O tome se ćuti

HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (8)

Zlo zvano Alen Ginzberg

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživačkog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džoan Kolman

Tavistok institut i njegov Stenfordski centar za istraživanje osmislili su pokretačke reci, koje su potom ušle u opštu upotrebu kada je reč o „rok mu-zici" i njenim obožavaocima. Reci koje su pokrenule ćelu priču stvorile su prepoznatljivu, novu otpadničku, uglavnom mladu populacijsku grupu, koja je društvenim inženjeringom i uslovljavanjem bila prisiljena da veruje kako su joj „Bitlsi" zaista omiljeni bend. Sve pokretačke reci izmišljene u kontekstu „rok muzike" imale su svrhu masovne kontrole nad novom ciljnom grupom - američkom omladinom.

„Bitlsi" su obavili savršen posao ili bi možda bilo tačnije reći kako su Tavistok i Stenford obavili savršen posao, dok su „Bitlsi" samo reagovali kao trenirani roboti „uz malo pomoći od svojih prijatelja" (with a little help of our friends" - šifrirane reci za upotrebu droge i za to da budeš „cool"). „Bitlsi" su postali snažno vidljiv „novi tip" - i ovo je Tavistokov žargon -i kao takvi ubrzo su promovisali nove stilove: masovne hirove u oblačenju (fads), frizure i jezik, što je nerviralo stariji naraštaj, a to je i bila svrha.

Bio je to deo procesa „fragmentacije (cepanja) i lošeg prilagođavanja", koji je osmislio naučnik Vilis Harman sa svojim timom društvenih naučnika i spletkaroša za genetski inženjering i pustio ga u pogon.

Uloga štampe i elektronskih medija u našem društvu presudna je za uspeh pranja mozga velikim populacijskim grupama. Ratovi bandi su prestali u Los Anđelesu 1966. godine, kada su im mediji uskratili prostor. Isto će se dogo-diti i sa današnjim talasom ratova bandi u Los Anđelesu. Ulične bande će da uvenu kao tužne vrbe kada se zaglušujuća medijska buka stiša i potom potpuno ugasi. Kao i 1966. godine, tema će da „sagori".

Ulične bande će da posluže svojoj svrsi, a to je da stvore nemir i nesigurnost. Potpuno identičan obrazac biće primenjen i u slučaju „rok muzike", i lišena pažnje medija, s vremenom će da zauzme svoje mesto u istoriji.

Posle „Bitlsa", koje je slučajno okupio Tavistok institut, stigli su i drgi rok bendovi „Made in England", za koje je, kao i za „Bitlse", pisao kultne pesme i komponovao svu muziku Teo Adorno. Mrzim da trošim ove divne reci u kontekstu „bitlsomanije". Prisetio sam se kako je pogrešno upotrebljena reč „lover" (Ijubavnik/ica). Ovde se mislilo na prljavu interakciju homoseksualaca koji se prevrću u svinjskim splačinama. Nazvati „rok" muzikom je uvreda, kao i rečnik koji se koristi u „rok pesmama".

Tavistok institut i Stenford centar krenuli su potom u drugu fazu posla koji je od njih naručio Komitet 300. Ta nova faza pojačala je pritisak ka dru-štvenim promenama u Americi. Čim su se na američkoj sceni pojavili „Bitlsi", pojavila se i „bit generacija" - opet pokretačke reci smišljene kako bi razdvojile i pocepale društvo. Mediji su sada svoju pažnju usredsredili na „beat generaciju".

Pojavile su se još mnoge Tavistokove reci, naizgled kao iz vedra neba: „beatniks", „hippies", „flovver children" (deca cveća), koje su postale deo američkog rečnika. Postao je popularan „drop out" (prestanak po-hađanja škole). Postalo je popularno nositi prljave farmerke, hodati okolo s dugom neopranom kosom. „Bit generacija" se odcepila od ostatka Amerike. Postali su jednako sramni kao i čistiji „Bitlsi" pre njih.

