Građanski rat u Srbiji u literarnim slikama (6)

Dobrica zatvara četničko pitanje

Dobrica Ćosić završava roman četničkim ropcem, a u knjizi „Čovek u svom vremenu", koju je Slavoljub Đukić napisao na osnovu razgovora sa piscem, kaže da takav pokret nije ni zaslužio bolju sudbinu nego što ju je imao, da bude politički i fizički uništen. U drugom tekstu sam naveo kako se je mladi komsomolac, skojevac Dobrica, oduševljavao smrtnom presudom đeneralu Draži Mihailoviću na montiranom procesu u Topčideru 1946. godine, kojem je prisustvovao u svojstvu predsednika omladine i glavnog urednika Mladog borca.

Ivan Ivanović

Da vidimo kakve su vizije komandanta. "Draža je izrazio želje srpskog naroda: slobodu, zahtev i uverenje da će Skadar, Solun i Temišvar biti srpski." "Istorijska pravda zahteva našu nemilosrdnu odmazdu nad Hrvatima i komunistima." "Vojsku moramo da reformišemo i da ne popustimo pred političarima da se Hrvati uvuku na bilo kakve komandne pozicije.

Najveći položaj koji moraju da imaju to je - komandant bataljona. Ali dobro ih proveriti. To mogu biti samo sirotinjska deca koju ćemo mi školovati. Uniformu moramo da promenimo. Naš budući vojnik imaće cokule i grubo sukneno odelo. Isto i oficir i general. Samo epolete i širit će ih razlikovati, tako da nikom ne padne na pamet da izađe na korzo. Korzo je, gospodo, svemu kriv. On je razorio borbeni i spartanski duh srpske vojske. Uniforma je i generala izvlačila na korzo. U budućoj državi, a to će biti naša Jugoslavija, jer mi Srbi ne volimo s konja na magarca, biće organizovani veliki javni radovi da se zaposli sirotinja. Ja ću da se založim da se zavede obavezni petnaestodnevni kuluk za sve građane bez obzira na funkciju i profesiju. Mi moramo da gajimo tradicije i unosimo ih u vaspitanje mlađih generacija."

Mladen beleži i radikalni stav pisca Dragiše Vasića o komunistima. "Mi smo u revoluciji. Ona uvek pretpostavlja gruba i svirepa sredstva borbe. Ona mora njima da se služi. Prema tome, glupa je i izmišljena svaka sentimentalnost. U ovoj revoluciji, uz sve moguće žrtve, mora da se ide do kraja. Mi, sada, ili ćemo radikalno, do kraja poraziti revoluciju ili ćemo biti uništeni u građanskom ratu." Kad ovo razgrnemo, videćemo komunističku ideologiju, samo u obrnutoj ekspoziciji.

Ipak, Mladen Rakić beleži ponešto što mu se nije svidelo. Pre svega, ta baraka Vrhovne komande, koju kad se ne vode borbe zovu Kvin Elizabet, a kad su trupe u okršaju Nju Džersi, u kojoj spavaju "političari, budući ministri i komandanti korpusa, budući generali", dnevničaru deluje lascivno. Tu su slike obnaženih glumica sa vulgarnim natpisima. "Moram da priznam: prilično sam zapanjen ovakvom dekoracijom odaje u kojoj spavaju i žive ljudi koji rukovode četničkim pokretom u Jugoslaviji, ljudi stari, porodični, poznati i cenjeni od čitavog naroda, ljudi u čijim je rukama sudbina Jugoslavije i koji će sutra s pravom krmaniti našim državnim brodom."

Mladen Rakić je pomalo i zbunjen ličnošću vrhovnog komandanta: s jedne strane mu se divi i diže ga na nivo božanstva, s druge strane zbunjen je nekim njegovim postupcima. Kako je samo taj vožd "sa pikantnim pojedinostima evocirao svoje uspomene na pariske i bečke lokale"! Dnevničaru je neshvatljivo da "komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini sa takvim uživanjem govori o ženama sa kojima se provodio kao generalštabni oficir i vojni ataše u našim diplomatskim predstavništvima". Stoga Mladen ne bi voleo da "u ovu sobu uđe nijedan seljak, nijedan običan četnik, o ovome ne bi smelo nikako da saznaju naše pristalice u Beogradu".

