Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (5)

Prevaspitanje Aleksandra nije uspelo...

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić.Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

Konačno, dolazi sveti Petar da u ime svevišnjeg presudi kralju i kraljici.

Arhanđeo kaže kralju Aleksandru: „Ti si na zemlji vođen pod imenom Aleksandar Obrenović, pa si pogrešno ušao i u nebeski spisak duša koje pripadaju srpskom odeljenju. Ja sam spiskove sada nanovo pregledao, zato je i sveti Petar morao duže čekati da svrši svoj posao i tvoju dušu sam premestio iz spiska srpskog odeljenja, i ti ćeš sada biti sproveden u tvoje odeljenje."

Aleksandar najpre pomisli da ide u specijalno odeljenje gde su duše srpskih vladara. „Baš me vrlo interesuje da vidim Nemanju, Dušana silnog, cara Lazara... Vi niste čitali, ali je jedan istorik dokazao da sam ja po poreklu Nemanjić. Meni je osobito milo što sada idem iz ovog opšteg srpskog odeljenja u to zasebno odeljenje vladarsko. Bolje mi je sedeti s Nemanjom i carem Dušanom, tim mojim vrlim precima, kako me je već taj istorik ubedio, nego da ovde sedim sa glupim seljacima i da razgovaram s Rankom Tajsićem."

Ali ga arhangel prekida i poziva drugog arhangela sa knjigom porekla umrlih. „Večno nebo ima svoje večne stalne zakone, po kojima Gospod Bog večni vlada od iskoni do danas. Ako se na zemlji lagalo, ako su te tamo lagali i slagali da si ti potomak slavne loze Nemanjića, to se ovde tačno i jasno zna. Ti ne ideš u večito srpsko odeljenje, već ti si Rumun i ti ideš u rumunsko odeljenje."

Dvojica arhangela objašnjavaju Aleksandru njegovo poreklo. Knez Mihailo Obrenović je poginuo a nije ostavio naslednika. Za vreme života starao se o jednom dečaku koji se zvao Milan za koga je mislio da je sin njegovog rođaka Miloša. Međutim, istina je drugačija. Taj Milan j bio sin vlaškog bojara Raznovanova i Vlahinje Marije. Kad je stari bojar umro, tadašnji rumunski knez Kuza uzeo je još mladu udovicu Mariju za dvorsku damu i metresu. Marija je od kneza sakrila da ima sina Emila. Kuza je to otkrio, ali pošto je znao da ne može da ima dece pristao je da posvoji Emila Razvanova. No to nije smeo da obelodani, bojeći se da će ga rumunski narod svrgnuti. Našao je prelazno rešenje da Mariju privenča za svog ađutanta kapetana Miloša Obrenovića, Srbina iz loze Obrenovića. Tad je Emil postao Milan i o njemu se starao srpski knez Mihailo Obrenović budući da je kapetan Miloš bio slabog zdravlja i sklon alkoholu. Kad je Mihailo ubijen na Košutnjaku, ovaj Milan, još dečak od četrnaest godina, izvikan je u Srbiji za naslednika kneza. Tako je Rumun Emil zaseo na srpski presto pod imenom Milan Obrenović. On se oženio Ruskinjom Natalijom Keško i iz tog braka rodio se Aleksandar. Prema tome, Aleksandar nije Srbin.

Ovde Domanović daje reč dušama prekorečkih Srba, koje shvataju da su ti Srbi prevareni da im Srbija pod Obrenovićima može biti Pijemont. Najveće zadovoljenje dobija onaj seljak iz Šumadije, koji je zbog tog pitanja robijao punih pet godina. Sad se na nebu uverio da je bio u pravu kad je tražio istinu o nosiocima srpskog kraljevskog dostojanstva. A Ranko Tajsić zaključuje: „Seljaka su lagali svi. Lagao ga je, brate, kralj, lagao ga mitropolit, lagao ga ministar, lagali ga svi, pa su mnogi i popustili, pa kuda će jadni seljak po neki, no kad ga saleti muka, da i on udari u laž." „Čudna je zemlja Srbija!"

Uzalud Aleksandar preti svetom Petru da će njegovu presudu oboriti pred Bogom: „Vi ste antidinastičar, vi ste veleizdajnik, ja ću smesta proglasiti preki sud i sve ću takve poslati na streljanje, svima će kuršum da sudi!", ne shvatajući da je na nebu i da ovde nema nikakvu vlast.

