Pogled iz Moskve

Za Rusiju je njegova pobeda dobra vest, a za Evropsku uniju - loša.

Tvrdoglavi Zeman

Uprkos mnogim okolnostima, predsednik Češke ostaće Miloš Zeman. Zašto su Česi izabrali tvrdoglavog Zemana, a ne evrooptimistu? Zeman je jedan od najživopisnijih likova savremene evropske politike. Malo ko može sebi da dozvoli da se u javnosti pojavi pijan, a da to ne dovede do pada njegove popularnosti. Njemu uopšte nije strano da opsuje u direktnom tv programu, pa određene reči moraju da se pokrivaju karakterističnim zvukom „biiip". Uz sve to, on se teško kreće, uz pomoć štaka. Drugom političaru sve to ne bi oprostili, tvrdi ruski publicista Vadim Truhačev

Piše: Vadim Truhačov

Ali, osim nedostataka, Miloš Zeman vodi politiku koja ima svoje prednosti i kojoj većina čeških birača veruje. A njegovi nedostaci su životni, svakodnevni, a ne politički. Kao političar, on sigurno ne odgovara svima, ali njegov politički put je dostojan poštovanja. Na tom putu bili su i usponi i padovi, bio je i u nemilosti vlasti i u njenim visinama, otišao je u penziju i vratio se kao predsednik kada ga se Češka uželela.

Većina Čeha danas negativno gleda na period socijalizma, mnoge političare okrivljuju za veze sa tajnim službama socijalističke Čehoslovačke. Ali, Zemanu nije moguće podmetnuti prošlost komunističkog funkcionera. On se još u vreme školovanja deklarisao kao protivnik socijalizma, a 1968. godine oštro je osudio ulazak vojske zemalja Varšavskog ugovora u Čehoslovačku. To ga je koštalo karijere: u socijalizmu je dobijao isključivo niže pozicije.

Sposobnog ekonomistu primetili su u antikomunističkom pokretu Građanski forum, gde je Zeman postao koautor političkog programa. Obeležje osamdesetih i devedesteih godina bili su jaki i upečatljivi govornici, i on je u potpunosti uspeo da otkrije svoje sposobnosti. Bio je poslanik, predsednik parlamenta, premijer (1998-2002). Štaviše, ima čime da se ponosi iz vremena kada je bio premijer. U to vreme Rusija je imala velike ekonomske probleme, a Češka je bezbedno prošla kroz izazovne godine za svetsku ekonomiju.

Premijer Zeman je organizovao talas privatizacije, ali on nije rezultirao padom prihoda stanovništva. Naprotiv, nivo socijalne zaštite postao je najviši u bivšem socijalističkom bloku, a pokazatelji siromaštva - najniži na svetu. Zato mu je narod i opraštao grube reči koje je povremeno upotrebljavao za političke protivnike.

Uvređeni njegovim ispadima, kolege iz Socijaldemokratske partije su mu 2003. godine uskratili podršku. Zeman je otišao u penziju, napisao memoare. Godine 2010. je oformio novu partiju i sa njom doživeo neuspeh na izborima. Ali, prošlo je manje od tri godine, i 2013. se kandidovao na prvim opštim predsedničkim izborima. Kandidovao se i - neočekivano pobedio, vrativši se iz političke penzije. Pobedio je zato što su ga ljudi, generalno, sačuvali u dobrom sećanju.

U Rusiji, na prelazu iz devedesetih u dvehiljadite, niko nije obraćao pažnju na češke političare, ali već tada se Zeman nizom izjava proslavio i van granica svoje zemlje. Tako je palestinskog lidera Jasera Arafata nazvao „teroristom", što mu je zatvorilo vrata muslimanskih zemalja.

Izazvao je diplomatski skandal kada je susednu Austriju nazvao „ne prvom žrtvom, već prvim saveznikom Hitlera". Ova izjava mogla je koštati Češku ulaska u Evropsku uniju, ali je nekako „prošla".

