Dežurna

Hleba i lekova!

Gotovo da nema loklne sredine u kojoj su se održavali izbori, a da ključni nosioci lista i kampanja nisu lekari. Neću prterati ako kažem da je u mesec dana kampanje više doktora jurilo glasače negoli što je brinulo o pacijentima. Ovo jasno pokazuje da u Srbiji po dubini više ništa ne funkcioniše sem bolesti i smrti. E sada, kao kandidata istina nema pogrebnika, ali to je pre svega zbog sujeverja. U lokalnoj politici (i generalno u političkom životu) recimo gotovo da uopšte nema preduzetnika jer praktično da više domaću privredu i nemamo, a i ono što imamo su mahom novokomponovani koji u izborima učestvuju na strani vlasti tako što kupuju glasove, a zauzvrat dobijaju poslove na nameštenim tenderima, zaključuje kolumnista dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta‚

Miroslav Parović

Iz istorijskih udžbenika je poznato da je u jednom periodu vlast u Rimskom carstvu održavana kroz politiku „hleba i igara" koja je podrazumevala da se širokim narodnim masama uz hleb obezbeđuje laka i jeftina zabava mahom u vidu borbi gladijatora, a koja im je služila za neku vrstu pražnjenja negativne energije i shodno tome za smanjenje potencijala za udruživanje i organizovanje kakvih prevrata.

Decenije loših vlasti, a pogotovo mračni naprednjački period su doveli do toga da u Srbiji na snagu dođe politika „hleba i lekova" jer narod je u takvom stanju da mu više ništa nije zabavno i da mu samo medicinska pomoć treba. Otuda je u još jednoj epizodi obraćanja javnosti, Vučić i najavio još teže i mračnije razdoblje, ali je i upalio svetlo na kraju tunela rekavši da se već radi na obezbeđivanju dovoljnih količina hrane i medikamenata.

Naravno, ova poruka ima svoju skrivenu svrhu, ali pre tog objašnjenja osvrnuo bih se na jedan fenomen koji sam primetio na nedavno održanim lokalnim izborima. Naime, gotovo da nema loklne sredine u kojoj su se održavali izbori, a da ključni nosioci lista i kampanja nisu lekari. Neću prterati ako kažem da je u mesec dana kampanje više doktora jurilo glasače negoli što je brinulo o pacijentima. Ovo jasno pokazuje da u Srbiji po dubini više ništa ne funkcioniše sem bolesti i smrti. E sada, kao kandidata, istina, nema pogrebnika, ali to je pre svega zbog sujeverja. U lokalnoj politici (i generalno u političkom životu) recimo gotovo da uopšte nema preduzetnika jer praktično da više domaću privredu i nemamo, a i ono što imamo su mahom novokomponovani koji u izborima učestvuju na strani vlasti tako što kupuju glasove, a zauzvrat dobijaju poslove na nameštenim tenderima.

Još sam ranije pisao o tome, ali da ponovim i još jednom. U Kini koja je svetska velesila u stalnom usponu već pedeset godina bezmalo sedamdeset procenata upravljačkih pozicija na različitim nivoima vlasti dolazi iz realnog proizvodnog sektora i po obrazovanju su ti ljudi uglavnom inženjeri različitog profila. Recimo. Si Đinping je neko ko je u mladosti radio u fabrici kao hemijski inženjer. I onda kada vam neko govori o naglom tehnološkom razvoju, veštačkoj inteligenciji, letećim automobilima i ostalim tekovinama četvrte industrijske revolucije revolucije, znajte da vas laže jer nema ko da tu vrstu politike sprovede u delo. U tom pogledu je bitno primetiti i da mladi ljudi najviše žele da upišu medicinu i to iz razloga što je to jedan od najbržih načina da odmah nakon srednje škole ili fakulteta odu u Nemačku. Inženjerske smerove upisuje sve manje studenata i to su sada u većini oni ljudi koji ne uspeju da upišu neki od softvreskih smerova, a što opet jasno pokazuje da na tržištu nema potrebe za ljudima koji rade u realnom proizvodnom procesu. Čime opet dolazimo na početnu konstataciju da u Vučićevoj Srbiji još samo bolest i smrt dobro funkcionišu.

Shodno tome i on se kao politički predator tome prilagodio i otuda i imamo najavu postizborne kampanje „hleba i lekova". Naime, što se tiče priče o tome da će stanovništvu obezbediti dovoljnu količinu hrane i na taj način ga spasiti od nadolazećeg užasa to ima dvojaku ulogu. Prvo, narod nam je objektivno gladan što se najbolje vidi iz činjenice da u regionu jedemo najmanje mesa i mleka, a da smo u tom pogledu za preko pedeset procenata slabiji od standarda EU. Ako bi se u računicu još uvelo to da jedemo jako malo kvalitetne ribe i tvrdih sireva, to bi onda jasno napravilo sliku zbog čega smo u ovakvom zadravstvenom stanju. U najkraćem, Nemac za večeru jede ramstek sa prilogom od povrća, Francuz jagnjeći kotelet i recimo sir kamember uz čašu kvalitetnog vina, a Srbin pogačice i jogurt kupljene u Lidlu na sniženju. E sada, kada gladnom kažete da će biti hrane on vam po prirodi stvari veruje i Vučić to zna. Sa druge strane, poruka da ide kriza veća od one koja je bila u Drugom svetskom ratu je uperena ka preostalim srpskim poljoprivrednicima koji se ponovo spremaju na proteste jer im nije isplaćeno ništa od obećanih subvencija, a novi rod žitarica će biti manji nego prošle godine sa cenama na istom nivou kao lani. To znači da će već na ječmu i pšenici paori da zabeleže ozbiljne gubitke, a ostale ratarske kulture su upitne jer je godina u pogledu vremenskih prilika vrlo netipična.

