - V. Rus, J. Jerovšek, V. Arzenšek i T. Hribar.

Najteže je prošao prof. dr Mihailo Đurić. Protiv priznatog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je optužnicu 7. juna 1972, u kojoj se kriminalizuju njegovi govori i članci tokom 1971. u kojima je delovao protiv društvenog i državnog uređenja, podsticao i pozivao na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije prikazujući, pri tom, "zlonamerno i neistinito društveno-političke prilike u zemlji". Njegov progon pada u vreme liikvidacije Maspoka u Hrvatskoj i pripreme političkog obračuna sa srpskim liberalima 1972. Na njemu i na još nekim progonima liberali su dokazivali pravovernost Titu, nakon sve češćih optužbi da je srpsko rukovodstvo meko prema reakciji i neprijateljima samoupravnog socijalizma, naročito na Beogradskom univerzitetu.

Profesor Đurić je na diskusiji na Pravnom fakultetu od 18-21. marta 1971, kritikujući ustavne amandmane, proročanski ukazao, a što je bilo predmet inkriminacije, na osnovne tendencije kojima će se razvijati društveno-politička situacija u Jugoslaviji realizacijom ustavnih promena: "Treba biti načisto da je Jugoslavija već danas samo ekonomski pojam, budući da se na njenom tlu ili tačije njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih država. To je činjenica kojoj smelo treba gledati u oči... I to ne samo zbog toga što je srpski narod danas nemilosrdno i nepravedno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u bilo kom pogledu pogodovao srpskom narodu, kao da centralizam nije zaveden, između ostalog, i zato da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid u vreme Drugog svetskog rata, koji je izvršen nad srpskim narodom. Mnogo je važnije ukazati ovde na to da se srpski narod već sada nalazi u neravnopravnom položaju prema drugima u Jugoslaviji, tako da je predložena ustavna promena, u krajnjoj liniji uperena protiv njegovih najboljih životnih interesa. Krajnja konsekvenca te promene je njegovo potpuno dezintegrisanje... Nije nimalo teško utvrditi da se već u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji... U SR Bosni i Hercegovini, iako čini većinu stanovništva, srpski narod faktički nema mogućnost ni da se služi svojim ćiriličnim pismom, što je samo jedan od spoljnih znakova njegove izdvojenosti iz celine nacionalne kulture kojoj pripada. A u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni na vlastito nacionalno ime ili se to pravo osporava onim, nikako malobrojnim, Crnogorcima koji se osećaju Srbima... Ustavno pravne promene pogoršavaju ionako neravnopravan položaj srpskog naroda. Srbi su se u vlastitoj republici našli u određenom položaju u odnosu na Albance... Da bi mogao da preživi današnja iskušenja, da bi mogao da se održi usred bujice u koju je gurnut, srpski narod mora da se okrene sebi, mora početi da se bori za svoj ugroženi nacionalni identitet i integritet. To je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samopotvrđivanja", pisao je Đurić i ukazao na loš odnos vlasti prema Njegošu i prirodi spora oko njegovog spomenika: "Treba se stvarno zamisliti nad stvarnim motivima današnjeg spora oko novog spomenika Njegošu. Nije to nikakav spor između pristalica i protivnika ovog velikog pesnika, između pravih i lažnih poklonika, mada se može posumnjati u istinsku privrženost Njegošu i onih koji su hteli da ga zazidaju (u mauzoleju, nap. aut.) Meštrovićevim kamenim oklopom."

Okružni sud u Beogradu je 17. jula 1972. osudio Đurića kao srpskog nacionalistu za krivično delo "neprijateljske propagande" na dve godine strogog zatvora. Presuda je proširila kriminalno-političke namere profesora Đurića, koji se samo u javnoj raspravi kao građanin i stručnjak izjasnio o predlogu ustavnih amandmana, utvrđujući da je "pozivao i podsticao podrivanje osnova državnog uređenja i društvenog sistema", ocenjujući da je izlaganje profesora Đurića u javnoj debati "moglo imati i dovesti do teških posledica... samo energičnom akcijom Saveza komunista i radnih ljudi do toga nije došlo".

