Esej
Disidentsko pismo: književna i ljudska drama u
epohama različitih dogmi, ideologija i režima (4)
Zobi ima
samo za konje koje jaše vlast
"...Što
se mene tiče, danas mogu da kažem da sam imao čast da budem zabranjeni pisac,
ali je onda to bilo krajnje dramatično. Sve vreme komunističke vladavine morao
sam da se borim za goli život, a što im se potkrala greška da objavim neke
knjige, to je bilo samo zato što nijedna vlast nije savršena" (iz još
neobjavljene knjige eseja Ivana Ivanovića pod nazivom "Disidentsko pismo)
Ivan
Ivanović
Padom titoizma, stanje u
izdavaštvu se u nekim segmentima poboljšalo, a u nekim pogoršalo. Umetnost je
proglašena slobodnom (to se desilo za vreme Miloševića), ukinute su zabrane,
umetničko delo ne može biti krivično sankcionisano. Reklo bi se da je to bio
veliki demokratski iskorak. Međutim, to je bio samo privid. Miloševićev
ministar kulture Miodrag Đukić definisao je u jednom intervjuu koju književnost
njegovo Ministarstvo namerava da materijalno i moralno podržava: samo onu koja
unapređuje nacionalni interes države!
Drugim rečima, i u
postkomunističkoj državi nema mesta za disidente. Usudio sam se da ministru
repliciram i kažem da je on iz svoje Države prognao najznačajnije srpske pisce,
kakvi su Đura Jakšić, Milovan Glišić, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Vojislav
Ilić, Rade Drainac... za koje možemo da kažemo da su bili kritičari a ne
apologeti države. Dakle, zobi ima samo za konje Miloševićeve! (Knjige
Miloševićeve supruge Mirjane Marković štampane su o trošku države u ogromnim
tiražima, a tajkuni su finansirali prevode na kineski i indijski!)
Knjige na lomaču!
Kad je došla na vlast
demokratska opozicija (DOS), mi disidenti smo očekivali Periklovu Grčku, kakvu
je video Živojin Pavlović u liberalističkoj Srbiji. Odmah da kažem, ništa od
toga. Demokrate su oslobodile knjigu politički (što je uradio već Milošević),
ali su je uništile ekonomski (što je Milošević činio samo prema kritičkoj
knjizi.) Šta su uradile demokrate?
Nova vlast je ukinula
knjizi gotovo sve povlastice koje je ona
imala pod komunistima. Izdavačke kuće su propale, knjižare pretvorene u
kolonijalne radnje, oglašavanje u novinama postalo nemoguće, poštanski troškovi
nadmašili vrednost knjige, umetnička kritika ukinuta, knjiga oporezovana kao
svaka druga roba, čitav vrednosni sistem urušen. Preživeo sam tri Srbije i mogu
da kažem da nikad knjiga nije bila u gorem položaju nego danas!
Da čitaocu opišem kako
izgleda proizvodnja knjige danas. Pošto su propale velike izdavačke kuće, koje
su držale do kriterijuma i koje su afirmisale pisce, štampanje je prepušteno
kvaziizdavačima koji ne ispunjavaju elementarne uslove za proizvodnju knjige
(nema lekture, korekture, dizajna). Izdavačka liberalizacija je donela raj
skribentima, pisac danas može da bude ko hoće. Dovoljno je da iskopa nekakva
dokumenta o svojim precima, da se priseti kako je čuvao ovce ili goveda, ili da
opiše kako je doživeo NATO bombardovanje, da to sve kako-tako sklopi i - eto
knjige! Potrebno je još da nađe za zbirku pesama 300, a za roman 500 evra za
štampu i - eto literature. Tiraž takvih knjiga je 300 do 500 primeraka, ali to
nije važno, te knjige i nisu za čitalačku publiku. Bitno je da skribenti
zadovolje svoje ambicije. Ako još odvoje 200 evra za prikaz, a za te se pare
može naći prikazivač, dobijamo značajnog pisca. U opštoj devalvaciji vrednosti
književnost je izgubila svaki smisao. Tako je, u stvari, demokratska vlast
uništila knjigu oslobodivši je!
Umesto da obnovi
institucije kulture, nova vlast je
restaurirala komunističke vrednosti. DOS ne samo da nije učinio otklon od
komunističkog nasleđa, nego ga je u potpunosti prihvatio. Državni pisci su
ostali državni, a disidenti su se ponovo našli na crnoj listi. Kako to izgleda
u praksi, pokazaćemo na primeru dodele posebnih priznanja za vrhunski doprinos
srpskoj kulturi.
