Pogled iz Moskve

Hoće li Rusija večno biti uvlačena u ''hladne ratove''

Kako pobediti u hladnom ratu

Komplikovanje međunarodne situacije, sve oštrije nesuglasice velikih država, doveli su do intenzivne diskusije u vezi sa prirodom protivrečnosti u svetu. Konkretnije, da li je reč o novom „hladnom ratu". Sklon sam da tvrdim da jeste. Prirodno, on se razlikuje od onoga iz prošlog veka, pre svega po tome što ima jednostrani karakter. Njega, i to duže od godinu dana, vode SAD i najbliži krug njenih sledbenika, delujući po obrascima prethodne konfrontacije, tvrdi ruski novinar Sergej Karaganov

Piše: Sergej Karaganov

Oni koji se sećaju prošlog hladnog rata, dobro vide kako se ponavljaju metode. Programi vojne izgradnje usmereni su na vraćanje izgubljene dominacije i guranje Rusije u trku za naoružanjem, isto kao što je u tu trku jednom uteran Sovjetski Savez. Sankcije, ograničenja, imaju za cilj da uspore razvoj. Propagandna kampanja usmerena je na opravdavanje prva dva cilja i podrivanje međunarodnog prestiža Rusije, između ostalog i putem organizacije otvorenih provokacija.

Slični su i mnogi operativni potezi. Osamdesetih godina prošlog veka SSSR su gurali da interveniše u Poljskoj. Sada je ta uloga „žrtve" dodeljena Ukrajini. Gotovo jednu deceniju pokušavaju da ponove raketnu krizu poput one u Evropi sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, pokušavaju da militarizuju evropsku politiku. Regan je proglasio Sovjetski Savez imperijom zla. Sada jednostavno, otvoreno i ogoljeno, satanizuju sliku zemlje i njenog rukovodstva.

Ako nazovemo stvari svojim imenom, onda su u pokušaju da ponovo u svoju korist okrenu odnose snaga u svetu, snage Zapada započele jednostrani „hladni rat". Ovaj rat je opasan. Valjalo bi trezveno oceniti geopolitičke, geoekonomske i ideološke perspektive ove situacije, iskustvo prošlog rata, utvrditi dugoročnu strategiju. Ali, ako je Sovjetski Savez pre 30 godina doživeo poraz, ovoga puta šanse za pobedu su na strani Rusije koja ne nastupa samo u svoje ime, već i kao avangarda nezapadnog sveta koji na globalnoj areni raste i sve više se afirmiše.

U „hladnom ratu" svi gube. Pitanje je samo ko će izgubiti manje. Pobeda je prolazna, a često i opasna; Zapad je to osetio sada kada se konačno probudio iz euforije u koju je zapao nakon propasti komunizma. Važno je da se ne zaboravi da svetska politika nije igra sa nultom sumom (igra u kojoj dobitak ili gubitak jednog učesnika tačno odgovara gubicima ili dobicima drugog). I da njen cilj ne treba da bude nečiji poraz, već ako je moguće pobeda za sve u uslovima novog, održivijeg i pravednije svetskog poretka.

Novi rat

Ozbiljnost nametnutog sukoba, posebno u oblasti informisanja, prouzrokovana je time što se Zapad, neuobičajeno, našao u situaciji očajničke odbrane, pokušavajući da preokrene odnos snaga u svetu koji mu ne ide u korist. Strateška meta ove bitke je Kina. Ali, da Kina ne bi postala vodeća država na svetu, prvo treba moralno slomiti ili razbiti Rusiju koja stoji na tom putu. Tim pre što su navikli na borbu protiv nje.

Glavni razlog za očajnički kontranapad je dubok. Zapad je izgubio bezuslovnu vojnu superiornost na kojoj je od 16-17. veka građena njegova ekonomska, politička, kulturna dominacija. Pojava nukleranog naoružanja u SSSR-u, Kini i nekim drugim nezapadnim državama, rusko očuvanje svog nuklearnog potencijala i obnova, u dvehiljaditim godinama, sposobnosti aktivne kontrole, lišilo je Zapad mogućnosti da obezbedi svoju hegemoniju primenom vojne sile. To je demokratizovalo svet, dalo drugim državama i civilizacijama mogućnost da iskoriste nagomilane konkurentne prednosti (pa i za privlačenje zapadnih tehnologija). Obnovivši svoj strateški potencijal i volju da se bori za sopstveni suverenitet i bezbednost, Rusija je, u suštini, postala „babica" za podizanje novih država, pre svega u Aziji. Odnosi snaga u svetu su se za poslednjih 10-15 godina radikalno promenili.

