Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (1)

U živom blatu konvertita Vučića

Zbog manipulacije masama, režim SNS-a je napravio sistem organizovanog laganja da bi se sakrio antinacionalni karakter ove politike. Vučić-Brnabić režim je ojačao političku i materijalnu korupciju, spustio standarde javnog govora ispod svakog minimuma, uspostavio medijski monopol, u svakom pogledu zemlju doveo u kolonijalni položaj, potvrdio se kao najbolji nastavljač politike nevladinih organizacija. Sámo ime režima na slikovit način dočarava njegovu dvogubu i lažljivu prirodu. Ime „Vučić" obeležava čoveka koji dolazi iz Srpske radikalne stranke: otud preuzima svoju nacionalnu reprezentativnost. Ime „Brnabić" obeležava službenika USAID-a koji je reprezentant nevladinog sektora i zapadnog (američkog) uticaja. Kada ovu dvogubost razložimo na pojedinačne sadržaje politike režima, stvari postaju očiglednije: ime „Vučić" podrazumeva nacionalnu retoriku, plamteće iskaze protiv zapadnog (američkog) ponašanja, fotografisanje sa crkvenim velikodostojnicima i njihovu podršku, glumatanje vojne snage i pretnja njenom upotrebom. A ime „Brnabić" podrazumeva uključivanje nevladine inteligencije u državnu politiku, ponizno prihvatanje zapadnih (američkih) naloga u sadržajima državnih sporazuma, fotografisanje sa zapadnim (američkim) političarima i postepeno izbegavanje ruskih političkih zvaničnika, uprkos njihovoj podršci režimu, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži". Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledice laži koje su ispunile srpsku javnost.

Milo Lompar

Ma koliko da privlači ljudsku maštu, da podstiče ljudske potrebe, da oscilira između divljenja, jarosti i protivljenja, da pleše po nervima i plaši nesrećama, predstava o vlasti i vladanju ostaje - u oku izmaknutog posmatrača - uvek pomalo turobna.

Kada osmotri postupke i prirodu ljudi koji su vladali, u čoveku se spontano pojavi osećanje uzaludnosti. Malo koji napor ne izneverava svog zastupnika: ako i ostane kao zreo plod jednog valjanog nauma, on ide mimo onog što je u sam naum smestio njegov protagonista. Nesklad čoveka i dela - sagledanih u dugim istorijskim periodima - nekako ide na čovekovu štetu: čak i kod nesumnjivo velikih državničkih i narodnosnih postignuća. Sama slika dobija na tamnim tonovima kada se u njoj prepoznaju ljudi svakako nedostojni istorije i vremena. Tada se žiža posmatrača pronalazi u nekoj nestvarnoj daljini u odnosu i na veliko i na malo u ljudskim sudbinama. Učini mu se da „nema naročito dobrih ni naročito rđavih vlada ni država." Ovo poravnavajuće osećanje suočava se sa različitim plodovima vladanja.

Ono se otud produbljuje: „Ali zato postoje vlade i države koje se, da bi se održale, ili da bi postigle svoje ciljeve, služe onim što je niže i gore u čoveku, i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono što je više i bolje, što još ne znači najviše i najbolje." Odjednom se pojavljuje univerzalno i antropološko stanovište u shvatanju vladanja. Kao nesporan zaključak, nameće se misao da apel na najviše i najbolje u čoveku ne samo da se nalazi van bilo koje predstave o vladanju nego je - sam po sebi - nemoguć. Ostaje relativizovano područje istorije: vlade koje pobuđuju ono više i bolje u čoveku podrazumevaju neku vrednosnu lestvicu koja je ugrađena u sámo vladanje. One koje se „služe onim što je niže i gore u čoveku" otkrivaju odsustvo bilo kakve svesti o vrednostima: svaka vrednost, svaki cilj vladanja mora se pretvoriti u sredstvo vlasti, po cenu da od njega ne ostane ništa: sve je dozvoljeno ako omogućava trenutno upravljanje sadržajima teritorije i njenog stanovništva.

