Natrag
Druga strana
H O Ć U - N E Ć U
Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o kolebanju američkog predsednika Obame na koji način da se obračuna sa islamističkom armijom u Iraku
Vlado Dragićević
Sve do nedavno, svet je bio iznenađen izjavom predsednika SAD, Baraka Huseina Obame, da njegova Administracija još uvek nije usvojila strategiju suprotstavljanja armiji Islamske države (ISIS), nakon sto je ova zauzela 40% teritorije Iraka i jednu trećinu Sirije.
Ipak, 10. Septembra, uoči trinaestogodišnjice terorističkog napada na Kule blizankinje u Nju Jorku, 11. Septembra 2001. godine, američki predsednik se obratio naciji definišući strategiju borbe protiv ove, kako je rekao, terorističke organizacije, nazvanu "ponizi i uništi".
Strategija je zasnovana na četiri elementa: sistematski vazdušni udari po položajima vojske ISIS, povećana podrška snagama koje se protiv ISIS bore na zemlji, usredsređivanje i jačanje sposobnosti snaga SAD-a u borbi protiv terorizma, a kako bi se sprečili napadi ISIS i pružanje humanitarne pomoći civilnom stanovništvu.
Kao specijalni predsednički izaslanik u globalnoj koaliciji za borbu protiv snaga ISIS, imenovan je penzionisani general Džon Alen. General Alen je od 2011-2013 godine, bio vrhovni komandant međunarodnih bezbednosnih snaga pri NATO-u u Avganistanu, a i zamenik glavnokomandujućeg u borbama protiv Al-Kaide, u iračkoj provinciji Anbar, 2007. godine.
Obraćajući se Kongresu SAD-a, predsednik SAD-a je organizaciju ISIS okarakterisao kao pretnju američkim građanima i američkim interesima u svetu, te zaključio da SAD imaju pravo da reaguju u samoodbrani. Po njemu, pregovori ili sankcije bilo koje vrste ne bi bili dovoljni da umanje ovu pretnju, pa bi vazdušni udari po ciljevima ISIS bili jedini način da se ova teroristička organizacija zaustavi u svom militantnom pohodu.
Predsednik SAD-a je takođe saopštio da će srž koalicije činiti devet zemalja, članica NATO: Velika Britanija, Francuska, Australija, Kanada, Nemačka, Turska, Italija, Poljska i Danska.
Međutim, lideri ovih zemalja su pružili samo načelnu saglasnost, budući uvereni da se od njih neće tražiti da protiv armije ISIS pošalju svoje kopnene trupe. Deset arapskih zemalja je podržalo ponuđenu strategiju, ali se ni jedna od njih nije javno izjasnila da je spremna za bilo kakvu vojnu akciju. Tačnije, samo su Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, u privatnim kuloarima, pristali da učestvuju u vazdušnim napadima. Turska, jedini član NATO od muslimanskih zemalja, uspela je da se odupre pritiscima da učestvuje u vazdušnim napadima, ili da omogući da se oni sprovedu iz baza sa njene teritorije. Iran, jedina zemlja koja se protiv snaga ISIS bori na severu Iraka, uopšte nije bila ni pozvana da se priključi ovoj koaliciji.
Strategija "Hoću-Neću" već od samog početka pokazuje da su SAD na vrlo opasnom putu ulaska u dugogodišnji rat na teritoriji Iraka i Sirije.
Vojni stručnjaci su mišljenja da vazdušni udari nisu dovoljni da se uništi protivnik. Uz sve obaveštajne podatke, identifikovanje ciljeva uz korišćenje bespilotnih letilica, kontrolu nad teritorijom nije moguće uspostaviti bez kopnenih snaga.
Oslanjanje na vojne snage "umerenih" sirijskih pobunjenika, može se pokazati mačem sa dve oštrice. Prvo, kako izdvojiti umerene pobunjenike od pravih ekstremista, i drugo, obučivši ih i naoružavši ih, kako ih sprečiti da promene stranu i pridruže se Al-Kaidi, ili armiji ISIS. Osim toga, vojne snage sirijskog predsednika Bašara el Asada, uz relativan uspeh, deluju po položajima pobunjenika, uključujući i položaje ISIS. Borci raznih frakcija u Siriji vrlo dobro znaju kako da se sakriju prilikom vazdušnih udara, budući da su godinama sticali iskustvo u okršajima sa Asadovim snagama.