No sveti Petar je neumoljiv, arhanđeli odvode Aleksandra u rumunsko odeljenje, a Dragu „prvu srpsku kraljicu posle Milice" ostavljaju u srpskom odeljenju. Ali Aleksandra neće ni Rumuni! „Mi iskreno i duboko žalimo jadni srpski arod, koji je toliko propatio i procvilio od ljudi naše krvi. Neka milostivi Bog ne upiše te grehe Milanove i Aleksandrove u greh plemena našeg!" I odlučuju da pošalju deputaciju koja će Bogu izložiti pravedne težnje rumunskog odeljenja i umoliti ga da se Aleksandar deportuje negde gde ljudi nisu čuli za njega i ne znaju šta je sve učunio Srbima.

Evo kako je Domanović obrazložio presudu svetog Petra kralju Aleksandru.

„Aleksandre", reče kralju sveti Petar, „ti si veliki grešnik. Malo je vladara koji su te u grehovima svojim nadmašili. Ti si grešio i kao čovek i kao vladar. Za lične tvoje grehove odgovaraćeš sam, sam ćeš iskusiti pravednu kaznu. Ali grehovi tvoji kao vladara nisu samo tvoji grehovi. Te grehove činio si zato što je bilo vrlo mnogo grešnika koji su ti u zlu pomogli, te grehe bez tih pomagača ti ne bi mogao učiniti, zato će kazna velika i preteška za te tvoje grehove biti razdeljena na sve koji su ti bili saučesnici. Tu ćeš kaznu podneti zajedno s njima."

Zanimljiva je presuda svetog Petra. Svetac je osudio Aleksandra da ovde na nebu vlada nekim Srbima prvih deset godina. Aleksandar to dočekuje sa oduševljenjem, biće iznad Nemanje, Dušana, Karađorđa, Miloša... Dobiće priliku da pobije sve bivše srpske vladare, jer su svi oni pretendenti na srpski presto. Svi su antidinastičari!

Ali svetac ga odmah spusta na zemlju. „Ti moraš biti vladar samo onim Srbima koje ste ti i tvoj otac mučili, koje ste kao pravednike okivali, apsili, trovali i ubijali." Da li će Aleksandar dobiti žandare? „Neće biti nijednog žandarma! Tu će biti sve sami bivši čestiti borci za svoja poštena i pravedna ubeđenja. Između ostalih, navešću ti ova imena: Adam Bogosavljević, Svetozar Marković, Ljuba Didić, Knežević, pop-Marinko i svi ostali streljani i gonjeni za vreme Kraljevice; pa onda Jevrem Marković, Kosta Taušanović a i Ranko Tajsić i svi ostali njihovi privrženici."

Očito je da svetac hoće da „prevaspita" srpskog kralja. Ti moraš vladti ustavno. Kralj mora da poštuje ustav i zakone, da vlada uz pomoć parlamenta i narodnih izabranika, da uvede demokratiju. To je Božja država. Na suprotnom kraju je Đavolja država u kojoj vlada Mefistofel kao tiranin, samodržac, uzurpator, diktator...

No „prevaspitanje" Aleksandra nije uspelo. O tome svedoči Ranko Tajsić godinu dana kasnije kad je došao kod svetitelja da mu „referiše" šta se dešava u srpskom odeljenju raja. Aleksandar ne samo da se nije promenio, nego je postao još gori. Svuda je namestio čpijune da prate svakog pravednika a on da kaštiguje one koje je progonio i na zemlji. Kad mu sveti Petar kaže da je Aleksandra namerno predao radikalima da mu prvo oni sude, Ranko uzvraća: „Nijesmo ti mi radikali za to da nekom sudimo, mi smo ti, vjeruj, svoreni da samo patimo." Srpski narod se pod Obrenovićima skroz pokvario. „Sve se to dalo na deputacije, na denunciranje, na spletke; sve to sad, samo da se dokopa vlasti, počelo laskati i služiti Aleksandru, gore nego a zemlji."

Dok se Ranko žalio svetom Petru na Srbe u odeljenju, začula se neka graja. To su dolazili Srbi iz odeljenja da podrže Aleksandra! Pri tom su se svađali ko će da govori pred svetim Petrom, jer to može da donese napredovanje u božjoj službi. Kad se jedan od njih izborio za vođstvo, obratio se svetom Petru: „Uzvišeni Svetitetlju. Mi dolazimo tebi kao čuvaru rajskih ključeva da te zamolimo da učiniš svima Srbima koji su ovde na nebu u državi kralja Aleksandra. Da bi naš dični i viteški kralj mogao imati što više domaće sreće i mira, kako bi sve svoje staranje i brigu poklonio svom ljubljenom narodu, mi te molimo u ime sviju Srba, da našem kralju dovedeš i dičnu kraljicu Dragu, da i ona uđe pored njega na ponos sviju." Ali ga svetitelj prekida, nemoguće jer Draga se danas udala za Mefistofela! Kad nije mogla da osvoji Boga, osvojila je Đavola!