Da li u ovoj podeli na vlast koja - uprkos samoj prirodi vladanja - podrazumeva neko prisustvo vrednosti u sebi i vlast koja svaku vrednost pretvara u sebe, pa je otud potčinjava onom najgorem u svetu „treba tražiti kriterij, i po tome treba prosuđivati njihove izglede za budućnost" (Ivo Andrić, Znakovi pored puta, Sabrana dela, knjiga XIV, Sarajevo, 1976, 44.)? Odgovor na ovo pitanje zavisi od značenja koje dodeljujemo budućnosti. Kao neposredno zbivanje, ona ne mora ugroziti sliku ovakve vlasti. Kao istorijska rezultanta, ona je može potpuno razgolititi u njenom rđavom činjenju. U oba slučaja, odlučujući učinak dolazi sa stanovišta koje učestvuje u budućnosti: da li ono baštini vrednosti koje je vlast učinila prisutnim u stvarnosti ili baštini sámo vladanje kao vrednost.

Nema nikakve sumnje u to da Vučić-Brnabić režim podstiče najgore instinkte u ljudima, da vlada naizmeničnom smenom njihovih učinaka u javnosti, da nijednu vrednost ne uzima u njenom sadržaju nego samo u njenoj trenutnoj upotrebljivosti. Taj režim je stvorio sistem organizovanog laganja koje je pretvoreno u „odgovarajuće oružje protiv istine" (Hana Arent, Istina i laž u politici, preveli Kosta Čavoški i Danilo Basta, Filip Višnjić, Beograd, 1994, 25). Takav sistem počiva na obezvređenim mnenjima koja - baš zato što su izgubila svaku vrednost i kao mnenja - imaju i dalje važno mesto u organizovanom laganju. Jer, „mnenje, a ne istina, pripada preko potrebnim preduslovima svake vlasti" (Hana Arent, Istina i laž u politici, 27). Neophodno je, naime, da se istine transformišu u mnenja. Tako se obezbeđuje poništavanje činjenične istine od strane opšteg mišljenja, koje je oblikovano kroz sistem organizovanog laganja: „Činjenice koje imam u vidu su poznate, a ipak ta ista javnost koja zna za te činjenice može uspešno i često spontano da zabrani javno raspravljanje o njima i da ih smatra onim što one odista nisu - naime, da ih smatra tajnama" (Hana Arent, Istina i laž u politici, 31). Tako je čitav niz činjenica - poput Briselskog sporazuma iz 2013. godine, ili Vašingtonskog sporazuma iz 2020. godine, ili prihvatanja Francusko-nemačkog plana iz 2023. godine, ili vojnih vežbi sa NATO-m, ili protivzakonitog organizovanja gej-parade u 2022. godini, uprkos sudskoj zabrani, koju je režim ignorisao u skladu sa mišljenjem američkog ambasadora - postao tabuizirana stvarnost javnog diskursa kod nas.

Neophodno zbog manipulacije masama, režimsko posezanje za prepoznavanjem u određenjima nacionalne orijentacije svakako je neistinito. Otud je potreban sistem organizovanog laganja da bi se sakrio antinacionalni karakter ove politike. Vučić-Brnabić režim je ojačao političku i materijalnu korupciju, spustio standarde javnog govora ispod svakog minimuma, uspostavio medijski monopol, u svakom pogledu zemlju doveo u kolonijalni položaj, potvrdio se kao najbolji nastavljač politike nevladinih organizacija. Sámo ime režima na slikovit način dočarava njegovu dvogubu i lažljivu prirodu. Ime „Vučić" obeležava čoveka koji dolazi iz Srpske radikalne stranke: otud preuzima svoju nacionalnu reprezentativnost. Ime „Brnabić" obeležava službenika USAID-a koji je reprezentant nevladinog sektora i zapadnog (američkog) uticaja.

Kada ovu dvogubost razložimo na pojedinačne sadržaje politike režima, stvari postaju očiglednije: ime „Vučić" podrazumeva nacionalnu retoriku, plamteće iskaze protiv zapadnog (američkog) ponašanja, fotografisanje sa crkvenim velikodostojnicima i njihovu podršku, glumatanje vojne snage i pretnja njenom upotrebom. A ime „Brnabić" podrazumeva uključivanje nevladine inteligencije u državnu politiku, ponizno prihvatanje zapadnih (američkih) naloga u sadržajima državnih sporazuma, fotografisanje sa zapadnim (američkim) političarima i postepeno izbegavanje ruskih političkih zvaničnika, uprkos njihovoj podršci režimu, povlačenje vojnih snaga daleko iza administrativne linije sa Kosovom i Metohijom i nadgledanje tog povlačenja od strane američkog ambasadora.

