Povodom

Da li će od Srbije ostati tri velika privredna centra a ostatak biti pretvoren u pustinju bez ljudi?

Svi pod jednu šljivu

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda. Očigledno je da se Srbija neravnomerno razvija, tako da se skoro sav njen bruto društveni proizvod stvara na 20 odsto teritorije, odnosno na uskom pojasu između dva pomenuta grada. Ostatak Srbije je u privrednom smislu mrtav, a aktuelna vlast čini sve što može da dodatno pojača ovaj disbalans, jer joj se ulaganje u mala preduzeća ne isplati, jer je njihovo reketiranje daleko obimniji posao od dobijanja mita od giganata kojima se šakom i kapom dele subvencije.

Milan Malenović

Unutrašnjost Srbije je opustela, hiljade sela i zaselaka ili uopšte nema stanovnike, ili u njima živi tek po neko staračko domaćinstvo. Iz tih krajeva ljudi odlaze čim im se ukaže prilika.

Oko 100.000 radno sposobnih stanovnika Srbije svake godine ode na rad u inostranstvo. Neki se i vraćaju, ali većina trajno napušta Srbiju. Samo od izbijanja svetske ekonomske krize, odnosno za poslednjih desetak godina, više od deset odsto građana Srbije trajno je napustilo svoju otadžbinu i otišlo je u svet „trbuhom za kruhom".

Oni koji nisu uspeli da odu u inostranstvo i još uvek čekaju povoljnu priliku, takođe napuštaju svoj rodni kraj u Srbiji i nastanjuju se u delovima Republike u kojima privreda još kako-tako funkcioniše. To su oblasti Beograda, Novog Sada i područje između. Sveukupno radi se o uskom pojasu dužine oko 100 kilometara. To je, trenutno, jedino što u Srbiji još daje neke znake života.

Zvanična statistika pokazuje kako u pomenutoj oblasti, koja čini samo 20 odsto teritorije Republike Srbije, živi čak 60 odsto njenog stanovništva. Svaki četvrti stanovnik Srbije je istovremeno i građanin Beograda, a glavni grad stvara više od trećine, tačnije oko 40 odsto bruto društvenog proizvoda cele zemlje.

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog u pomenutoj oblasti od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda.

Neravnomerni razvoj Republike se nastavlja i uz pomoć državnih subvencija koje se daju stranim „investitorima", jer one pospešuju razvoj privrednih giganata koji isključivo usko regionalno i veoma ograničeno povećavaju BDP. Čak ni u najrazvijenijim industrijskim nacijama u Evropi većina bruto društvenog proizvoda ne zavisi od industrijskih kompleksa čiju izgradnju subvencioniše naša država.

Italija je treća najveća privreda evro-zone, a u njoj manje od deset odsto BDP-a dolazi od velikih privrednih društava. Nemačka je najsnažnija evropska privreda i ima u celom svetu poznate industrijske gigante, kao što su: Mercedes, Folksvagen, Tisen-Krup, Opel, BMW, Simens, Boš...Nemački BDP, međutim, oko 85 odsto svoje vrednosti duguje malim i srednjim preduzećima za koje malo ko da je čuo i u samoj Nemačkoj, a kamoli izvan njenih granica.

Finska i Danska su zemlje sa minimalnim učešćem teške industrije u bruto društvenom proizvodu, ali su istovremeno i zemlje koje su u samom vrhu Evropske Unije po standardu svojih građana.

Težište svih pomenutih privreda, ali i ostalih zemalja članica EU, leži na malim i srednjim preduzećima koje naša država uopšte ne pomaže. Upravo je to jedan od najvažnijih razloga zbog čega se u privrednom smislu Srbija svela na teritoriju manju od nekadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Svake godine se 11 milijardi dinara (nešto manje od 100 miliona evra) iz republičkog budžeta izdvaja za direktne novčane subvencije stranim „investitorima" kako bi oni otvorili nova radna mesta. Ovoj sumi treba dodati još toliko para, koje ulažu lokalne samouprave kroz razna nenovčana davanja (na primer: dodela zemljišta bez naknade, besplatni priključci na putnu infrastrukturu, dalekovode i slično).

