Dežurna

Vučićeva letnja ofanziva!

U jednoj od ranijih kolumni koje sam pisao za Tabloid (mislim novembra prošle godine) sam detaljno obrazložio ideju vlasti da sklone građane sa ulice i da politiku ponovo zarobe u strogo kontrolisane uslove Narodne skupštine i lokalnih parlamenata. Nažalost, ali najveći deo opozicije je bio saučesnik u sprovođenju ove ideje delom jer su u tajnim dilovima sa Vučićem, a delom jer su ovakav scenario podržali vodeći strani ambasadori u zemlji (američki, ruski i predstavnici EU). Čitava ova operacija je trajala od septembra meseca prošle godine i konačno je zaokružena drugog juna i potvrđena imenovanjem Aleksandra Šapića za gradonačelnika Beograda uz podršku 64 odbornika, a što je vrlo stabilna i komotna većina, zaključuje dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Pošto je bilo očigledno kuda stvari idu, takođe sam u više javnih i medijskih nastupa najavio da će nakon što isplati opoziciju, a narod i politiku skloni sa ulica, Vučić krenuti i u svojevrsni „blickrig" u kojem će kao na traci donositi nacionalno štetne odluke, a čime će kupovati svaki dalji mesec boravka na vlasti i slobodi. Kao najpogodniji period za sprovođenje te zamisli tada sam označio avgust mesec i napravio sam paralelu sa zlokobnom i dogovorenom operacijom „Oluja" koja je ciljano sprovedena u letnjim mesecima kako javnost u Srbiji ne bi krenula u obračun sa Slobodanom Miloševićem pre nego što je on isporučio i ostale teritorijalne i svake druge ustupke koje su stranci od njega tražili.

Nažalost, ali moje javno iznesene crne slutnje se pokazuju kao tačne, a što je potvrdio i sam Vučić u svom, ko zna kom direktnom i istorijskom obraćanju naciji. On je u ponedeljak 24. juna rekao da je pred nama leto u kojem će vlast da donese mnoge nepopularne odluke. Tako da taj datum možemo uzeti kao zvaničnu objavu početka Vučićeve letnje ofanzive protiv građana Srbije i ostataka srpske državnosti.

Tri su glavna pravca kojima će vlast napasti. Prvo će se ići ka rešavanju dva preostala teritorijalna pitanja na području bivše SFRJ, a to su Kosovo i Republika Srpska. Svakome ko se iole razume u geopolitička kretanja ili čak dovoljno da samo ima zdravu logiku, jasno je da su ova dva pitanja spojena. Prvi koji je javno ukazao na tu logičnu stvar bio je pokojni premijer Srbije, Dr Zoran Đinđić koji je od 2002. krenuo u sprovođenje politike „i Kosovo i Republika Srpska".

Uvidevši sudbinu koju je doživeo Đinđić, Vučić je krenuo u sprovođenje za strance mnogo prihvatljivije platforme „ni Kosovo ni Republika Srpska". Što se tiče Kosova tu na delu imamo puzajuće priznavanje i ono je sada dovedeno praktično do samog kraja. Da nije Aljbina Kurtija i njegovog ekstremističkog stava o tome da Srbi i ne treba da postoje niti da imaju bilo kakva prava, čitav proces bi bio završen još pre dve godine. Što se tiče Republike Srpske kao početak završne operacije potpunog gušenja međunarodnog subjektiviteta slobodno se može uzeti tzv. Svesrpski sabor koji je nedavno održan u Beogradu.

Čitava manifestacija folklornog nacionalizma je i izvedena kako bi prigušeno bukom pomešanih zvukova izvorne muzike i preleta aviona MIG 29, prošla odluka da se ukine 9. januar kao glavni datum obeležavanja državnosti Republike Srpske i da se umesto toga obeležava Sretenje. To je upakovano u oblandu da se time ide u pravcu spajanja u jednu državu, ali je suština nešto sasvim drugo.

Naime, simbol 9. januara je veoma važan jer se njime pokazuje istina o tome da je Republika Srpska nastala na demokratskim principima i političkom odlukom pre izbijanja građanskog rata na teritoriji Bosne i Hercegovine. To je najbolja odbrana od optužbi da je nastala na ratnim zločinima i baš zbog toga je i bio udar i zahtev stranaca da se 9. januar ukine kao simbol i kao takav potisne iz kolektivnog pamćenja naroda. Inače, to je dosta česta praksa i vrlo važna agenda u donošenju različitih političkih odluka.

Recimo, 9. maj je kao datum bio jak simbol pobede nad nacizmom i fašizmom, međutim u promenjenim političkim prilikama započeto je sa izmenama značenja simbola i došlo se do toga da je danas to za zapadni svet Dan Evrope. U narednom koraku je proglašeno da Rusija predstavlja pretnju po Evropu, da bi se sada došlo do toga da se čuju glasovi da je potrebno vojno napasti i trajno otkloniti pretnju.

Za kratko vreme su žrtve i dželati zamenili mesta, a prvi korak je bila izmena simboličkog značaja datuma koji je nosio 9. maj. Tako da ne treba imati sumnje u to da je menjanje značaja simbola 9. januara upravo deo ovakve jedne agende.

