Dežurna

Ko mešetari Balkanom?

Usta puna praznih obećanja

Evropska Unija već odavno nema nikakvu politiku prema zemljama Zapadnog Balkana. Njeni visoki predstavnici ili ne zastupaju nikakve stavove, ili zastupaju sami sebe i sive eminencije koje ih plaćaju. Federika Mogerini već dve godine faktički nema nikakva ovlašćenja Evropske komisije , niti učestvuje u rešavanju ozbiljnih spoljno-političkih problema EU, jer se pokazalo da su jedini uspešni pregovori oni u kojima ona ne učestvuje. Slično je i sa Austrijancem Johanesom Hanom, koji se sa liderima sa Balkana obavezno ljubi prilikom zvaničnih susreta, kao i gospođa Mogerini, mada jedva da znaju i njihova imena. Balkan je prepušten samom sebi, ili onome kome EU želi da ga preda.

Fridrih Emke, (dopisnik iz Frankfurta)

Nemački publicista Ulrih Ladurner u svojoj kolumni u listu „Die Zeit" ukazao je početkom februara na činjenicu da je EU Balkan prepustila samom sebi, odnosno drugim silama. „Najveća moderna laž je da zemlje Balkana nemaju alternativu članstvu u EU", piše Ladurner i tvrdi: „Moguće da su nam te alternative nezamislive, ali one postoje".

Evropska Unija, međutim, uprkos ovim upozorenjima, ne nalazi ni snage, a ni načina na koji bi mogla da utiče na balkanske zemlje, jer ni sama spoljna politika EU nije jedinstvena. Na jednoj strani su zemlje koje priznaju nezavisnost Kosova, a na drugoj one koje to ne žele da učine. Tu je, zatim, i grčko uporno odbijanje da prizna Makedoniju pod tim imenom i da joj omogući evro-atlantske integracije. Na kraju, evropsku spoljnu politiku bi trebalo da vodi Federika Mogerini koja to niti ume, niti želi, niti joj dopuštaju.

Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, još 17. februara 2015. je Mogerinijevu lišio dela ingerencija koje je uobičajeno imao predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, što je zvanična titula koju ona ima. Na samitu o Ukrajini te iste godine, na kome je učestvovao Vladimir Putin, u ime Rusije, dok su Evropsku Uniju zastupali Angela Merkel i Fransoa Oland, izostanak Mogerinijeve je bio više nego uočljiv. Samo godinu dana pošto je postavljena da vodi spoljnu politiku Evropske Unije ona je bila faktički uklonjena sa te funkcije. Njena jedina uloga od tada je da se bavi malim i nikome u EU zanimljivim nacijama sa Balkana i njihovim svađama.

Britanski dnevni list „The Guardian" početkom meseca je napisao kako je Mogerinijeva sve usamljenija čak i u svojim političkim izletima na Zapadni Balkan. Evropski lideri u ovom trenutku imaju više nego dovoljno sopstvenih problema da bi se još mučili oko jednog regiona koji, kako je napisao Ladurner, po navici smatraju svojom interesnom sferom, a čiji su lideri pokazali gotovo mitsku sposobnost da svoje političke stavove prilagođavaju onome ko im da više para i vlasti.

Zbog svega toga evropska predstavnica za spoljnu politiku na svoja putovanja više ne nosi ni štap ni šargarepu, jer njena ovlašćenja ne obuhvataju ni moguće uvođenje kaznenih mera (kao što bi, na primer, bio trgovinski embargo), kao ni dodelu nagrada (na primer u vidu bržeg ulaska u Evropsku Uniju). Mogerinijeva ovog puta na Balkan dolazi praznih ruku, ali zato prepunih usta obećanja.

Britanski list „Express" je u decembru 2016. ukazao na činjenicu da ni sama Mogerinijeva nije više zainteresovana za vođenje spoljne politike Evropske Unije. Pošto je podsetio čitaoce da je u toku priprema za referendum o ustavnim reformama u Italiji, koje je inicirao Mateo Renci, ona svom starom prijatelju i zaštitniku otkazala podršku kada je shvatila da je ishod referenduma veoma neizvestan (Rencijevi protivnici su na kraju dobili 60 odsto podrške birača), novinar Patrik Kristis je ukazao na to da je Mogerinijeva ovo učinila kako bi za sebe obezbedila mesto predsednika italijanske vlade. Poslednje o čemu ona ovih dana iskreno brine jeste sudbina malih balkanskih despota koji joj ionako pitomo jedu iz ruke.

Na konferenciji o Balkanu 1878. nemački kancelar Oto fon Bizmark je izgovorio rečenicu koja i sada ima određenu težinu u političkim krugovima Evropske Unije: „Balkan mi nije vredan ni jedne zdrave kosti nekog pomeranskog grenadira". I danas je, kao i tada, jedina politika Evrope prema Balkanu pokušaj da se problemi gurnu pod tepih.

Britanija napušta EU, u Nemačkoj na jesen predstoje savezni izbori sa više nego neizvesnim ishodom, u Holandiji i Francuskoj na vlast mogu još ove godine da dođu političari koji ne žele ostanak u EU, američka spoljna politika se drastično promenila prema Evropi od dolaska Donalda Trampa na vlast, a odnosi Brisela i Moskve su još uvek veoma hladni. Ovo je samo mali deo problema sa kojima se suočavaju evropski lideri, nevoljni da se uz sve to upuštaju još i u razmršavanje balkanskog kolopleta.

