Feljton

Borisav Jović: Sloba i ja, ovako je bilo (5.)

JNA sprečila rumunski scenario

Posle duge i značajne političke karijere, Borisav Jović je u nekoliko memoarskih knjiga opisao najistaknutije ličnosti i događaje iz savremene istorije Srbije. U jednom od tih svedočanstava, čije delove ćemo objaviti u nekoliko sledećih brojeva Magazina Tabloid, analizirao je uzroke uspona i pada Slobodana Miloševića. Rukopis, koji je 2007. godine, ponudio redakciji dnevnih novina Pravda, delimično je izmenjen i dopunjen činjenicama i novim ocenama u odnosu na „Knjigu o Miloševiću", koju je Jović objavio 2001. godine. „Slobodana Miloševića neki smatraju bezgrešnim vođom nacije, a neki su želeli da ga osude kao zločinca. Slučaj je, njegovom smrću, prepušten istoriji", naveo je Jović, jedan od retkih Miloševićevih saradnika i oponenata, ali i svedoka vremena koje je Srbiju zavilo u crno.

Borisav Jović

Jedan od najznačajnijih propusta ili promašaja je Miloševićevo oklevanje i opiranje da se u Srbiji blagovremeno pređe na višestranački sistem, odnosno na višestranačke izbore. O tome smo više puta razgovarali i u „četiri oka" i zajedno sa drugim partijskim funkcionerima. Postojala su neka pitanja, među kojima je bilo i ovo, o kojima je Milošević prosto monopolisao odluku za sebe. Ne samo da nije voleo da se odluči na osnovu mišljenja većine, nego nije voleo ni da se na sastancima, koji i nisu bili javni, iznose bilo kakva mišljenja koja bi remetila jednopartijsku idilu. Članove foruma, a i nije bilo pravih foruma, nego neformalnih grupa odabranih funkcionera koje je sazivao da o ovome razgovaraju, unapred bi usmeravao šta bi „bilo pametno", uglavnom se dugo vremena vrteći nepotrebno i neodlučno oko nekog „višestranačja" u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda i sl.

Milošević je, u stvari, do krajnje moguće granice odlagao prelaz na višestranački sistem i zadržavao za sebe pravo da o eventualnoj promeni stava odluči lično, tj. da lično „dâ ideju" kako ćemo, šta ćemo i kada ćemo da uradimo. Voleo je, ili bolje reći, patio je od toga da ključne odluke donosi on lično. Nesreća je bila u tome što ih je donosio ili sa velikim zakašnjenjem ili nedovoljno izučeno. Tako je bilo i sa odlukom o prelasku na višestranački sistem, koja je doneta sa tolikim zakašnjenjem, posle svih drugih jugoslovenskih republika, da je Srbija postala pravi anahronizam, „bela vrana" u celoj Istočnoj Evropi, a za to nije bilo nikakvog pravog razloga. Navukli smo odijum „poslednjeg ostatka komunizma", što je jako odgovaralo zapadnim republikama koje su tražile svakojaku naklonost zapadnih zemalja za svoju politiku secesije.

Totalitarno višestranačje

Navodni razlog zbog kojeg je Milošević dugo bio protiv uvođenja višestranačkog sistema i višestranačkih izbora, prema objašnjenju koje je davao meni u „četiri oka", bio je strah od toga da će Albanci na Kosovu i Metohiji da stvore sopstvenu partiju, da će da osvoje većinu biračkog tela i da proglase nezavisnost. Nije prihvatao nikakve kontraargumente, kao na primer, da oni to ne mogu da urade jer im Ustav ne dozvoljava. Takva odluka bi bila nelegitimna, isto kao što su bile sve dosadašnje o proglašenju Kosova republike.