Ta novoformirana zajednica i njen „stil života" usisali su u svoj kult milione američke omladine. Američka omladina je pretrpela korenitu revoluciju a da toga nije bila ni svesna, dok su stariji naraštaji bspomoćno posmatrali, nesposobni da identifikuju izvor te krize, pa je zbog toga reagovao na način lošeg prilagođavanja na tu pojavu koja se sastojala od svih vrsta droge, marihuane, a kasnije lisergične kiseline, „LSD-a", koji im je baš lepo osigurala švajcarska farmaceutska kompanija Sandoz, posto je jedan od njenih hemi-čara, Albert Hofman, otkrio kako da'napravi sintetičke ergotamine - veoma moćnu drogu za menjanje uma.

Komitet 300 je isfinansirao taj projekat preko jedne od svojih banaka - banke S. C. Warburg, a drogu je u Ameriku doneo filozof Oldos Haksli.

Ta nova „čudotvorna droga" brzo je distribuirana u malim „uzorcima" te besplatno deljena na univerzitetima širom Sjedinjenih Američkih Država i na „rok" koncertima, koji su poslali vodeće sredstvo širenja upotrebe droge. Pitanje koje vapi za odgovo nije: šta je u to vreme radila Agencija za suzbijanje droge (Drug Enforcement Agencv, skraćeno DEA)? Postoje snažne indicije koje pokazuju da je DEA znala šta se dešava, ali da joj je naloženo da ne preduzima nikakve akcije da to spreči.

Sa znatnim brojem novih britanskih „rok" bendova koji su stizali u SAD, datumi rok koncerata su postali čvrsto označeni brojevma na kalendaru dru-štvenih događaja američke omladine. Sotonska ludnica neusklađenih i teških bit zvukova umrtvljavala je mozgove slušalaca, tako da su lako mogli biti privoljeni da probaju novu drogu, uz „pa, svi to rade". Pritisak vršnjaka je vrlo snažno oružje. „Nova kultura" je dobijala maksimalne količine prostora od sluganskih medija, što zaverenika nije koštalo ni centa.

Jedan broj građanskih čelnika i crkvenih ljudi osećao je veliko ogorče-nje zbog tog novog kulta, ali su svoju energiju usmeravali u pogrešnom sme-ru - protiv posledica tih događaja, a ne protiv uzroka. Kritičari rok kulta pravili su iste greške kao i kritičari iz perioda prohibicije. Kritikovali su agen-cije za sprovođenje zakona, profesore, roditelje - sve osim zaverenika.

Zbog ljutnje i ogorčenosti koju osećam prema tom velikom zlu od droge, ne želim da se izvinjavam zbog upotrebe rečnika koji nemam običaj da koristim. Jedan od najgorih drogeraških dripaca koji je ikada hodao ulicama Amerike bio je Alen Ginsberg. Taj Ginsberg je progurao upotrebu LSD-a kroz televizijsku reklamu koja ga nije ništa koštala, iako bi ga, u normalnim okolnostima koštala na milione dolara. Te besplatne reklame za drogu, na kraju LSD, dosegnule su svoj vrhunac 1960-tih, zahvaljujući medijima koju su uvek spremni na saradnju.

Delotvornost Ginsbergove kampanje masovnog reklamiranja bio je razoran. Američka javnost je bila podvrgnuta kulturnim šokovima, koji su se sa velikom brzinom redali jedan za drugim.

Postali smo previše izloženi i previše stimulirani, i dopustite mi da vas podsetim kako je i ovo Tavistokov žargon, preuzet iz Tavistokovog priručnika. Postali smo preplavljeni novim događajima, a kada smo dostigli tu tačku, naši mozgovi su počeli da padaju u malodušnost. Bilo je to jednostavno previše da bi mogli s tim da se nosimo, to jest, „dalekosežno prožimanje nas je već zarobilo". Ginsberg je izjavljivao da je pesnik, ali veće smeće nije napisao niko ko je ikada u istoriji pretendovao ka pesništvu. Glavna funkcija mu je bila da progura novu subkulturu i nametne njeno prihvatanje velikoj ciljnoj populacijskoj grupi.

