Do koske
Koliko će Srbija da plati ulazak u Evropsku uniju, ako se
to ikada desi?
Svetog Petra kajgana
Srbija se, navodno, uveliko sprema da pristupi EU, ali
niko iz vlasti nije u stanju, niti voljan da narodu saopšti najjednostavniju
računicu: koliko će nas taj pristup koštati i koliko će nam para doneti. Dobro
upućeni ekonomski stručnjaci tvrde da će put u EU za Srbiju biti pogubniji i štetniji
od NATO bombardovanja iz 1999. godine.
Igor Milanović
Jedno od najčešće postavljanih pitanja u vezi pristupanja
Srbije Evropskoj Uniji glasi: koliko će sve to da nas košta. To je najvažnija
računica koja nam objašnjava "kost-benefit" odnos, odnosno
finansijsku relaciju cene procesa i koristi koje će država od njega imati.
Da bi se dobio makar približan odgovor na to pitanje
potrebno je imati Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske
unije, a tu nastaje prvi veliki problem. Da li mi imamo takav program?
Vladina Kancelarija za evropske integracije objavila je
zvanično 28. februara 2013. da je usvojen Nacionalni program za period 2013. do
2016. godine. Sadašnja ministarka bez portfelja, zadužena za evropske
integracije, Jadranka Joksimović u jednom intervjuu objavljenom krajem
aprila ove godine doslovno kaže: "...Takođe je važno da se uskoro
donese Nacionalni program za usvajanje evropskih pravnih tekovina."
Izgleda da Srbija ima Nacionalni program izrađen u stelt tehnologiji, pa
ga neko vidi, a neko ga ne vidi.
Više je nego očigledno da vlast pokušava od naroda da
sakrije odgovor na ovo izuzetno važno pitanje, kako se javnost ne bi uznemirila
enormno visokim troškovnikom evropskih integracija.
Koliko je poznato, Bugarska je da bi sebe dovela u
red i zaslužila prijem u EU, potrošila preko 50 milijardi evra, a zauzvrat je
od Evropske Unije dobila finansijsku pomoć od pet milijardi evra.
Po ranijoj izjavi tadašnje srpske državne sekretarke za
zaštitu životne sredine Stane Božović, samo usklađivanje naših
normi i standarda sa onima iz EU u oblasti ekologije Srbiju bi koštalo 10,5
milijardi evra. A gde su sva ostala poglavlja? Srbiji će i bugarskih 50
milijardi evra biti premalo.
Godišnja članarina Hrvatske u EU iznosi oko 400 miliona
evra, odnosno 3,4 milijarde kuna. Kada Srbija dosegne privredni nivo potreban
da se uđe u EU, koja je klub bogatih i razvijenih zemalja, a ne onih koje bi to
tek želele da postau, s obzirom da je više nego duplo veća od Hrvatske,
godišnje će u budžet Evropske Unije iz svog budžeta morati da uplaćuje blizu
milijardu evra!
Srbija se, bar na rečima političara u predizbornoj
kampanji, u svom razvoju u velikoj meri oslanja na agrar. Oni koji bi ovu
zemlju da vide u EU stalno narodu pričaju kako bi, u slučaju srpskog ulaska u
Uniju, naš agrar procvetao, najviše zahvaljujući dvema stavkama: visokim subvencijama
i mogućnošću da se srpski proizvodi prodaju na tržištu koje broji 500 miona
korisnika.
Pri tome se zaboravlja da se napomene kako prve godine po
pristupanju EU 100 odsto subvencija za poljoprivredu mora da bude isplaćeno iz
nacionalnog budžeta, a ne od sredstava iz Brisela. Takva se, trenutno,
pravila Evropske Unije. Istovremeno bi Srbija pristupanjem izgubila tržišta
zemalja CEFTA sporazuma, ali i Rusije sa kojom ima poseban ugovor.
