Na licu mesta                                          

Kruševac: Grad u kome vlast štiti kriminalce

 

U raju je lepo, ali u paklu je ekipa

 

Kruševac je grad u kome je sve moguće. Serijski ubica, vozač kamiona što je "skinuo" najmanje tri života živi kao dečak u popravnom domu. Radno mesto može da se kupi za pet hiljada evra, a nepoznati počinioci razmontirali i odneli transformator težak 400 kilograma, sa betonske bandere

 

Miodrag Milojević

 

Na ulazu u Kruševac trouglasta livada, stešnjena između dva magistralna puta. Kuća je postavljena neodlučno, da ne zna na koju će stranu. Kuća, niska, crna, betonska kocka na livadi. Kako je postavljena, tako se provalila.

Oni su Jehovini svedoci, sledbenici, bez koristoljublja. Sledbenici, kao sledbenici Borisa Tadića, Tome Nikolića. Jehovini svedoci, kao i članovi političkih stranaka, očekuju nagradu. Članovi stranaka, naravno, misle da su bolji od Jehovinih putnika, ljudi praznih očiju punih sjaja. Svedoci očekuju nagradu - ali na onom svetu. Ali svedoci nemaju medije, oni rade volonterski, izloženi hiru ulice i poniženjima. Fascinira agilnost, misionarstvo žene koja je, sigurno, u sedmoj deceniji. Njena vera u sebe, svoje reči i uvežbane pokrete.

Crno podvezana kosa, crna traka, misioni kidišu na crninu i ucveljenost: - Hvala, hvala ti, majko!

Stara misionarka spušta brošuru: - Ne brini, ne brini, biće sve u redu.

- Šta hoće ovi subotari?

- Jehovini svedoci. Meni će da pričaju, za njih... Pusti me, ženo... Ja sam krštena duša. Otkad znam za sebe, postim... I činim, i gledam, i poštujem. Nisam menjala brak. Ničiji brak nisam rasturula, ni ja ni moja deca. Put ne mogu da prođem nikome. Nikome na senku stala nisam. Jehovin svedok će mi pomogne! Će se promeni svet, mrtvi će ustane, mi će legnemo.

 

Vozač - serijski ubica

 

Što Bog nije uzeo mene, da ostavi mog sina, ni kriv ni dužan, bio u ratu, nije poginuo, da pogine ovde, pred kućom. Prođe jedan majmun kamionom, preseče mu put, moj sin sedeo pozadi, nije vozio. Od sestre unuk je vozio. Iz Pariza dečak dolazi, žena ovog dečaka što je vozio sedela...

Izgubila je sina i još jednog člana porodice.

- Osuđen samo godinu dana. Javni tužilac, žena što rekla ''vaša je krivica, trebali ste da propustite sva putnička vozila, pa tek onda, vi, sa teretnim, da se uključite u saobraćaj'' momentalno je dobila otkaz. Otkaz, kunem ti se!

Evo, sedma godina. Ne dao Bog da padne meni u ruke, meni u ruke, ne dao Bog! Ja sam tog jednog sina imala.

Ovo mu je drugi slučaj da ubija nekoga.

Potplatio, drugi slučaj, a ima... Drugi slučaj da ubija. Ima kuću u Rasadnik. Mogu da kupim kilo gorivo, da ga dižem kako oću, al će stanari da nastradaju. S njim će da nastrada još neko.

Ubica mog sina - Dragan Milošević - Crni, tako ga zovu. Iz Sušice je, ne dao mu Bog, ne dao mu Bog....

Jeste ga videli u sudnici?

- Bila mi slika u ruke, slika mog sina, druga slika, dvojice poginulih. Milicija me zaustavila. Došli lekari da prekinu suđenje.

Pruža mi ličnu kartu: Saša Aleksandra Savić. Rođen 6. aprila 1977. godine. Naselje Marko Orlović 48.

- Deset meseci stara lična karta, tu sliku sam stavila na spomenik, zaklela sam se. Bilo mu je 27 godina kad je nastradao. Verujem u Boga, sad ću da verujem u Jehovine svedoke.

Kaznu je ubica izdržao u Kruševcu, u Popravnom domu, ima 52 godine, šta će on sa tom decom iz Popravnog doma? Svaki vikend je bio kući. Kunem ti se u svi moji, u svu moju decu i u unučići, potplatio sudiju. Šta će on tamo gde su deca, gde su maloletnici?

Potplatio i Grubača.

Ko je Grubač u Kruševcu?

 - Grubač, ovaj neuro, neuro... neuro - psihijatar.

