Postdemokratija
Nije gotovo, tek je počelo
Dobro je da je počelo, a dobro je i što
ima protesta protiv dogovorenog, da pregovarače drži na oprezu. Treba imati na
umu da je to tek prvi papir, bez veće težine, zato ne treba referendum. Samo bi
mu dao na značaju. U ovom trenutku niko nije potpuno u pravu, niti može da zna
sve posledice. To će potrajati i stvari će se menjati. Biće tu mnogo uspona i
padova, ubrzanja i zastoja, svađa i prekida. Menjaće se i akteri i posrednici,
kao i pozicija dve strane. Sve je to deo procesa, na koji tek treba da se navikavamo.
Sad izgleda strašno, čak i onima koji to vode, jer je prvi put. Posle će biti
lakše. Inače, pravi pregovori se vode tajno. Tek kad dođemo u tu fazu, postaće
jako ozbiljno, piše Tabloidov kolumnista Miodrag Mile Isakov, potpredsednik
prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu
Piše Mile Isakov
Kada Vučić i Dačić, jedan pored drugog,
krenu da forsiraju beskrajne hodnike palate EU u Briselu, neodoljivo me
podsećaju na Don Kihota i Sanča Pansu. Jedan visok i tanak, drugi mali i debeljuškast,
prvi zamišljen i zabrinut, drugi veseo i nasmejan. I onda kako da se čovek ne
zapita, da li je i to samo još jedan juriš na vetrenjače?
Varaju se svi koji misle da je Briselskim
sporazumom nešto završeno, na našu korist ili na štetu, svejedno. Tek je počelo
i zasad ništa ne znači, ni dobro, ni loše. Tek će da se pokaže kuda sve može da
vodi, tako da je rano suditi.
Potpuno razumem naše potpisnike briselskog
sporazuma o Kosovu, isto kao što razumem i one koji se tome protive, jer mnogo
je ozbiljnih razloga i za i protiv. Razumem i proteste protiv sporazuma,
posebno Srba sa severa Kosova, koji su s pravom sumnjičavi.
Međutim, ne razumem dramatizaciju povodom
ovog sporazuma, posebno ne od onih koji su i sami istakli parolu -Ništa nije
gotovo- jer zaista nije.
Sporazum je samo jedan papir bez prevelike
težine, moglo bi se čak reći da je to samo mrtvo slovo na papiru, jer
najvažnije i svakako najteže tek dolazi, a to je njegova implementacija.
Primena sporazuma, biće Sizifov posao bez punog angažovanja Srba na Kosovu,
posebno onih na severu, ali i Albanaca, među kojima će takođe biti mnogo
spremnih da to sabotiraju.
Naravno, da i sami potpisnici različito
tumače sporazum, koji su i prihvatili iz različitih razloga, sa različitim
planovima i očekivanjima, pa će različito tumačiti i njegovu primenu. Tako će,
sa manje ili više entuzijazma i raditi na tome. Pa onda slede nesporazumi i uzajmne
optužbe za to ko više ili manje unosi zabunu i pometnju, ko više radi
protiv, odnosno ne radi dovoljno na sprovođenju onoga što piše na papiru.
Pa podmetanja i provokacije, kako bi druga strana bila optužena da koči
uzbrdo. Pa zastoji, možda čak i prekidi. Pa opet pregovori, pa nova tumačenja, aneksi
ili čak potpuno novi sporazumi. Jedan korak napred, dva nazad, pa opet napred.
Malo više na jednu stranu, pa na drugu. Tako to ide, ali važno je da ide.
U kom pravcu i koliko u našu korist,
zavisiće od brojnih okolnosti: od razvoja situacije u EU, od interesa i odnosa
snaga na svetskoj sceni, u Evropi i na Balkanu, ali u značajnoj meri i od nas.
Od toga koliko ćemo biti mudri i strpljivi. Znači, ništa nije gotovo, zapravo
tek počinje. Ako ćemo zahvaljujući tome u međuvremenu otpočeti pregovore o
pristupanju EU, isplati se, jer naša pozicija biće bolja, manevarski prostor
veći, a samim tim i šanse za ostvarivanje saopštenih i prećutanih ciljeva.
Otvoriće se možda i neke nove perspektive i mogućnosti za ostvarenje nekih potajnih
želja, o kojima trenutno ne možemo ni da sanjamo. Naravno, uvek se može i
prekinuti taj proces i vratiti sve na početak, jer ovim dokumentom ništa nije ozakonjeno.
Zato je važno ne raspisivati referendum o tome.
To jeste najdemokratskiji način, ali ga
treba ostaviti za neku od kasnijih faza u procesu, kada će se odlučivati o
važnijim pitanjima. Ovako, ovo je samo sporazum dve izvršne vlasti, koji može
biti promenjen, kao što i vlast može biti promenjena. Kada bi to verifikovao
Parlament, to bi već bila druga pesma, a tek referendum. Stvar bi bila zacementirana,
bez velikog prostora za manevar, a ako nemaš manevarskog prostora ispadaš iz
igre.
Ako želiš da ostaneš važan akter u toj
utakmici, moraš biti spreman na dugo nadmetanje i dobro rasporediti snage.
Moraš, održavati ravnotežu, držati bar nerešen rezultat i spremati se za
penale. Za prekid utakmice, nikad nije kasno, ali je važno da za to ne
bude kriva samo jedna strana, jer onda druga dobija meč parforfe. Nema
potrebe sa time žuriti, ta je opcija uvek na raspolaganju, ali tek pošto se
iscrpe sve druge mogućnosti.
