Bankrot
Desnica se zalaže za
jedno, levica za drugo, a ni stručnjaci nisu baš sigurni
Avet
ekonomske krize lebdi nad Amerikom
Konzervativci tvrde da je borba za ekonomski oporavak
borba za „dušu Sjedinjenih Država", progresisti optužuju Baraka Obamu da ih
je izdao u korist pohlepnih bogataša, nije proglasio pobedu, ali je podvukao da
Avganistan više ne predstavlja terorističku opasnost za Sjedinjene Države...
Piše: Milan Balinda
Sjedinjene Američke države nisu još od pre Drugog svetskog rata imale ovoliku
stopu nezaposlenosti dve godine uzastopce. Poslednji podaci pokazuju da se ona
kotira na 9,1 odsto. Skoro 14 miliona radno sposobnih nema zaposlenje.
Među mladima nezaposlenost je dostigla alarmantnih 24 odsto. Ekonomija,
mada se procenjuje da je u oporavku, ne raste dovoljno brzo i mnogi strepe da
kriza može da se vrati u bilo kojem trenutku. Problem sa ekonomskim kolapsom iz
1929. godine nije bio toliko što je ekonomski slom bio katastrofalan, već zbog
toga što je dužina trajanja krize izazvala takozvanu Veliku depresiju. Da li to
može da bude i slučaj danas?
Američka politička desnica tvrdi da je katastrofa neizbežna. Konzervativci
imaju svoje ideje kako da se izađe iz kriza i u svim njihovim scenarijima
predsednik Obama je najveći, ako ne i jedini krivac za nastalu situaciju.
Politička levica, progresisti, takođe krive Baraka Obamu za ekonomsko stanje u
zemlji.
Međutim, kao što je i za očekivati, progresisti traže od stanovnika Bele
kuće da uradi sve suprotno od onoga što traže konzervativci, jer to bi, po
njima, bio jedini način ekonomskog oporavka. Politički centar zna da je
situacija loša, ali nije baš siguran kako je problem nastao. Oni ekonomisti,
koji se ne bave politikom, pojma nemaju kako izaći iz krize.
U svakom slučaju, usporeni
ekonomski oporavak Sjedinjenih Država nije dobar za zemlju, nije dobar za
predsednika Obamu, nije dobar za Demokrate i, definitivno, nije dobar za
ostatak sveta. Međunarodni monetarni fond, koji mnogi smatraju „Ujedinjenim
nacijama monetarne politike", tvrdi da nesposobnost Sjedinjenih Država da
kontroliše svoj deficit može da oteža svetski ekonomski oporavak.
Umesto paprika
obrali bostan
Svet gubi poverenje u sposobnost SAD-a a taj bi gubitak poverenja mogao da
doprinese porastu kamatnih stopa i samim tim usporavanju ekonomije na globalnom
nivou. Sve to što tvrdi MMF je najverovatnije tačno, ali to zna i Vašington.
Šta Bela kuća ne zna je kako da popravi situaciju bez izazivanja težih
socijalnih i političkih previranja.
Konzervativci tvrde da je borba za
ekonomski oporavak borba za „dušu Sjedinjenih Država". To može da zvuči
donekle patetično, ali patetičnost nije strana političkoj desnici. Kažu da
zemlja ne može da se oporavi dok god u Beloj kući sedi predstavnik Demokratske
partije. Insistiraju da predsednik i većina u Kongresu moraju da budu
Republikanci da bi se stekli uslovi za ekonomski rast.
Istina, u Beloj kući i jeste bio Republikanac kada je kriza počela. Na
stranu to što je predsednik Buš zaratio u dva rata i istovremeno smanjivao
poreze. Pokazalo se da tako nešto nije bila najbolja kombinacija za
balansiranje državnog budžeta. Konzervativci tvrde da je za oporavak zemlje
potreban ekonomski rast od 5 odsto i to tokom jedne decenije.
Takođe insistiraju da su velike korporacije akumulirali ogromnu količinu
novca koju nisu voljne da investiraju u zemlji, a kada to i rade, ulažu više u
tehnologiju nego u radnu snagu. Tu su konzervativci u pravu jer taj novac
zaista postoji, kao što postoji i nešto što se naziva FOO (skraćenica na
engleskom za - strah od Obame).
Potom desnica zastupa već uglavnom
poznate stavove: smanjene poreza, pre svega za bogate; smanjene troškova za
zdravstveno osiguranje (starijih od 65 godina) kao i troškova za lekove tih
istih korisnika; smanjene svih drugih socijalnih ulaganja; striktnu kontrolu
imigracije i, naravno, nastavak izgradnje zida prema Meksiku.