I dok srpski narod strada, njegovi predvodnici skijaju! "Ovde se svi skijaju: komandant zato što voli skijanje, a svi ostali zato što to voli komandant ili zato što to vole komandanti."

Ni u pogledu intelektualnih sposobnosti Mladen nije impresioniran voždom. "Čudan je to čovek. Neshvatljivo odan sitnicama a neuporan u bitnim stvarima." (Draža po ceo dan rasklapa i sklapa revolver!) Mladenu general više liči na profesora nego na vojnika. "Sitan, naboran, sa naočarima i žmirkavim očima, on sugerira penzionisanog profesora botanike, a nikako figuru armijskog generala i ministra rata Jugoslavije."

Mladen zapaža da je Draža sav u konkretnim detaljima i da ne ume da misli uopšteno i apstraktno. (Što znači da nije intelektualac!) Smeje se na najbanalnije viceve i uvek priča anegdotu o generalu koji je sa raskopčanim šlicom ušao u kafanu Ruski car. Izbegava da učestvuje u važnim odlukama, naročito kad se donose smrtne kazne. (Ćosićev saborac, Antonije Isaković, isto govori o Titu u romanu "Gospodar i sluge"!)

Ipak, Mladen Rakić se teši mišlju da je to samo pojavna strana komandanta. Rezignirano zaključuje: "Najveći ljudi imaju i najveće mane!"

Gotovo je logično da je taj i takav predsednik Demokratske omladine i šef propagande Moravskog korpusa morao da bude ubijen od svojih. (Koliko je samo komunista ubijeno od svojih, i zreli Ćosić je o tome pisao!)

Na pitanje Mladenovog druga Mileta Savkovića ko je ubio Mladena, jeromonah Gavrilo, koji mu drži opelo, odgovara: "Ideja. Otadžbina. Bog"! (U Boga je verovao iz filozofskih razloga.)

Ništa manje nije tragična ni sudbina narodnog vođe, prerovskog bogataša, vojvode Planinskog, Uroša Babovića. Već posle proslave kraljevog rođendana i osvećenja zastave Moravskog korpusa, Uroš Babović je smenjen sa dužnosti komandanta korpusa, na to mesto je došao Kosta Cvetić. Uroš nije bio streljan samo zato što se Bata Pavlović svim sredstvima tome suprotstavio i ubedio Dražu Mihailovića da se vojvodi Planinskom dozvoli da živi u svom vinogradu, čuvan od desetine trnavskih četnika, dva puškomitraljeza i Vite, njegovog starog pratioca. Pošto je aluzija na vojvodu Kostu Pećanca očigledna, ne mogu a da ne ukažem na Ćosićev falsifikat.

Uroš Babović, alijas vojvoda Planinski, može biti samo Pećančev vojvoda. Kada je već ostareli četnički vojvoda iz vremena četovanja po Južnoj Srbiji (Makedoniji) i Topličkog ustanka, Kosta Milovanović Pećanac, kao predsednik četničke organizacije, počeo da organizuje pokret otpora okupatoru (već krajem aprila 1941. godine), najpre u Toplici a potom u celoj Srbiji, prišli su mu i neki oficiri poražene Jugoslovenske vojske. Vojvoda Pećanac ih je, po starom četničkom običaju, proizveo u vojvode. Uroš Babović, ma koliko proizvod Ćosićeve fikcije, može biti samo Pećančev vojvoda. Asocijacije opet idu (kao i u "Daleko je sunce") na majora Miodraga Paloševića.

Jedan drugi pisac ovako opisuje majora Miodraga Paloševića: "Čovek srednjih godina, prosede kose i brade. Teatralan, voli da se hvali. Bio je četnik kod vojvode Tankosića, još kao dete. Pokazuje znak mrtvačke glave na reverima, koji je nosio i pre rata, kao komandant četničkog bataljona. (...) U četničkim odredima Jugoslovenske vojske bio je najviši četnički oficir. Školovao se u Londonu, Parizu i Beogradu. (...) Malo-malo pa citira neki stih iz narodne poezije. Kad je prilika, izdeklemuje i celu pesmu."

Drugi visoki oficir, koji je prišao Kosti Pećancu i dobio čin vojvode, bio je žandarmerijski major Dragutin Keserović, do rata sa službom u Kruševcu.