Kao pomagača u tom zadatku, Ginsberg je dobio Normana Majlera, nekakvog pisca koji je neko vreme proveo u mentalnoj instituciji. Majler je bio miljenik holivudske levičarske družine pa je bez ikakvih problema dobijao maksimalno televizijsko vreme za Ginsberga. Naravno, Majler je morao da ima nekakav izgovor - čak ni on nije mogao da otvoreno kaže šta je prava priroda Ginsbergovih pojavljivanja na televiziji, pa je izmišljena parada: Majler je pred kamerama „ozbiljno" razgovarao sa Ginsbergom o pesništvu i književnosti.

Tu metodu dobijanja ogromnog televizijskog prostora bez ikakvog troška primenili su svi rok bendovi i promoteri koncerata, koji su samo sledili Ginsbergov primer. Magnati elektronskih medija su širokog srca davali besplatno vreme toj prljavoj gamadi i njihovim još prljavijim proizvodima i idejama.

Njihovo promicanje tog strahotnog smeća govori vrlo mnogo, i bez obilate pomoći štampe i elektronskih medija, trgovina drogom ne bi mogla tako da se proširi krajem 1960-tih godina i početkom 1970-tih, i verovatno bi ostala u granicama nekoliko malih lokalnih područja.

Ginsberg je uspeo da održi nekoliko predstava nacionalne gledanosti u kojima je veličao vrline LSD-a i marihuane pod izgovorom „novih ideja" i „nove kulture" koja nastaje u umetničkom i muzičkom svetu. Kako ih elek-tronski mediji ne bi prešišali, Ginsbergovi obožavaoci iz umetničkih i dru-štvenih kolumni svih vodećih američkih novina i časopisa pisali su blistave članke o „tom živopisnom čoveku".

Nikada u istoriji novina, radija i televi-zije nije bilo takve svemedijske besplatne reklamne kampanje, a da to pro-motere iz „zavere Vodolija", NATO i Rimski klub nije koštalo ni centa. Sve su to bile apsolutno besplatne reklame za LSD, tek blago prerušene u „umet-nost" i „kulturu".

Keni Lov je jedan od Ginsbergovih najvećih prijatelja, koji je u Njujork Tajmsu objavio reportažu od pet stranica, saglasno metodologiji koju prime-njuje Tavistok institut i Stenford centar, a koja glasi: ako treba da promak-ne nešto što javnost ne može da prihvati zato što joj mozak još uvek nije potpuno ispran, onda unajmi nekoga da napiše članak u kome će obraditi temu sa svih strana. žž

Druga metoda su televizijski govorni programi uživo (talk shovvs) u kojima grupa stručnjaka promoviše proizvod i/ili ideju, pod izgovorom da se o njemu/njoj „raspravlja". Rasprava se sastoji od stavova i kontrastavova, a sudije za i sudije protiv iznose svoja mišljenja. Kada se sve završi, ta upravo raspravljana tema je već usađena u glave gledaoca. To je početkom 1970-tih godina bila novina, ali je danas ustaljena praksa od koje tokšou cvetaju.

Lovovu reportažu od pet strana „za LSD" i „za Ginsberga" uredno je objavio NjujorkTajms. Da je Ginsberg pokušao da kupi toliko oglasnog prostora, to bi ga koštalo najmanje 50.000 dolara. No, nije bilo njegovo da o tome brine. Zahvaljujući svom prijatelju Keniju Lovu, dobio je ogromnu reklamu besplatno. Sa novinama poput Njujork Tajmsa i Vošington Posta u rukama Komiteta 300 takvu vrstu besplatne reklame bi dobila svaka tema, a najviše ona koja promoviše dekadenciju životnog stila - drogu i hedonizam - i bilo šta što bi još više zbunilo američki narod.