Prave razloge, međutim, treba tražiti u Miloševićevoj prirodi. Njegovom apsolutističkom mentalitetu nije odgovaralo ni da Šiptari u skupštinama otvore debatu o nekakvom svom zahtevu, koja bi mogla potrajati i ugroziti dotadašnje lagodno i jednostavno odlučivanje u Skupštini. Njega je bilo teško i zamisliti da sedne i da razgovara, ne samo sa Šiptarima, nego i sa srpskim opozicionim partijama, a pogotovo i ne daj bože da zapadne u opoziciju. Zato je odugovlačenje sa prelaskom na višestranački sistem i na višestranačke izbore stvarno bilo najviše uzrokovano političkim i mentalnim sklopom Miloševićeve ličnosti, kojoj nije u prirodi ni demokratija ni sporazumevanje, čak ni tolerancija prema neistomišljenicima uopšte, ne samo iz drugih nego i iz sopstvene partije. Objektivno stanje stvari upravo je išlo na ruku političkom rukovodstvu Srbije da pre svih jugoslovenskih republika pređe na višestranački sistem i da organizuje višepartijske izbore. Njegov ugled u narodu i kod birača bio je u to vreme nesrazmerno veći od ugleda rukovodstava svih ostalih republika, zahvaljujući i njegovoj snažnoj orijentaciji ka promeni ekonomskog sistema u pravcu tržišne privrede, ali posebno zahvaljujući uspešnoj promeni Ustava Srbije iz 1989. godine, kojom je Srbiji vraćena državnost na celoj njenoj teritoriji. Na blagovremenim višestranačkim izborima srpsko rukovodstvo nije moglo da izgubi, a mnogo bi dobilo na međunarodnom ugledu. Tu mogućnost je Milošević ispustio i dozvolio da se Srbija sroza u političkom pogledu na najzaostaliju istočnoevropsku državu, što je u daljem toku događaja imalo ne male negativne posledice na sudbinu zemlje. Umesto da pridobijemo prijatelje za demokratske promene, dobili smo kritičare, oponente i neprijatelje, dobili smo žig političkog konzervatizma, anahron celokupnom političkom procesu toga vremena u Evropi.

Kasniji prelaz na višestranački sistem, kada su se anateme ujedinile, kada je sve krenulo nizbrdo, nije mnogo pomogao. A i način na koji je sve to rađeno, kako su kreirani izborni uslovi i kako su poništavani po Miloševića nepovoljni izborni rezultati, poznato je. Sve to u celini govori da je Miloševiću demokratija predstavljala teret koji je teško podnosio, izuzev u periodu kada je imao apsolutnu većinu u biračkom telu. Nespremnost da se demokratski sistem prihvati, ne samo na rečima nego i na delu, da se ne samo dobija nego i da se gubi vlast, odvela je Miloševića u pokušaje političke manipulacije i izigravanje ove fundamentalne institucije, što je ozbiljno narušilo njegov politički ugled u zemlji i u svetu.

Milošević izbegao sudbinu

Deveti mart 1991. mogao je lako da bude sudnji dan Slobodana Miloševića. Bila mu je namenjena sudbina Nikolae Čaušeskua. Prava ocena i značenje događaja koji se tada zbio u Beogradu verovatno će tek biti data od istorije. Tadašnja vlast ga je ocenila kao neuspeli pokušaj nasilnog, nedemokratskog obaranja vlasti, a tadašnja opozicija kao veliki datum narodne pobune protiv nedemokratske vlasti i zloupotrebe medija sa njene strane.

Za razumevanje svega što se dogodilo, mora se imati u vidu opšta atmosfera u društvu toga vremena, koja je bila uzrokovana spoljnim i unutrašnjim okolnostima.

U istočnoevropskim zemljama već su svuda bile izvršene krupne političke promene. Sa scene su otišle vlasti socijalističke orijentacije, svuda bez velike drame, izuzev u Rumuniji, gde je režim zbačen nasilno, uz dramatično pogubljenje šefa države Nikolae Čaušeskua i njegove supruge Helene. Prvi višestranački izbori u Srbiji nisu doveli do promene vlasti, zahvaljujući u dužem periodu vođenoj politici postupnih ekonomskih reformi i otvaranja prema svetu, a naročito zahvaljujući nacionalnoj politici koja je dovela do ujedinjenja Srbije i do njene ravnopravnosti sa drugim jugoslovenskim republikama. Opozicija, ne samo da nije pobedila na višestranačkim izborima 1990. nego je delimično i odbila da na njima učestvuje, verovatno procenjujući da odnos političkih snaga na izborima nije u njenu korist i da joj ulične metode borbe za vlast daju veće šanse, naročito ako se ima u vidu oprobani rumunski recept. Ne treba gubiti iz vida očigledni oslonac dela opozicije na velike sile Zapada, koje su svim snagama podržavale političke promene u Srbiji, a koje se na njihovo razočarenje nisu dogodile već na izborima 1990. godine.