Povlačenje Zapada je rezultat (između ostalog) njegove gotovo fatalne greške sa početka devedesetih godina 20. veka. Tada je, zbog različitih okolnosti, veliki deo ruske elite i društva želeo da psotane deo zapadnog sveta pod dostojanstvenim uslovima. Ali, Zapad nije reagovao na ovaj impuls, zbog sopstvene oholosti, trijumfalizma, ideologije i intelektualne kratkovidosti. Od Rusije su tražili nemoguće - ideološko, geopolitičko i ekonomsko potčinjavanje sve do ograničavanja suvereniteta, što je bilo u suprotnosti sa celokupnom istorijskom tradicijom zemlje. Šansa je bila propuštena. A kada je Rusija u istorijski kratkom roku, a što se moglo predvideti, obnovila svoj status vodećeg svetskog igrača, pre svega zahvaljujući vojnom potencijalu, politički ona više nije bila Zapad. To je fundamentalno poremetilo odnos snaga u svetu.

Drugi razlog izbijanja „hladnog rata" je više konstruisan. Usled nezadovoljstva većine stanovnika zbog povećanja nejednakosti i odsustva perspektive da se uveća blagostanje, zapadne elite su izgubile kontrolu nad svojim političkim sistemima. Ta većina, koju predstavljaju tzv. „populisti", dobila je mogućnost da utiče na politiku zaobilazeći tradicionalne institucije, samoorganizujući se preko društvenih mreža. Elite su nesposobne da promene sistem koji provocira porast nezadovoljstva. Ali, pokušavaju da stave pod kontrolu nove procese. A za to im je potreban spoljašnji neprijatelj, u datom slučaju polumitski „ruski hakeri".

Konfrontacija je postala neizbežna već pre 10 godina, kada se Moskva proglasila nezavisnim i suverenim igračem i, pre svega, kada je ozbiljno počela da obnavlja borbenu sposobnost svojih oružanih snaga. Smanjenje konfrontacija treba očekivati tek onda kada se SAD i drugi na Zapadu naviknu na novo stanje stvari, uvedu kod sebe bar delimičan red stavljanjem pod kontrolu zamršenih političkih sistema, što će označiti neizbežan rast već očiglednih elemenata autoritarizma.

Sjedninjene Države i njihovi najbliži saveznici ubacili su u borbu sve rezerve. Težeći da iskoristi preostale koristi, Zapad se bavi politiziranjem i na taj način ruši liberalni svetski ekonomski sistem. Pošto je zapadni uticaj kao i ranije najjači u oblasti informisanja, propagandni rat se vodi protiv svih. To, uzgred, podriva osnovnu prednost i u toj oblasti, nivelirajući reputaciju stvorenu zahvaljujući relativno kvalitetnom i objektivnom informisanju u prošlosti. Da bismo ponudili nacrt strategije u novom hladnom ratu, treba da ocenimo resurse zemalja i sliku sveta unutar koje će se voditi bitka.

Geostrategija

Prilikom raspada SSSR-a, istorijska Rusija je izgubila značajn deo teritorija, gotovo polovinu svog stanovništva. Smanjio se ili poptuno izgubio sa psihološke i vojne tačke gledišta važan strateški amortizer na Zapadu. NATO se približio na svega 100 kilometara centralnim regionima Rusije. Linija direktnog kontakta je produžena za više od deset puta. To je stvorilo neprijatnu situaciju ne samo za Rusiju, već i za nove „igrače". Baltičke države sada zaista imaju čega da se boje. Da su ostali neutralni, bilo bi manje povoda.

Ekspanzija Severnoatlantskog bloka nije samo povećala međusobnu sumnjičavost, već je i snažno učvrstila antirusku frakciju u evroatlantskim institucijama na račun baltičkih zemalja i Poljske, niza neodrživih i korumpiranih država u kojima je najlakše ostvariti američki uticaj. Drastično je promenjen formalni odnos vojnih snaga i vojnih troškova. Zapad troši deset puta više od Rusije. Širenje NATO i EU smanjilo je spoljnopolitičke mogućnosti Rusije, ograničilo slobodu kretanja ruskih građana. Niz zemalja je morao da ukine bezvizni režim sa Rusijom.

Slabljenje jedinstvene vojne i političke kontrole dovelo je do toga da neke republike bivšeg SSSR-a, južni geostrateški pojas Rusije, postanu ranjive na radikalizam i terorizam. U periodu od gotovo 20 godina (od kraja osamdesetih godina prošlog veka) slabosti, SSSR/Rusija su bile podvrgnute vojno-političkom pritisku, koji je uticao na donošenje odluka u Moskvi. Konačno, degradacija sistema ograničavanja naoružanja, pojava novih vrsta oružja, između ostalog i sajber oružja, doveli su do erozije strateške stabilnosti i rastu ratnih pretnji.