Posle ogledne reportaže sa Ginsbergom i LSD-om, standardna praksa Rimskog kluba bila je da se obrati velikim novinama u Americi i da kada oni to žele reklamiraju ljude i ideje koje oni zastupaju.

Što je još gore, ili još bolje, zavisno od tačke gledišta, agencija Junajted Pres (UP) preuzela je besplatnu reklamu o Ginsbergu i LSD-u koju je napi-sao Keni Lov i poslala je teleksom stotinama novina i časopisa širom ze-mlje, pod naslovom „nove" priče.

Čak su i visoko cenjeni časopisi poput Harpers Bazaara i TIME A učinile vrednim poštovanja gospodina Ginsberga. Da je promišljenu kampanju tih razmera za Ginsbega i promotere LSD-a ura-dila neka marketinška agencija, cena za to iznosila bi najmanje milion dola-ra, onih iz ranih 1970-tih.

Danas bi to iznosilo najmanje 15 do 16 miliona dolara. Nije čudo da izveštačke medije nazivam „slugama".

Predlažem da pokušamo da pronađemo bilo koji medij koji bi objavio iz-veštaj o Narodnoj banci SAD-a. Ja sam pokušao. Svoj članak koji je bio do-bar prikaz najveće prevare na zemaljskoj kugli odneo sam u sve veće novi-ne, radija i televizijske stanice, časopise, i domaćinima-voditeljima više ured-ničkih emisija.

Neki su mi dali obećanja da će me pozvati na raspravu, da im dam oko nedelju dana i da će mi se javiti. Nijedna od tih osoba mi se nikada nije javila niti je moj članak ikada ugledao svetlost dana na stranicama njihovih novina i časopisa.

Kao da je bačen prekrivač na mene i na te-mu koju sam nastojao da objavim. Upravo tako je bilo.

Bez masovne medijske reklame i bez skoro neprekidne medijske pokri-venosti, rok hipi-bitnika - kult droge se nikada ne bi odlepio od zemlje. Završio bi kao čudna pojava na lokalnom nivou. „Bitlsi", sa svojim raštimova-nim gitarama, glupim izrazima, drogeraškim slengom i nakaradnom odećom ne bi porasli ni kao gomila graška. Umesto toga, budući da su od medija do-bili zaglušujući prostor, Sjedinjene Američke Države bile su izuložene jed-nom za drugim šokom.

Osobe zakopane u trustovima mozgova i naučnih instituta, čija su lica i imena još uvek poznata samo malom broju ljudi, pobrinule su se da mediji od-igraju svoju ulogu. Suprotno tome, važna je odluka medija da ne razotkriju moć koja je stajala iz budućih kulturnih šokova, čime se pobrinula za to da izvori kriza ne budu identifikovani. Tako je naše društvo psihološkim šokovi-ma i stresom dovedeno do ludila.

Izraz „dovedeno do ludila" (driven mad) uzet je iz Tavistok priručnika. Od svojih skromnih početaka 1921. godine, Tavistok je 1966. godine postao spreman da lansira velike nepovratne kulturne revolu-cije u Americi, što još uvek traje. Zavera Vodolija je deo toga.

Tako smekšana, naša zemlja je potom ocenjena da je zrela za uvođenje droge, koja će da nadmaši doba prohibicije, razmerima i velikom zaradom. I ovo čini intergralni deo zavere Vodolija. Širenje upotrebe droge je bila jedna od tema koje je istraživala jedinica za istraživanje naučne politike (Science Policv Research Unit, SPRU), na Tavistokovom Univerzitetu Saseks.