Prvo je bila topla i sušna zima, pa hladno proleće i sada se ulazi u leto za koje najavljuju da će ponovo biti sa ekstremnim temperaturama. Tako da je recimo voćarska proizvodnja podbacila jer je topla zima potreala vegetaciju mesec dana ranije, a onda je rod obrao kasni mraz u aprilu čime su nanete štete blizu dve stotine miliona evra. Već spomenuta žita su u toploj i sušnoj zimi trpela štete od glodara, bolesti i konačno suše. Kukuruz, suncokret, šećerna repa i soja su dugo stagnirale zbog nedostatka vlage i hladnih dana u aprilu, a što je sve pogodovalo razvoju bolesti što dalje uvećava troškove proizvodnje jer se usevi moraju dodatno tretirati, a zaisgurno će se to odraziti i na prinos nevezano da li će u toku leta biti još vremenskih neprilika, a za očekivati je da će biti. Sve su ovo Vučiću njegovi debelo plaćeni savetnici javili i on onda unapred pravi priču kako bi mogao da svaki eventualni protest poljoprivredika svede na priču da oni ugrožavaju bezbednost države koja se eto grčevito bore da građanima u teškim uslovima obezbedi dovoljnu količinu hrane.

Iz tog razloga je na čelo ministarstva doveo Aleksandra Martinovića koji sa poljoprivredom nema ama baš nikakve veze, ali je prevejani političar sa radikalskim pedigreom koji je spremam da svakoga proglasi za izdajnika i stranog plaćenika. Treba se samo setiti kako je nekada bljuvao vatru na Tomu i Vučića, a da bi posle pokajnički rekao da je ispao politički magarac. Isto će tako sada siktati na seljake koji će se boriti da prežive, nazivati ih najgorim imenima, a onda će opet posle nekog vremena reći da je i tu bio magarac. Uglavnom, pitanje hrane će biti vrlo problematično i već se sada narod mora spremiti na to da će sa jedne strane to malo što je ostalo kod proizvođača biti otimano za male pare, a da će potom preko naprednjačke mafijaške mreže narodu biti prodavano po enormnim cenama. Svaka pobuna koja bude ukazivala na tu slobodno se može reći zaveru, biće tretirana kao udar na građane i težnja da u teškom vremenu ljudi ostanu bez hrane. Otuda je važno gde je god to moguće ukazivati na ovo i fokus eventualnih protesta poljoprivrednika prebacivati na Beograd u kojem treba tražiti podršku od građana koji su potrošači da se sprovede zajednička akcija jer kao što sam već rekao ugrpženost je podjednaka.

Što se tiče priče o lekovima tu je reč o delovanju farmaceutske mafije koja je u svetu nekako više gospodska, dok je kod das klasična dripačka. Naime, još u periodu epidemije korone grupa Vučiću bliskih ljudi je preuzela Galeniku, ali i uprave i agencije koje se bave licenciranjem lekova. Tada su pod plaštom navodne borbe za zdravlje i život građana izmenili različite uredbe i omogućili da se na tržištu licencira više desetina različitih lekova i drugih medicinskih pomagala, mahom iz Brazila. Na taj način su praktično besplatno dobili mogućnost da sa robom sumnjivog kvaliteta preuzmu bezmalo čitavo tršite vredno stotine miliona evra. Jedina brana koju trenutno imaju je to što je Vučić kada je došao na vlast, a u cilju dobijanja podrške da može da radi šta hoće, skoro sve što se tiče medicine i zdravstvene zaštite prepustio Nemcima. Njihova veledrogerija je ključna za snabdevanje lekovima, njihov lanac apoteka je najrasprostranjeniji, njihove licence i proizvodnja u Hemofarmu je najjača i tako redom. Međutim, sve su prilike da će Vučić i njegova mafijaška grupa gledati da se u narednom periodu u potpunosti otrgnu od Nemaca i njihove zaštite i odu pod kišobran Amerike nadajući se da tamo ima više mesta za njih takve i da će se tako bolje zaštititi od nadolazeće geopolitičke oluje. Otuda je ponovo aktivirana tema plašenja naroda nestankom lekova kako bi se onda Vučićeva mafijaška hobotnica angažovala i kako bi tržište preplavili lekovi po brazilskoj recepturi, a ako slučajno bude pokretanja pitanja kvaliteta istih kritičari će biti označavani kao izdajnici i plaćenici nemačkih fondacija. Iz tog razloga je Zlatibor Lončar i vraćen na mesto ministra zdravlja jer je potreban neko tog profila za sprovođenje takve akcije.

Uglavnom, Vučić se dobro spremio za sezonu jesen-zima u kojima će nastupati kao spasilac i to po običaju od problema koje sam izaziva. Da bi se ta njegova mašinerija zla zaustavila neophodno je preventivno delovanje. Nažalost, ali pokazalo se da dobar deo opozicije služi kako bi olakšali sprovovođenje naume režima, tako da je potrebno napraviti novu opozicionu realnost.

Ovaj tekst i generalno neki moj sadašnji politički angažman shvatite kao pokušaj paljenja šibice u mraku jer dok god ne uspemo da zapalimo ozbiljne vatre bićemo zatočenici mafije.