O tome kako to funkcioniše, najbolji
primer su brojni mirovni sporazumi između Izraela i Palestinaca, od kojih
nijedan nije realizovan u celini i do kraja, ali svaki je doneo neki mali
pomak. Bivalo je u međuvremenu i potpunih prekida odnosa, čak i oružanih
sukoba, ali svaki novi početak posle toga startovao je sa nove crte, bliže
cilju, sa više međusobnog razumevanja i uvažavanja interesa druge strane.
Svaki sukob između njih, dovodio je i do
unutrašnjih previranja na obe strane, pa su i jedni i drugi doživljavali
određene promene u odnosu na ciljeve, strategiju i taktiku.
Sad ni u Izraelu nije sporna samostalna
palestinska država, samo je pitanje granica otvoreno, ali i to bi se lako
rešilo kada bi se našlo rešenje za Jerusalem, koji obe strane drže za svoj
glavni grad. Najteže je ipak pitanje prava na povratak u Izrael palestinskih
izbeglica i proteranih, jer i Rezolucija UN je po tom pitanju kontradiktorna.
U Rezoluciji se, naime, kaže da je Izrael
jevrejska država, ali kada bi se u njega vratili svi Palestinci, njih oko 4 miliona,
što Rezolucija takođe garantuje, oni bi činili većinu stanovništva. Znači, i
tzv. međunarodna zajednica ume da postavi nemoguće ciljeve, pa se i to ponekad
mora korigovati.
Naši pregovarači, koji su i potpisali ovaj
sporazum, od optužbi za izdaju, brane se ponavljanjem tvrdnje da se nigde u
tekstu ne spominje priznavanje nezavisnog Kosova, što je tačno, ali je isto
tako tačno da bi se to moglo podrazumevati. Međutim, i na drugoj strani imaju
problem, jer ne spominje se ni podela Kosova, ali bi se takođe mogla
podrazumevati i ta mogućnost, jer bi ovo mogao biti prvi korak u tom pravcu.
Uostalom ni Kosovo nije došlo do otcepljenja iznebuha, samim proglašenjem
nezavisnosti, nego je to bio proces, koji je započeo nekih šezdeset godina
ranije sa minimalnom autonomijom, kao što ovaj sporazum obezbeđuje Srbima na
severu Kosova. Iz toga se svašta može izroditi, ali samo uz naše učešće može da
prevagne i na stranu na koju bismo želeli.
Moja je procena da će Kosovo, sa Srbima na
severu, imati isti problem kao Srbija sa Albancima na KiM, ali treba vremena da
i oni to shvate i priznaju. Danas ih u to niko ne može ubediti, ali kad Sever
zaista postane njihovo Kosovo, razumeće zašto Srbija nije znala kako da sa
njima izađe na kraj. A pokušavala je i milom i silom. I davanjem najveće
autonomije i potpunim ukidanjem svake samouprave, na kraju i upotrebom oružane
sile. I nije vredelo. Međutim, stvar se ne završava kad to shvate. Naprotiv,
tek tada će početi da razmišljaju o drugačijim rešenjima. Trebaće im dosta
vremena da od te spoznaje, dođu do toga da priznaju da ne mogu to da reše onako
kako bi oni želeli i da počnu istinski da pregovaraju o drugim opcijama.
Srbija svojim aktivnim pristupom i
strpljenjem, kao iskusnija i zrelija, treba da pomogne tom procesu kod
njih, demonstrirajući tako celom svetu svoju zrelost i posvećenost mirnom
rešavanju konflikta. Tako će sticati sve više poverenja i uvažavanja
međunarodne zajednice, pa i podrške. Važno je samo da za to vreme, Srbi na
Kosovu, ne budu žrtveni jaganjci, a to je, jednim delom, obezbeđeno ovim
sporazumom. Prvim u nizu, koji treba da uslede. Takođe, trebaće vremena
da i oni shvate koja je njihova uloga u svemu, da ipak moraju da pristanu na
ulogu piona u toj partiji šaha, sa svešću o tome koliko i pešaci mogu biti
važni. Svi koji se bar malo razumeju u šah, znaju da se zbog gubitka pešaka,
najčešće gubi partija, a da svaki pion koji izgura do kraja, postaje kraljica.
U svemu tome, važnu ulogu treba da
odigraju novi posrednici, kojih će sigurno biti i koji neće samo sedeti za pregovaračkim
stolom kao medijatori i sudije, nego raditi na terenu, i sa jednima i drugima i
trećima. Otvarati im oči i nove perspektive, ubeđivati ih, davati argumente
koji se ne odbijaju lako. Koji će organizovati i tajne susrete, na kojima će najotvorenije
biti razmenjivane ideje i mišljenja, čak i o rešenjima o kojima pregovarači ne
smeju da razgovaraju ni sa najrođenijima.
Zašto tajni? Pa zato što bi zbog nekih od
tih ideja, koje se tako samo proveravaju ili testira druga strana, oba
pregovarača momentalno bila razapeta na stub srama, svaki na svom glavnom trgu,
a možda i u Briselu i na Ist riveru. Međutim, vremenom, neke od njih se
zajedničkim naporima, ponekad, mogu tako istesati, da se od njih može popločati
potpuno nov put, kojim bi obe strane mogle da krenu napred, ako ne ruku pod
ruku, ono bar ne smetajući jedni drugima.
Iz takvih, poverljivih razgovora, i o
sopstvenim slabostima, često izrasta poverenje, pa i lična prijateljstva, koja
se onda šire, svako u svojim krugovima. Tajni pregovarači, upoznavajući se
obostrano, umeju da izgrade takvo razumevanje da neretko postaju zaverenici
istorijskog sporazuma, nevezano za trenutna raspoloženja njihovih vlasti. I kad
se sve počne raspadati, oni drže konce i ostaju most između dve strane, jer
svaki kraj je ujedno i prilika za novi početak.