Kao penzioner, s vremena na vreme je podsećao na sebe. Tako je u periodu 2006-2009. Zeman više puta istupao protiv razmeštanja delova američkog sistema protivraketne odbrane u Češkoj, iako su vlasti podržavale ovu ideju. On je kategorički odbio da prizna nezavnost Kosova, a kada je već postao predsednik, nije imenovao ambasadora Češke u Prištini, niti prihvatao akreditive predstavnika kosovskih Albanaca.

U velikoj meri „neformalno" Zemanovo ponašanje ispoljilo se u vreme kada je postao šef države. U početku se to pojavljivalo u njegovom pristupu odnosima sa Rusijom. Još dok je bio premijer, pokušavao je da uspostavi trgovinsko-ekonomsku saradnju, ali u to vreme Češka je bezuslovno stremila Zapadu i njegovi pokušaji nisu naišli na razumevanje češke elite. Do razumevanja je došlo 2010, ali tada se dogodila 2014...

U početku je Zeman kritikovao Rusiju zbog njene politike u vezi sa Donbasom, ali se odmah ogradio u vezi sa Krimom, nazvavši njegovo vraćanje „pravednim". Nasuprot preovlađujućeg mišljenja na Zapadu (i u Češkoj, takođe), on je oligarha Mihaila Hodorkovskog nazvao „lopovom".

Isti epitet je upotrebio i za rukovodioce postmajdanske Ukrajine, a momke iz, u Rusiji zabranjenih, bataljona Azov i Desni sektor, nije nazivao drugačije nego „fašistima".

Od samog početka Zeman je istupao protiv sankcija EU prema Rusiji, ukazujući da one nisu dobre ni za Češku, ni za evropsku ekonomiju. Godine 2015. bio je u Moskvi na Paradi Pobede, a nedavno, u novembru 2017, predvodio je delegaciju od 140 čeških privrednika na pregovorima sa Vladimirom Putinom u Sočiju. Zbog toga ga je kritikovao i češki premijer Bohuslav Sobotka i ministar inostranih poslova Ljubomir Zaoralek, a izvan granica Češke označili su ga kao „proruskog političara".

Ova formulacija je ipak preterana. Zeman je više puta ponavljao da se negativno odnosi prema ulasku sovjetskih trupa u Češku 1968. godine. Ekonomski sistem koji postoji u Rusiji on je takođe više puta kritikovao. Nije mu se dopalo ni prisustvo ruskih dobrovoljaca u Donbasu. Osim toga, više puta je govorio da smatra da osnovu češke spoljne politike predstavlja članstvo u EU i NATO. Kako je onda on proruski, pitate se? Jednostavno, on nije antiruski orijentisan.

Pomenuto „etiketiranje" Zemana postalo je moguće umnogome i zato što je on kritikovao politiku EU, ne samo prema Rusiji. Tako je Zeman bio kategorično protiv kvota za prijem migranata koje je EU počela da određuje od početka migrantske krize 2015-2016. A nakon što je Velika Britanija glasala za izlazak iz EU, češki predsednik je objavio da bi pod određenim okolnostima i on raspisao takav referendum, ali da bi on sam svakako glasao protiv izlaska iz EU.

Nastavljajući svoju pređašnju liniju, Zeman je nastavio i da upućuje grube kritike na račun muslimana, za šta su ga (ovoga puta sasvim ispravno) nazvali islamofobom. On nije hteo da se sretne sa izbeglicama jer oni, budući muslimani po veroispovesti, po njegovm mišljenju pripadaju „anticivilizaciji" koja ugrožava svetski mir. Iz istog razloga on je bio jedan od malobrojnih evropskih lidera koji je podržao odluku kolege iz SAD Donalda Trampa o proglašavanju Jerusalima za glavni grad Izraela.