 Krenula je slikom na Grubača: - I drugu nogu ću ti polomim! Svi Cigani te znaju, što su ti davali po sto maraka, da im spaseš decu, da im deca ne služe vojsku.

Moj sin se prijavio dobrovoljno da služi vojsku i da brani takve idiote kao što ste vi. Sin mi bio dva metra visok, završio školu, automehaničar, otac dvoje dece. Nije mogo da se zaposli, govna da čisti, kopa, cepa drva, nosi zamrzivači, frižidere, na sedmi-osmi sprat. Da hrani porodicu. Ćerkica mu sedmi razred, sin mu u drugi razred, za njih živim, za njih dišem.

 Prolaznik dobaci: - Ovde mafija vlada?

- Nego, nego? Ako imaš pare, će preživiš, ako nemaš pare - nikom ništa. A nas, Cigane, jure što prodajemo gaće i čarape da se prehranjujemo. Kinezi imaju veća prava nego mi. Moj muž trijes godina, u Lepenki, dole, drži radnju. Ima 60 godina, nema penzija, nema ništa, seču struju, isključuju vodu...

 Gusta kosa stoji kako je vezana, lice joj se osvetli: - Bila sam najbolja i najsrećnija majka na svetu. Pitala sam - što si pobego? Što nisi zvao hitnu pomoć, bolnicu...

 Ubica je rekao - ispao mu telefon.

 Gde je bila policija?

- Meštani, meštani ga uhvatili. Jedan naš Ciganin, što radi u Jugopetrolu, kod Josipovića, on je zvao policiju.

Pogledala je u mene, da li sam Srbin. Ispalo je da jesam: - Srbija, jebem ti Srbiju! Moj sin se dobrovoljno prijavio da brani đubreta...

Grubač? - Kunem ti se mi ga Cigani znamo, svi su davali po sto maraka da im deca ne služe vojni rok... Pitaj u bolnicu u Nišu, gde je moj sin ležao, dobio metak spasavajući ranjenog druga, siđi na stanicu gde je radio utovar-istovar...

Hronika jednog kombija

 

Takav je kombi, kosovski kombi - Zubin Potok. Zavese, maglovita stakla. Ali ulazak u beli kombi je i prevara - liči na metalni poklopac sanduka, serijski mrtvački sanduk sa brojem.

Niko me nije zvao, nađoh se na porodičnom ručku, nađoh se za stolom. Putnici s Kosova, priča familijarna, smatraju me svojim.

Vozač podelio kesu sa šljivama.

- Je l' se ide gore, na Ribariće?

- Jeste, na Ribariće pa levo, ne ka Crnoj reci...

Neko progovorio, reda radi, koliko nešto da kaže. Neko mu nešto odgovori. Odmah su se razumeli i pročitali.

Mladić je na usluzi vozaču, deli osmehe sa dobrotom: - Odakle si rodom?

- Iz Vračeva.

- Od kojih ste iz Vračeva? .

- Od Radisavljevića. Od Radisavljevića, blizu Bogdanovića, ovog ministra Bogdanovića!

Progovorila je žuta, gusta kosa: - Ja sam Bogdanović.

- Joj, ti si Radina ćerka, Bilja.

- Ja sam pokojnog Milojice i Drage... Ja bi rekla, po očima, da si sa našeg brda, odozgo....

- I ja sam bio u Vračeve.

Bilja reče: - Kako je svet mali....

- Baš sam pre neki dan pričala, Bože, kako se Bilja udala... nisam je videla.

- Ima još neko bez karte, ko nema nek se javi!

- Čekaj, gde ste vi u Vračevu? Ja sam bio u Vračevu dole, kod one prodavnice...

Vračevo, kod Leška. Seko sam borovinu, borovu građu.

- Biljo, kako je Goran, je l' dolazi?

- Pa... dolazi. Nije bio skoro, za slavu, za Đurđervdan.

- Biljo, ti se mene sećaš. Koliko si bila mala, vi ste bili mali.

- Kako ne. Goran je mlađi.

On ih časti šljivama, raduje se lepom društvu: - Rođeni brat ministar, tebi je lako. Rođeni?

- Baš mi je lako. Ni sa mnom neće da razgovara dok mu ne učinim nešto. Zovu, zovu, čekaj...

- Rođeni brat?

Marica preseče: - Ne, ona ima svoj život, on ima svoj život...

- Stvarno, stvarno, ništa mi ne treba. Šta bi on meni činio.

- E, moja Biljo, baš mi je drago. Gorana i njega sam, ne znam kad, videla, Snežu nisam videla odavno.

- Ja sam radila u pravnoj službi, na terminalu.