Odbačena je odbrana okrivljenog da je samo izložio svoj pogled na osnove i pravce ustavnih promena, a sud zaključuje da nije imao nameru da pomogne iznalaženju eventualnih boljih rešenja predloženom nacrtu ustavnih amandmana i da je "zlonamerno i neistinito" prikazivao društveno-političke prilike povodom odluke vlasti u Crnoj Gori da se spomenik, koji je izradio vajar Ivan Meštrović, postavi na Lovćenu. Vrhovni sud Srbije, kao viša instanca, odlučujući po žalbi 24. novembra 1972. smanjuje kaznu na devet meseci, što je već uobičajen manir, ali začuđujući trenutak, s obzirom da su u to vreme smenjeni srpski liberali i najavljena "čvršća ruka" u obračunu sa neprijateljima samoupravnog socijalizma. Dobro informisani novinar Slavoljub Đukić tvrdi da je kazna ublažena intervencijom Marka Nikezića. Pošto je izgubio mesto na Pravnom fakultetu, kao moralno-politički nepodoban, nastavio je karijeru kao naučni savetnik na Institutu društvenih nauka.

Liberalna intelektualna javnost je reagovala, a časopis Filosofija br. 2 iz 1972. objavljuje optužnicu, a uredništvo Filosofije se pita: "Šta treba da očekuje bilo koji od dvadeset miliona Jugoslovena ako sutra bude pozvan na javnu i demokratsku debatu?" Zbog toga i objavljivanja još nekih proskribovanih tekstova biva zabranjen taj časopis. Slično se desilo i Analima Pravnog fakulteta, kao i broju lista Student, koji su samo preneli izvode iz rasprave Saveza studenata Beograda. Zanimljivo je da slične ranije javne kritike na račun politike Saveza komunista Jugoslavije prema srpskom narodu i ustavnih amandmana Dobrice Ćosića (1968.), poznatog pisca i uglednog komuniste, i Živorada Stojkovića, nisu imale sudski epilog i sve se završilo samo na partijskim sankcijama. Paradoksalno stavovi o ustavnim amandmanima koje je izneo profesor Đurić (opšte mesto u disidentskim krugovima u Srbiji) će samo za nešto više od jedne decenije preovladati kao oficijelno stanovište Saveza komunista Srbije.

Iz nastave je udaljeno osmoro asistenata i profesora Pravnog fakulteta u Beogradu zbog podrške i peticije za pomilovanje Mihaila Đurića i istupa u kojima su kritikovane promene i legalalizacija doživotne Titove vladavine.

Kosta Čavoški, asistent, a kasnije i profesor Pravnog fakulteta, zbog kritički intoniranog stručnog teksta u odnosu na planirane ustavne promene iz 1971. i podrške profesoru Mihailu Đuriću, koju je objavio u časopisu Gledišta, osuđen je marta 1973. na šest meseci, uslovno na dve godine zatvora. Potom je 31. decembra 1975, jednoglasnom odlukom Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta izbačen zbog tzv. moralno-političke nepodobnosti. Izgubivši radno mesto asistenta, dugo je bio nezaposlen i bez pasoša.

Čavoški je tokom 1976. zajedno sa Aleksandrom Stojanovićem, takođe prognanim profesorom Pravnog fakulteta, bio autor i potpisnik više predstavki Ustavnom sudu Jugoslavije, u kojima se traži ispitivanje ustavnosti pojedinih zakona, principa moralno-političke podobnosti, zabrane rasturanja štampe i javnog informisanja putem kojih se iznose i prenose neistine i šire alarmantne vesti. Po Čavoškom, pojedine odredbe bile su u nesaglasju sa proklamovanim ustavnim slobodama i pravima i međunarodno-pravnim ugovorima koje je Jugoslavija potpisala (dokumenti KEBS-a, povelja OUN-a, itd.). Stojanović u svojoj predstavci pokreće inicijativu za ocenu ustavnosti uslova moralno-političke podobnosti, koji je u suprotnosti sa ustavnim načelima o pravima čoveka. Primećuje da odredbe iz čl. 42. Zakona o pravima i obavezama radnika u udruženom radu SR Srbije uvodi moralno-političku podobnost, dok tako nešto ne sadrže ni savezni, ni odgovarajući zakoni republika, odnosno autonomnih pokrajina. Stojanović, docent uporednog prava, bio je isključen iz partije i iz nastave 1973. i ostao nezaposlen na fakultetu do 1975. kada nije potvrđena njegova profesura. Nastavio je da obija pragove tražeći posao i sve do 1990. živeo od minimalne naknade za nezaposlene.