Pitanje ilegalne imigracije je više političko nego ekonomsko pitanje, jer
bez berača paradajza i paprika iz Meksika i Gvatemale, ti bi proizvodi na
američkim trpezarijskim stolovima imali višestruko veću cenu.
Što se političke levice tiče,
progresisti optužuju Baraka Obamu da ih je izdao. Da je napustio ideale levice
u korist zadovoljavanja pohlepa bogatih.
Ponašaju se kao uvređena frajla. Većina njihovih predloga za način izlaska iz
krize nisu ništa manje suludna od onih koje predlaže desnica. Uz to, levica
insistira da raspoređuje nečije tuđe novce, tvrdeći da je to dobro za naciju,
ali bez ikakvog dokaza da bi to zaista tako i bilo. Progresisti su veoma
glasni, ali su ipak malobrojni.
Mnogi od njih su slični desničarima u smislu da su u suštini neodgovorni.
Njihova se neodgovornost pre svega ogleda u nemogućnosti da shvate i prihvate
da većina Amerikanaca ne dele njihove ideale. Da je prosečan Amerikanac ipak
naklonjen političkom centru a ne desnim ili levim ekstremima.
Alibaba i 25.000
savetnika
A kakvo je raspoloženje Amerikanaca u ovom trenutku pokazuju neka od
istraživanja javnog mnenja. Barak Obama ima zagarantovanih 30 odsto glasova za
reizbor sledeće godine. Po jednom istraživanju, sprovedenom od 17 do 20 juna,
67 odsto glasača tvrdi da bi Obama imao više šansi da pobedi ukoliko bi do dana
glasanja, novembra 2012. godine, uspeo da „suštinski poboljša" ekonomiju.
Inače, 36 odsto glasača tvrde da „definitivno ne bi" glasali za sadašnjeg
predsednika.
Među nezavisnim glasačima, onim koji nisu unapred opredeljeni ni za jednu
od dve velike partije, takođe 36 odsto tvrde da ne bi ponovo izabrali Obamu, a
samo 26 odsto bi stalo na njegovu stranu. Među tim „nezavisnim glasačima"
47 odsto tvrdi da ih brine mogućnost da Republikanci preuzmu vlast, a 37 odsto
to isto misle o Demokratama.
Među 60 odsto glasača preovladava
mišljenje da bi republički kandidat, da bi dobio kandidaturu na partijskim
izborima, morao da zastupa veoma desničarske pozicije u sferi socijalnih i
fiskalnih pitanja i da bi zbog toga bilo „zaista teško" podržati ga na
predsedničkim izborima. Ipak, čini se da je još rano predvideti Obaminu sudbinu
na izborima 2012. godine. Ostalo je još skoro 18 meseci do tada, a kada je
Regan krenuo na drugi mandat imao je 17 meseci pre izbora podršku 43 odsto
Amerikanaca.
Pobedio je na izborima ogromnom većinom. U ovom trenutku Barak Obama ima
sveopštu podršku od 49 odsto, dok su protiv njega 44 odsto Amerikanaca.
Današnjeg predsednika Amerike po pitanju borbe protiv terorizma podržava 69
odsto Amerikanaca, uključujući i 51 odsto iz republikanskog tabora.
Iako se izbori u Sjedinjenim
Državama dobijaju u skladu sa ekonomskom situacijom, Obama je rešio da skine s
dnevnog reda pitanje američke intervencije u Avganistanu. U sredu, 22. juna, u
petnaesto-minutnom obraćanju naciji iz Bele kuće Barak Obama objavio je
značajno povlačenje američkih trupa iz Avganistana.
U svom govoru, održanom poslovnim tonom, Obama je rekao da povlači 10.000
vojnika do kraja ove godine i još 20.000 tokom leta sledeće godine. Ta cifra od
30.000 identična je onom broju vojnika koje je 2009. godine Obama poslao u
Afganistan kao pojačanje za značajnu ofanzivu protiv Talibana i Al kaide.
Dodao je da će povlačenje ostatka
američkih trupa biti nastavljeno sve dok sigurnost Afganistana ne bude
prenesena u ruke autoriteta iz Kabula 2014. godine. U svakom slučaju, očekuje
se da u Avganistanu ostanu 25.000 američkih vojnika kao „savetnika"
domaćim bezbednosnim snagama.
Obama nije proglasio pobedu u
Avganistanu, ali je podvukao da Avganistan više ne predstavlja terorističku
opasnost za Sjedinjene Države. To i jeste bio originalni i zvanični cilj za
napad na Avganistan. To i onesposobljavanje Osame bih Ladena. Tokom debate u
Beloj kući Obama se suprotstavio svom vojnom vrhu koji je tvrdio da je
povlačenje tolikog broja vojnika nepreporučljivo.