Dozvolivši širenje zapadnih saveza do svojih granica, Rusija je na svojim granicama dobila izvor potencijalnih konflikata - veliku državu u neredu, sa uvređenim i nesrećnim narodom, za čije elite će glavna legitimacija još za dugo vremena biti antiruska politika. Reč je o Ukrajini.

Dalje se nižu solidni geostrateški plusevi. Odlazak nepouzdanih i skupih saveznika u Istočnoj Evropi skinuo je ogromno breme sa zemlje. Na Bliski istok i delimično u Vijetnam Rusija se u vojno-političkim odnosima vratila pod mnogo povoljnijim uslovima. Rusija više ne subvencioniše savezne republike čiji standard je ranije, po pravilu, bio veći nego u RSFSR. Sada građani tih država uglavnom žive mnogo lošije i prinuđeni su da u potrazi za poslom (tzv. radna migracija) dolaze u Rusiju. Pogrešna politika i korupcija doveli su do rasipanja ogromnih sredstava za subvencionisanje Ukrajine, tačnije njene vrhuške, i za popuste na gas. Ali, ta praksa je odavno prekinuta.

Shvatanje opasnosti od daljeg širenja zapadnih saveza bremenitih velikim ratom, kao i porast pretnji sa juga, dovelo je do toga da Rusija sprovede reformu vojske i stvori mnogo jeftinije oružane snage, kao i efkasnije sa vojno-tehničke i moralno-psihološke strane. Pritom one ne mogu (bez obzira na zapadnu propagandu i za razliku od vojske SSSR-a koja je imala gigantske razmere) da budu smatrane za snage namenjene ofanzivi masovnih razmera. Stvorivši novu generaciju visokopreciznih, hipersoničnih strateških sistema, o kojima je Vladimir Putin govorio 1. marta 2018, Rusija je de-fakto dobila trku u naoružanju, ne učestvujući u njoj.

Ti sistemi preventivno smanjuju vrednost ogromnoj većini planiranih američkih investicija u novu rundu modernizacije i povećanja strateških snaga. Očigledno je da se poništavaju i već započete velike investicije (npr. dramatično raste ranjivost nosača aviona). (Za ideju o tome da je Rusija u ovoj etapi dobila trku u naoružanju ne ulazeći u nju, zahvalan sam Aleksandru Kramarenku, istaknutom ruskom diplomati i stručnjaku za međunarodne odnose.)

Sankcije su doprinele uspešnoj supstituciji uvoza u nizu industrijskih grana, pre svega u poljoprivredi. Primetno je poboljšana bezbednost hrane. Za sada je uspešna i nije skupa operacija u Siriji, koja je zajedno sa majstorskom diplomatijom kvalitativno ojačala ruske pozicije ne samo na Bliskom istoku, već i u celom svetu.

Svetski BDP se preraspodeljuje u pravcu ne-zapadnih zemalja. Tamo se premeštaju vojni resursi i politički uticaj. Zemlja uspešno ostvaruje povratak na Istok, ka Aziji koja je u usponu. Ovaj povratak je počeo da ispravlja neravnotežu koja je u vreme SSSR-a postojala u odnosima sa Zapadom - preveliku zavisnost od njega u tehnološkom, ekonomskom, finansijskom i moralnom smislu. Visoka ruska elita više se ne oseća kao marginalizovani deo evropske elite, ona postaje centralno-azijska. Kroz nekoliko godina udeo trgovine sa Evropom i Azijom biće jednak. Zbog unutrašnje dinamike ozbiljno su oslabljeni atlantski odnosi. EU je ušla u dugotrajnu krizu, raspadaju se svetske pozicije Evrope što je tera (neizvesno je koliko će to trajati) da se konsoliduje oko opozicije Rusiji. Samo SAD, ali već u značajnoj meri samostalno, ima pozitivne perspektive razvoja. Sa ovim se mora računati. NATO se proširio, ali je „oslabio" u vojnom smislu. Jedva da se treba ozbiljnije plašiti njegovog napada.

Suštinska geopolitička razlika položaja Rusije od SSSR-a je odnos sa Kinom. Tokom većeg dela hladnog rata, Sovjetski Savez se suprotstavljao i vršio pritisak, ekonomski i psihološki, i na Zapad i na Kinu. Sada su između Rusije i Kine uspostavljeni de fakto dugoročni partnerski, gotovo saveznički odnosi. A Kina je gotovo predodređena da se u sledećih 10-15 godina transformiše u svetskog lidera po sveukupnoj snazi. Verovatno je da će neizbežno suparništvo Vašingtona i Pekinga dati Moskvi dodatne spoljnopolitičke mogućnosti, raširiti manevarski prostor, koji je delimično sužen konfrontacijom sa Zapadom.