Prema izjavama državnim funkcionerima od ovih para godišnje se otvori između 25.000 i 30.000 novih radnih mesta (ako naivno poverujemo državnoj propagandi), na kojima radnici dobijaju plate na nivou minimalca. Pošto se uglavnom radi o takozvanim „lon poslovima", ili kako to narod zove „šrafciger industriji", gde se sklapaju polugotovi delovi iz uvoza, srpska privreda od ovakvih aranžmana nema sekundarne benefite, kao što je otvaranje novih radnih mesta kod domaćih dobavljača.

Fabrike koje se otvaraju uz pomoć ovih dotacija i kada su u takozvanim nerazvijenim krajevima Srbije nalaze se ili u samom gradu, regionalnom centru, ili u njegovoj neposrednoj blizini, tako da izuzetno malo doprinose razvoju ruralne sredine.

Istovremeno je ulaganjem pomenutog novca u srpsku poljoprivredu moglo svake godine da se trajno obezbedi egzistencija za najmanje 40.000 ljudi, i to upravo u ruralnim delovima iz kojih se iseljava najviše stanovnika.Jedna mala farma, od koje bi mogla da se hrani cela porodica i da preostane višak proizvoda za prodaju, košta 10.000 evra, koliko se prosečno daje za otvaranje jednog radnog mesta kod stranog „investitora". Na farmi, međutim, postoje najmanje dva radna mesta, a na ovaj način bi se rešio i problem iseljavanja iz ruralnih područja koja bi oživela finansijskom injekcijom od 11 milijardi dinara godišnje, plus nenovčana davanja.

Osim toga, povećanje prihoda stanovništva sa sobom povlači i povećanje potrošnje, što bi dovelo do otvaranja novih radnih mesta u uslužnim delatnostima u danas pasivnim krajevima. Na svaki ovako uloženi evro iz državnog budžeta dolazi još jedan evro iz privatnog sektora privučenog povećanjem potrošnje u nekom kraju.

Disbalans između beogradsko - novosadske oblasti i ostatka države i dalje se produbljuje neodgovornom politikom države. Pomenuta oblast je potencijal za svoj napredak našla u infrastrukturi: dobroj mreži puteva, železnice, magistralnih dalekovoda i gasovoda i tako dalje. Umesto da se pojačano investira u infrastrukturu krajeva iz kojih se stanovništvo iseljava, povećavaju se državna ulaganja u poboljšanje infrastrukture oblasti u koju se ljudi doseljavaju.

Prioritetni pravci železnice, koje Vlada želi da obnovi i dalje razvije, jesu Beograd - Novi Sad - Subotica i Beograd - Ruma - Šid. Sa druge strane, magistralna pruga prvog reda u Zapadnoj Srbiji (deo pruge Beograd - Bar), potpuno je zaboravljena. Istovetna situacija je i u Istočnoj i Južnoj Srbiji, odnosno svuda izvan beogradsko - novosadske oblasti.

Bez dobre putne infrastrukture nema održivog razvoja, pa će tako iz pomenutih krajeva da se nastavi iseljavanje ljudi u delove zemlje u kojima se zbog razvoja infrastrukture razvija i privreda.

Na 80 odsto teritorije Srbije, po statističkim podacima, ništa se ne dešava. Tu, istina, živi 40 odsto stanovništva, ali se proizvodi samo 20 odsto ionako slabog bruto društvenog proizvoda Republike Srbije.

U Beogradu i Novom Sadu su skoncentrisane sve republičke, odnosno pokrajinske ustanove. Plate njihovih zaposlenih drastično utiču na povećanje BDP-a tih regiona, ali doprinose i razvoju sekundarnih delatnosti, kao što su trgovina, ugostiteljstvo, stanogradnja...

Uprkos planovima, koji su u pojedinim slučajevima stari i četvrt veka, ni jedna republička institucija se nije iselila iz Beograda, niti je Novi Sad napustila neka pokrajinska institucija. Zbog toga ova dva grada u bruto društvenom proizvodu Srbije učestvuju sa preko 50 odsto.

Kako se izigravaju pokušaji da se putem decentralizacije državne uprave poveća broj zaposlenih izvan prestonice Srbije, odnosno glavnog grada Vojvodine, odlično se vidi iz slučaja Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (AOFI). Njeno zvanično sedište je u Užicu, ali tamo sedi samo jedan jedini zaposleni, dok svi ostali borave i rade u centru Beograda. Knjigovodstveno, poslovni prihodi ove agencije ulaze u bruto društveni proizvod Užica, ali se faktički slivaju u Beograd u kome zaposleni primaju i troše svoje plate.