- Slagali su se oni tamo dole, ovi su bili malo drveni, Čolovići... Znaš i sama. Živiš u Kragujevcu.

- Je li, Biljo, kako ovi naši rade mućke. Svi primaju s Kosova, svaki ko napuni 60 godina prima sa Kosova, a živi u Srbiji. Je li, Biljo, mućke su to, mućke?..

- To ne plaća Srbija.

- Ne plaća, dobro.

Sa mnom putuje Vasa Čavrljan iz Smederevske Palanke. Drugi se ne izjašnjavaju. Diže se zavesa, prozor zahvati zrake sunca, Čavrljanu pređe oblak preko čela. Obožavao je Srbe sa Kosova. Sad ga obliva znoj:

- Bog te mazo, ovi Srbi sa Kosova, oni žive od prodaje Kosova. Žive u Srbiji, glasaju Radikalnu stranku, tajno primaju parice. Od UNMIK-a, da li od Hašima Tačija? Zar su ovo Srbi sa Kosova, ljudi što bi decu prodali za pare?

Marica reče: - Nije lako raditi sa narodom.

- Sa narodom, sa narodom je najgore. Razgovaramo, samo razgovaramo.

- Gde ti živiš?

- Živim svuda, kupio sam kuću u Beloševcu, Kragujevac, kupio, pokajao se. Imam svojtu, imam brata u komšiluku.

- Biljo, bila sam na svadbi. Devojka iz komšiluka. Cela opština. Plus Radašin, Sin Dragan, cela ekipa. Sedamsto duša u sali Sajma. Biljo, ja pričan njima, kako moj unuk živi u Švajcarsku, voli, zamolim da se slikaju. Što da ne? I onda pošaljem.

Vasa Čavrljan iz Palanke sluša, Marica veze:

- Ona, mlađa od njega šesnaest godina, zaposlili joj, zaposlili joj brata u inspekciji rada, zaposlili drugog brata...

Čavrljan iz Palanke se ne pomače. Ja sam napravio pokret više. Primeti me Marica Radisavljević. Poče da šapuće koga su sve zaposlili. Čavrljane razmisli dobro - šesnaest godina mlađa - za šesnaest članova familije, šesnaest radnih mesta. Čavrljan se trže:

- Ala su je lepo prodali, ala su je dobro unovčili.

Čavrljan iz Palanke, kojim putem i zašto on putuje? Biće svašta kad stigne u Palanku - penzioneri, rođeni na Kosovu, zapošljavani hitno, ekspresno u Goši, setili se zavičaja. Pustili neku suzu za Kosovom, suzu pred UNMIK-om, ništa besplatno, nego za pare.

Čavrljan se savija i jede u sebi, kida se, pita se zaslužuje li ovaj narod da živi?

Taj ološ ne zaslužuje da živi bolje nego baš ovako kako mu je danas.

- Vi ne treba da živite bolje, vi ne treba da živite uopšte.

Komšiluk se lepo odazvao na opštinsku svadbu. Svi su došli radi zapošljavanja, bila je svadba, ujedno i Sajam zapošljavanja.

I ona je sa Kosova, nije iz Leška. Vlasnica firme:

- Radimo manžetne, ramena, zadnje vreme čepove za balone, sve što je radio 21 oktobar, radimo dvajes godina, počeli smo od jedne male mašine.

Priča se jednako vrti oko posla:

- Radiš li i branike, to je krupnije?

- Ne radimo.

- Treba ti radnici. Da radim, bogumi... Ne treba da me prijaviš. Iljadu i po dnevnica i gotovo. Valjda imaju radnici toliko?

- Imaju više.

- Koliko imate radnika.

- Neki su penzioneri, nisu prijavljeni. Pet-šest radnika.

- Koje si godište?

- Sedamdeseto.

- Nisi ženjen?

- Tek treba da se ženim..

- Pa dovedi!

- Šta će mi... Još tu muku. Kupio sam kuću, četres hiljada evra. Radio u policiji. U KPS policiju ja mogu kad oću. Je li, koliko treba da častim da vi mene zaposlite? Znaš šta, ja ne bih birao, ja mogu da radim sve....

 Sad pričam Dulu, šoferu. Trebalo je da radim u Pošti. Zaposli me - evo ti pare, pet iljada evra. Razgovaram s direktorom, on se složi, dobro, pet iljada evra, ja moram da častim tvoje ljude, s Kosova, moram da te držim pod ugovorom neko vreme...

- Daj ti mene rešenje. Daj mi rešenje, zaposli me, posle radi sa mnom šta oćeš, drži me posle pod ugovorom.