Pored njih, i drugi učesnici debate ili oni koji su ih podržavali, našli su se ubrzo na udaru. Tokom 1973. Stevan Vračar i Danilo Basta izbačeni su iz partije i nisu mogli da predaju. Branislava Jojić dobila je partijski ukor i odselila se u Mostar, gde je predavala. Andreja Gams je prevremeno penzionisan, asistent Vojislav Koštunica je isključen sa fakulteta i sprečen da odbranu svoju doktorsku tezu, dok je Ružica Guzina partijski kažnjena. Profesor Stevan Đorđević je zbog prvog javnog protivljenja (na jednoj diiskusiji na Pravnom fakultetu marta 1971.) odredbi da Josip Broz Tito postane doživotni predsednik, udaljen iz nastave, ali ne i iz partije, a vraćen je na posao tek 1982. godine. Neki od njih, poput Čavoškog i Koštunice, naći će kasnije uhlebljenje na Institutu društvenih nauka zajedno sa drugim disidentima.

Među mnogim pojedinačnim slučajevima, koji su poput praksisovaca, kao i profesora i asistenata Pravnog fakulteta, zbog moralno-političke nepodobnosti bili proganjani i gubili posao ili im je bila ugrožena egistencija, jeste i slučaj profesora istorije iz Četvrte gimnazije Božidara Todorovića Koke. Todorović je rođen u selu Bojić, opština Šabac, u učiteljskoj porodici levog zemljoradnika, pripadnika stranke Dragoljuba Jovanovića. Otac Borko je i sam osuđivan kada je 1952. povodom pobede jugoslovenske reprezentacije u fudbalu nad SSSR-om javno izjavio: "Naši fudbaleri igraju glavom, a političari vode politiku nogama". Studirao je veterinu, ali je završio Filozofski fakultet, grupu za istoriju. U mladosti socijalist, član SKOJ-a, ali se ubrzo razočarao zbog represalija prema "kulacima" i političkim neistomišljenicima verujući u neodvojivost ideje socijalne pravde i demokratije. Optužen je prvi put na odsluženju vojnog roka u Leskovcu 1954/1955. zbog neprijateljske propagande, kritike vlasti samoupravljanja, stanja na Kosovu (optužnica se pokazala neosnovanom). Radio je 14 godina kao profesor u Šapcu, da bi početkom 70-ih prešao u Beograd i zaposlio se kao profesor u Četvrtoj gimnaziji. Upisao je postdiplomske studije i magistrirao na Fakultetu političkih nauka. Kao revnosni nastavnik, otvorio je u kolektivu mnoge "tabu teme", zalagao se za redovno držanje nastave i tražio odgovornost kolega, pa se našao na meti moćnih profesorskih klanova u Četvrtoj gimnaziji na Dedinju (među njima je bio i rođeni brat generala Stevana Mirkovića - Žika). Oni su ga 1976. prijavili okružnom tužilaštvu u Beogradu zbog neprijateljske propagande. Krivična prijava je odbijena, a protiv njega je pokrenut disciplinski postupak zbog sledećih izjava istrgnutih iz konteksta: "Ovim krajevima je protiv Nemaca ratovala vojska barona Minhauzena... Da je Hitlerova vojska u Drugom svetskom ratu nosila konfekciju 'Vučje', istorija bi bila drugačija", zatim da je "žvakao žvakaću gumu" na času, "igrao odbojku" sa učenicima i na njihove psovke "odgovarao istom merom".