Obamin glavnokomandujući u Avganistanu general Dejvid Petraeus, koji je u
međuvremenu postavljen za direktora CIA, zalagao se za smanjene 5.000 vojnika
ove godine i 5.000 kasnije. Sa Obamom se nije slagala ni državna sekretarka
Hilari Klinton. Odnosno, izrazila je sumnje. Obama je već, kako je bio obećao u
predizbornoj kampanji, povukao trupe iz Iraka, a sada, po istom obećanju ponavlja
to u Avganistanu.
Jedan od razloga za ovakav potez je
i nezadovoljstvo u zemlji koja uz postojeću ekonomsku krizu nije spremna da
podnese cenu rata u Avganistanu, kao ni cenu američkog prisustva u Iraku.
Istina je, međutim, nešto drugačija. Naime, u tom Avganistanskom ratu izgubilo
je živote 1.500 američkih vojnika, ali troškovi iznose samo 0,75 odsto bruto
nacionalnog dohotka.
Drugim rečima, taj rat nije preskup za Sjedinjene Države, ali kako postoji
ubeđenje da su troškovi veliki, bolje je za Belu kuću da to i prihvati, tim pre
što je Obama povlačenje iz Avganistana već odavno planirao.
Nakon Obaminog obraćanja oglasili su
se iz tabora potencijalnih kandidata iz Republikanske partije na sledećim
predsedničkim izborima. Jedan je insistirao da je bilo kakvo povlačenje
američkih trupa velika greška. Drugi da bi on povukao mnogo veći broj
„američkih čizama", a treći da on ne bi objavio raspored povlačenja jer to
povlačenje ne bi trebalo da bude iz „ekonomskih i političkih razloga".
Toliko o politici.
Nekoliko sati nakon napada na Njujorške
bliznakinje administracija predsednika Buša uručila je ultimatum vođama
Pakistana. Rečeno im je da Sjedinjene Države ne mogu da napadnu Avganistan bez
pakistanske pomoći, između ostalog avioni su morali da preleće preko Pakistana,
i da Islamabad mora da se odluči između Talibana i Sjedinjenih Država.
Opše je poznato da im je Vašington poručio da ukoliko ne pristanu na
saradnju da će ih Sjedinjene Države „vratiti u kameno doba".
Nepunih 10 godina od tada američka vojna sila sada zavisi od Avganistana da
bi kontrolisala Talibane i Al kaidu u Pakistanu. Procenjuje se da se u
Avganistanu još nalaze manje od sto pripadnika Al kaide, ali da ih u Pakistanu
ima nekoliko stotina, mada je njihov broj uglavnom nepoznat. Vašington isto
tako mora da bude u poziciji da kontroliše sve rastući pakistanski nuklearni
arsenal i da ne dozvoli da on padne u ruke pogrešne strane. To je jedan od
važnih razloga zašto će u Avganistanu ostati 25.000 američkih vojnika.
U svom obraćanju naciji te srede Barak Obama je podvukao da Sjedinjene
Države ne nameravaju da od Afganistana naprave „idealno mesto". Drugim
rečima, neka se snađu uglavnom sami. Stanovnik Bele kuće je rekao da je sad
vreme da se popravi sopstvena kuća. Amerika neće da gradi Afganistan, već
Ameriku. Drugim rečima, Obama je najavom povlačenja trupa iz Afganistana želeo
da stavi tačku na ratove i spoljnu politiku i da se usredsredi na domaće,
ekonomske teme.
Obama je krenuo da radi na najvažnijoj stvari koja donosi pobedu na predsedničkim
izborima, a to je - stanje ekonomije. Mnogi detalji odlučuju ko će pobediti u
trci ka Beloj kući, ali je ekonomija neuporedivo značajnija od bilo čega
drugog. Amerikanci su u suštini izuzetno pragmatičan narod. Gledaju svoja
posla, odnosno svoj džep, odnosno svoje blagostanje. Ispostavilo se da takvim
načinom razmišljanja postižu najbolje rezultate.
Zabluda o slobodnom tržištu
Sjedinjene Američke Države su zemlja preduzetnika koja je, samo
zahvaljujući ličnoj inicijativa tih preduzetnika, ekonomski najsnažnija na
svetu. Kapitalizam je istorijski najuspešnija ekonomska forma društva. Sam
kapitalizam se zasniva na slobodnom tržištu. Uglavnom su ovo prihvatljivi
stavovi, osim što se postavlja pitanje koliko je slobodno tržište zaista
slobodno.