Ideja da se nešto uradi
na poboljšanju položaja stvaraoca aktuelizovana je u Ministarstvu kulture u
kojem sam ja bio pomoćnik ministra za stvaralaštvo (ministar Dragan
Kojadinović). Pokušao sam i da unapredim ideju, inicirao sam razgovore sa
umetničkim udruženjima o krajnje nezavidnom položaju umetnika.
Ranije je dosovska vlada
(ministar kulture glumac Branislav Lečić) izbacila umetnička udruženja iz
budžeta i proglasila ih grupom građana, što je praktično uništilo ove nekad veoma
značajne institucije, pa je naš zahtev bio da se umetnička udruženja vrate na
budžet. Takođe smo zahtevali da se knjizi vrate sve beneficije koje je imala u
komunističkoj državi, da se oslobodi poreze pre svega. Tražili smo i ukidanje
enormnih poreza na honorare, što je učinilo da književni život gotovo zamre.
(Udruženje književnika Srbije je o tome napravilo elaborat.)
Ko nije protiv nas taj je sa nama
Posebno je bilo problematično penzionisanje
umetnika. U medijima su se pojavili napisi o bednim penzijama vrhunskih
umetnika. Ti umetnici su radili u institucijama kulture u kojima su plate bile
izuzetno niske ili su bili samostalni umetnici sa doprinosima na nivou osnovne
škole. U najtežem položaju su bili invalidski penzioneri, uglavnom prisilno penzionisani,
kao protivnici komunističkog poretka. U jednom nepravednom penzijskom sistemu
mala plata je donosila malu penziju. Naročito se pisalo o slučaju vrhunskog
komičara Miodraga Petrovića Čkalje, čija je penzija bila ponižavajuća.
Da bismo ispravili tu
nepravdu dali smo predlog kako da se dođe do pravednih penzija umetnicima.
Predložili smo da penzije umetnika treba da se kreću u rasponu od prosečne do
najveće penzije. Moguće su tri kategorije. Svi članovi umetničkih udruženja
stiču pravo na prosečnu penziju, recimo 200 evra. Oni koji su postigli zavidan
umetnički nivo dobili bi penziju od 400 evra. Vrhunski umetnici koji su svojim
delom zadužili srpsku kulturu dobili bi najveću penziju, 600 evra.
Pri tom, umetnicima bi
se isplaćivala razlika od ostvarene penzije po drugom osnovu do ove
projektovane. Oni koji su ostvarili po nekom osnovu veću penziju, ne bi dobili
ništa. Kad smo izneli ovaj predlog imali smo u vidu da umetnici moraju da dele
sudbinu svog naroda i da ne mogu biti nagrađeni bolje od njega. Ali ne treba da
budu na nivou siromaštva. Zaključili smo da bi najbolje bilo da sama udruženja
odrede kategorije umetnika, da se država u to ne meša.
Od svih predloga nova
vlada je prihvatila samo predlog da se povećaju penzije umetnicima, ali na
sasvim drugi način. Kad su se pojavili napisi u medijima o bednim penzijama,
ministar para u svim demokratskim vladama, Mlađan Dinkić, izašao je sa
demagoškim predlogom da nekoliko umetnika dobije nacionalne penzije, najveće u
državi. Od ovoga se brzo odustalo, pa je druga Koštuničina vlada (ministar
kulture glumac Vojislav Brajović) odlučila da nagradi zaslužne umetnike u
penziji sa po 50.000 dinara mesečno (500 evra) doživotno, bez obzira na visinu
ostvarene penzije. To je formulisano kao posebno priznanje za vrhunski doprinos
nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji.
Razume se da je tu
glavni problem bio ko će da odredi koji su to umetnici posebno zadužili srpsku
kulturu? I, Ministarstvo kulture je u ime Vlade Republike Srbije obrazovalo, u
najboljem komunističkom maniru, komisiju koja će da odredi ko je ko u srpskoj
kulturi. Kako je komisiju imenovalo Ministarstvo, na čelu sa ministrom,
postavljeno od strane Demokratske stranke, jasno je da je to bila ideološka
komisija. Na čelo te komisije je došla prevodilac sa nemačkog jezika Drinka
Gojković, koja je u više navrata pokazala animozitet prema srpskoj stvari. Ta
komisija je u prvom krugu bila izdašna, pa je to priznanje dobilo ukupno 308
umetnika. Ali već u drugom krugu je cifra svedena na 50, po principu Prokrustove
postelje, verovatno je ministar para shvatio da je Srbija siromašna zemlja i ne
može svakome da daje bakšiš. U drugom krugu iz bubnja je izvučeno sedam pisaca.