Kad je u avgustu Kosta Pećanac počeo da pregovara sa Nemcima o legalizovanju četničkih jedinica i kolaboraciji sa okupatorom, majori su odbili poslušnost svom četničkom vojvodi, na šta im je ovaj oduzeo titule. Oba majora su prišli pukovniku Draži Mihailoviću i postali komandanti korpusa, Palošević Šumadijskog a Keserović Rasinskog, ali isključivo u oficirskom činu, jer kod Draže nije bilo četničkih oznaka. Kad je Pećančev pokret propao, većina njegovih četnika stupilo je u redove Jugoslovenske vojske, ali ne na komandnim položajima. Tako je čuveni Pećančev četovođa iz Topličkog ustanka, Nika Kuštrimović iz Toplice, poginuo u novom ustanku boreći se kao običan borac Topličkog korpusa. (Ćosić veoma drži do Toplice, jer se u njoj borio u partizanskoj vojsci - u stvari uređivao list Mladi borac. Dušan Katić iz "Deoba" - koga je Tito unapredio u čin pukovnika - prelazi sa odredom na teren Toplice gde oslobađa Prokuplje.)

Tek krajem 1942. godine najstariji četnički vojvoda Ilija Trifunović Birčanin je proglasio 23 oficira Jugoslovenske vojske vojvodama (Draža je odbio titulu!), što je trebalo da potvrdi Jugoslovenska vlada u Londonu. Od toga nije bilo ništa, četničke titule nisu zaživele, oficiri su zadržali svoje činove. Među Birčaninovim vojvodama bili su i potpukovnici Palošević i Keserović. Obojica su završili rat (i život) u činu pukovnika.

Kad Dobrica Ćosić "dodeljuje" Moravski korpus Pećančevom vojvodi Planinskom, on to čini krajnje tendenciozno. Pošto se oficir Kosta Cvetić bori rame uz rame sa studentom Dušanom Katićem u opsadi Palanke, pisac Pećančevog vojvodu, koji sarađuje sa Nemcima čak i u pogromu u Trnavi, promoviše u prvog četnika, ne bi li na taj način čitav četnički pokret proglasio kolaboracionističkim. Ćosić 1961. godine ignoriše činjenicu da su upravo Dražini četnici potisnuli Pećanca iz Toplice, a kad se ostareli vojvoda posle pada Italije pojavio u Lukovskoj Banji, pokušali atentat na njega (potpukovnik Milutin Radojević).

Dražini četnici su i likvidirali Pećanca 1944. godine u reonu Sokobanje, optuživši ga za saradnju sa Nemcima. (O ovome je Ćosić, svakako, slušao u Mitrovičkoj kaznioni od doktora prava Vojina Andrića, koji je njemu i Udbi ispričao verziju da je zarobljenog vojvodu, po naređenju komandanta Deligradskog korpusa Brane Petrovića, zaklao četnički koljaš sa nadimkom Kasapče, što će postati zvanična verzija komunističke istoriografije. Postavlja se pitanje da li možemo da uzmemo kao verodostojan Udbin zapisnik?)

U kolibi, Uroša Babovića pokušava da ohrabri njegov prijatelj Adam Katić, otac partizanskog komandanta Dušana Katića, koji se nije mešao u bratoubilački rat. "Dolazi vlast naših sinova. Čega više da se bojim. Šta je mene briga što je ta vlast kao u Rusiji. To je vlast naše dece. Od pamtiveka deca su slušala očeve. Od sada ćemo morati mi njih da slušamo. (...) A ja verujem da neće svoju pravdu da isteruju do kraja i svaku ranu da naplaćuju." (Urošev sin Miloš, Dušanov partizan, ubijen je od strane četnika.)

Na kraju je Uroš Babović doživeo sudbinu Koste Pećanca; zaklan je u vinogradu. Njegovo klanje mogli bismo da povežemo sa ubistvom jednog drugog četnika, koji je pred smrt rekao: "Moja je poslednja želja, neću kuršum. Tražim nož." Takvu smrt je Ćosić, navodno po priči Vojina Andrića u Mitrovičkoj kaznioni, pripisao vojvodi Pećancu; i ovaj je tražio četničku kamu. Jedna žena je u Trnavi, u jarku pored puta, ugledala strašnu odsečenu glavu vojvode Planinskog. Skupile su se i druge žene, nabile bradatu glavu Uroša Babovića na vilu i odnele je do Morave. Ćosić to ovako opisuje: "Onda su se sve žene nadnele nad reku, očiju punih prolaženja ali i nečeg što ne liči na to. One što su donele kame pobacaše ih za glavom, i Morava bi poslednja žrtva koja niti jeknu, niti zakrvavi. I vile se pobodoše u obalu i tako ostadoše".