Koreanski ekonomista
Ha-Jong Čang, koji živi u Engleskoj i predaje na Kembridžu, objavio je knjigu
pod naslovom 23 stvari koje vam ne kažu o kapitalizmu. Knjiga je odmah postala
veoma popularna. U prvo poglavlju pod naslovom Ne postoji tako nešto kao
slobodno tržište, profesor Čang razotkriva bazične istine o takozvanom
slobodnom tržištu. Odnosno, autor tvrdi da država, u kapitalističkom sistemu
naravno, reguliše većinu ekonomskih i finansijskih događanja.
Prvo što kaže je da - slobodno tržište ne postoji. Da svako
tržište ima regulacije i limitacije koje ograničavaju slobodu izbora. Da nama
tržište izgleda slobodno jer prihvatamo zaključak da je ono takvo iako nije.
Definicija „slobodno tržište" je po profesoru Čangu samo jedan politička
definicija.
Navodi da je takvo stanje počelo još 1819.
godine kada je Britanski parlament doneo uredbu o fabrikama pamuka. Po toj
uredbi zabranjen je rad deci mlađoj od devet godina. Deci od 10 do 16 godina
starosti dozvoljen je rad ali ne više od 12 sati dnevno. Taj akt važio je samo
za fabrike pamuka, ali se njime po prvi put stavila „kočnica" na slobodno
tržište. Kako je svima bilo jasno da je to pravednija regulacija, nije bilo
opšteg protesta protiv nje. Možda bi bila drukčija priča da je deci zabranjeno
da rade više od osam sati dnevno. Ipak, kapitalisti i „puritanci
legaliteta" su oštro protestvovali kad su takva akta postepeno stupala na
snagu đirom Evrope i Severne Amerike.
Zabrana trgovine robovima u Sjedinjenim Državama takođe je
uzbudila pristalice slobodnog tržišta. Međutim, kako je robovlasništvo moralno
osuđeno, vremenom su svi progutali knedlu „ne tako slobodnog tržišta". Kad
danas vlade donesu odluku o ograničenju izduvnih gasova više se niko ne buni
protiv ograničenja prava tržišta da se ponude proizvodi ili fabrike koje
zagađuju prirodnu sredinu.
Danas većina ljudi
prihvataju takve regulacije kao „normalne". Početkom prošlog veka radna
nedelja u Sjedinjenim Državama bila je zakonom ograničena 60 sati. To je bilo
1905. godine, precizno. Baš tada je Vrhovni sud proglasio jednu odredbu iz
Njujorka kao neustavnu jer je ograničavala rad pekara na deset sati dnevno. Sud
je tako odlučio na osnovi da pekarima ne sme da se uskraćuje mogućnost da rade
više od 10 sati dnevno.
Profesor Čang u svojoj
knjizi zaključuje da je „debata o zanatstvu u suštini debata o moralnim
vrednostima, a ne suštinski u ekonomskim". Drugim rečima, o dužini radnog
vremena ne odlučuju ekonomisti na osnovu ekonomskih zakona koristeći „zakone
ekonomske nauke".
Kada je u julu 2008. godine krenuo da se topi američki finansijski
sistem, američka vlada ubrizgala je 200 milijardi dolara dve najveće banke za
finansiranje kupovine nekretnina. Republikanski senator iz države Kentaki Džim
Baning osudio je odluku Vašingtona kao nešto što ne bi moglo da se dogodi ni u
„socijalističkoj zemlji kao što je Francuska". Predsednik Buš se nije
složio sa takvom karakteristikom poteza Bele kuće i rekao da je ta odluka „deo
američkog sistema slobodnog biznisa koji se zasniva na stavu da vlada
interveniše samo kada je to nephodno".
Profesor Čang insistira da zbog tih „neophodnosti" slobodno
tržište je samo jedan iluzija. Kaže da bi se mogao razumeti kapitalizam
potrebno je znati da slobodno tržište ne postoji.
Plan Bila Klintona
Prošle nedelje bivši američki predsednik Bil Klinton izlagao je
svoj plan za smanjenje nezaposlenosti. Plan se sastoji od 14 tačaka u kojima
Klinton detaljnije iznosi svoje ideje o poboljšanju američke ekonomije. Neki od
stavova tog plana su sledeći:
Ubrzati odobrenja
Za raznorazna odobrenja za izgradnju nekog objekta treba čekati i
do tri godine. To bi trebalo ubrzati.
Gotovina za početnika
Nije dovoljno samo odobriti poreske olakšice novim preduzećima,
već im je potrebno pomoći i subvencijama.