Bio je poznat pod nazivom „centar za buduće šokove" (future shocks center), koji se daje takozvanoj psihologiji orijentisanoj na budućnost, osmišljenoj radi manipulisanja celim populacijskim skupinama na koje treba da se primene „budući šokovi". Bila je to prva od nekoliko takvih institucija koje je osno-vao Tavistok institut.

„Budući šokovi" su opisani kao niz događaja koji se redaju tako brzo da ljudski mozak ne može da absorbuje toliko informacija. Kao što sam već re-kao, nauka je pokazala kako postoje jasno označene granice do kojih ljudski mozak može da absorbuje promene i njihovu prirodu.

Posle neprestanih uza-stopnih šokova, velika ciljna populacijska grupa shvata da više ne želi da bira niti da odlučuje. Tada nastupa malodušnost, pre kojeg često dolazi do bezumnog nasilja, poput onoga koje se desilo tokom sukoba uličnih bandi u Los Anđelesu, serijskih ubistava, silovatelja i otimača dece.

Takvu grupu je zatim lako kontrolisati, jer će poslušno da slede naloge, bez pobune, što je sami cilj tog procesa. Metoda „budućih šokova", kaže SPRU, „definiše se kao fizička i psihička rastrojenost zbog prevelike optere-ćenosti mehanizma ljudskog uma za donošenje odluka". Ovo je Tavistokov žargon, uzet direktno iz Tavistokovih priručnika, za koje ne znaju da su u mom posedu.

Baš kao što će preopterećeni električni krug aktivirati napravu za isklju-čivanje, tako će se i ljudi „isključiti", a taj sindrom medicinska nauka tek počinje da razumeva, iako je Džon Rolings Riz vršio eksperimente na tom području još davnih 1920-tih godina. Kao što se može videti, takva ciljna grupa je spremna da se „isključi" i pribegne drogi kao sredstvu bega od pri-tiska koji stvara velika mogućnost izbora i odluka.

Na taj način se upotreba droge tako brzo proširila medu američkom „beat generacijom". Ono što je započeto sa „Bitlsima" i uzorcima LSD-a preraslo je u lavinu upotrebe dro-ge, koja guta Ameriku.

Trgovinu drogom kontroliše Komitet 300, od vrha prema dnu. Trgovina drogom je počela sa Britanskom istočno-indijskom kompanijom, a ubrzo je sledila i Holandska istočno-indijska kompanija. Obe je kontrolisalo telo zva-no „Veće 300". Popis imena članova i deoničara Britanske istočno-indijske kompanije liči na knjigu s popisom engleskog plemstva.

Britanska istočno-indijska kompanije je osnovala „Kinesku kopnenu misiju" (China Inland Mis-sion), čiji je zadatak bio da pretvori kineske seljake u, kako su ih zvali, ,,co-olies", zavisnike o drogi. Tako je stvoreno tržište opijuma, koje je popunila Britanska istočno-indijska kompanija.

Na vrlo sličan način Komitet 300 se poslužio Bitlsima da bi popularizo-vao „društvenu drogu" medu američkom omladinom i holivudskim „dru-štvom". Ed Salivan je poslat u Englesku da bi se upoznao s prvim „rok sastavom" Tavistok instituta koji će da doplovi do obala Sjedinjenih Američkih Država.

Salivan se potom vratio u Sjedinjene Američke Države kako bi osmislio strategiju za elektronske medije, tj. kako će upakovati i prodati taj sastav. Bez potpune saradnje ekeltronskih medija, posebno Eda Salivana, „Bitlsi" i njihova „muzika" bi se sasušili kao vrbe. Umesto toga, način živo-ta i karakter Sjedinjenih Američkih Država se promenio zauvek.

Sada kada sve znamo, potpuno nam je jasno koliko je uspešna bila kam-panja „Bitlsa" za širenje upotrebe droge. Činjenica da je sve stihove i muzi-ku za „Bitlse" pisao i komponovao Teo Adorno bila je skrivena od javnosti.