Ključno je da režim sve čini pod zastavom nacionalne orijentacije. Da bi se zaštitili nacionalni i istorijski sadržaji srpskog naroda, uključiv i demokratske, neophodno je napraviti vidan i neprelazan otklon od mehanizma koji je u javni život uneo - u trajanju dužem od jedne decenije - ovaj višestruko poguban režim. Budući da je reč prevashodno o medijski oblikovanom režimu, jer je njegovo lice otisnuto u medijima, iako njegovi učinci dalekosežno prodiru u privredni, administrativni, bezbednosni, obrazovni i kulturni život, najvidljiviji deo njegovog mehanizma oličava jedna figura iz prošlosti. To je figura agenta-provokatora. On je važan deo sistema podsticanja najgorih ljudskih instikata kao sistema organizovanog laganja.

U nekadašnjim revolucionarnim pokretima jako je bio razvijen strah od osobe koju su zvali agent-provokator. To je policijski podmetnuta osoba čija je uloga da radikalizuje opravdane zahteve pokreta ili protesta. Ona to čini u meri i jačini koje same zahteve istovremeno izmeštaju iz njihovog istinskog konteksta. Ona ih na taj način sramoti i obezvređuje, ciljano izaziva incidente i skandale, premeštajući pažnju publike sa bitnog na nebitno: sa razloga na povode, sa zahteva na motive, sa stavova na karaktere. Tako obezbeđuje opravdanje za nasilje vlasti i prekriva i izvitoperava istinske sadržaje protesta. Premda su revolucionarna vremena davno iza nas - i možda i ispred nas - u simulaciji demokratije uloga agenta-provokatora ostala je nezamenjiva, upotrebljiva, bilo da je policijski, medijski ili politički određena.

Ono što stvara osobeni kontinuitet između klasičnih i današnjih vremena jeste okolnost da se ova vrsta ljudi najčešće regrutovala iz grupe renegata. Agent-provokator je obično pripadnik jedne revolucionarne, interesne ili društvene zajednice, koju - vođen slabošću, ucenom ili interesom - izdaje i potkazuje njenim protivnicima na poseban način. On se, tako, oglašava u ime političkog ili kulturnog programa, da bi bio uključen u njegovu praksu i obavio svoj posao: vođen svešću da izdaje i potrebom da to sakrije.

Sama renegatska pozicija razvija poseban „mentalitet konvertita koji bez imalo blagonaklonosti posmatra upravo napuštenu religiju, preterujući u tome, oduševljeno paleći ono što je obožavao" (Lisjen Žerfanjon, Julijan zvani Apostata, preveo Bojan Savić Ostojić, Službeni glasnik, Beograd, 2008, 89). Odsustvo mere u proceni stvari, kao i odsustvo ukusa u javnom delovanju, saglasni su odsustvu sposobnosti da se čovek zagleda u sebe. Jer, ako je on izvor sopstvene neugodnosti, onda promena uverenja ne znači puno: potrebno je promeniti sebe, a ne samo stvar o kojoj se sudi ili politički i društveni milje u kojem se čovek kreće. Kako je to nemoguće za konvertita, koji nikada sebe ne vidi kao uzrok sopstvenog problema, potpuno je jasno da on nikada ne može biti autentični preobraćenik, jer mu je nedostupna metanoia. Konvertit je izopačena vrsta čoveka; preobraćenik je autentični način postojanja.

Sama pojava je istorijski prepoznata: ono malo što smo saznali o eleusinskim misterijama „odali su ljudi koji su potom prešli u hrišćanstvo i kojima se, kao svim konvertitima, žurilo da ismeju rituale svoje bivše religije ili da ih učine mrskim" (Lisjen Žerfanjon, Julijan zvani Apostata, 111). Treba omrznuti sve osim sebe, jer čovek sebe tako mrzi na bezbolan način: ima tu straha pred istinom, ali ima i računa da se živi na ustaljen i bezbedan način - novac i posao su najčešća sredstva obezbeđenja za agenta-provokatora. Njegov načelni maksimalizam po pravilu je izgovor za lični oportunizam. Umesto maksimalnog ličnog rizika u korist minimalnog opšteg rizika, agent-provokator forsira maksimalan opšti rizik u korist minimalnog ličnog rizika. To upečatljivo dočarava „onaj poznati renegat Muravjov, koji je sebe učinio besmrtnim izgovorivši istorijski aforizam da ?on ne pripada onim Muravjovima koji su vešani nego onima koji vešaju" (Aleksandar Hercen, Prošlost i razmišljanja, prevele dr Vera Nikolić I Marija Mežinski, tom I, deo I - V, IP Signature, Beograd, 2016, 202).