U to vreme u Češkoj su se približavali predsednički izbori. Zeman je dosadio mnogima, i u zemlji, i u inostranstvu. Napunio je 73 godine, mnogi političari i politikolozi su mu savetovali da se povuče i ne kandiduje za drugi mandat. Većina lokalnih stručnjaka je gotovo negativno govorila o njemu, mediji su podržavali njegovog glavnog protivnika Jiržija Dragoša. Skoro svi ostali kandidati pozivani su da glasaju za Dragoša u drugom krugu izbora, po principu „samo ne za Zemana".

U prvom krugu, aktuelni predsednik je dobio 38,56% glasova, a njegov glavni protivkandidat - 26,6%. Uz glasove drugih kandidata koji bi se pridružili Dragoševim, šanse aktuelnog predsednika da ponovo bude izabran bile su gotovo nikakve. Ipak, Zeman je u potpunosti zaigrao na kartu svog šarma i harizme i privukao je na glasanje gotovo 5% onih koji u prvom krugu nisu izašli na izbore, kao i petinu onih koji su prvobitno glasali za Dragoša. Na kraju je rezultat iznosio 51,36% za Zemana protiv 48,63% za Dragoša, pa će Zeman ostati još pet godina predsednik Češke.

Umnogome je ovaj rezultat bio posledica Dragoševog neiskustva i stereotipnog programa. On se žalio da su se u izbore mešali „ruski hakeri", ne iznoseći nikakve dokaze za to, i insistirao je na ispravnosti sankcija protiv Rusije. Predlagao je da se povećaju troškovi za vojsku, kako to zahteva članstvo Češke u NATO. Izražavao je spremnost da razmotri pitanje o prihvatanju migranata po kvoti koju je odredila EU, i generalno je nameravao da u stopu prati opšteevropsku politiku. I...izgubio je.

Razlog Zemanovog uspeha nisu samo njegove zasluge iz vremena kada je bio premijer. On je postao personifikacija nezavisnosti Češke. Ne odričući se evropskog izbora, predsednik je jasno stavljao do znanja da u nizu slučajeva zemlja ima pravo da se ne složi sa Briselom, već da može sama da napravi svoj izbor. Klađenje na strah pred „Rusima" pokazalo se kao greška. Iako Česi u većini nisu rusofili, ipak se tamo nije ukorenila rusofobija, i oni ne osećaju da Rusija za njihovu zemlju predstavlja nekakvu pretnju.

U izboru Zemana svoju ulogu odigralo je i istorijsko sećanje naroda. U Češkoj ne samo da nisu zaboravili 1968. godinu, već nisu zaboravili ni Minhenski ugovor iz 1938. godine, kada su Velika Britanija i Francuska prepustili Češku na milost i nemilost Hitleru. A do tada su tu dugo vladali austrijski carevi, dok sada svoju volju žele da im nametnu EU i SAD.

Česima je važno da se ključne odluke koje utiču na politiku njihove zemlje donose u Pragu, koliko god je to moguće. Zeman je ispunjavao taj zahtev, Dragoš nije.

Rusija nije imala nikakvu važnu ulogu u češkim izborima, ali Zemanov uspeh za nju je postao dobra vest, neka vrsta kašike meda u buretu evropskog katrana. U Evropi će na visokom položaju ostati harizmatični političar koji je istovremeno okrenut i na razvijanje odnosa sa Rusijom.

Naravno, Češka je parlamentarna republika i vlada koja određuje politiku zemlje teško da će imati podršku za skidanje anturuskih sankcija. Ali, ipak šef države nije marioneta i uživa veliki autoritet. Za rukovodstvo Evropske unije, Dragoš bi bio poželjniji predsednik, jer Zeman dozvoljava sebi „slobode". Ali, Brisel će morati da sarađuje sa tvrdoglavim političarem koji u nizu pitanja (Rusija, migranti itd) može da sarađuje sa „problematičnim" političarima poput rukovodilaca Austrije ili Mađarske. Vremenom, može da se pojavi još više takvih „zemana" - i u Češkoj, i u drugim zemljama EU. Tako da za Brisel njegova pobeda nije tragedija, već razočaranje.