Najvažnija funkcija „Bitlsa" bila je ta da ih „otkriju" tinejdžeri, koji su po-tom bili podvrgnuti neprestanoj paljbi „bitls muzike", dok se nisu uverili da te zvuke vole i prihvataju, sa svim što uz njih ide. Liverpulski sastav je is-punio očekivanja i „uz malo pomoći od svojih prijatelja", tj. ilegalnih sup-stanci koje nazivano drogom, stvorili su ćeli novi sloj mladih Amerikanaca, oblikovanih tačno onako kako je to naručio Tavistok institut.

Tavistok je pre toga stvorio visoko izražen „novi tip", kao preteču dro-ge. „Hrišćanski misionari" iz Kineske kopnene misije se ne bi uklopili u 1960-te. Izraz „novi tip" je deo žargona naučnika nove nauke, a onačavao je to da su Bitlsi stvorili novi društveni obrazac, u prvom redu normalizovanje i popularisanje upotrebe droge, novih ukusa u oblačenju i novih frizura, koje su se zaista razlikovale od onih kod starijih generacija, što i jeste bila na-mera Tavistoka.

Važno je napomenuti namerno uvedeni Tavistokov rečnik podele. „Tinej-džeri" nisu ni u snu sanjali da su sve one „drugačije" stvari kojima su težili bile proizvod starijih naučnika iz engleskih trustvoa mozgova i Stenford centra. Kako bi bili posramljeni da su otkrili kako je njihove naj „cool" na-vike i izraze namerno, za njihovu upotrebu, smislila i stvorila grupa starijih naučnika društvene nauke!

Uloga medija u promovisanju upotrebe droge na nacionalnom nivou bila je i ostala veoma velika. Kada su mediji naglo prestali da se bave uličnim bandama, one su „sagorele" kao društvena pojava. Usledilo je „novo doba" (new age) droge.

Mediji su oduvek služili kao katalizator i oduvek su gurali „nove ideje", a ovog puta su pažnju usredsredili na upotrebu droge i njene pobornike, „beat generaciju", što je takođe Tavistokov izraz, odlučni da dovedu do društvenih promena u Sjedinjenim Američkim Državama.

Upotreba droge je postala deo svakodnevnog života. Ovaj Tavistokov program je zahvatio milione američke omladine, a starije generacije su počele da misle kako Amerika proživljava prirodnu društvenu revoluciju, ne shvatajući svo to vreme da ono što se dešava njihovoj deci nije spontani pokret, već visoko kontrolisana tvorevina koja je smišljena radi nametanja promena u američkom društvenom i političkom životu.

Potomci Britanske istočno-indijske kompanije bili su oduševljeni uspe-hom svog programa proturanja droge u Americi. Njihovi učenici su postali upućeni sa lisergičnu kiselinu (LSD), koju su im tako dobro osigurali gospo-dari trgovine drogom popult Oldosa Hakslija, uz pomoć visoko poštopvane firme Sandoz iz Švajcarske, a finansirala bankarska dinastija Warburg.

Nova „čudotvorna droga" je brzo distribuirana na rok koncertima i univerzitetima, u besplatnim primercima. Pitanje koje vapi da ga neko postavi jeste: „Sta je radio FBI dok se to sve događalo?"

Svrha „Bitlsa" je postala i previše jasna. Potomci Britanske istočno-indijske kompanije, pripadnici visokog londonskog sloja, mora da su se osećali zaista dobro kada su milioni dolara počeli da im pristižu. Sa nadolazećim „rokom", koji će od tada da važi kao skraćenica za Adornovu prevarantsku sotonsku muziku, dogodio se strašan porast upotrebe droge, posebno marihuane. Trgovina drogom je u celini proširena pod nadzorom i po nalozima Naučnog odelenja za istraživanje politike (SPRU-a).

