Francuska

Fransoa Holand: od klovna do predsednika

Sve, sve - samo Sarkozi ne

Fransoa Holand je u oktobru prošle godine, nakon primarnih izbora u okviru partije, postao zvanični kandidat socijalista za predstojeće predsedničke izbore u aprilu i maju ove godine. Danas je on glavni favorit za budućeg predsednika Francuske i ubedljivo vodi ispred Sarkozija kome ostaje manje od dva meseca da nađe neki trik kako da logičan poraz pretvori u nelogičnu pobedu

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Fransoa Holand (François Gérard Georges Hollande) je dugo bio poznat kao prvi sekretar Socijalističke partije, ali je popularnost u narodu stekao kao bivši muž Segolen Rojal, kandidatkinje za predsednika 2007. godine. Naime, usred kampanje on je prevario svoju skulpturalnu drugaricu i otišao sa jednom zgodnom novinarkom, ostavljajući trćastu kandidatkinju Segolen sa četvoro dece i Sarkozijem kao protivnikom, u dvoboju za titulu predsednika Francuske 2007. godine.

Gotovo u isto vreme kada je pobegao iz bračnog kreveta, on je napustio i crvenu fotelju prvog sekretara partije. Tako je Fransoa Holand, nakon poraza svoje bivše žene, postao kompletno nezavisan čovek i planski je krenuo u solo pohod na Jelisejsku palatu. Malo pomalo uspeo je za pet godina da eskivira sve ostale pretendente na mesto predsednika, pa je čak imao i ludu sreću da se njegov glavni konkurent Dominik Stros -Kan sam eliminiše u poznatoj aferi puškaranja u njujorškom hotelu Sofitel.

 

UMPS

 

Danas je Fransoa Holand na konju kao zvanični kandidat partije i polako kaska stopama svoje bivše žene, da okuša sreću u duelu sa istim neprijateljem ili bolje rečeno suparnikom Nikolom Sarkozijem.

Sudeći po tome kako se kampanja odvija, ima mnogo šansi da se sudar levice i desnice ponovi i ovoga puta, i tada se u finalu, po ko zna koji put, po klasičnoj i tradicionalnoj šemi sretnu socijalisti i golisti. Ja tebi, ti meni, kao neka dobro organizovana mafija uvek se u Francuskoj jedni te isti smenjuju na vlasti. Čak i kada su pobeđeni i odbačeni od naroda, i jedni i drugi nastavljaju da gravitiraju oko poluga vlasti i da usput imaju veoma udoban i komforan život sa malo rada i velikim platama. Njihova deca takođe nemaju većih problema u vrtlogu života niti težih glavobolja oko zaposlenja. Ovakva konstatacija sigurno neće iznenaditi naše čitaoce jer prepoznaju i svoju okolinu u ovim kritikama koje se ovih dana mogu čuti na mitinzima takozvanih ekstremnih partija. Bilo da se radi o komunistima ili radikalima, oni ne vide gotovo nikakvu razliku između socijalista PS-a i golista UMP-a.

Marina le Pen ih naziva UMPS-om i tvrdi da su oni dve glave jedne te iste hidre, i da su glavni krivci za sve tegobe zemlje slobode. Sa svoje strane Sarkozi se gotovo veseli što gotovo nijedan predsednik opštine ili gradonačelnik ne želi da potpiše upisnicu za izbore ovoj plavookoj naslednici jednookog tate, Žan-Mari le Pena, bivšoj crnoj ovci francuske politike. Uzgred budi rečeno, ovu partiju je i stvorio Fransoa Miteran da bi podelio desnicu na dve nespojive polovine. Ne samo da se Sarkozijevi puleni vesele već su nedavno i promenili zakon pa se od dosadašnjeg anonimnog potpisivanja prešlo na javno, a onima koji potpišu Marini, preti se ukidanjem subvencija i sličnim nagradama za upražnjavanje demokratije.

Tako se vrlo lako može desiti da se izbori u aprilu održe bez nje i njenih 20 odsto glasača, jer zakon je zakon, a red je red.

Ko nema 500 potpisa, i to ne bilo kakvih već samo od izabranih predstavnika naroda kao što su poslanici ili gradonačelnici, taj ne može ni da prismrdi u klub velikih prevaranata. Nemojte misliti da je na Zapadu zakon ispoštovan i da narod ima neka veća prava nego kod nas. U mogim slučajevima su naši prevaranti, lopurde i profiteri samo bebe u odnosu na svoje kolege u EU. 

 

Godina raspleta ili apokalipse

 

A što se tiče onih 20 odsto glasova koje potencijalno ima familija Lepen, oni bi po pravilu spojenih sudova otišli udesno i doneli pobedu Sarkoziju. Zato je njemu u interesu da se dama ne pojavi na listi kandidata, jer prema proceni instituta za ispitivanje javnog mnjenja, u tom slučaju aktuelni predsednik gubi izbore. Sve je, znači, na legalan način napravljeno da se u takozvanoj zemlji slobode i demokratije predsednički izbori svedu na dva kandidata, Sarkozija i Holanda.  

Neko je primetio i to da za razliku od diktature gde se uvek glasa za jedinog kandidata, u Francuskoj je poludiktatura zvana demokratija jer tu postoji izbor od dva kandidata. Tako je i u Americi, Engleskoj i drugim sličnim demokratijama. Marina le Pen je agresivna i histerično pokušava da promeni zakon i ubedi izabrane da njihovi potpisi ne brane njen stav već samo demokratiju i volju naroda. Ona bi da bude izabrana a ne nameštena, kao što su svi političari danas, koji su robovi finansijskih krugova i bankara. Marina urla da je jedina slobodna osoba u državi koja je pala pod stečaj kapitala i dominaciju Nemačke. 