U trećem krugu novi ideološki komitet, koji je imenovao ministar kulture
Nebojša Bradić (G17 plus), nagradio je 19 pisaca. (Prvi put nisam konkurisao
jer još nisam bio u penziji, drugi i treći
put jesam, ali sam odbijen.)
Sve u svemu, Bradićeva
komisija, svakako sprovodeći volju vladajuće koalicije, nagradila je one
umetnike koji su joj bliski i koji u budućnosti mogu da joj valjaju. Ponovo je
bila na delu komunistička podela na podobne i nepodobne pisce (umetnike).
Ministar je, u stvari, izvršio čistku. Istina, nepodobne nije poslao u Sibir
ili na Goli otok (u drugim su državama!), ali ih je ostavio u siromaštvu i
proglasio ih neuspešnim umetnicima, kojih srpska publika treba da se kloni. U
isto vreme promovisao je državne pisce za antologije, čitanke, školske
programe, svakojaku finansijsku potporu. Treća Srbija je uzela na sebe
prerogative da odredi koji je umetnik vredan a koji nije u srpskoj kulturi.
Tako se postavila iznad istorije, iznad vremena. Država je ta koja najbolje zna
koji je umetnik šta dao i koliko je zadužio srpsku kulturu. Komunisti su
zabranjivali i progonili nepodobne umetnike, demokrate ih proglašavaju
neuspelim i izbacuju ih iz srpske istorije. Tako su oslobodioci od komunizma
cementirali komunistički sistem vrednosti proglašavajući državne umetnike.
Sadašnja vlast je kroz
sistem subvencionisanog penzionisanja umetnika efikasno zavladala umetnošću.
Njena poruka mladim umetnicima je jasna: budite dobri, nemojte da nas
kritikujete, a mi ćemo vas kad dođe vreme proglasiti vrhunskim stvaraocima i
posebno nagraditi. Pa sad ti budi protiv ove vlasti!
Stvar je u kafanama
Da nastavim raspravu o
posebnim penzijama zaslužnim umetnicima, kolokvijalno nazvanim nacionalnim
(termin je pogrešan, nacionalne penzije dobijaju najviši državni rukovodioci).
U stvari reč je o bakšišu!
Rastko Zakić, takođe
gubitnik na konkursu, objavio je u listu Danas lepu pesmu o milosti države,
"Država deli bakšiš", pa ću da upoznam čitaoca sa njom. Umetnik kome
su pod stare dane / Od nemaštine gaće spale, pružio je ruku sa praznim šeširom
i zamolio za milost. Kako imamo samilosnu državu, ona je odlučila, jebiga, da
su i umetnici državna briga, i rešila da prosjake nagradi sa po 50.000 dinara
mesečno do kraja života. Zakić na primeru pisaca pokazuje kako je to uradila
država: Ko je slagao prigodne rime, / Njemu sleduje državno vime! Zar da se
puste niz mutne vode / Pisci koji su sricali ode? A ko je državu šamarao - / Ko
bi mu državni bakšiš dao?! Do kraja svoga nek pati veka, / Zaslužio je da dovek
čeka!
Šta, u stvari,
predstavlja taj bakšiš? Ministar kulture (Nebojša Bradić), dakle, čovek koji je
odgovoran za taj posao, ovako ga je u jednom intervjuu obrazložio:
"Nacionalna penzija nije socijalna kategorija, nego priznanje za minuli
rad i neke rezultate za dobrobit naše države." Šta je praktično rekao
ministar? Da oni umetnici koji nisu dobili nacionalnu penziju nisu radili za
dobrobit države! Onaj koji je kritikovao državu nije radio za njenu dobrobit,
dakle, ne zaslužuje penziju! Ni komunisti, iz kojih je ovaj ministar iznikao,
nisu ovako dogmatski tretirali umetničko stvaralaštvo.
Kakvo dejstvo je
proizveo rad Komisije za dodelu nacionalnih penzija videćemo na primeru jedne
slikarke i jedne glumice.