I komandant Prerova Ljubiša Dačić, batinaš i koljaš, može biti samo Pećančev, dakle, legalizovani četnik.

Ostaje Kosta Cvetić, vojno krilo Dražinog pokreta. Najtvrdokornije i najortodoksnije. Da bi se Ćosić narugao do kraja oficirima, koji gube rat pred studentima, izmišlja odlikovanja koja Vrhovna komanda dodeljuje oficirima Moravskog korpusa, čiju komandu preuzima Kosta Cvetić. Tako Cvetić postaje - general! Unapređeni su čak i neki mrtvaci! Mile Savković od toga pravi bufoneriju. "Ko se nadao da je Draža Mihajlović ovoliko duhovit tip." Kad Mile preda depešu Kosti o unapređenju, obraća mu se rečima: "Gospodine generale, ja sam najsrećniji vojnik Moravskog korpusa, ja sam drugi, odmah posle Bobana (radiotelegrafiste), drugi sam saznao da nas otadžbina nije zaboravila. Nas, njenu decu, njene spasioce i heroje. Vrhovna komanda je izvršila nalog otadžbine. Nagrađeni smo. (...) Svi smo odlikovani za osvedočenu hrabrost." Novi general Cvetić shvata da se Mile šegači i naređuje crnotrojkašima da ga vežu i kazne.

General Cvetić kreće u svoju koka-kola propagandu. Ali u svakom selu na tarabama je ispisano Smrt četnicima izdajnicima. General gubi živce, zavodi teror. "Kažite mi ljudski, slobodno, zašto sam ja izdajnik. Šta sam ja to izdao. Šta, ljudi?" Pred okupljenim seljacima, general meditira: "U prošlom ratu meni je lično vojvoda Mišić pred postrojenim pukom predao Karađorđevu zvezdu, ko je od vas prešao Albaniju. Kako mogu boljševici da budu Srbi a ja izdajnik, a ni četrdest prve, znate, nisam hteo, kad su svi, ja se nisam predao Nemcima. " (Aluzija na pukovnika Dražu Mihailovića.) On poziva mladiće na mobilizaciju. "Ljudi, zemlja će nam istruleti u krvi. Nemci su nam razbili državu i uzeli slobodu. Komunisti će da nam otmu sve."

General proglašava Engleze za srpske neprijatelje. "Zašto saveznici ne ruše Zagreb, ustašku prestonicu, Hitlerovog i Musolinijevog saveznika. (...) Za četiri godine saveznici su na Zagreb bacili svega šest bombi." "Opet će Hrvati da se izvuku. Kao 1918. sa jugoslovenskim odborom. Sada sa Titom. (...) Supilo i Trumbić, sad Tito - Šubašić - Ribar, a Slobodan Jovanović senilni intrigant, Purić hohštapler, jedan infatilni kralj, jedan oženjeni maloumnik..." Obraća se političaru Bati Pavloviću. "Jesi li sad ubeđen da sam bio u pravu što sam onoj engleskoj bitangi, majoru Džordžu, opalio šamar. On meni da naređuje da bacam u vazduh srpske mostove i rušim srpske pruge." Kaje se što je gradio aerodrom za evakuaciju anglo-američke misije. "Njima su komunisti, Bato, oslobodilačka vojska. Za njih je Tito maršal. Kurve, pokvarenjaci." Krivi sebe što je pustio Sartorisa da odleti. "Trebalo je da ih povežem i vodim po selima kao mečke. Da zapamte ljudi kako izgledaju izdajnici i upropastitelji naši. A večeras bih ih streljao. Eno, onde, uz onaj zid njih bih poređao."