Na primeru Hrvatske, koja je bila daleko manje zavisna od
agrara nego Srbija, može da se vidi kako to izgleda. Suočena od 1. jula 2013.
sa konkurencijom bogatih zemalja EU koje su tokom godina u svoju poljoprivredu ulagale
milijarde dolara, maraka, franaka ili evra, Hrvatska je, izgubivši i poslednje
barijere koje su je štitile od damping cena evropskih izvoznika, bukvalno pala
na kolena.
U toj prvoj godini članstva u EU u kome je bila samo šest
meseci, hrvatski agrar je zabeležio pad od čak 12,7 odsto. Posmatrano u novcu,
Hrvatska je u poljoprivredi ostvarila ukupni prihod od 5,475 milijardi kuna,
dok je, poređenja radi, pet godina ranije kao još punopravna članica CEFTA
imala prihod veći za preko tri milijarde kuna!
Mlekarstvo je u Hrvatskoj u polovini 2013, kada je ta
zemlja postala članica EU, zabeležilo vrtoglav pad u odnosu na prethodnu godinu
od čak 16,6 odsto, pa je uvoz mleka i mlečnih proizvoda povećan za celih 200 miliona
dolara, odnosno za 86 odsto. Ukupno bi ove godine Hrvatska samo hrane iz EU
trebalo da uveze u vrednosti od oko dve milijarde dolara. Poljoprivredne
subvencije Hrvatskoj iz kase Brisela biće ove godine manje od onoga što će
Hrvatska da uplati u zajednički budžet EU, tvrde dobro upućeni.
Za razliku od Hrvatske Srbija je pristala da daleko pre
pristupa EU, naime još od ove godine, ukine sve carinske barijere na uvoz
poljoprivrednih proizvoda iz Unije. Iz hrvatskog primera vidimo da će nas to
koštati pada proizvodnje od oko 15 odsto, a u pojedinim sektorima i daleko
više.
Nasuprot tome stoji obećanje EU dato Srbiji kako ona od 2015.
može da računa na 60 do 80 miliona evra godišnje pomoći za poljoprivredu?!
Koliko je to smešno mala suma vidi se iz podatka da od 2007. godine USAID
godišnje daje 24 miliona dolara na propagandu kako je za srpske
poljoprivrednike dobro da uđu u EU.
Slovenački sociolog Mitja Velikonja, u obimnoj
analizi koja je iscrpna kritika novog Evrocentrizma ističe tri mita: Prvi se
odnosi na korupciju „Kada uđemo u EU, više neće biti korupcije".
Drugi govori o prosperitetu, dok treći mit u centar postavlja stabilnost.
Da je korupcija prisutna i u EU vidi se već iz primera
bivšeg predsednika Nemačke Kristijana Vulfa, koji je ostavku podneo kada
je tužilaštvo pokrenulo istragu protiv njega zbog sumnje da je primio mito.
Rumunija je odličan, mada ne i jedini primer, da u EU ne
postoji garancija prosperiteta. Vlada ove države je nedavno smanjila plate
zaposlenih u javnom sektoru za čak 25 odsto i ukinula dodatak koji se plaćao
pratiocima osoba sa invaliditetom. U znak protesta zbog toga jedan radnik
rumunske nacionalne televizije, čije je dete invalid, pred televizijskim
kamerama je pokušao samoubistvo u samoj plenarnoj sali parlamenta u Bukureštu.
Ulazak u EU u najboljem slučaju neku korist može da
donese jedino srpskoj vladajućoj eliti koja će gramzivo, kao i do sada,
nastaviti da se bogati uzimajući pare iz budžeta i donacija. Čak i ako dođe do osetnijeg
pada cena većine proizvoda zbog povećanja konkurencije, ostaje pitanje: ko će
uopšte moći sebi da priušti neku kupovinu, ako stotine hiljada radnika i
individualnih poljoprivrednika ostanu bez posla usled ukidanja carinskih
barijera na uvoz
Već je i ovo previsoka cena, i bez onih desetina milijardi
evra koliko će nas ova suluda tranzicija koštati.