Recept opozicije bio je pojednostavljen i javno je deklarisan kao namera da se „oslobodi" državna televizija, kako su je oni nazivali - „TV Bastilja". Dakle, da se zauzme i preuzme Radio-televizija Srbije. Iza toga, što nije proklamovano, ali se podrazumevalo, po rumunskom receptu, sledilo bi pozivanje građana sa televizije i radija da se pridruže u zahtevima za promene, do nasilnog obaranja vlasti i preuzimanja svih njenih institucija.

Šta bi se dogodilo sa Slobodanom Miloševićem da je to uspelo, lako je pretpostaviti.

Koliko je na strani onih koji su organizovali zauzimanje i preuzimanje televizije, ili od njihovih mentora, bilo sve dovoljno izučeno i proračunato, nije mi poznato, ali ovde vredi zabeležiti kakve su bile realne unutrašnje-političke pretpostavke da operacija uspe ili propadne.

Ugled vladajuće Socijalističke partije i njene vlasti u Srbiji bio je na visini. Na izborima održanim samo nekoliko meseci ranije ona je osvojila apsolutnu većinu u parlamentu, a njen kandidat za predsednika Republike, Slobodan Milošević, pobedio je u prvom izbornom krugu. Bez obzira na sve kritike opozicije, izbori su odrazili realni odnos snaga i raspoloženja u biračkom telu Republike. Institucije vlasti, pre svega policija i sudstvo, nisu bile ni malo ugrožene u svojoj orijentaciji da brane ustavnost i zakonitost, a to znači i da brane legalno izabranu vlast od nasrtaja bilo koje vrste. Isto se može reći i za Jugoslovensku narodnu armiju, koja je, doduše, bila pod komandom saveznih organa, ali koja je takođe bila privržena odbrani ustavnog poretka zemlje i spremna da izvrši svaku komandu koja bi u tom pogledu bila izdata. Nisu, dakle, postojale unutrašnje pretpostavke ranjivosti režima koje bi davale neke ozbiljnije šanse opoziciji da pobunom dođe do vlasti. Sa tog stanovišta, odabiranje nekog recepta sličnog onom koji se odigrao u Rumuniji bilo je nerealano.

Značajan dodatni momenat unutrašnje političke situacije bilo je stanje u Jugoslaviji, koja je bila pred raspadom i građanskim ratom. Srpska vlast činila je sve da se nađe rešenje za opstanak Jugoslavije, u interesu, pre svega, srpskog naroda koji živi širom Jugoslavije, nastojeći da se ojačaju i upotrebe savezni organi i institucije u funkciji takve politike. Opozicija, kojoj je osnovni cilj bio preuzimanje vlasti, trudila se da na svaki način omalovaži takvu politiku zvanične srpske vlasti, napadajući i organe federacije, uključujući i Jugoslovensku narodnu armiju, koja je jedina još uvek imala neke šanse da spase zemlju od raspada i građanskog rata. Politika opozicije u odnosu na sudbinu Jugoslavije bila je krajnje konfuzna, ali je bila jasno opredeljena protiv svega što je radila srpska vlast, makar da je to bilo i u najdubljem interesu srpskog naroda. Očigledno joj je bilo stalo do neuspeha vlasti, bez obzira na sudbinu naroda.

Iako je opozicija najavila demonstracije, vlast se za taj čin nije ni dovoljno ni adekvatno pripremila. Potcenila je i namere i snagu okupljene mase.

Prva greška jeste verovanje da će opozicija poštovati odluku vlasti da se mitinzi mogu održavati samo na Ušću (Save u Dunav), a nikako u gradskom jezgru. To opozicija nije poštovala, okupila se na Trgu Republike, u strogom centru Beograda.

Drugu grešku vlast je načinila što je potcenila koliko će biti demonstranata. Bilo ih je višestruko više u odnosu na procene vlasti. Samim tim je vlast obezbedila znatno manje snage reda od onih koje su realno bile neophodne. Glavnina policijskih snaga bila je na Kosovu i Metohiji.

Treća greška koju je vlast počinila bio je pokušaj da se sakupljeni demonstranti nasilno rasture i razjure sa mesta okupljanja. To je izazvalo još veće njihovo neraspoloženje i otpor.

Strah od puča

Jedina prava stvar koju je vlast uradila je zaštita Radio-televizije od prodora demonstranata, na šta je trebalo jedino da se skoncentrišu snage reda, a, naravno, i na zaštitu i odbranu drugih državnih institucija, kao što su Vlada i Skupština. Međutim, malene policijske snage su bile nedovoljne da to ostvare. Glavnina se skoncentrisala da odbrani Televiziju, a svi ostali rubovi su popustili.