Tako renegatska situacija omogućava da - u virtuelnoj komunikaciji masa - klasičnog agenta-provokatora nasledi propagandni provokator. Ista je adresa sa koje on dolazi, jer je uvek to adresa vlasti i moći, domaće ili strane, ista je agresivnost, neodmerenost i neuljudnost koju ispoljava, kao što je ista i njegova uloga. Dok je nekadašnji agent-provokator nastojao da doušnički deo svog posla radi nevidljivo, dotle sadašnji propagandni provokator napadnom vidljivošću želi da stvori utisak kako on ima nekakvo mišljenje i uverenje. Kao da su provokatori ljudi koji mogu imati mišljenje. Jer, oni su zauvek ispunjeni lošom verom na način frigidne žene (Žan-Pol Sartr, Biće i ništavilo, I, preveo Mirko Zurovac, Izabrana dela, knjiga 9, Nolit, Beograd, 1983, 77). Ona tvrdi da ne učestvuje u doživljenom zadovoljstvu: agent-provokator tvrdi da ne učestvuje u svojoj dužnosti. Na čemu počiva ovakvo samouveravanje? Na saznanju o tome da je zadovoljstvo doživljeno kod frigidne žene, kao što je učešće potvrđeno i kod agenta-provokatora. I zadovoljstvo i učešće su podrazumevani upravo zato da bi mogli biti poreknuti.

Osnovna uloga agenta-provokatora je da pomogne da se obrazuje obavezujuća i opšta situacija u duhu loše vere: „da se konstituiše ljudska stvarnost kao jedno biće koje jeste ono što nije i koje nije ono što jeste" (Žan-Pol Sartr, Biće i ništavilo, I, 80). U nerešivom sukobu sa činjenicama, vođen nalogom da odbrani kriminalnu vlast, agent-provokator ima ulogu da činjenice poređa u poretku koji svaku raspravu dovodi do nerasvetljivosti, ne bi li se previdela kriminalna priroda vlasti. On nastoji da jasno učini nejasnim, da bi nejasno dobilo status normalnosti: da bi on kao provokator, opstao kao agent. To je u direktnoj saglasnosti sa propagandnom tehnikom našeg vremena. Nekadašnja cenzura je uskraćivala informacije i neželjeno budila radoznalost. Mreža tvrđenja agenta-provokatora proizvodi obilje informacija i ciljano uspavljuje potrebu za istinom.

On obično treba da ispuni dva cilja. Neophodno je da programi i ličnosti koji su cilj agresije vlasti budu javno žigosani i propagandno obezvređeni: smanjiti im radijus prepoznatljivosti i dejstva, decentrirati njihove uvide u pravcu nepostojećih ili besmislenih sadržaja. U centrima za medijsku obuku, u devedesetim godinama XX veka, i pre i posle zločinačkog i nezakonitog NATO-bombardovanja Jugoslavije, ovaj mehanizam je usavršavan tako što je univerzitetskim kursistima objašnjavano da prvo moraju - uvredama i izmišljotinama, svojom navodnom upućenošću - ukloniti autoritet svojih oponenata. Sadržinski sloj rasprave treba da bude ili izvitoperen ili uklonjen sa vidnog polja. Propagandni provokator, prvo, treba da izvede sofizam zamene teze: medijski najefektniji oblik je argumentum ad hominem. Da bi cilj bio lakše dostižan, drugo, neophodno je da ličnost odabrana za metu bude vređana neistinima, uvredama i klevetama u području privatnosti i karaktera, sa idejom da izgubi živce, poremeti svoj način života i shvatanja stvari, čak se i dezorijentiše. Uzvrativši merom kojom je napadana, ona upada u živo blato slivnika, postaje i javno i privatno neutralisana, jer se nalazi u području u kojem piruju agenti-provokatori: nekad kao ministri, nekad kao propagandisti, nekad kao predsednici.