Direktorka M. Babić (supruga generala P. Babića, šefa kabineta J.B. Tita) vršila je pritisak na roditelje (pozivala ih u Vojnu akademiju i pretila), a peticija podrške koju su potpisivali učenici, nije uzeta u obzir. Izricanjem presude Suda udruženog rada u Beogradu 18. oktobra 1977. izgubio je ne samo nastavnički posao, već i mogućnost da "kao moralno-politički nepodoban" nađe drugo zaposlenje. Postao je "persona non grata", obeležen i žigosan. Nisu mu pomogle ni izmene unete u Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju kojim je ublažena kruga formulacija "moralno-politička podobnost", budući da se težilo da se zakon uskladi sa ustavnim odredbama i odredbama MOR-a. Todorović je krajem 1983. prekršajno osuđen zbog verbalnog delikta kritike vlasti i omalovažavanja ličnosti Tita: "Da je Tito govno, da je samoupravljanje sranje, a generali džabalebaroši", kaznom zatvora od 40 dana pred Opštinskim sudom na Vračaru u Beogradu. Krajem 1985. direktor Narodnog muzeja J. Jeftović se osmelio da ga primi u radni odnos kao noćnog čuvara. Zbog svog progona žalio se Evropskom sudu za ljudska prava, koji mu je odgovorio da delo u vremenu u kojem je učinjeno ne podleže konvenciji o ljudskim pravima, jer tada još nije stupila na snagu u SFRJ.

Na teritoriji Kosova bila je posebno izražena pojava nacionalizma i separatizma brojne albanske manjine sa već vekovnom tradicijom borbe za nezavisnu državu, naročito izraženom od kraja Drugog svetskog rata. Ideološki, nacionalizam i separatizam bio je obavijen i velom radikalne "marksističko-staljinističko-maoceovske ideologije" čiji je praktičan uzor viđen u "Enverovoj Albaniji" ili "Maoceovoj Kini".

Polovinom 70-ih je sprovedena akcija "Karabak" na otkrivanju ilegalne organizacije koja je decembra 1974. rasturila oko 1.000 letaka i ispisala preko 60 parola u studentskom domu u Prištini, pa je uhapšeno osam lica, kod kojih je pronađen materijal "iredentističke sadržine", oružje, sredstva za umnožavanje i drugo. Postojale su osnovane sumnje da je organizacija Nacionalno-oslobodilački pokret Kosova rasturila oko 500 letaka na području opštine Preševo u Srbiji. Početkom 1975. Služba državne bezbednosti je u pokrajini otkrila grupu od pet lica, koja je rasturala ilegalni propagandni materijal iredentističke sadržine. Svi su oni osuđeni na višegodišnje kazne strogog zatvora. Među osuđenicima najzvučnije ime bio je višestruki povratnik Adem Demaći, koji je, navodno, bio na čelu grupe koju su činili Skender Kastrati, Hetem Bajrami, Hasan Drmaku, Osman Dumoći, Redžep Malja, Seljatin Novosela, Ilijaz Pireva, Fatmir Salihu, Kadri Osmani, Šarif Masurica, Abdulahu Fazlija, Nuhiji Seljadin, Jašar Alija, Bekteš Rulani, nastavnik Nuhiji Ćamil, profesor Nauzim Šurlani i drugi.

Tokom 1975. u više talasa osuđeno je 37 pripadnika, mahom studenata, prosvetnih radnika, mlađih ljudi između 18 i 25 godina, dok su dvojica novinara Rilindije i TV Prištine odbegli u Albaniju. Odlikovao ih je fanatizam i upornost, a u Adema Demaćija su gledali kao u svoga "Gandija". U lecima, koje su rasturali pripadnici Nacionalno-oslobodilačkog pokreta Kosova (formiran 1973-1974), između ostalog stajalo je da je prošlo mnogo vremena od kada Kosovo pati pod vlašću jugoslovenskih vlastodržaca."

Pre 62 godine Albanija je podeljenana dva dela", albanski narod pati, da je predmet pljačke uništavanja i zlostavljanja, da je nad albanskim življem posle rata izvršen masakr i da se hapse najbolji sinovi albanskog naroda, pa se poziva na otcepljenje Kosova i prisajedinjenje Albaniji.

Separatističke grupe imale su tajnu podršku iz Albanije, a mnogi emigranti iz susedne države bili su instruktori. Još 1973. Anton Stavros, emigrant iz Albanije, bivši major grčke vojske, osuđen je pred okružnim sudom u Peći na sedam i po godina jer je 1973. godine formirao grupu ljudi tzv. Revolucionarni komitet. Džafer Šatri, apsolvent Filozofskog fakulteta iz Prištine, osuđivan posle demonstracija 1969. na osam meseci zatvora zbog neprijateljske propagande, ponovo je 1972. prema saznanjima SDB-a, formira "revolucionarnu grupu" koja je imala u programu sepratističke ciljeve. Šatri je, zajedno sa ostalima iz te grupe, osuđen na osam godina zatvora.