Na čelu SPRU-a su bili Lilend Bredford, Kenet Dam i Ronald Lipert, pod čijim je stručnim vodstvom školovan veliki broj naučnika nove nauke kako bi pripremali buduće šokove", a jedan od glavnih bilo je dramatično povećanje upotrebe droge medu američkim tinejdžerima.

SPRU je mnogim državnim agencijama, uključujući i Agenciju za suzbijanje droge (DEA-u), podmetnuo sopstvene programe za suzbijanje droge i time odredio tok kata-strofalnom „ratu protiv droge", koji su, navodno, pokrenule Reganova i Bu-sova vlada.

To je bila preteča današnjeg načina vođenja vlasti u Americi, koja je u rukama različitih odbora ili veća, tj. vlade u senci, koja deluje na osnovu dokumenata iz Tavistok instituta, za koje čvrsto veruju da su njihovi sop-stveni.

Te praktično nepoznate osobe donose odluke koje će zauvek da pro-mene oblik vlasti i kvalitet života u Sjedinjenim Američkim Državama. „Pri-lagođavanjem na krize" već smo se toliko promenili da se ne možemo porediti sa društvom koje smo bili 1950-tih godina. Promenila se i naša pri-rodna sredina.

Ovih dana se mnogo govori o okolini. Ali, dok se uglavnom misli na prirodno zelenilo, čiste reke i svež vazduh, postoji i jedna druga, podjedna-ko važna sredina - sredina droge. Sredina našeg načina života je postala za-gađena.

Naš način razmišljanja je postao zagađen. Naša sposobnost da vla-damo sopstvenom sudbinom postala je zagađena. Suočeni smo sa promena-ma koje zagađuju naše razmišljanje do te mere da ne znamo šta da mislimo. „Sredina promena" uništava našu zemlju. Naša mogućnost odlučivanja je to-liko mala da je to stanje dovelo do teškoća i zbunjenosti.

Danas se okrećemo prema grupnim rešenjima svojih problema, umesto individualnim. Za rešavanje problema ne koristimo se sopstvenim mogućno-stima. Glavnu ulogu u tome ima veliki porast upotrebe droge. Ta strategija se provodi namerno.

Osmislili su je naučnici nove nauke, društveni inženjeri i šeprtlje, a meta joj je najranjivije područje - naše mišljenje o nama samima, tj. način na koji sami sebe doživaljavamo, što nas na kraju dovodi do toga da postajemo ovce koje vode na klanje. Postalo smo zbunjeni mnoštvom izbora i odluka koje moramo da donesemo pa nas je ćela ta sredina napravila malodušnima.

Nama manipulišu beskrupulozni ljudi, a da toga nismo ni svesni. Ovo se posebno odnosi na trgovinu drogom i sada se nalazimo na prelaznoj fazi u kojoj nam se može podmetnuti promena našeg ustavnog oblika vlasti, koja je pod Bušovom vlašću napravila divovski korak napred. Iako uprkos svim dokazima koji govore suprotno još ima onih koji tvrdokorno i dalje govore: „To se ne može dogoditi u Americi", istina je sledeća: to se već dogodilo.

Naša volja da se odupremo događajima koji nam se ne sviđaju je polako, ali sistematično, nagrizana i uništavana. Oduprećemo se, reći će neki, ali nas neće biti mnogo koji smo spremni pa ćemo ostati manjima.

Trgovina drogom je podmuklo promenila našu okolinu. Navodni „rat pro-tiv droge" je obična farsa. Nema ga u dovoljno kvalitetnoj meri da bi po-tomci Britanske istočno-indijske kompanije uopšte brinuli o njemu. Zajedno s kompjuterizacijom, mozgovi su nam skoro potpuno isprani, a sposobnost da se odupremo nametnutim promenama nam je oduzeta.

To nas dovodi do jed-ne druge sredine - sredine u kojoj se vrši kontrola ljudi, poznata i pod na-zivom kontrola ličnih informacija, bez koje vlade ne mogu da igraju svoju igru brojki.