Kad je ishod rata postao izvestan, u Moravskom korpusu nastaje dilema šta dalje. (U stvari, Ćosić je preslikao dilemu Vrhovnog štaba u Bosni.) Političko krilo korpusa, koje predvodi Bata Pavlović, predlaže hitno povlačenje na zapad. "Na zapad. Usiljenim maršom na zapad." Kad bi sačuvali vojsku, možda bi naterali Ruse na koaliciju Draže sa Titom. "Jedna antikomunistička armija u Evropi naterala bi Čerčila i Ruzvelta da dođu sebi." Bata se obraća vojnicima: "Braćo, mi smo ovde bitku izgubili. Ne možemo i protiv komunista i protiv Rusa. Krećemo na zapad, krećemo ka Italiji. Komunisti streljaju svakog ko je poneo kokardu."

General Cvetić odbija predlog političara Bate Pavlovića. On se zalaže za konačan obračun sa komunistima. "Pravo na štab Dušana Katića. Na komunistički štab za Srbiju. Spaliću Toplicu." General se zalaže za lazarovsku žrtvu. Treba svi da izginu kao Lazar na Kosovu. "Pitam ja tebe, gospodine doktore, po čemu će nas da pamte buduća pokoljenja. Kaži mi šta ćemo da ostavimo potomstvu. Lulu i kamu Draže Mihajlovića. Praznu flašu Koste Cvetića. Šta. Kaži."

Novopečeni general pogrešno procenjuje političku situaciju u Srbiji. "Tolbuhin neće na jug, i ja se kladim: Rusima je cilj Beograd. (...) Istorija se sprda sa svetom kad Dimitrov, jedan terorista, jedan kominternin agent, jedan tip koga je čak i Bugarska izjurila iz svojih granica, taj tip sada postaje predsednik vlade i spasava Bugarsku. Tito čestitao Dimitrovu oslobođenje. Hrvati i muslimani pale srpske domove i valjaju se po našim posteljama, opet se Bugari izvukoše, i Hrvati se izvukoše što su poklali milion Srba..." I general donosi odluku. "Ja u ponoć šaljem depešu našoj Vrhovnoj komandi. Odlučio sam. Neka Moravski korpus briše iz svog spiska. On će pasti za slavu. Slava je za vojnika važnija od pobede."

Neki mlađi oficiri su za borbu protiv Nemaca, predvodi ih Mile Savković. Sa njim je i Mladen Rakić. "Da imamo oficirsku čast mi bismo poskidali epolete da ne sramotimo srpsku vojsku." (Aluzija na majora Voju Lukačevića koji se odvojio od Draže i samoinicijativno napao Nemce. Kad su ga zarobili, partizani su ga osudili i streljali, zajedno sa Keserovićem!)

U četničkim redovima nastaje potpuno rasulo. Lekar Vasić, koga su četnici mobilisali, to dijagnosticira kao delirijum tremens, masovnu stupidnost, kolektivnu maniju gonjenja. U takvoj situaciji pobeđuju najluđi, u ovom slučaju general Kosta Cvetić.

General zavodi teror među samim četnicima. Žrtva tog terora je i doktor Bata Pavlović, prvi ideolog Moravskog korpusa. Njemu se sudi za veleizdaju četničkog pokreta. (Aluzija na Dragišu Vasića.) On od generala Cvetića traži da Vrhovnoj komandi pošalje zapisnik sa njegovog saslušanja, jer on je član Centralnog nacionalnog komiteta. "Mi smo oduvek znali da naša stvar zavisi od saveznika. Od njihovih međusobnih računa i politike. Ja sam to govorio, svi smo tako mislili.

U Londonu i Vašingtonu se odlučuje o našoj sudbini. Tamo se svet deli. Ništa mi tu ne možemo da izmenimo. (...) Pa Čerčil sad pomaže Tita, jer mu je Tito pokriće pred Staljinom. (...) Otkud Čerčil može biti prijatelj komunistima. Glupost, besmisao. Onda je kraj sveta. Privremen, taktički potez." Bata Pavlović predviđa brzi slom antihitlerovske koalicije. "Nemačka je poražena. Kapitulacija je pitanje dana. Svršeno. A to je i kraj prijateljstva lordova sa boljševicima. Sukob između demokratije i komunista je neizbežan. U najkraćem vremenu svetski rat će ući u svoju drugu fazu." Bata se oštro protivi Cvetićevoj odluci da ostane u Srbiji. "Ako želimo da izbegnemo katastrofu, ako nećemo da izginemo za nečije fiks-ideje i kosovske budalaštine... zločin je baciti vojsku u propast...", odlomci su iz političarovog upozorenja vojniku. Bata traži da se vojska izvuče na zapad i predviđa da će se za dva meseca na američkim tenkovima vratiti u Beograd. "Ja moram, kao član Centralnog nacionalnog komiteta i član ovog štaba, da tražim od generala Cvetića da prihvati naše mišljenje ili da podnese ostavku." No vojnik ne uvažava mišljenje političara, lomi štap o njegovu glavu.