Iskusniji borci, poput Demaćija, služili su kao vrsta spone i ideologa ovim grupama, sastavljenim od studentske omladine i mladog prosvetnog kadra. Tek što je izašao sa desetogodišnje robije 1973. Demaći je ponovo osuđen pred sudom u Prištini, 7. februara 1976, na kaznu zatvora od 15 godina, kao vođa ilegalne separatističke organizacije Nacionalno-oslobodilački pokret. Za razliku od ranijih zatvora, tada je upućen na izdržavanje kazne u KPD S. Gradiška. Pored njega, osuđeno je u više talasa na desetine članova i saradnika ove brojne ilegalne političke organizacije.

Novi talas političke represije, posle pisma Josipa Broza iz oktobra 1972, nastupio je i u Vojvodini, a Novi Sad je, kao sredina, prednjačio između ostalih gradova u obračunu sa "neprijateljima samoupravnog socijalizma". Pored Kosova, i u Vojvodini je čest delikt izazivanja međunacionalne mržnje i netrpeljivosti, koja se češće javljala kod pripadnika mađarske i hrvatske nacionalnosti, dok su Srbi, slično kao i na Kosovu, izgleda više gonjeni kao pristalice IB i "čvrste ruke", ali i kritikujući režim sa pozicija marksističke levice. To je posledica izrazito mešovite sredine, ali se osećaju i snažni uticaji nacionalnih strujanja među političkom emigracijom. Napetost je ovde, barem prema broju i vrsti presuda, bila daleko manja negoli na Kosovu, ali je ipak svako istupanje sa nacionalističkih pozicija rigidnije sankcionisano nego u tzv. užoj Srbiji.

Rože Šandor, student Prirodno-matematičkog fakulteta je pred sudom u Novom Sadu osuđen 21. februara 1972. zbog napisa "Mindennapi abortusz", koji je objavio na mađarskom jeziku 18. novembra 1971. u časopisu Uj symposion (br. 76). Kroz dijalog dve izmišljene ličnosti Laci i Gru, "zlonamerno i neistinito" je prikazivao društveno-političke prilike u zemlji, izazivao i raspirivao rasnu i nacionalnu mržnju među narodima i narodnostima koje žive u Jugoslaviji. Napada se i diskvalifikuje naša spoljna politika, pomoć nerazvijenim zemljama: "Dolaze nam ovde iz republike Čad, otac mu je bio ljudožder, prodavaju se po Evropi, Opeli-Folksvageni, strane registracije, puni su dolara, a još ih država dotira, naravno, pravimo se fini prema spolja, a sami nemamo šta da jedemo, samo da mi je znati što se udvaramo banana-republikama..." Dalje je uporedio položaj Mađara sa položajem crnaca iznoseći tvrdnju da postoji diskriminacija i neravnopravnost od strane ostalih naroda Jugoslavije: "U stvari mi smo crnci... Crnci mađarske kože. Ako uđeš u radnju i progovoriš mađarski isto te tako neće poslužiti kao crnca u Americi. Dosta mi je toga... Sa mađarskog radnika deru kožu, prvo zato što je radnik, drugo što je Mađar." Stanje u preduzećima ocenjuje: "Znaš, šovinizam, mućkanje, na rukovodećim mestima sede uličari i dižu velike love, nikakva mogućnost za razvoj, ali bogamu ne može to večno tako..." Na pitanje šta bi radio da je predsednik Republike, izmišljeni lik odgovara: "Dao bih otkaz, pobegao u Kinu". Sud ocenjuje, između ostalog, da je "negirajući realnost naše politike u unutrašnjem razvitku putem izgradnje socijalizma, izrazio sumnju u sposobnosti i prosperitet", pa ga je sud zbog ovih humorističko-satiričnih članaka osudio na kaznu zatvora od dve godine i za krivično delo izazivanja rasne i nacionalne netrpeljivosti i mržnje na kaznu od godinu i po dana, odnosno na ukupnu kaznu od tri godine zatvora i zabranu istupanja u štampi, radiju i javnim skupovima.

(U sledećem broju: Partijski kolac za povampirene staljiniste)