Marica uzdahnu:

- Joj, i ako imaš želju nešto da završiš, ne znaš kome pare da daš.

Dule šofer: - Sa svojijem ništa, ništa sa svojijem! Sa svojijem jedi i pi, samo ne šuruj.

Samo, samo tako. Prvo rešenje, ne daj pare na neviđeno.

Imam brata u železaru Smederevo, direktor - reče mladić.

Kombi kašlje i zeleće se u suvo brdo pod kukurozovinom. Čavrljan iz Palanke razmišlja. Zašto pominje brata u Smederevu? Zašto, ako ne nudi razmenu - mesto u Železari za bilo kakvo radno mesto. Sada je pet hiljada evra cena za bilo kakvo radno mesto. Dok se ne uskoči u firmu. Kad se uskoči, drukčije se razgovara. Dečko je mlad, lep, dobar. Kupiće u firmi mesto kakvo zaslužuje.

- Ova omladina sad, što je pismenija sve je luđa. Žaliće oni za svojijem precima.

- Kojim precima?

- Pa za nama - reče Marica.

Marica se na svadbi fotografisala sa Radašinom i ekipom. Računala je - narodski su ljudi, nasmejani - da je preko njih lako uputiti poruku i ponuditi mito?

Kraljevo, iskočiše oglodani vozovi na šinama, kao napuštene, pokisle zelene đačke skamije. Prvi, vlažni jutarni putnici se dime: - Evo Magnohrom, gigant, zapošljavao tri hiljade, Fabrika vagona i Jasen.

- Nije tri, pet hiljada radnika Magnohrom.

- Magnohrom je sve ovo i izgradio, pa ozbiljno, ali šta ćeš, upropastili. Vlahović i za njim Đelić...

 

Fudbalska mafija

 

Građani dokazali kriminal u fudbalskom klubu Napredak, Kruševac.

Policija priznala posle godinu, kruševačka policija je godinu dana ''radila'' da bi saznala ono što su građani Kruševca znali odmah. PU Kruševac se oglasila podnošenjem krivične prijave protiv Miroslava Ivkovića, generalnog sekretara fudbalskog kluba, starog 65 godina. Građani i Srpske radikalna stranka obavili policijski posao. Utakmica Crvena Zvezda - Napredak, avgusta 2009. godine. Mafija iz fudbalskog kluba očekivala veliku posetu i dobru zaradu. Međutim, poseta je bila polovična, pojavile su se gomile neprodatih karata. Stvar je jasna - neprodate karte sakupiti na jednom mestu i zapaliti.

Međutim, organizacija je bila slaba, građani su tražeći koru hleba nalazili po kontejnerima oko stadiona pakete neprodatih karata. Jedina stranka koja uživa poverenje kod građana je Srpska radikalne stranka. Momčilo Duvnjak, narodni poslanik, sazvao konferenciju za štampu, izneo krcate kutije i ponudio dokaze o nekoliko hiljada neprodatih karata za utakmicu protiv Zvezde odigranoj 30. avgusta 2009. Duvnjak je ponudio i mnoge druge dokaze, priču o skupocenom crvenom tepihu. Trebalo je odštampati karte, treba ih staviti u prodaju, treba angažovati prodavce karata. Toliki posao zahteva rad velikog broja ljudi.

Kruševačka policija je okrivila samo Miroslava Ivkovića, sekretara fudbalskog kluba, koji je klupsku kasu oštetio za preko 800 hiljada dinara.

Policijski službenici su utvrdili da je Ivković, nakon uplate od strane gradske uprave, više puta podizao novac bez znanja direktora fudbalskog kluba. Radikalna stranka još uvek čuva hiljade neprodatih karata, policija o tome još uvek ćuti.

Najbolji indikator stanja u jednom gradu, koliko su kriminalci osećaju slobodno, jeste to što su karte sejane ulicama. Kriminal se osetio jakim, procenio da nema potrebe da se skriva.

Narodni poslanik je, preko televizije, okružen kutijama, javno uputio poziv Policijskoj upravi da prekontroliše poslovanje Napretka. Kontrola se nastavlja.

 

Šta znaju deca šta je četristo kila

 

Kruševac. Sakupljači sekundarnih sirovina čiste sve pred sobom - saopštava kruševačka policija. Ukrali kazan za pečenje rakije, naravno bakarni deo, skinuli bakarni krov sa crkve. Sve su to akcije koje može obaviti jedan čovek ili dvojica ljudi.

Nepoznati počinioci skinuli i odneli transformator težak 400 kilograma, skinuli ga sa betonske bandere - saopštava kruševačka policija.