Sve je to slušao vrhovni Bog i zaključio da je Srbija čudna zemlja kakve nema nigde!

Sveti Petar je odlučio da Aleksandra vrati ne zemlju da vlada tom čudnom državom.

Otkud Domanoviću saznanje da Milan Obrenović nije Srbin nego je Rumun? Radikalska propaganda se oštro borila protiv dinastije Obrenovića, naročito protiv kralja Milana. Kako su radikalski listovi u Srbiji često zabranjivani, borba se vodila u listovima koji su izlazili van Srbije, naročito u Novom Sadu. Tako je u Novom Sadu štampan pamflet u vidu brošure „Demon Srbije" i rasturan u Srbiji u ogromnom tiražu od 50.000 primeraka. U toj brošuri izobličen je kralj-otac Milan Obrenović, koji je uprkos obavezama preuzetim prilikom abdikacije, opet uticao veoma jako na politiku zemlje. U pamfletu je za osnovnu i polaznu tačku uzeto njegovo pismo kraljici Nataliji pisano krajem1892. godine, u kojem je on pisao o svojim kockarskim dugovima, založenim dragocenostima i ženskim istorijama. Rekao je i to da kralja Aleksandra valja učiti da ne veruje Srbima. Na osnovu tog pisma i Milanovog delovanja u političkom i državnom životu Srbije, pisac brošure „Demon Srbije" slikao je Milana kao „potpunu moralnu propalicu", koja ne samo što zloupotrebljava položaj kraljeva oca nego vuče za sobom i kralja-sina.

Interesantno je da je ova brošura nešto kasnije bila pripisana Radoju Domanoviću kada se ovaj bio pročuo kao satiričar.To je dolazilo otuda što je Radoje na početku svog književnog stvaralaštva napisao priču „Demon", u kojoj njen junak mladi student čita Ljermontovljevu poemu „Demon", pa samim tim postaje sumnjiv policiji. Kasnije je brošura pripisana beogradskom advokatu Ljubi Živkoviću, koji je potom postao prvak otcepljenih radikala.

U trećem činu vidimo kralja Aleksandra ponovo na zemlji u državi Srbiji kojom je beskrupulozno vladao.

U uvodu poglavlja Domanović kaže da je u paklu najveći procenat Srba od svih drugih nacionalnosti. Još kad se sad doda Draga, koja će i ovde, kao i na zemlji, poneti titulu anđeo milosrđa.Onda se obraća svojoj publici da joj objasni zašto mora da piše protiv nje koja to prihvata.

Kako je to u stvari Domanovićeva poetika, njegovo književno vjeruju, apostrofiraću taj tekst posebno. On neće da laska toj publici, iako se to od pisca traži u Srbiji.

„Ja hoću namerno, baš zato, publiko mila moja da te mučim, samo ako mogu; ja ne mislim da ti pišem da te razgaljujem, da te veselim, da ti pravim ma kakvo zadovoljstvo; ja hoću nešto drugo, ja hoću da pišem knjigu ludosti tvoje, ja hoću da se nasmejem bolno i gorko svome vremenu, kad već nemam moći i snage da vodim po pustinji kao Mojsije ovo sumanuto koleno dok ne izumre, pa tek budući naraštaji da učine što pametno, kad im mi zatrovani vazduhom ovog ludog vremena ne možemo iz groba smetati."

Kaže da nema ništa protiv Aleksandra. „Meni je s njim teško bilo, a bez njega mi je verujte teže. Ja sam ga po nebu vodio i to mi je lako bilo, jer na nebu nismo mi današnje koleno i današnji ljudi."

„Jesam li kriv ja koji moram da pišem i opisujem ludosti moje rođene zemlje, ili je kriva moja zemlja i sve njene ludosti?"

„Mi ne valjamo, mi smo tek Aleksandri, mi smo gori nego hiljadu Aleksandra odjednom!"