Slikarka Džoja
Ratković-Gavela je triput konkurisala i uvek je odbijena. U Politici je
govorila o tome. Pošto je navela da je održala na stotine izložbi u zemlji i
inostranstvu, da su o njenoj umetnosti pisali Peđa Milosavljević, Milorad
Pavić, David Albahari... zaključila je da penziju nije dobila "zato što ne
ide po kafanama nego je život posvetila umetnosti". Ogorčena zbog odluke
Komisije, napisala je protestno pismo ministru Nebojši Bradiću, ali je dobila
"šturi odgovor da je Komisija pošteno radila svoj posao". Najavljuje
da će pokrenuti peticiju zbog "sramne odluke da joj, bez ikakvog
obrazloženja, Komisija ne dodeli priznanje za vrhunski doprinos
umetnosti".
Glumica Eva Ras takođe
nije dobila nacionalnu penziju. U ispovednom intervjuu u magazinu Pečat, ova
glumica i spisateljica, inače teško obolela, priča kako je pošla, kad je čula
da je odbijena, na Brankov most da skoči sa njega, kao Branko Ćopić. Ali, dok je
išla ka mostu, pomislila je šta je sve preživela, gubitak ćerke Krune od
dvadeset tri godine, koja je smatrana čudom od deteta kad je u desetoj godini
napisala roman, pa je odlučila da odustane od samoubistva. Ako je preživela
crvenu izdržaće i žutu diktaturu.
Eva Ras je odbijena, ali
je nacionalnu penziju dobila Neda Arnerić. Nije na meni da upoređujem ove dve
glumice, ali Neda Arnerić je više igrala u partizanskim filmovima, a Eva Ras u
filmovima crnog talasa, zbog čega je i bila prozvana damom crnog talasa. Zašto
nije dobila nacionalnu penziju, Eva Ras to lepo otkriva. "Ko je bio
dobitnik visokih odličja Titove države ima šansu, ali ko je bio prokazan u
Titovo vreme, ostaće i dalje na margini, i njemu se to i danas uzima za zlo. Ja
sam dvostruko kažnjena u životu, pošto me Tito nije voleo, a ne voli me ni
Boris. On nije intervenisao za mene kao što se Koštunica zauzeo za pevačicu
Slađanu Milošević." Dok Eva Ras o vladavini ove garniture govori kao o
žutoj diktaturi, Neda Arnerić je visoki funkcioner Demokratske stranke i njen
narodni poslanik. Proslavila se kad je iz Bodruma u Turskoj, gde je letovala,
pružila ruku do Beograda i glasala u Narodnoj skupštini. Kad su Demokratsku
stranku uhvatili na delu prevare, Stranka je pokazala lažne avionske i autobuske
karte kako bi dokazala da glumica može da putuje brzinom svetlosti. I dok su
mediji bili puni ove sramote, glumica je mudro ćutala bar tri godine, sve dok
novi čelnik DS, Boris Tadić, nije javno priznao prevaru. Za takvo ponašanje se,
razume se, dobija - nacionalna penzija!
Ukinuti svaku simulaciju
demokratije
Da se vratimo Komisiji
Ministarstva kulture. Ovu Komisiju formira ministar ad hoc, za jednokratnu
upotrebu. Moj ministar (Dragan Kojadinović) komisije je određivao u dogovoru sa
svojim pomoćnicima, ali opet improvizovano, ko koga ima i zna; za ovog ministra
kažu da to radi u svojoj partiji. Komisija ima savetodavni karakter i ministar
uopšte ne mora da uvaži njen rad, može da ga umanji ili uveća, zavisno od
budžeta kojim raspolaže. U svakom slučaju, ministar je taj koji ima završnu reč
i od njegove volje zavisi krajnji ishod. Prema tome, za rad rečene Komisije za
nacionalne penzije odgovoran je ministar kulture Nebojša Bradić. On je dodelio
nacionalne penzije u dva kruga. Vlada je to samo imenovala ne ulazeći ni u
kakvu raspravu.
Komisija se sastoji od
nekoliko članova iz raznih oblasti umetničkog stvaralaštva. Sasvim je prirodno
da svaki član ima svoju oblast i da se u druge oblasti i ne razume. Ne znam
kako su radile komisije, ali tvrdnja Jovana Ćirilova u Politici da je Komisija
odlučivala konsenzusom besmislena je, jer kako, recimo scenograf, može
kvalifikovano da se izjasni o radu jednog pisca? (Ćirilov je dobio nacionalnu
penziju, možda je za njega važio konsenzus. Promašeni stvaralac, slab pisac,
upotrebljivi birokrata. Kad je on bio upravnik Jugoslovenskog dramskog
pozorišta, to pozorište je izgorelo, na pamet mu nije palo da je odgovoran za
to. Uvek uz vlast, tip za svaki režim.) Da bi odbranio rad ministra, Ćirilov je
u Politici relativizovao ocenjivanje umetničkog doprinosa. Umetnički doprinos
je nemerljiv, nužno subjektivan, prema tome Bradićeva komisija je dobro radila.