To je opšte poznata stvar i zajednički imenitelj kako za borce opozicionih snaga, tako i za pripadnike ISIS. Uprkos želji da ne deluju kopnenim trupama, SAD nemaju drugu mogućnost, ukoliko žele da predvode međunarodnu koaliciju. Šta više, nemoguće je i sačiniti efikasan savez za borbu protiv ISIS, ukoliko u toj borbi ne učestvuju Sirija i Iran.
Predsednik SAD ipak nema jasnu strategiju kako se boriti protiv ISIS, pa ga teroristi i ne smatraju ozbiljnom pretnjom. Neko vreme, dok su se borili protiv režima u Damasku, ISIS su bili, za tu priliku, "prikladni" teroristi. Zato i politika deljenja terorista na dobre i loše, zvuči kao loša sala Bele Kuće.
Vojni establišment SAD-a pokazuje potpuno razilaženje sa svojim Predsednikom, predlažući da se kopnene trupe SAD direktno sa iračkom vojskom, uključe u borbene operacije protiv ISIS. General Martin Dempsej, je pred članovima vojnog Komiteta Senata SAD-a, izjavio da bi bio spreman da angažuje neke od pripadnika američke vojske u Iraku, kako bi, zajedno sa iračkim i kurdskim snagama, povratio određene teritorije pod kontrolom snaga ISIS-a. Njemu se pridružio i lider američke centralne vojne Komande, general Lojd Ostin, koji je pozvao na direktno uključenje američkih "savetnika" u vojne operacije.
Čvrsto protivljenje predsednika Obame korišćenju kopnenih trupa američke vojske, očigledno nema budućnost. Taktika "Hoću-Neću" ne daje rezultate, a to, izgleda, i on sam uviđa.
Verovatno bi se znakom promene u shvatanju važnosti problema mogli i smatrati tajni razgovori o koordinaciji vojnih dejstava protiv zajedničkog neprijatelja, između predstavnika vojske SAD i vojske režima u Damasku. Po ovlašćenju sirijskog Predsednika Asada, grupa sirijskih oficira je vodila razgovore sa svojim američkim kolegama u jednom od Emirata Golfa, o pripremi terena za prenošenje vojnih dejstava protiv snaga ISIS u Siriju. Gotovo je sigurno da je ovom dijalogu prisustvovao i Teheran, koji je, po prvi put, nakon četvorogodišnjeg rata u Siriji, za sto doveo predstavnike vlada Sirije i SAD.
Ukoliko se ovome može pouzdano verovati, onda se nameće pitanje zašto se to baš sada dešava. U poslednje vreme, sa stranica zapadne štampe mogu se pročitati vesti da su "umereni" opozicionari u Siriji demoralizovani i oslabljeni, a da se svakim danom povećava broj boraca koji prelazi na stranu ISIS-a. U svetlosti ovakvih izveštaja, nije u potpunosti jasno da li Obamini planovi odgovaraju pravoj situaciji na terenu.
Osim toga, tu je i Rusija koja je prvi saveznik sirijskog predsednika Asada. U globalu, Rusija je pozdravila američko shvatanje krize na terenu, u smislu bolje ikad nego nikad. Njen ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, je čak kritikovao SAD zbog politike duplih standarda, pozivajući Amerikance da, ako to čine na teritoriji Iraka, bombarduju snage ISIS i u Siriji, ali uz saradnju sa režimom u Damasku.
Da li ovo znači da Rusija može ponovo postati američki posrednik na Bliskom Istoku? Kriza u Ukrajini je obe zemlje dovela u konfrontaciju iz doba Hladnog rata. Možda je ovo prilika da se uvide zajednički strateški interesi u borbi protiv međunarodnog terorizma koji predstavlja ozbiljnu pretnju za građane obe zemlje.
Zakoni nužde su najgori, ali svaka unilateralna operacija može dovesti do katastrofalnih posledica. Pogotovo kada se, izgleda, još uvek, strategija ne zna, ili se pokušava ostaviti drugome u amanet. Ako je ona "Hoću-Neću", onda je za potpuno razumeti američkog predsednika koji, dobivši odobrenje Kongresa, odlazi na partiju golfa.