Ovo nije samo Domanovićev projekt, ovo je program svih satiričara sveta, od početka ljudske istorije do današnjeg dana. U besedi prilikom prijema Domanovićeve nagrade 2013. godine uzeo sam pravo da ga i sâm prisvojim i proglasim sebe Domanovićevim nastavljačem. Ostalo mi je još da pratim kretanje Aleksandrove duše, koju je on po drugi put doveo u Beograd.

Elem, duša Aleksandrova kreće na Zemlju preko Marsa i Venere. Ali je tamo loše primljena, na ovim planetama je nemoguć Aleksandar. Domanović kaže da je Aleksandar bio moguć samo u Srbiji i nigde više!

Konačno, reikarniran u čoveka, Aleksandar stiže na „austrougarsku obalu, baš na mestu gde se spajaju reke Sava i Dunav." Beograd - njegova prestonica! Kad bi reke znale da pričaju, svašta bi rekle o vladaocima koji su ih pritiskali. Domanović govori o Aleksandru. „Oko Aleksandrova prestola, oko Aleksandra, baš su najčešće i bivali oni „ljudi" koji su bili sve i svja pre samo ne ljudi. Oni su igrali ulogu i majmuna, i hijena, i kurjaka, i lisica, i volova, ali se samo tim ljudima nije dopala uloga ljudi". Aleksandar se ne usuđuje da ode u stari dvor, „tamo gde je poginuo u one za njega užasne, a onako veličanstvene i radosne noći za ceo srpski narod". Stoga odlučuje da najpre porazgovara s narodom, da vidi kakve su mu mogućnosti da se vrati na presto.

Najpre se obraća jednom radniku, koji ga u poslu i ne primećuje. Na pitanje kako je, radnik nevoljno odgovara da muči muku. Ne može da opstane od svoga rada. Na pitanje da li mu je žao kralja Aleksandra, radnik odgovara: „Ja žalim, prijatelju, što se on uopšte i rodio!" On se bori da mu deca ne „pomanjkaju" od gladi, a ovaj besposličar mu tu zanoveta o kralju.

Aleksandar je bio zbunjen. „On nije mogao shvatiti svu gorčinu bola ovog poštenog i jadnog čoveka. On je vladao zemljom, bio je kralj, to su bili njegovi podanici, ali on te podanike nije znao, on nije ni razabirao za njih. On niti je poznavao, niti je osećao dušu narodnu. Uz zvuke muzike u bogatim salonima, okružen pokvarenom okolinom, koja mu je pomagala da tim nevoljnicima oduzme i ono malo dronjaka s tela, on nije mogao izbliza ni sanjati da se pod tim dronjcima krije čista duša, da kuca kud i kamo plemenitije srce nego pod lentama njegovih ministara. On nije zavirio u seljačku kolibu u kojoj je zimi šćućurena čitava porodica oko malo dimljive vatrice, na kojoj pište sirova drva, a vetar nanosi sneg unutra."

Ne znam da li je Domanović čitao Marksa, ali ovo je marksizam! Radoje je dalje otišao od prezira diktature, stao je na stranu radničke klase. Opredelio se za svog zemljaka Svetozara Markovića. Ne sumnjam da bi, da je poživeo, na izborima 1920. godine bio na listi Komunističke partije u Kragujevcu, u kome se, kad je Radoje imao dve godine, dogodilo crveno barjače. Ili bi se priklonio Socijalističkoj partiji, koju je Živko Topalović otcepio od Komunističke partije? Jedno je sigurno, Domanović bi bio protiv vlasti, jer bi ga njegova satira vodila tim putem.

Pošto je propao kod radnika, umorni Aleksandar odlučuje da uđe u jednu kafanu. Tamo zatiče podnapito društvo koje se raspravlja oko njegove uloge u Srbiji. Građani se međusobno optužuju da su služili Aleksandru, sad kad je on pao svi bi da se distanciraju od njega. Svi su oni bili protiv režima, samo su morali da mu služe da bi sačuvali glave! I umesto da priznaju svoje političke grehe i iskreno se pokaju, oni se međusobno optužuju ne bi li tako „oprali" svoju prošlost. Domanović shvata da je u Srbiji na scenu stupio ološ. Odmah mu je postalo jasno da to kafansko društvo predstavlja Srbiju danas! „Ima ljudi, ima još dosta ljudi koji su se kroz sve te nevolje, kroz svu tu pustolovinu, političku borbu i vratolomnu bujicu, ipak održali uspravljene glave i svetla obraza. Pa zašto sad da se pušta ološ, da se puštaju oni politički prstaši, da se oni razmeću? Zar se može mirno gledati da se danas, u doba novih sloboda, u ovo doba parlamentarizma, guraju među čestite oni špijuni i ulizice Aleksandrove. Oni se i ne uvlače u napredne elemente da to koriste opštoj stvari, već se uvlače da što ćare, ili, što je najopasnije, da smetaju slobodama; oni rade na tome da obnove aleksandrovštinu, bez koje oni ne mogu da žive."