Prepuštena samoj sebi, Mogerinijeva radi upravo ono što je godinama ranije samo propovedala, a što je na kraju i dovelo do njenog pada odmah posle postavljenja na mesto visokog predstavnika. Ona radikalni islam smatra „legitimnom političkom snagom u Evropi" i tvrdi kako je „islam prva žrtva terorističkih udara". Njena opčinjenost islamskim fundamentalistima nije nikada bila tajna i, u nedostatku jasne i zvanične sveevropske politike prema Balkanu, ova ljubav prerasta u poluzvanične stavove. Bar to tako izgleda posmatraču sa strane.

Njena poslednja poseta Balkanu ovo je jasno pokazala. U Sarajevo nije htela da ode izmišljajući loše vremenske uslove, jer joj je unapred stavljeno do znanja da je njen zvanični sagovornik predsednik predsedništva BiH Mladen Ivanić, a ne član Bakir Izetbegović. U Skoplju je neuspešno ubeđivala makedonskog predsednika Ivanova da pristane da muslimanski Albanci pocepaju njegovu zemlju, dok je u skupštini Srbije ponavljala već svima poznatu bajku o brzom ulasku u EU čim se reše sporna pitanja sa Prištinom. Konačno, Ediju Rami i Hašimu Tačiju ona nije imala šta drugo da referiše, osim da je bezuspešno pokušala da njihove interese nametne ostalima na Balkanu.

Ni sam predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker ne može da pruži veću podršku svojoj potpredsednici, čak i kada bi to hteo. Njegova spoljnopolitička pozicija je postala veoma nestabilna, pošto ga je napustio i Martin Šulc, trenutni kandidat nemačkih socijal-demokrata za mesto kancelara. Britanski mediji, ne bez određene doze zadovoljstva, konstatuju kako Evropsku komisiju svi napuštaju, baš kao što to čine i pacovi na brodu koji počinje da tone.

Junkerova prva obaveza je da pokuša da sačuva makar privid jedinstva Evropske Unije, a u tome Mogerinijeva može samo da mu smeta, jer se već više puta u praksi pokazalo da su jedini uspešni pregovori oni u kojima ona ne učestvuje. I zbog toga, ali i iz drugih razloga, predsednik EK gleda da ona što manje boravi i radi u Briselu, pa njena putovanja po balkanskim državicama mogu da izgledaju i kao svojevrsno progonstvo. U svakom slučaju, najvažnija spoljnopolitička pitanja (kao što je rešavanje ukrajinske krize, odnos prema Turskoj ili trgovinski sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama) rešavaju se isključivo bez njenog učešća.

Kada je Srbija u pitanju, ona odgovore na pitanja koja bi mogla da ima prema EU ne može da dobije ni od stalnog predstavnika u Beogradu, Majkla Devenporta, čija je pozicija posle Bregzita postala prvo neodrživa, a u međuvremenu i farsična. Zvanični London je posle odluke britanskih birača da njihova zemlja treba da napusti Evropsku Uniju najavio povlačenje svojih kadrova sa visokih funkcija u Uniji do kraja 2016. To se, iz nekog razloga, još uvek nije desilo, tako da je Devenport u besmislenoj situaciji da Srbiji objašnjava kako treba da pristupi međunarodnoj organizaciji koju njegova država napušta.

Zbog svega ovoga EU prema Balkanu nema nikakav, a ponajmanje jedinstven stav. Možda ovo i nije tolika slučajnost, kao što izgleda na prvi pogled. Kao nekada Bizmark, tako i danas Merkelova ili Oland, a ponajmanje britanska vlada (ko god da je vodi) ne žele da žrtvuju ni jednog jedinog svog vojnika u nekoj balkanskoj avanturi i ovo područje ili tiho, ili u skladu sa nekim ranijim dogovorom prepuštaju nekom drugom.

A 1. Izgubljen interes

Bivši britanski ministar za Evropu i Balkan Denis Mekšejn za portal Euraktiv tvrdi: "Ministri spoljnih poslova i lideri velikih evropskih država su izgubili interes da pomažu Zapadnom Balkanu u pronalaženju načina za rešavanje iscrpljujućih konflikata. Više se ne javljaju ni Berlin, ni London, ni Pariz ni Rim. Sve je na Mogerinijevoj koja mora da pokaže da Evropa ima način da uspostavi konačan mir u tom delu Evrope".

Federika Mogerini (ital. Federica Mogherini) rođena je u Rim, Italija, 16. juna 1973. godine. Na samitu zemalja Evropske unije 2014. u Briselu, izabrana je na funkciju visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost. Ova funkcija je, prema Lisabonskom ugovoru, spojena sa funkcijom potpredsednika Evropske komisije, koju obavlja Žan Klod Junker iz Luksemburga. Pre ove funkcije obavljala je dužnost ministra inostranih poslova u vladi italijanskog premijera Matea Rencija. Po obrazovanju je diplomirani politikolog. Bila je stipendista Maršalovog fonda. Udata je za Matea Rebezanija i majka je dvoje dece. Sa liderima Balkana se obavezno ljubi na zvaničnim susretima, mada neke od njih vidi prvi put.