Kako stoje stvari, mi, narod, nemamo apsolutno nikakav način da sazna-mo šta vlada o nama zna ili ne zna. Vladini kompjuterski dosijei nisu pod-vrgnuti kontroli šir" javnosti. Da li smo tako glupi da verujemo kako su lič-ni podaci svetinja?

Zapamtite da u svakom društvu postoje bogate i moćne porodice koje imaju vlast nad agencijama za sprovođenje zakona. Dokazao sam postojanje takvih porodica. Ako te familije požele da nešto saznaju o nama, nemojte da mislite kako im to neće poći za rukom.

Te porodice veo-ma često imaju po jednog člana u Komitetu 300.

Uzmite na primer Kisindžera, koji ima sopstvene dosijee preko stotinu hiljada ljudi, ne samo iz SAD-a, već i iz celog sveta. Da li se i mi nalazi-mo na njegovom popisu neprijatelja? Da li preterujem? Ne, nimalo. Uzmite na primer, masonsku ložu P2 i Komitet Monte Karlo, koji imaju takve po-pise sa desetinama hiljada imena.

Kisindžer je slučajno jedan od njih. Ima i drugih „privatnih" obaveštajnih agencija, kao što je INTEL, koje ćemo upo-znati kasnije.

Jedan od načina pristizanja heroina u Evropu je preko Kneževine Mona ko. Heroin stiže sa Korzike, trajektima koji tokom leta redovno prolaze iz među Korzike i Monte Karla. Niko ne proverava šta se u njih tovari, niti šta se istovara. Kako između Francuske i Monte Karla nema granice, droga, i to uglavnom heroin (delimično obrađeni opijum), teče preko te otvorene grani ce Monaka do laboratorija u Francuskoj ili, ako je već prerađen heroin, di rektno u distribuciju.

Porodica Grimaldi bavi se krijumčarenjem droge već vekovima. Budući da je princ Ranije postao pohlepan i počeo da ubire velike količine ovako steče-nih prihoda, princeza Grejs je ubijena u „automobilskoj nesreći".

Ranije je potcenio moć Komiteta, čiji je i sam član. Ulje u kočnicama „rovera" koji je prin-ceza vozila bilo je tako podešeno da je posle svakog pritiska kočnice određena količina iscurela, tako da kada je došla do jedne od najopasnijih krivina više nije bilo ulja u kočnicama, pa je automobil preleteo preko kamenog zida, pao u provaliju duboku pedeset metara i potpuno se raspao.

Operativci Komiteta 300 su učinili sve što je moguće kako bi sakrili isti-nu o ubistvu princeze Grejs. Njen „rover" i danas je u posedu francuske po-licije, pokriven prekri vačem, smešten u prikolicu kojoj niko ne sme da se pri-bliži, a kamoli da je pregleda ili ispituje. Signal za smaknuće princeze Grejs snimila je prisluškivačka stanica britanske vojske na Kipru, a dobro pozicio-nirani izvori veruju kako su naređenje izdali Komitet Monte Karlo i mason-ska loža P2.

Trgovina drogom, koja je u rukama Komiteta 300 je zločin protiv čovečanstva, ali uslovljeni i smekšani dugogodišnjim neprestanim bombardovanjem Tavistok instituta, svoju manje-više promenjenu okolinu kada je u pi-tanju trgovina drogom prihvatili smo kao „preveliki" problem da bi ga mo-gli resiti. To nije tačno.

Ako smo mogli da dignemo na noge celu naciju, da opremimo milione američkih vojnika i pošaljemo ih u rat u Evropu, u koji nismo smeli da se petljamo, ako smo mogli da pobedimo veliku silu, onda možemo da uništimo i trgovinu drogom, istim taktikama koje smo primenili u Drugom svetskom ratu.