Druga strana

Kako smo ponovo stigli na raskršće istorije i ko zapravo upravlja Srbijom i Balkanom

ZAVERE BEZ TEORIJE

Bliži se dan kad će SAD i Evropska unija do te mere promeniti svoj odnos prema Balkanu, a pre svega prema toliko zgaženoj, poniženoj, opljačkanoj i u globalnoj propagandi oklevetanoj Srbiji, da mnogima neće biti jasno kako se to desilo i zbog čega. A, proteklih tri decenije, samu su mali „dah" istorije, trenutak u kome je neko veliki pogrešno odabrao i pogrešno odlučio. Takve greške plaćaju se životima čitavih generacija. Ako je Srbija odjednom postala preko potrebna Evropskoj uniji i SAD, onda je to znak da je svet ozbiljno posrnuo. Ova zemlje i ovaj narod, nosili su predugo „stigmu" krivice, da bi se brzo i jeftino, sa desetak milijardi dolara investicija i „savezništvom" sa evroatlanskom silom, navikli na ulogu „dobrih momaka".

Luka Mitrović

Osnivač i bivši predsednik partije crnogorskiih Liberala, Slavko Perović, stalno nastanjen u Pragu, u Češkoj republici, dao je nedavno intervju jednoj podgoričkoj televiziji u kojoj je izneo nekoliko njegovih „ličnih opservacija", na trenutno stanje ovog dela Balkana. Tačnije, na političku scenu Crne Gore i Srbije. Mogla bi ta diskusija Slavka Perovića da stane u jedan pasus. Recimo, Perović kaže da „Milo i dalje upravlja iz senke, a Milom upravlja CIA", da je Dritan (Abazović) „hrabar protiv mafije, ali je potpisao takozvani Temeljni ugovor sa SPC, a to je veleizdaja". Dalje, Perović hvali lični izgled bivšeg premijera Crne Gore, prof. dr. Zdravka Krivokapića i tvrdi da je PES („Pokret Evropa sad") ustvari DPS (Milova Demokratska partija socijalista).

Možda je Perović kao političar odavno postao prošlost pa je ovaj njegov „lični stav" manje bitan nego da je još uvek aktivan u politici. Međutim, ne treba odbaciti nijedno njegovo „ingeniozno" zapažanje, posebno ne ono o kontinuitetu jedne „samobitne" klike, koja duže od trideset godina odlično živi od nacionalnih podela u „plemensko-stranačkim" zajednicama regiona, od „patriotskog" biznisa, ili, kako se to finije kaže, „od etno preduzetništva".

I, ako se govori u kontekstu „teorija zavere", treba odmah reći da nema više nikakvih „teorija", kad su u pitanju međunarodni odnosi, na sceni je zavera, tačnije, pokušaj ostvarenja zavere protiv celokupnog čovečanstva.

Srbija je samo jedno malo dvorište velike svetske scene, na kojoj danas svako može da vidi globalni rat, podmuklu i brutlnu propagandu, vidi masovnu smrt, očaj, glad i beznađe, a sa druge strane, perverzne milijardere, prebogate klase u čijim su rukama praktično svi svetsku resursi

Prvih dana novembra meseca 2023. godine, izvori ovoga magazina iz Brisela, svedoče o tome kako je čitav tim evro-birokrata došao do zaključka da je „Srbija kao najveća zemlja Zapadnog Balkana, kao realno najbrojnija i po ekonomskom potencijalu najvažnija, istovremeno i najodgovornija za sve što se dalje u tom regionu bude ubuduće dešavalo".

I ne samo to, nego su komesari EU počeli sve češće da govore kako EU u budućnosti na Srbiju računa kao na faktor stabilnosti. Da li to Evropska unija očajnički traži bilo kakav izlaz iz potpune paralize svojih spoljnopolitičkih akcija? Pa makar to bilo neko „provizorno", lažno članstvo ovog regiona u zajednici evropskih država i naroda.

I, još bolje: da li Evropska unija pravi „račun bez krčmara", jer SAD, kao tvorac hegemonističke fraze „Kolektivni Zapad", već odavno ima razne planove za Srbiju i ne zanima ih šta EU misli o tome?

Od kako Srbijom vlada kriminalni naprednjački režim, jednom godišnje pojavljuje se „američki plan za Srbiju". Uglavnom su u pitanju protivrečne ideje, tačnije, ono što je planirala jedna adminstracija u Vašingtonu, sutra će to neka druga potpuno promeniti.

Poslednji takav „Američki plan za Srbiju" predviđa američki "Maršalov plan" za Srbiju prema kojem će u ovu centralno-balkansku državu biti uložene milijarde dolara. Shodno tome, Zapad računa da će odnosi Rusije i Srbije biti ubuduće „hladni" ako ne i „zategnuti".

Taj najnoviji „Američki plan za Srbiju" predviđa (i već to razna „operativa" obavlja na terenu), da Aleksandru Vučiću pokloni još jedan mali, privremeni boravak „u centralnoj vlasti", možda do maja 2024., a da opoziciji na izborima „obezbedi" lokalnu vlast u gradskim sredinama.

U desetinama sličnih, često nemogućih, neodrživih američkih „planova", videla se sva nemoć, a često i ordinarna glupost američke politike na Balkanu.

Propšle, 2022. godine, u sred leta, osvanuo je u srpskim medijima mnogo puta viđen naslov: Amerika pravi novi plan za Srbiju?

Dakle, pre samo godinu dana, SAD su imale velike planove za Kosovo i Balkan generalno, te nisu bile zainteresovane samo da uvećaju svoj vojni i politički uticaj na Balkanu, nego i mnogo više od toga.

