uvodnik
     
      (Pr)osudite sami
     
      Elitno ispišavanje
     
      Milovan Brkić
     
      Kada je početkom devedesetih bilo izvesno da će se Srbija suočiti sa ratom, a Jugoslavija raspasti, prijatelj Bora Bosanac, uman čovek, tvrdio mi je da će Srbija preživeti svaki rat, ali da će izgubiti svaku bitku sa svojom intelektualnom elitom. Niko Srbiju, govorio mi je Bora, ne mrzi više od njenih intelektualaca. Oni je preziru iz dna duše, oni je se gade, stide i spremni su da je izdaju, čak i bez naknade.
      Kada je već bilo izvesno da će Srbija, tek izašla iz Balkanskih ratova, ponovo biti napadnuta, socijaldemokrata Dimitrije Tucović, sa svojim pristašama, glasao je u Skupštini protiv ratnog kredita. Tucović je napisao čuvenu knjigu Srbija i Arbanija, u kojoj je najtežim rečima opisao navodnu tiraniju Arbanasa od strane Srba.
      Kada je 1903. godine Lav Trocki došao u Beograd, kao dopisnik moskovskih novina, on je u svojim tekstovima žestoko kritikovao Otomansku imperiju, i njeno prisustvo na Balkanu. Družeći se sa srpskom intelektualnom elitom, Trocki je brzo promenio mišljenje i počeo da žestoko, u svojim izveštajima, optužuje srpske vlasti za teror nad Turcima!
      Tipovi poput Dimitrija Tucovića, Triše Kaclerovića i druge gospode, koji su mrzeli dinastiju, da bi joj naudili, opanjkavali su svoju državu.
      Knjiga Dimitrija Tucovića poslužila je potom ''kao osnov za razumevanje položaja Albanaca pod srpskom okupacijom'', pa nakon skoro sto godina, još uvek služi kao dokaz da Srbija nema pravo na Kosovo.
      Srpski pisci, glumci, muzičari, akademici, koji su slavu stekli u Srbiji, već dve decenije Srbiju svetu predstavljaju kao zemlju mraka i straha, a narod kao hordu ubica i koljača.
      Dok se šetaju Evropom i Amerikom, čija istorija je puna zla, ubijanja, klanja, fašizma, naši intelektualci svoju zemlju predstavljaju kao bastion mraka. Samo zato da bi im neki gospodin u Parizu, Londonu, ili Berlinu klimnuo glavom, ili ih potapšao po ramenu, naši intelektualci spremni su da se ispišaju po našoj istoriji, tradiciji, kulturi, spremni su da nas opišu kao nepopravljive ludake i zločince.
      Mazohizam srpske kulturne elite je nesaglediv. Na državnim i privatnim televizijama, u novinama, po Srbiji, na sva usta, ovaj narod pljuju poluintelekti poput Nataše Kandić, Sonje Biserko, razne vođe gej i lezbo udruženja, samoproglašeni lideri nevladinih organizacija, koji javno proglašavaju oficire i policajce, učesnike u odbrani od NATO agresije kao ratne zločince, pa im čak i javno presuđuju.
      Niko od intelektualaca u Srbiji, koji nije ophrvan mržnjom prema svojoj državi i narodu, ne može da se pojavi na RTS-u, kući u kojoj su vedete lezbejka i polupismena Olivera Kovačević, ili isto tako primitivna Olivera Jovićević i drugi skotovi koji su poslušnici Aleksandra Tijanića, koji se, takođe, ispišavao u hrvatskim medijima po srpskoj politici, da bi potom postao sluga svih njenih potonjih režima.
      Na srpskim televizijama i radio stanicama domaća muzika je zastupljena samo sa jednom trećinom! Manje je zastupljena od muzike naših suseda, sa kojima smo do pre 18 godina živeli u zajedničkoj državi. Sve što je domaće, za srpsku intelektualnu elitu je gadno i odvratno... da li je to moguće u Francuskoj, Nemačkoj, ili, recimo, u Hrvatskoj?
     
      www.milovanbrkic.com