Ne mogavši više da izdrži tu kafansku demagogiju, Aleksandar izlazi na ulicu. Možda će na ulici da nađe svoje prave podanike i privrženike, koji će mu pomoći da se vrati na presto. „Odjednom, pojavi se na ulici jedan od više gospode koji mu je stalno činio dostave i redovno došaptavao koji su neprijatelji prestola i dinastije. Aleksandrovo blagovoljenje prema njemu bilo je uvek obilato, a ni tome gospodinu nije bilo ni malo krivo od tog kraljevskog blagovonja i naročite pažnje i milosti." Hvala Bogu da nađe jednog svog. Aleksandar mu se obrati da ga privuče na svoju stranu i počne mu pričati otkud on ponovo u Srbiji, kad čovek skoči kao oparen i počne vikati da svi čuju: „Gospodine, da se ne usudite preda mnom pominjati gnusno ime Aleksandra, ime onoga koji je narod i zemlju upropaštavao, koji je, gospodine, i mene i moju porodicu unesrećio, goneći me zbog mojih slobodoumnih ideja kao borca za sveta narodna prava". Oko njih se začas okupi gomila naroda. „Borac za narodna prava" je nastavio još žešće da napada bivšeg kralja i kraljicu, predstavljajući se njihovom žrtvom. On je bio član Narodne radikalne stranke i njihovo ubistvo dočekao je sa oduševljenjem. Srećan je što „narod danas likuje pesmu slobode na ruševinama dvora tiraninova".

Aleksandar se prisećao kako mu je taj isti čovek govorio da će „Srbija propasti ako nestane njega (Aleksandra), jer jedino on svojim velikim umom i svojom pronicljivošću može upravljati brodom Srbije. I svakoga onoga koji bi se drznuo da pruži prst na Aleksandra Velikog, koji ga ružno pogleda, treba odmah streljati". Slušajući ga, Aleksandar se sećao kako mu je taj isti čovek svakodnevno došaptavao poneku opasnost za presto, opasnost za njegov život, a to znači najveću opasnost po Srbiju, po celo srpsko pleme, po Slovenski jug!

I okupljena masa je tog demagoga proglasila borcem za narodna prava!

I dok se Aleksandar iščuđavao ljudskoj gluposti, beogradsku glavnu ulicu zakrči velika masa sveta. „Ta masa sastavljena iz potčinjenog i bednog staleža, ta masa koja je tek od juče mogla sanjati o svom pravu, ta masa o kojoj Aleksandar nije ni mislio da se i ona može tako komotno širiti, ide sredinom ulice. Vije se crvena zastava što je napred pred družinom, ta strašna crvena zastava koju Aleksandar nije voleo ni sanjati, slušajući strašila o kragujevačkom crvenom barjačetu." I još uzvikuje parole: Dole buržoazija! Dole današnje trulo društveno uređenje! Dole militarizam!

Aleksandar je tek sad zbunjen. Pa njega su ubili militaristi zato što nije ispunjavao njihove želje da se odmah uđe u rat. „Čudnovato. U Srbiji to ja treba da vičem; oni pogađaju moje misli, meni su oficiri došli glave, ova masa ovde sigrno su moji prijatelji, jer oficiri su napravili silnim ovu masu, ove koje sam ja apsio i okivao i da oficira nije bilo, oni ne bi ni glave digli, ali sada, valjda su se pokajali da je ono što ja radim bilo jedino za dobro njihovo, a sada se baš bune na oficire, na moje ubice, i ja ću im pomoći." I Aleksandar vikne iz sveg grla: Dole militarizam!

No masa se nije zaustavljala na anti ratnoj paroli, zatražila je revoluciju! Dole birokratija, živela socijalna revolucija!

To Aleksandra otrezni. Pred dvorom zateče radnike kako raščišćavaju ruševine njegovog dvora. Ovde Domanović izlazi iz svoje priče kroz Aleksandra, direktno se obraća čitaocima, staje na stranu rušilaca dvora: „Ne piruje se tu više, ne šeta tuda s dijademom na gordo uzdignutoj glavi jučerašnja bludnica, koja je vodu vukla u testiji, pocepane suknje i još goreg karaktera; ne pletu se tu više planovi za pogubljenje poštenih, tu se više ne snuju spletke; tu se više ne udešavaju lažni porođaji. (...) Radnici pocepani, zasukanih rukava, ruše to čudovište od kuće." U Srbiji se za godinu preživljavaju vekovi!