Garancija pozajmica
Banke imaju trilione u gotovini ali se plaše da daju poslovne
pozajmice. Država bi trebalo da osnuje fond kojim će te pozajmice da garantuje.
Oboji ih u belo
Svi ravni krovovi bi trebalo da budu obojeni u belo jer ta boja
odbija sunce i štedi se na struji za hlađenje prostorija.
Obučavaj na poslu
Preduzećima su potrebni radnici za specifične poslove, a za koje
ti radnici nisu obučeni. Država bi trebalo da pomogne, poreskim olakšicama, da
se radnici obučavaju na poslu.
Obučavaj ono što nam je
potrebno
Neka se u školama predaju ona znanja koja su ljudima potrebna da
bi mogla da ih primene na poslu.
Smanji poreza korporacijama
Država mnogo oporezuje američke korporacije koje zbog toga nisu
konkurentne na svetskom tržištu.
Sprovodi trgovinske yakone
Zakoni međudržavne trgovine se ne sprovode. Sjedinjene Države gube
u takvoj klimi.
Povratak
u kameno doba
Nekoliko sati nakon napada na
Njujorške bliznakinje administracija predsednika Buša uručila je ultimatum
vođama Pakistana. Rečeno im je da Sjedinjene Države ne mogu da napadnu
Avganistan bez pakistanske pomoći, između ostalog avioni su morali da preleće
preko Pakistana, i da Islamabad mora da se odluči između Talibana i Sjedinjenih
Država.
Opše je poznato da im je
Vašington poručio da ukoliko ne pristanu na saradnju da će ih Sjedinjene Države
„vratiti u kameno doba".
Nepunih 10 godina od tada
američka vojna sila sada zavisi od Avganistana da bi kontrolisala Talibane i Al
kaidu u Pakistanu.
Vidi
ko je došao na ručak!
Krajem juna u Vašingtonu najviše se govorkalo o ručku koje je Barak
Obama priredio za „debele mačore", kako ih je on sam nazivao u svojim
poslednjim javnim nastupima, odnosno, najveće finansijere sa Volstrita. Gala je
priređena da bi se sakupio novac
za predizborne fondove Demokratske stranke. Da bi bio prisutan na toj gozbi
gost je morao da plati po 35.800 dolara. Događaj je bio neka vrst testiranja
predsednikove popularnosti u krugovima najbogatijih. Sa Obamom je jeo Mark
Lesri, milijarder i osnivač finansijske grupe „Avenju Kapital", Robert
Volf, glavešina „UBS Grup Amerikas", a i Mark Džalogli jedan od osnivača
finansijskog giganta „Centrbridže partners". Međutim, najviše se pričalo o
tome ko nije bio prisutan.
Nedostajali su „debeli mačori" kao što je Džejmi Dajmon, za
koga se tvrdilo da je predsednikov najomiljeniji bankar, Lojd Blenkfajn iz
„Goldman Saksa", dugogodišnji simpatizer Demokratske partije i Ričard
Persons, direktor „Sitigrupe" i svojevremeno član Obaminog ekonomskog
tranzicijskog štaba. Da li to znači da „debeli mačori" napuštaju Baraka Obamu? Izgleda
da to ipak nije slučaj, ili barem ne u većoj meri. Iza scene finansijski
moćnici sa Volstrita i dalje smatraju da „Obama nije uopšte bio loš prema
njima". To što ih je u svojim govorima nazivao „debelim mačorima"
nije im se dopalo, ali, kako kaže poznata poslovica - pas koji laje ne ujeda.
Suština je u tome što bankari vole da deluju iza kulisa, a isto tako ni Obami
ne bi baš odgovaralo da se slika sa toliko „debelih mačora" i na taj način
razbesni bazu svojih glasača.
Taj je ručak prikupio 2,3 miliona
dolara, a to je znatno više od procenjene sume od 1,5
miliona. Takođe, Demokratski nacionalni komitet prikupio je tokom maja meseca
10,5 miliona dolara, premašivši 6,2 miliona koje su sakupili iz Republikanskog
nacionalnog komiteta. Obamina kampanja postavila je cilj po kome bi 400
izabranih pojedinaca do kraja godina sakupila svaka po 350.000 dolara. Do sada
postoje indikacije da će oni taj cilj i postići. Sve ukazuje na činjenicu da do
ovog trenutka Republikanci još nisu istakli svog kandidata koji bi bio po ukusu
finansijskih moćnika.
Amerikanci su u suštini izuzetno pragmatičan narod.
Gledaju svoja posla, odnosno svoj džep, odnosno svoje blagostanje. Ispostavilo
se da takvim načinom razmišljanja postižu najbolje rezultate.