Ćirilov mi je dao šlagvort da izjavim da država nema pravo da ocenjuje vrednost
umetničkog stvaralaštva, pogotovo ne jedno partijsko ministarstvo, makar kakvu
načinilo državnu komisiju. Ocenu može da da samo šira javnost, kritika,
publika, a u krajnjoj liniji samo istorija.
Postavlja se pitanje da
li je državna komisija legitimna da odlučuje o sudbini ostarelih (isluženih) umetnika?
Pada u oči da praktično jedan čovek donosi tu važnu odluku: u prvoj Bradićevoj
komisiji to je bio Gojko Božović, u drugoj Adam Puslojić (obojica pesnici). Da
li je jedan čovek kvalifikovan da bude sudija pred istorijom? Osim toga, rad
Komisije nije javan nego je tajan i ona ne daje nikakvo objašnjenje:
jednostavno jedan čovek kaže da taj i taj umetnik nije dao nikakav doprinos
srpskoj kulturi! Komisija ne daje nikakvo obrazloženje zašto je nekoga odbila,
pa njena odluka može da bude i lična osveta odabranog sudije. Ne postoji ni
institucija žalbe na odluku Komisije, što je primereno samo totalitarnim
društvima.
U medijima su izašla
imena nekih od odbijenih pisaca: Danko Popović, Žika Lazić, Žarko Komanin,
Rastko Zakić, Dobrilo Nenadić, Miroslav Egerić, Radomir Smiljanić, Grozdana
Olujić, Rade Vojvodić... Mene je naročito pogodila sudbina Radomira Smiljanića.
Sa ovim piscem sam nekad sarađivao u slobodnom Ježu, osnivao nezavisnu
izdavačku kuću Zapis. Na jednom skupu sam čuo podatak da njegova invalidska
penzija iznosi 14.000 dinara! (Moja je bila još manja.) Sedamdesetih godina
Smiljanić je napravio pravi literarni bum trilogijom romana o Hegelu. Bila je
to snažna satira društvenih prilika tog vremena. Trilogija je prevedena na
nemački jezik i iz Hegelove otadžbine su stigle pohvale, u stilu da Smiljanić
nastavlja Svifta i Servantesa! (Preporučio bih Drinki Gojković da prevede sa
nemačkog na srpski, posle Miloševićevog idolopoklonika Hajndkea, Radomira
Smiljanića, tim pre što će joj posao biti olakšan jer ima original!) Takođe sam
saznao da je on teško oboleo i da živi na skupim lekovima, koje od bedne
penzije ne može da pribavlja. Neko je napravio poređenje sa Miloradom Pavićem.
Pavić je bio prvi pisac posle Smiljanića koji je "Hazarskim rečnikom"
osvojio svet. (Dozvoljavam da je Pavić to bio ubedljivije učinio od
Smiljanića.) Pavić je otišao u redovnu penziju kao univerzitetski profesor, pa
se čulo da ta penzija iznosi preko 50.000 dinara. Pored toga, kao akademik je
dobijao dodatak od 80.000 dinara. Onda je dobio još 50.000 dinara. Kad se sve
to sabere, Pavićeva penzija iznosila je oko 180.000 dinara! Uporedimo to sa
Smiljanićevih 14.000 dinara! (Ne znam šta ministar kao bivši socijalista
podrazumeva pod socijalnom penzijom!)
Na vest ko se sve našao
u salonu odbijenih, stiglo je nekoliko komentara. Jedne novine su napisale da
su u tom salonu najbolji srpski pisci! Ja ću ovde da navedem komentar u NIN-u
naučnog saradnika u Institutu za evropske studije Miše Đurkovića:
"Titoistički komunizam se na velika vrata vratio u Srbiju. Ako je Drinka
Gojković u situaciji da Danku Popoviću i Ivanu Ivanoviću ne dozvoli da dobiju
nacionalnu penziju (...) onda je potpuno normalno da se ponovo pišu bele
knjige, uvode kriterijumi političke podobnosti, vraća verbalni delikt, progone
srpski nacionalisti, čiste univerziteti, ukida sloboda govora... Pošteno: treba
ukinuti svaku simulaciju demokratije i svaku iluziju da Srbi imaju bilo kakvu
državu". Držim da je ova dijagnoza tačna.