Možda bi se sve i drugačije završilo da je policija primenila taktiku iscrpljivanja, da je branila Televiziju, ali da se nije eksponirala u sukobima sa demonstrantima na drugim rubovima okupljenog naroda. No, to su pretpostavke. Kako bilo da bilo, demonstranti su krenuli pravcem koji nije bio dovoljno zaštićen snagama reda, ka Skupštini i Vladi, demolirajući usput sve izloge i radnje. Trg Terazije i ulica Maršala Tita bili su bukvalno prekriveni staklom, a demonstranti su provalili u Narodnu skupštinu Srbije i u Vladu Srbije, a zapretili su ulaskom u Generalštab JNA. Bilo je očigledno da su se oteli iz obruča policije i da su spremni na sve. Njihovi vođe podsticali su ih na juriše pre svega na „TV Bastilju", kako su „iz milošte" zvali državnu televiziju, ali, naravno, i na sve drugo što predstavlja vlast.

U opštem metežu koji je nastao, nastradao je jedan policajac i jedan demonstrant.

Bio sam na vikendu u svojoj kući za odmor u Nikšiću blizu Kragujevca. Kao predsednik Predsedništva SFRJ stalno sam obaveštavan o toku događaja. Više puta su mi se javljali telefonom Slobodan Milošević, predsednik Republike Srbije, i Veljko Kadijević, savezni sekretar za narodnu odbranu. Milošević je, očigledno, bio mnogo više u toku. Verovatno je izbliza pratio sve što se događa, moguće da je i neposredno bio konsultovan šta da se preduzima. To se moglo zaključiti po tome što mi je, kad god me je nazvao, govorio o novim momentima, koji se aktuelno dešavaju na terenu, a svaki put je situaciju opisivao dramatičnom, i to uvek sve više i više. Već sa prvim javljanjem nagoveštavao je da će verovatno biti potrebna pomoć vojske. Očigledno je bio svestan da su raspoložive policijske snage nedovoljne. Ja sam to nagoveštavao Kadijeviću, kako bi vojska bila spremna, ako bude neophodno. Kadijević je delovao dosta rezervisano, naglašavajući da je to posao policije i da u slučaju da se tako nešto od njega zahteva, treba da se pribavi odluka Predsedništva SFRJ.

Stanje i odnosi u Predsedništvu SFRJ nisu davali neke sigurne izglede da bi takva odluka mogla biti doneta. Članovi Predsedništva iz drugih republika, izuzev iz Srbije i Crne Gore, nisu bili naklonjeni da zaštićuju vlast u Srbiji. Radije bi je rušili, ako ikako mogu. Ipak, počeo sam prvi krug konsultacija sa članovima Predsedništva SFRJ. Zvao sam jednog po jednog telefonom da ih izvestim o situaciji i da nagovestim da ćemo, možda morati da se izjašnjavamo o upotrebi JNA da bi se suzbila pobuna u Srbiji. Radi se o zaštiti legalno izabrane vlasti, što po Ustavu SFRJ spada u nadležnost JNA, ali je za to potrebna procena i odluka Predsedništva SFRJ.

Takva mogućnost delovala je na članove Predsedništva kao šok. Manje-više svi su izražavali želju da se to izbegne, ako je ikako moguće. Čak i članovi Predsedništva koji bi na svaki način da zaštite vlast u Srbiji, bili su zbunjeni pred činjenicom da moramo da upotrebljavamo vojsku protiv pobune u Srbiji, sada kada nam je ona potrebna da se suzbije separatizam i nasilno otcepljenje zapadnih republika. Izbegavao sam da kontaktiram Drnovšeka i Mesića sve do konačne odluke, da ne bi uticali na Bogićevića, Tupurkovskog i Sapundžiju, koji su kolebljivi i koji bi mogli lako da odbiju upotrebu vojske, samim tim što su sva trojica izražavali veliku rezervu za eventualni takav potez Predsedništva. Smatrali su da to ne bi bilo dobro.

Milošević se javio po ko zna koji put i direktno me pitao da li hoću ili neću da pomognem, jer je situacija van kontrole. Rekao sam mu da sam Kadijeviću i članovima Predsedništva već najavio mogućnost upotrebe vojske i da ću, bez obzira na negodovanje, zatražiti da se donese odluka o upotrebi vojske u cilju suzbijanja pobune i vandalizma koji je uzeo zaista velike razmere. Demonstranti su provalili u Skupštinu i Vladu Srbije, a preti opasnost zauzimanja i Televizije. Obećao sam mu da ću odmah ponoviti krug konsultacija u cilju da se donese odluka.