Ali u Cvetićevoj vojsci nastaje kolaps. Ropac. Oko vojske se motaju razne žene, verenice četnika, kurve, nemačke ljubavnice. General Cvetić je besan. "Do šest ujutru, do smotre, nijednu ženu da ne vidim u mom korpusu. Ne tiču me se vaše supruge i vaše verenice. Ja hoću da imam čistu vojsku. Ja ću od rulje stvoriti vojsku, ili neće biti ni vas ni mene."

Neki komandanti dezertiraju i prelaze na stranu partizana. Dezertira novounapređeni major Spasojević, Cvetićev zamenik. Prevario stražara i prebegao Dušanu Katiću. Čuo da Tito izdajnicima priznaje čin. (Najpoznatiji prebeg iz četnika u partizane bio je major Radoslav Đurić, komandant Južne Srbije, koga je Tito odmah unapredio u pukovnika!) No najveći udarac generalu Cvetiću zadaje njegov sin Branko, koji takođe prilazi partizanima. (Aluzija na Dražinog sina Branka.)

Nikakve Cvetićeve mere ne pomažu, Moravski korpus se raspada. To je shvatio i, rekao bih, Ćosićev favorit među četnicima, Mladen Rakić. On kaže Bati Pavloviću, dok gleda koljaša Ljubišu Dačića, koji se popeo na plot. "Mi smo totalni promašaj. Istorijski, nacionalno, ljudski, pre svega." Pisac ceni priznanje svog junaka. Rakić to zaključuje gledajući koljaša, koji je sve "što je ljudsko slomio u njemu". Okreće se protiv svog učitelja i idola Bate Pavlovića. "Zašto prošle godine nisi dao da stupimo u borbu protiv Nemaca. Kad je Cvetić to želeo, kad su saveznici zahtevali." Odbacuje Batinu maksimu da je "Hitler rusko i englesko pitanje" i da se to Srba ne tiče. Srbima su glavni neprijatelji komunisti. Bata je govorio: "Zašto mi da postanemo engleski i američki drugi front u Evropi.

Zašto oni našom krvlju da ispunjavaju svoja obećanja i dugove Rusima. Zašto mi da trošimo snage protiv Nemaca koji će ionako uskoro biti pobeđeni. A u zemlji armija od sto hiljada partizana sprema se da osvoji vlast. Ona je naš jedini neprijatelj". (To treba da bude politika generala Draže Mihailovića.) Batina filozofija je totalni promašaj. Mladen Rakić zaključuje: "Kakva propast, kakva grandiozna i veličanstvena propast."

Na kraju, četnicima ostaju samo crne trojke. Cvetićevu crnu trojku sačinjavaju Ljubiša Dačić, Profesor i Koreja. Profesor je dobio nadimak po tome što je perfektno klao! "Nije samo komuniste klao. Klao je ljude zbog sata. Za te čizme, znate da je zaklao čoveka. I onu devojku u Njivama što mu se nije podala, zar ste zaboravili. I onog dečka." Koreja je izbeglica iz Hrvatske, niko ne zna gde mu je selo. Ustaše mu poklale sedam ukućana, sad on kolje. Dakle, sve sami patološki tipovi! Uzalud general Kosta Cvetić pokušava sa takvim tipovima da se suprotstavi Titovom pukovniku Dušanu Katiću. Na kraju ga vidimo kako čuči iza ubijenog konja i naređuje majoru Vasoviću da se što pre i kako zna probije do Palanke i traži od Nemaca da odmah napadnu partizane s leđa. Potpuna kolaboracija! (Sve što ne ide u prilog njegovoj tezi o izdaji četnika, Ćosić ne spominje. Tako prećutkuje Keserovićevo oslobođenje Kruševca i Rakovićev napad na Kraljevo.)