Plan vojnog krila i Vašingtonu, govori da je SAD spremna da premesti radare i raketne sisteme i u centralnu Srbiju uz veliku finansijsku kompenzaciju, te se tom prilikom prvi put čulo da se američka vlada na Kosovu„suočava i sa jačanjem radikalnih osećanjem Albanaca" a u kongresnim dokumentima o tome, postoje imena više od 300 ljudi sa Kosova koji su se pridružili terorističkim grupama u Iraku i Siriji, što je najveći procenat u Evropi u odnosu na broj stanovnika.

Jedan od skorijih izveštaja američkog Kongresa (pozivajući se na vojnu analitiku) da je „Kosovo postalo baza za radikalne islamiste i druge grupe koji su iskoristili činjenicu da ovu teritoriju niko ne kontroliše".

Američka senatorka Žana Šahin, povodom novog „dvostranačkog zakona" u SAD, rekla je da taj pravni akt „jača trgovinu i investicije između SAD i Zapadnog Balkana, dok se bori protiv korupcije, kroz usvajanje posebnog zakona za sankcije protiv destabilizujućih aktera. Sve to otvara put širim evroatlantskim integracijama". Američki senatori vide ovaj predlog zakona kao priliku za dalje jačanje odnosa između SAD i Zapadnog Balkana, proširenje privrednih mogućnosti i podupiranje napora za unapređenje demokratije i iskorenjivanje korupcije. Po svemu sudeći, a kako odlično obavešteni izvori ovog magazina kažu, budući „konačni i veliki" američki predlog ima nekoliko slojeva: ekonomski, bezbednosni, energetski, kulturni i medijski. SAD će se u Srbiji sigurno umešati u kinesko-srpsko „čelično prijateljstvo, pre svega u tek aktivirani međudržavni ugovor o slobodnoj trgovini, i to na način da će invesiticije iz SAD na Balkanu, „stati na kineski put". Kako će to u praksi izgledati, teško je i zamisliti sa već do guše korumpiranom srpskom političkom mafijom, ali i sa isto takvom u regionu. Novi američki „dvostranački zakon" širiovlaštenja za američko sankcionisanje korumpiranih i kriminalizovanih političara i njihovih mafija na Balkanu, kao i izgradnju novih regionalnih ekonomskih inicijativa koje treba da poboljšaju konkuretnost regiona na globalnom tržištu.

Gde se Evropska unija nalazi u ovim planovima i da li se uopšte nalazi? Da bi to bilo jasnije, treba se podsetiti govora Viktora Orbana, koji je pred poslanicima u Budimpešti prilikom polaganja zakletve za reizbor na fuknciju premijera izneo tvrdnju da Brisel ima tajni plan da uništi nacionalne države u Evropi! Naime, Orban očito raspolaže sa podacma da EU ima u svim dugoročnim strategijama ideju da poništi suverenitet država članica i ukine nacionalne države.

Ovaj deo njegovog govora, nije prenela nijedna zapadna agencija, jer je izgleda „pogodio u živac", tačno tamo gde se nalazi smisao plana povratka Evrope u granicama Rimskog carstva (što, takođe, nije nikakva teorija nego opet konkretan plan koji se sve ćešće pominje kao „konačno rešenje"). Ako je i tako, onda su trupe NATO već odavno preuzele ulogu „rimskih legija".

U „izbrisani" deo Orbanovog govora stoji i ovo: „Brisel svakodnevno zloupotrebljava moć i želi da nam nametne stvari koje mi ne želimo. Rukovodstvo EU nastoji da smanji suverenitet država članica i da izgradi sjedinjene evropske države. U interesu Mađarske je da ostane u Evropskoj uniji sve dok može da ostane nezavisna i slobodna zemlja. Budimpešta treba da zadrži nezavisnu politiku u okviru Evropske unije, to se isto odnosi i na članstvo u NATO". EU, vodi pravi rat protiv ovakve politike susedne Mađarske, a Orbanov sunarodnik, Đerđ Soroš, daje ogroman novac za diskreditaciju ideje ove slobodne, nezavisne države, nekadašnje evropske vojne, političke i kulturne prestonice Evrope.

Šta Srbija može da nauči iz ovoga? Da nijedna neverovatna „teorija zavere" nije nikad nije samo teorija. U realnosti je često znatno gore. Igra sa životima miliona ljudi, masovne laži, manipulacije, afirmacija lažnih idola, biranje najgorih političkih lidera radi lakše kontrole država i resursa... Kome danas uliva poverenje nekakav tragikomični Šolc, podli i korumpirani Makron i slični njima? A, svi oni „pod ruku" sa senilnim krvopijom iz Vašingtona, koji i ne zna da je predsednik SAD i kojim upravlja „sila iz senke".

Možda je gore pomenuti crnogorski „liberal" Slavko Perović, pogodio sve što je rekao „kao lični stav" u vezi sa srpsko-crnogorskim političkim „tajnim vezama". Pa, ako to tako zaista izgleda na jednom malom balkanskom potezu od Dunava do Jadrana, kako li izgledaju sve te zavere, koje više nisu „teoretske", na relaciji Evropska unija-SAD? I o čemu mi uopšte onda odlučujemo? I to u okolnostima kad Rusija nije ni pomenuta.

Legendarni roman Miloša Crnjanskog „Seobe" (osamdesetih godina objavljen prevod u francuskoj i odmah proglašena stranom knjigom godine u toj zemlji), govori o nesrećnom položaju na kome se nalazimo i ulozi koja nam je dodeljena. Može li neka buduća, pametnija generacija, pronaći izlaz iz geopolitičke zamke u kojoj se Srbija nalazi skoro dva veka?