Prvo sam pozvao Kadijevića i rekao mu da ću zatražiti telefonsku saglasnost članova Predsedništva da se donese odluka o intervenciji JNA u Beogradu, da se suzbije nasilje i pomogne u zavođenju reda. Vojska treba da spreči zauzimanje državnih institucija od strane demonstranata, postavljajući svoje snage ispred tih objekata, a demonstracijom vojne moći treba da upozori demonstrante da se ne igraju sa državom. Nismo govorili o primeni sile niti o upotrebi oružja, odnosno vatre, u suzbijanju pobune. Međutim, vojsci to nije bilo izričito zabranjeno. Sve je zavisilo od toka događaja i od situacije na terenu.

Kadijević mi je rekao da mu je u tom slučaju potrebna ne samo odluka Predsedništva, nego i pismeni zahtev Republike Srbije. Nisam se sporio s njim. Pismeni zahtev može tražiti Predsedništvo, ako smatra da je to neophodno, a vojska mora da postupi po odluci Predsedništva. Pitao sam Miloševića da li je saglasan da pošalje pismeni zahtev Predsedništvu za upotrebu vojske, da bih mogao s tim da operišem u razgovorima s članovima Predsedništva. Milošević je pristao.

Tek što sam završio razgovor sa Miloševićem, javio mi se nanovo Kadijević. Sada on smatra da je neophodno nešto hitno preduzeti, jer demonstranti prete da provale u Generalštab JNA, koji se nalazi upravo preko puta Vlade Srbije, u koju su već ušli.

Vojska odbranila Miloševića

Razgovor sa članovima Predsedništva bio je lakši nego što je izgledalo na osnovu prvih kontakata. Tome je mnogo doprinela i činjenica da je i vojska ugrožena, odnosno da je i Generalštab bio na udaru demonstranata, ali i informacija da Srbija zvanično i pismeno traži zaštitu njenih državnih institucija i legalno izabrane vlasti. Tupurkovski, Bogićević i Sapundžiju su izrazili izvestan otpor, svaki na svoj način, ali su pristali na moje upozorenje da Predsedništvo ne može da beži od svoje ustavne odgovornosti da štiti ustavni poredak, ako je to neophodno, i upotrebom JNA. Nije im se dopadalo što vojskom branimo srpsko rukovodstvo, a još manje pomisao da bismo na sličan način mogli da je upotrebimo za rušenje onih koji nam nisu po volji, separatističkih rukovodstava. Uveravao sam ih da je za nas svaka legalno izabrana vlast ista i da vojska neće jedne braniti a druge rušiti. Teško je znati ko je kome šta u tom momentu verovao, ali pristali su. Glasovi Nenada Bućina i Jugoslava Kostića nisu bili sporni od samog početka. Nije uspeo pokušaj da dobijem vezu sa Drnovšekom i Mesićem, ali to nije ni bilo neophodno, jer je šest glasova bilo dovoljno za odluku, koju sam odmah saopštio Kadijeviću i Miloševiću.

Tenkovske i motorizovane jedinice JNA pojavile su se na ulicama Beograda i zaposele položaje ispred svih važnijih državnih institucija. Njihova pojava delovala je kako se i očekivalo. Bez upotrebe sile demonstracije su ubrzo prestale, narod se razbežao. Na ulicama je ostao haos od neverovatnog vandalizma koji se ne pamti u Beogradu. Propale su demonstracije koje su bile uperene na osvajanje televizijske stanice, a preko nje i vlasti, ali je ostala pouka za svakoga ko je u stanju da iz ovog događaja izvuče zaključke za buduća ponašanja.

Sutradan, desetog marta 1991. održali smo sednicu Predsedništva SFRJ, na kojoj smo potvrdili odluku usvojenu u telefonskoj komunikaciji. Bio je prisutan i Slobodan Milošević, koji je doneo pismeni zahtev Republike Srbije za vojnom intervencijom u Beogradu. Pošto je bura bila prošla i sve se dobro završilo bez upotrebe vatre od strane JNA, nije ni bilo rasprave. Jednostavno je potvrđena odluka zapisnički, uz malo gunđanje Mesića i Drnovšeka van sednice da vojska ne treba da nam služi da bismo spašavali Miloševićevu vlast.

(U sledećem broju: Uloga Slobodana Miloševića u raspadu SFRJ)