Šta jedu kruševački Cigani kad su tako snažni? Dvojica nose teret težine 400 kilograma, svaki po 200 kilograma. I ne samo što nose. Drže teret na ramenima, viseći na banderi, na visini pet-šest metara.

Ili su Romi malo pretarali, ili su malo popili - ili policija laže.

Nepoznati počinioci skinuli i odneli transformator koji snabdeva benzinsku pumpu na raskrsnici na kojoj regionalni put Jasika - Grabovac skreće prema selu Konjuhu.

- Počinioci su ranije bili obavešteni da je struja isključena - govori Miodrag Spasojević iz trsteničkog pogona Elektrodistribucije. Napon transformatora je bio jačine 500 kilovolti, a opljačkan je visokonaponski ormar čija je vrednost samo 50 hiljada dinara.

Spasojević se čudi, i jeste za čuđenje: - Pravo je čudo kako su počinioci, pod okriljem noći, sa visokog stuba skinuli i u vozilo utovarili transformator težak 400 kilograma.

Ko je skinuo i u staro gvožđe prodao transformator? Naravno, radnici trsteničke Elektrodistribucije, čiji je rukovodilac Miodrag Spasojević. To nije teško dokazati.

Trenutni nestanak struje nije nikakva garancija slučajnim kradljivcima i običnim sakupljačima sekundarnih sirovina. Šta ako struja iznenada dođe? Oni će pogoreti ''ki čvarci'' po dijalektu trsteničke TV serije. Ko je lud da reskira život topljenjem pod visokim naponom?

Radnici Elektrodistribucije kontrolišu napajanje transformatora strujom. Organizovani u kriminalnu ekipu, oni mogu garantovati bezbednost jedni drugima. Da bi se zavarao trag, optužuju se sakupljači starih šporeta, šerpi, lonaca od bakra. Policija je namirena uz jelo i piće, u kafani sa pevačicom.

- Ludi su ko struja - Romi, sakupljački bakra, gvožđa i aluminijuma - kaže nemoćna kruševačka policija.

- Najgore je što sakupljači sekundarnih sirovina, u trci sa većom zaradom, nose i skupe predmete koji su u upotrebi - jadikuje kruševačka policija. Na primer, transformator od 400 kila. Krađa je obavljena na zadovoljavajući, stručan i bezbedan način. Ko je stručan za visoki napon? Cigani ili električari?

Da li je Bratislav organizovao krađu transformatora?

Viši sud u Kruševcu uskoro će početi suđenje Bratislavu J. iz Trstenika, blagajniku Elektrodistribucije, zato što je nezakonito prisvojio preko dve hiljade dinara. Zato što je nedostupan organima gonjenja za Bratislavom je raspisana poternica. Prema informacijama do kojih su došli policijski inspektori blagajnik se nalazi u Nemačkoj.

On je primao uplate građana za utrošenu električnu energiju a deo je zadržao za sebe.

U optužnici koju je podigao Srđan Živić, zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu, Bratislav je već iskorišćeni nalog lažno predstavljao kao novu uplatu u blagajničkom izveštaju.

Kruševačka policija saopštava da se blagajnik ''svestan svoje krivice jednog dana nije pojavio na poslu.''

Krao je svakoga dana, da bi se odjednom ''osvestio i postao svestan svoje krivice.'' Da li bi bio svestan svoje krivice da ga o krivičnom gonjenju nije obavestio neko iz policije?

Kad je blagajniku organizovano bekstvo, kad je blagajnik već bio na sigurnom - direktor Elektrodistribucije donosi, 8. februara ove godine, rešenje o prestanku radnog odnosa.

Kruševac je grad u kome je sve moguće, gde serijski ubica, vozač kamiona što je skinuo najmanje tri života, živi kao dečak u popravnom domu. Raduje se životu.

Ima pedeset godina, kaznu služi sa šesnaestogodišnjacima.

Vasa Čavrljan iz Palanke reče kad smo se sreli: - Još ako je peder! Deca, mladi dečaci! Ima da se nauživa, da zadovolji dušu!

 

 

 

 

 

 

Kaznu je ubica izdržao u Kruševcu, u Popravnom domu, ima 52 godine, šta će on sa tom decom iz Popravnog doma? Svaki vikend je bio kući. Kunem ti se u svi moji, u svu moju decu i u unučići, potplatio sudiju. Šta će on tamo gde su deca, gde su maloletnici?

  

 

 

Nepoznati počinioci skinuli i odneli transformator težak 400 kilograma, skinuli ga sa betonske bandere - saopštava kruševačka policija.