Kao što je politika prividnog radikalizma obezvređivala nacionalnu ideju kod nas, u devedesetim godinama XX veka, tako je od nje ostala samo retorička pokorica: otud ona sramoti nacionalnu tradiciju na koju se poziva. Šta je okosnica svake politike lažnog radikalizma? Da se u najvećem intenzitetu zastupaju bilo nacionalni bilo evropski interesi, ne bi li se sakrilo da se neprestano čuva vlast: kao ono što je jedino bitno. Kao što je novinar službenik prolaznosti, tako je agent-provokator službenik moći, kakva god da je ona: to ga čini srodnim sa policijom. Oni nikada ne mogu biti rodoljubivo orijentisani: kao što nema patriotske policije, tako nema ni rodoljubivog agenta-provokatora. Svaki lažni radikalizam neminovno vodi izneveravanju vrednosti na koje se poziva, izdaji interesa koje oglašava, jer je jedino usmeren ka održanju vlasti: ili dolasku na nju. Otud je vlast distinktivni činilac u procenjivanju politike lažnog radikalizma: ako je vlast jedini cilj političke aktivnosti - a ne država i društvo, ideje i načela, vrednosti i interesi, koji se mogu oblikovati i iz opozicije - onda je sve što se zastupa samo paravan da bi se dopuzalo do vlasti. U toj aktivnosti saveznici se ne biraju: i pokazuje se koliko je potreban agent-provokator.

Tako je otvoren put ka uplitanju stranih činilaca, čije delovanje ne nailazi ni na kakvu prepreku u državi i društvu, jer su i država i društvo sasvim poistovećeni sa vlašću. U srećnijim ishodima, strani pritisak na vlast ne može biti bezuslovno sproveden, jer su država i društvo u autonomnom položaju u odnosu na vlast. Kod nas nije takav slučaj. Jer, na delu je prevashodno klijentelističko-kriminalni režim, koji izneverava i nacionalnu i demokratsku agendu, i, sa presudnom zapadnom (američkom) podrškom, gura stvari u pravcu kolonijalnog položaja države i okupacionog stanja naroda: poput nekadašnjih ? diktatorskih i autoritarnih ? režima Latinske Amerike. Otud je valjani otpor sadržan u pravcu mišljenja u kojem je najvažnije ne pristati na izneveravanje nacionalnih i demokratskih sadržaja jednog društva. Bio bi to pravac mišljenja koji nastoji da dovede u relativnu ravnotežu individualnu slobodu i nacionalnu odgovornost u jednom društvu.

Agent-provokator je operater - šraf, osigurač, pampur, verglaš - ideološke racionalizacije. Kada pozitivan odnos prema vlasti, određen ličnim interesima, prethodi ideologiji koja se stvara da bi se opravdali postupci vlasti, na delu je ideološka racionalizacija. Jer, praktični cilj prethodi ideološkom obrazloženju. Kada političko uverenje, autonomno oblikovano, prethodi političkom činjenju, bilo vlasti bilo opozicije, onda to nije racionalizacija, nego praktično ostvarivanje jednog uverenja, kao praksa koja one koji dele to uverenje odvodi u opoziciju ili dovodi na vlast. U tom slučaju, kriterijum su uverenja koja se mogu podudarati ili razmimoilaziti sa vlašću. Kod ideološke racionalizacije njeni protagonisti ne dele sudbinu vlasti, ne odlaze kad ona izgubi na izborima, kao što nikad ne odlaze ni policija niti agent-provokator, jer ih njihovi lični interesi nagone da i za novu vlast prave ideološku racionalizaciju. U slučaju takve racionalizacije, vlast je uvek kriterijum, jer zadovoljava ne samo lične interese nego i očvrslo i izvitopereno samorazumevanje.

Kao čovek koji rasprostire optužbe i podozrenja samo u pravcu koji vlast dopušta, nekad i podstiče, agent-provokator postoji na jednostavnoj antropološkoj istini. Modernost nas je naučila da u ljudski moral uvek sumnjamo. Otud smo unapred spremni da senkom sumnje osenčimo čoveka: i kada nema nikakvog opravdanja za tako nešto. Taj momenat opšteg mišljenja u nama pokušava da stavi u dejstvo agent-provokator. Naše iskustvo kao da unapred snaži temelj na kojem počiva sama zamisao sumnje. Povratna misao u ovom opštem predubeđenju glasi: ljudski nemoral je zauvek nesumnjiv. Osnovni naum agenta-provokatora je da ovo značenje ne povežemo sa njim. Otud se on služi totalizacijama: svi sadržaji čoveka koga žigoše podvode se pod neobrazloženu sumnju. Suprotno od ovog načina mišljenja, kao i od agenta-provokatora, jeste načelo diferenciranosti: tek kada evidencija potvrdi pretpostavku može se pristupiti uopštavanju pojedinačnog slučaja.