Zašto je u stvari propao četnički poret? - krucijalno je pitanje koje Dobrica Ćosić postavlja u "Deobama"? Pisac daje odgovor kroz usta zarobljenog palanačkog lekara: "Propali ste zato što vam je zastava stara. Sa jednom zastavom samo jednom može da se pobedi. I zato što ste svi, koliko vas god ima, hteli svakojake želje i račune da naplatite od ovog siromaška i odrpanka što se zove narod. A on jadan nije imao čim, nije da nije hteo, nije imao, nije mogao vaše želje da zadovolji. A vi ste ga klali". To shvata i Mladen Rakić na samrti. "Kakva propast, kakva grandiozna i veličanstvena propast."

Sve u svemu, Dobrica Ćosić u ideološkom romanu "Deobe" svedoči o kolapsu nacionalne ideje koju je zastupao četnički pokret. U potpunosti se priklanja internacionalnoj ideji komunističkog pokreta. Paradoks je u tome što će isti pisac jedanaest godina kasnije, pošto je ekskomuniciran iz komunističkog pokreta, u "Vremenu smrti" da stane pod nacionalnu srpsku zastavu i da postane njen barjaktar. A četrdeset tri godine kasnije, u "Vremenu vlasti" praktično će da pokopa ideju komunističkog internacionalizma.

Tako je vreme srušilo Ćosićevu konstrukciju partizanskog ruženja četnika. Ona obrnuta ekspozicija, koju je pisac dosledno sproveo u "Deobama", vratiće se u "Vremenu vlasti" kao bumerang pred njegove noge i praktično dezavuisati partizansku ideologiju ovog pisca. (A da je svaka konstrukcija sklona padu, najbolje možemo da vidimo iz svmog Ćosića. Naime, u "Deobama" Ljubiša Dačić govori o sudbini svog dede Tole Dačića, Ćosićevog favorita u "Korenima".

Taj Tola Dačić, bezemljaš dakle proleter, koji je pravio sve samu mušku decu, produžio je lozu Aćima Katića napravivši ženi njegovog sina, jalovka Đorđa Katića, sina Adama, čiji će sin Dušan Katić u "Deobama" postati komunistički narodni heroj. "Turci su obesili moga dedu Tolu. A moj deda Tola bio je veliki četnički vojvoda i borio se protiv Turaka, al ga oni uhvatiše. Izdao ga njegov komšija. Jedan turski špijun. Aćim Katić." Međutim, u "Vremenu smrti" vidimo tog istog Tolu Dačića kako ide za vojskom sa krstačom i traži telo svog poginulog sina da ga po hrišćanskom običaju sahrani. A Katiće proglašava najboljom srpskom porodicom!)

Tako je partizanski pisac Dobrica Ćosić zatvorio četničko pitanje. Posle "Deoba" o četnicima se praktično više nije pisala literatura. Ovaj roman je značio konačnu presudu četničkom pokretu, pravo na žalbu nije postojalo. Neki Ćosićevi trabanti su pokušali da nastave priču, ali to je bio surogat "Deoba". Zato se ruženje četnika prenelo na film. Istina, "Deobe" nisu ekranizovane ("Daleko je sunce" jeste), jer tok svesti nije bilo jednostavno pretočiti u sliku. Snimljeni su mnogi glamurozni filmovi ("Užička republika", "Kozara", "Neretva", "Sutjeska"...) u kojima je prikazivan partizansko - četnički sukob. Pri tom su partizani uvek prikazivani kao anđeli, a četnici kao đavoli. Kao koljaši, silovatelji, gibaničari. Kao najgori deo srpskog naroda. Uzor su bile Ćosićeve "Deobe".

Na kraju, da se zapitamo kakav je Dobrica Ćosić svedok? Najbolje je da se opet poslužimo njim samim. U ekspoziciji romana, u poglavlju U ropcu, dva koljaša, Ljubiša i Koreja, postavljaju pitanje svoje krivice. Koreja pita Ljubišu da li se oseća krivim. Ovaj odgovara da pita Dobricu Ćosića, taj će da svedoči. Koreja kaže: "Uh, zar njega. Okorelog komunistu što mi za dlaku izmače. Zar smo dočekali on da svedoči, poznati ništak i lažov. Ako će on pravdu da deli, dajte da se lepo sami pokoljemo, nek na zemlji ostanu samo naši noževi i zrikavci".

BEOGRAD, 2004.