Ono što nas čeka dalje je to da se ide ka veštačkom zaoštravanju unutrašnjih odnosa u BiH čime se stvara prostor da stranci reaguju, da bi potom kao mera rešenja unutrašnjih problema bilo predloženo da se zvanično ide u NATO i u sklopu toga će biti izvršena i politička odluka o unitarizaciji i ojačavanju nadležnosti centralne vlasti. Ovakav razvoj situacije će dovesti do novog talasa mirnog preseljenja Srba iz BiH u Srbiju, nešto nalik na one migracije koje su se dešavale tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, a koje su bile posledica političke obespravljenosti i shodno tome ekonomske stagnacije srpskih krajeva. Otuda ne treba da iznenađuje činjenica da veliki broj nosilaca vlasti u Republici Srpskoj ima građevinske poduhvate u Beogradu i Novom Sadu jer očito se spremaju da na novoj srpskoj nesreći debelo profitiraju.

Drugi pravac napada vlasti je novi krug otvaranja teme litijuma. Naime, prema planovima Rio Tinta najraniji datum u kojem su oni očekivali otvaranje rudnika u dolini jadra je bio kraj 2026. godine i zbog toga su u talasima i pravljene krizne situacije kako bi se slično kao sa Kosovom izduvavala narodna energija protivljenja. Paralelno sa time bez prekida traje insfrastrukturno zaokruživanje basena litijuma u kojem se planira nekoliko rudnika.

Trenutno su glavni radovi na izgradnji putnog prstena koji će se sastojati od postojećih „Miloša Velikog" i „Koridora 10" i novih pravaca Ruma-Šabac-Loznica i Lajkovac-Valjevo-Loznica. Svako neka uzme mapu Srbije i nacrta ove putne pravce i videće da se unutar nalaze sve istražne bušotine nekoliko rudarskih kompanija koje su dobile prava za istražne radove, a koje će potom kao Rio Tinto da konvertuju u pravo na eksploataciju uz mito koji su prethodno dali vlastodršcima.

Pri tome, mito nije samo u parama (iako su dobili i pare) već i u političkoj zaštiti imajući u vidu da se iza tih kompanija kriju vrlo moćni i uticajni ljudi. Vučić sada otvara novi krug sa litijumom nakon što je umrtvio političku scenu i istrošio dobar deo narodne energije, a sa ciljem da navuče opoziciju da odmah krene u proteste i da tako sa jedne strane vidi koliko ima motivisanih za borbu i da sa druge strane otvori front unutar protivnika projekta.

Nakon svega cilj je da se dobije ekstremna situacija u kojoj se koristi sve manje realnih argumenata, a sve više priča o tome kako će „krv da padne" i slično. U takvoj situaciji Vučić je sigurni pobednik jer on ima iskustvo devedesetih u kojima je upravo njegov zadatak bio da priča da će svi Srbi pre izginuti nego dati Republiku Srpsku Krajinu, da bi par meseci kasnije došlo do zločinačke „Oluje" i etničkog čišćenja, a da prvom Vučiću nije falila ni dlaka sa glave niti je na bilo koji način pokušao stvarno da pomogne. Verujte, puno je takvih Vučića i u onima koji „životom brane Jadar" i baš zbog toga treba biti oprezan i ne dozvoliti da se tema litijuma gurne u zonu ekstremizma.

Treći pravac udara je pokretanje procesa ukidanja moratorijuma na nuklearnu energiju. Ovo je tema kojom se ja stručno bavim, ali i politički obračunavam sa slugama nuklearnog lobija još od 2021. godine kada je čitava priča i pokrenuta. Elem, u ovoj završnoj fazi ministarka, Dubravka Đedović je najavila kako će tokom leta ići javna rasprava o izmenama zakona koji regulišu oblast energetike. Pre toga je Zoran Dragišić, poslanik SNS već u skupštinsku proceduru poslao predlog ukidanja moratorijuma na nuklearnu energiju, a paralelno sa time je država potpisala ugovor sa francuskim EDF vezano za izgradnju nuklearnih elektrana. Dakle, manje više sve je završeno još samo da se kroz fingiranu proceduru javne rasprave u toku leta i potom uz mali rijaliti u Narodnoj skupštini sve ovo i formalizuje. Postoje dva ključna razloga zbog kojih se ide na ukidanje moratorijuma.

Prvi je taj što se otvara mogućnost da se u Srbiji grade geološka odlagališta za nuklearni otpad, a što je posebno važno za Francuze koji su do sada najopasniji deo odnosili u Rusiju, a što je u novim političkim okolnostima onemogućeno. Drugi, još važniji razlog je taj što rudarskim kompanijama i pratećoj prerađivačkoj industriji treba dosta jeftine i stalno dostupne električne energije.

Otuda je plan da se građani Srbije zaduže i izgrade nuklearne elektrane kako bi potom po subvencionisanim cenama davali energiju rudnicima i fabrikama za preradu litijuma i drugih minerala. To vam je ista ona situacija koju smo imali od 2000. godine sa železarom u Smederevu. Građani su gradili termoelektrane i hidroelektrane u sistemu u kojoj je privreda takođe bila društvena svojina pa je u sistemu cirkulisao manje više zajednički kapital.

Međutim, nakon tranzicije prvo su Amerikanci, a potom i Kinezi dobili mogućnost da koriste imovinu svih nas uz neadekvatnu nadoknadu. Razlika u ceni struje je ono što se prelilo kod raznih vlastodržaca u džep bilo kroz direktnu korupciju bilo kroz političku zaštitu.

Uglavnom. Ovo nas čeka do jeseni. Način da se izbegne najgori scenario je taj da se što hitnije krene u pravljenje ozbiljne opozicione platforme koja neće služiti jalovoj priči o odupiranju po svaku cenu, već će naći model za ples sa vukovima.