Domanović vraća naraciju Aleksandru. „Aleksandar, koji je mislio da su Srbija i ceo srpski narod stvoreni samo njega radi, a on i Srbija, i srpski narod, samo Drage njegove radi, da dočeka i da vidi kako sada taj dvor ruše podanici njegovi koji pod njim nisu ni prava glasa imali." A masa koja se valja ulicom uzvikuje nove parole: Živela republika! Dole monarhija! To je već svetogrđe, državni udar, prevrat! U masu su se umešali antisrpski elementi, strani plaćenici, koji vode i podstiču masu da ruši kraljevinu Srbiju, za koju se izborio još njegov otac kralj Milan.

Ovde se Domanović ponovo služi svojom isprobanom poetikom, upućuje zbunjenog Aleksandra na jednog „elegantnog gospodina", koji je stajao na trotoaru i posmatrao masu. „Molim lepo, gospodine, kakve su ovo prilike, šta je sve ovo?" Čovek se čudi, kakvo je to pitanje, da nije pitalac pao sa Meseca, ceo svet danas o tome priča, ubijen je kralj Aleksansar! Zar ima nekoga koji to ne zna? Sad je Aleksandar zbunjen, ako nema kralja ko vlada Srbijom. U odgovoru gospodina nalazim Domanovićev idealizam. „Danas, gospodine, u Srbiji vlada parlamentarni režim, vladaju radikali, njihovo ministarstvo, sastavljeno iz skupštinske većine." Pošto je Aleksandar izgledao zbunjeno, čovek je nastavio. „To su, gospodine moj, slobode; danas pod radikalima caruje sloboda. Sloboda je bila progonjena, mučena, davljena, pritiskivana, pa čak i u grob živa sahranjena pod poslednjim Obrenovićem, i sada, kao što vidite, skinuta je teška grobna ploča kojom je sloboda pritisnuta bila i ona je vaskrsla kao Hristos iz groba." No Domanović se na ovome ne zaustavlja. Videvši da je pitalac neubeđen, gospodin je nastavio: „Vi se čudite što narod na ulici izražava oduševljenje novim režimom, a ako ste čovek starog režima sigurno se pitate zašto se ovo dozvoljava. Svi, čak i protivnici novog režima, danas uživaju najveće slobode, jer radikali koji danas vladaju zemljom neće da im se prebaci kako su netolerantni. Radikali veoma cene i poštuju toleranciju."

No kao da Domanović sam ne veruje u ovu priču, jer „stavlja u usta" gospodinu i ove reči: „Radikali dozvoljavaju narodu slobodu, jer imaju preča posla, oni sada imaju međusobnu borbu, oni su sve drugo ostavili na stranu, pa jedni drugima oči vade." Domanović očito aludira na rascep u Narodnoj radikalnoj stranci, kojem je i sam doprineo, jer se stavio na stranu pobunjenika protiv Pašića. Nema više to što je bilo, sad naša sablja seče! - do Aleksandra je dopirala svađa igrača karata u krčmi.

Aleksandar je morao da shvati da nije više kralj, jer je „povraćen s neba da na zemlji izdrži neko vreme kao običan čovek, da se sam brine za svoj opstanak, da sam sebi zaradi nasušni hleb, da se oseća isto kao i svaki drugi čovek, koji oseća glad, oseća bol, jednim slovom, sve potrebe živa čoveka". A iz krčme se čuo monolog jednog kibicera sa kartaškog stola: „Ta šta si se najmio te dame, kome je još suknja pomogla. Idi na drugu kartu, molim te, vidiš da ćeš s tom damom proći gore nego Aleksandar s Dragom. I on secovao na suknju, pa i glavu izgubi!"

Hteo ne hteo, Aleksandar je uvideo da se u Srbiji mnogo toga promenilo otkad on nije kralj i to ga je deprimiralo.

Domanović je ovde prekinuo priču o kralju Aleksandru na zemlji i nije je dovršio, kao ni „Stradiju" ranije. Nedostaje storija o Aleksandrovom povratku na nebo. Da li je bio razočaran novom vlašću ili više nije imao snage teško je reći. Svakako da je i bolest činila svoje.