Kraj
Neprijatelj
po rođenju
Već sam napisao da
polaznu osnovu za moju antropološku literaturu predstavlja esej Nikole
Miloševića "Ogled iz antropologije". U njemu pisac analizira jedan
svoj ljubavni doživljaj metodom antropologije. U ovom radu ja sam pokušao da
sebe objasnim tim metodom, tačnije da analiziram svoj položaj u državi Srbiji,
koja mi je rođenjem majka a tretmanom maćeha. Čitaocu dugujem jasan odgovor na
pitanje zašto mi je ta država priredila poluvekovni progon.
Videli smo da je još Prva Srbija, komunistička, već posle
prve moje knjige, prepoznala svoga neprijatelja. Taj tretman sam imao sve vreme
njenog trajanja. Moj raniji odgovor da je represija bila u prirodi te vlasti,
svakako je tačan, ali nije konkretan. Ponuđeni odgovor da sam stradao zbog
kritike vlasti nije dovoljan, jer i drugi pisci su u svojim delima kritikovali
komunistički režim, pa nisu doživeli moju kalvariju. Branko Ćopić i Dobrica
Ćosić su doživeli kritiku Partije, ali ih država nije isključila iz književnog
života. Pravi odgovor za moj progon treba tražiti u ishodu građanskog rata
1945. godine.
Naime, ja sam se svojim poreklom našao na poraženoj strani.
Kako su komunisti po osvajanju vlasti nastavili rat protiv klasnog neprijatelja
i nastojali da unište ostatke predratnog društva, jasno je da su četnički
potomci bili na stalnom udaru. Ako su nas već ostavili u životu, onda bar da
nas kontrolišu!
Kad sam se drznuo da se odmetnem u pisce, što znači da sudim
o njihovom delu, gotovo da sam se kandidovao za državnog neprijatelja. To znači
da sam došao pod stalnu prismotru Partije i pod udar njene udarne igle, Udbe.
Ni Toplica
nije mala, Udbu nam je dala!
Nije ni malo slučajno što su napadi na mene krenuli iz
Toplice, dakle, iz mog zavičaja. Poznato je da je Toplica tradicionalno
pandurska, komunistički revolucionar Ratko Pavlović Ćićko ju je nazvao srpskom
Vandejom. Posle rata, Topličani su bili najbolji materijal za komunističku
policiju Udbu. Jedan bivši komunistički političar (Radul Jovanović) je nedavno
napisao da je Toplica dala 25 načelnika Udbe!
A jedan drugi bivši komunista (Milentije Pešaković)
obelodanio je Topličkim sveskama da su se toplički partizani sastajali u kući
jednog prvoborca iz Toplice (Vuka Bajovića) na Banovom brdu u Beogradu da
naprave plan za moju likvidaciju. Odatle je potekla inicijativa za zabranu
"Crvenog kralja", ta kuća je bila kovačnica svih napada na mene.
Srećom, ni njihova nije gorela do zore, otišli su na političko groblje.
Piši kako
je propisano
Druga, nacional-komunistička Srbija, sa Slobodanom
Miloševićem kao čelnikom, odbacila je glavne principe komunizma, ali je
zadržala njegov aparat. U stvari, Udba je dovela Miloševića na vlast u Srbiji!
Nije to bila neka nova Udba, nego preimenovana stara Udba, kao što je i
Socijalistička partija Srbije, koju je osnovao Milošević, samo preimenovana
Komunistička partija. Ostali smo, dakle, na istim pozicijama: četnički pisac i
komunistička Udba. Milošević je javno obustavio progon pisaca, jedno što je
shvatio da od toga nema koristi, drugo što su mu bili potrebni za ratove. Moj
problem je bio što sam odbio njegovu ratnu politiku, što znači da sam ostao
predmet obrade političke policije. Već sam napisao kakvu je kulturnu politiku
definisao Miloševićev ministar kulture Miodrag Đukić: država će da pomaže samo
one pisce koji doprinose nacionalnoj stvari. Prevedeno na normalan jezik,
Miloševićeva država je od pisaca tražila da budu ratni huškači.