(U sledećem broju: Koliko vredi "srpski svet" Aleksandra Vučića)

antrfile

Predsednik, agent-provokator

Kao odgovor na dugotrajnu medijsku hajku, koju režim vodi protiv prof. dr Lompara, kao naistrajnijeg kritičara jedne pogubne i zlokobne politike, bilo u nacionalnom bilo u demokratskom sadržaju, esej "Manekeni laži" ima reaktivnu dimenziju.

Ovaj esej ima za cilj da opovrgne osnovnu shemu po kojoj se kao zakovani kreću kritičari Mila Lompara. No, premda vođen sasvim praktičnim naumom, on nastoji da postigne i opštiju dimenziju. Autoru nije stalo samo da raskrije laži svojih kritičara kao simptome vladajuće politike laži, već i da iznova uputi na političko mišljenje koje smatra da je opravdano u svakom pogledu, i sa stanovišta vremena, i sa stanovišta situacije. Dr Lompar ističe da laž predstavlja suštinsko obeležje vladajućeg režima u periodu od 2012. godine. U knjizi su poluintelektualac i agent-provokator, opisani kao reprezentativne figure srpske nacionalne laži. Kao kontrast, kao kontraritam u odnosu na njih, autor je u dva poglavlja istakao istinske velikane srpske istorije: Dimitrija Bogdanovića, kao suprotnost u odnosu na pojavu poluintelektualca i Jovana Ristića, kao suprotnost u odnosu na agenta-provokatora u ulozi predsednika.

Knjigu "Manekeni laži" objavila je, 2023. godine, beogradska izdavačka kuća "Catena mundi".

antrfile

Nepotkupljiva istrajnost kritičara

Milo Lompar je rođen 1962. u Beogradu. Studije jugoslovenskih i opšte književnosti završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao tezom "Istorijsko, književno i poetično nasleđe 17. i 18. veka. Na istom fakultetu danas predaje srpsku književnost 17. i 18 veka i kulturnu istoriju Srba. Predsednik je Zadužbine Miloša Crnjanskog i Srpske književne zadruge.

Kao nestranačka ličnost, Lompar je od 1. septembra 2005. do 1. marta 2006. godine bio na funkciji generalnog direktora Politike. Nikada nije bio član Saveza komunista Jugoslavije. Politički je bio blizak Srpskoj liberalnoj stranci dr Nikole Miloševića i Demokratskoj stranci Srbije Vojislava Koštunice. Kao nestranačka ličnost, Lompar je od 2015. do 2018. bio član Političkog saveta pokreta Dveri. Podržao je predlog Narodne stranke Vuka Jeremića za raspisivanje referenduma, kojim bi Srbija odbacila Francusko-nemački sporazum o nezavisnosti Kosova. Odbio je da govori na svečanoj akademiji povodom 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, koja je održana 8. oktobra 2019, jer se protivio odluci Svetog sinoda da Aleksandru Vučiću dodeli orden Svetog Save.

Lompar je objavio veliki broj monografija, studija, eseja i knjiga, među kojima je i "Duh samoporicanja", koja je, sa svojih 13 izdanja, postala jedna od najčitanijih studija u Srbiji. Pažnju čitalačke, uključujući i političku javnost, privukle su monografije o delima Njegoša, Miloša Crnjanskog, Dragiše Vasića i Nikole Miloševića. U izdanju "Catena mundi" objavljena su Lomparova dela "Povratak srpskom stanovištu" (2014), "Polihitorska istraživanja" (2016), "Sloboda i istina" (2018) i "Poluintelektualac i nacionalna politika" (2021), u izdanju Udruženja Isidora Sekulić - Čigoja objavio je studiju "Pohvala nesavršenosti" (2023), u izdanju novosadske kuće Pravoslavna reč "Crnjanski - biografija jednog osećanja" (2019) i "Crnjanski i svetska književnost" (2021), a u izdanju banjalučkog Centra za srpske studije i SKZ-a "Oproštaj sa intelektualcem" (2023).