Bilo kako bilo i slagali se Francuzi sa mondijalizmom ili ne, ovih dana se u njihovoj državi vodi presudna borba za budućnost slobode i demokratije. Ili će da pobedi snaga novca, kao i do sada, ili će se nešto desiti što niko ne može da predvidi, kao neka vrsta proleća i to baš u proleće presudne godine 2012, godine raspleta ili godine apokalipse. U ovom stilu je i kampanja, koja ne samo da je u punom jeku već i ne liči na one do sada viđene. Daleko je kvarnija i nepoštenija. Sve se odvija baš kao da su sve podmetačine dozvoljena, pa čak i obavezne.

 I narod se navikava brzo na modernizam kako nazivaju prekoračenja do sada dozvoljenih normi. Ko bi se nadao da će jednoga dana nemački kancelar priskočiti u pomoć ugroženom predsedniku Francuske. Kako je moguće da gospođa Merkela može javno da agituje za Sarkozija i to u momentu kada on još nije bio ni najavio svoju kandidaturu. A što bi je i najavio kada ovako vodi kampanju o državnom trošku, a vreme provedeno sa medijima mu se ne računa kao ostalim kandidatima. Čist ćar, a imidž mu raste nakon svake intervencije. Sve ovo je sasvim suprotno dosadašnjem fer-pleju i tradicionalnim običajima džentlmena, kao i o principima kada je reč o integritetu i suverenitetu jedne države.

 

Sve, sve - samo njega ne

 

Fransoa Holand se rodio 1954. u Ruanu, gradu na obali Sene, na 100 kilometara od Pariza, poznatom i po spaljivanju Jovanke Orleanke u XV veku. Sin je lekara i socijalne radnice, što znači srednji stalež. Kao dobar student završio je administrativnu kao i visoku političku školu, a nakon toga je specijalizovao ekonomiju pre nego što je ušao u politiku. Tada je i upoznao svoju sudbinu, lepu Segolen Rojal. Bilo je to 1970, a od tada pa u narednih deset godina joj je napravio četvoro dece a da je nikada nije odveo pred matičara. Moderan brak na probu. Segolen je bila predstavljena kao prirodna ćerka Miterana, a neki čak tvrde i da je tajna. U svakom slučaju ona je vrlo mlada ušla u vladu, a njen Fransoa je tada upisao najunosniju školu, učlanio se u Socijalističku partiju.

Samo godinu dana kasnije je postao savetnik Miterana i njegov čovek za propagandu oko izbora. Nakon dolaska na vlast njegovog imenjaka Fransoa Miterana 1981 godine, Fransoa Holand je počeo da skače iz fotelje u fotelju. Savetnik za ovo, sekretar za ono ili predsednik neke zabačene opštine u kojoj nikada ranije nije bio, da bi nekoliko godina kasnije uzeo malo bolje mesto - deputata pokrajine Koreze, koju je dotle držao...  pogodite ko.

Naravno, pogodili ste jer se razumete u mutne radnje. Holand je zamenio Žaka Širaka koji je zamenio Miterana. Nakon poraza Širaka i imenovanja Lionela Žospena za prvog ministra, 1997, Holand je uzeo napuštenu fotelju prvog sekretara socijalističke partije, pa je sada ima tri radna mesta i vuče tri plate. Plus radi i kao profesor ekonomije na fakultetu gde takođe uzima platu. U slobodno vreme je i advokat jer mu i to dozvoljava zakon u Francuskoj. Ko ima magistraturu za revizora budžeta, ili je bio u toj komisiji ili bar radio kao ministar nekoliko meseci, automatski stiče stepen advokature bez polaganja ikakvog ispita. Bogatima nikada nije dosta, pogotovo kada su socijalisti i vode brigu o sirotinji.

Holand je pre svega ovoga toga malo radio i u kancelariji Miteranovog sina Žan-Pjera, koji je postao slavan kao veliki prevarant po Africi. Holand kljuca iz svakog tanjira i snalazi se u svakoj situaciji, a da se on gotovo nigde ne pominje niti se primećuje kao politička ličnost. Poznatiji je kao čovek koji ima duha i priča viceve. Neka vrsta klovna.

Godine 1999. Holand dobija još jedan lep posao u evropskom parlamentu, ali ga ubrzo menja za jedan drugi gde se manje radi i tako postaje potpredsednik internacionale socijalista. Kako narod hoće samo njega, tako on nije mogao da odbije ni mesto gradonačelnika grada Tula 2001. godine, a ni mesto deputata godinu dana kasnije. Budući da je bio mnogo zauzet njegova partija se srozala na 16 odsto glasova i izgubila predsedničke izbore na kojima je u finale ušao na njihovo mesto izvesni Žan-Mari le Pen.

Godine 2006. ustupio je svojoj boljoj polovini mesto kandidata za predsedničke izbore, a on se zadovoljio da šetka Valeriju, svoju novu ljubav. Danas je on glavni favorit za budućeg predsednika i ubedljivo vodi ispred Sarkozija, kome ostaje manje od dva meseca da nađe neki trik kako da logičan poraz pretvori u nelogičnu pobedu. Da bi to ostvario on je spreman na sve, pa i na više od toga. Jer kako kažu njegove pristalice, sve, sve - samo njega ne. Misle na socijalistu Holanda.

Za razliku od socijalista i ostalih levičara koji uporno poručuju svim glasačima: Sve, sve - samo Sarkozija ne. U stvari, ovaj demokratski izbor sve više liči na neko biranje između kuge i kolere. Ni jedan ni drugi neće rešiti osnovni problem zapošljavanja. A kriza kaže: idemo dalje!