Tuđa zemlja

Privatizacija u agraru: hoće li Srbija ostati bez svog poljoprivrednog zemljišta (4)

Strane gazde na domaće brazde

Pre tačno godinu dana (11. marta 2016. godine), Vučićeva vlada, koja je i upropastila srpski agrar, preko Ministarstva poljoprivrede uputila je preporuku lokalnim samoupravama, da razmotre mogućnost da se poljoprivrednicima "koji koriste zemljište bez pravnog osnova" dozvoli da prijave površinu zemlje koju koriste (do početka maja te godine) i da istovremeno plate naknadu za njeno korišćenje, a sve kao "prelazno rešenje do primene novih zakonskih odredbi". Kao svojevrsnu pretnju domaćim poljoprivrednicima, Vučićeva vlada je tom prilikom poslala i poruku "da je čvrsto rešena da uvede red u izdavanje poljoprivrednog zemljišta". Bio je to uvod u progon sitnih zemljoradnika, onog najsiromašnijeg sloja koji živi na oranicama i od oranica. Sa druge strane, bio je to i početak "čišćenja terena" za ulazak krupnog kapitala, stranih i domaćih latifundista koji se spremaju da uzapte svaki pedalj plodne zemlje u Srbiji.

Arap Nađ

U Pančevu je 2016. godine, Vučićeva vlast evidentirala oko 9.000 hektara državne zemlje koja je obrađivana bez pravnog osnova. Problem na oko 6.000 hektara oranica rešen je vansudskim poravnanjem, a sa blizu 1.000 hektara sprečeno je da letina dospe u ruke nepoznatog uzurpatora. Ministar poljoprivrede je krajem avgusta 2016. godine najavio u Pančevu odlučnu akciju države protiv uzurpatora poljoprivrednog zemljišta. Iako su situacije sa kojima su se suočavali na terenu bile neočekivane u pančevačkom ataru letina je skinuta sa oko 900 hektara na kojima nije bio poznat identitet uzurpatora. Posao je bio poveren kompaniji PKB. Bio je to čin zastrašivanja malih i nemoćnih poljoprivrednika i otvaranje prostora za velike i zaštićene pojedince i njihove kompanije. "Ćišćenje terena" za aktivaciju onog dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji stupa na snagu 1. septembra ove godine, tada je uveliko počeo a traje i danas.

Od 2010. do početka 2017. godine cena zemlje u Srbiji je udvostručena. U Bačkoj je hektar dostigao 20.000 evra, što je i dalje dvostruko manje nego u Holandiji, gde se prodaje za 45.000 evra. Ako Srbija zakonskim ograničenjima do 1. septembra 2017. godine spreči ili odloži prodaju zemlje strancima, jagma za našim oranicama mogla bi da bude velika zbog izuzetno niske cene zemlje u odnosu na države Evropske unije. Zato je, po mišljenju stručnjaka, ispravan zaključak da koliko god da zemlja bude koštala u Srbiji, „za strance će biti jeftina". Najnovije istraživanje Instituta ekonomskih nauka pokazuje da je prosečna cena hektara zemlje u Srbiji tri i po hiljade evra. Razlike po regionima su velike. Po prometu poljoprivrednog zemljišta u Srbiji jasno da je mnogi kupuju da bi je kasnije još bolje unovčili, kao što je bilo u Rumuniji pre otvaranja tržišta i ulaska u EU. U poslednjih pet godina cena zemlje u Srbiji skočila je sto odsto. U Bačkoj je to 20.000, a u Sremu od 10.000 do 15.000 evra. Ali to je i dalje niže nego u Evropskoj uniji. Ljudi koji imaju para sada ulažu u zemlju i traže se veći kompleksi. Međutim, danas je teško naći i sto hektara u komadu.

U slučaju liberalizacije tržišta ni Srbiju ne bi zaobišao dalji rast špekulativne tražnje. Delimično se to već i dogodilo tako što je oko 100.000 hektara obradivog zemljišta završilo u rukama domaćih tajkuna i stranih firmi!

Evropska agencija za statistiku (Eurostat) od 2009. godine ne vodi evidenciju o kretanju cena poljoprivrednog zemljišta, tako da se podaci mogu pratiti samo preko nacionalnih statistika, ali nisu do kraja uporedivi. Nema zvaničnog podatka o prosečnoj ceni zemlje u EU. Tendencija je da se cene približavaju nekom zajedničkom proseku, što je posledica liberalizacije tržišta.

Za Srbiju svakako nije preporučljivo da se cena zemlje formira isključivo na tržišnom principu, već da se projektuju potencijalni budući prinosi i taj pokazatelj bude deo očekivanog povećanja cene, navode istraživači instituta. Stručnjaci takođe smatraju da Srbiju, u slučaju liberalizacije tržišta, ne bi zaobišao ni rast špekulativne tražnje. Delimično se to već i dogodilo tako što je oko 100.000 hektara obradivog zemljišta završilo u rukama domaćih i stranih tajkuna. Do oranica su došli nerealno povoljno kroz privatizaciju poljoprivrednih kombinata koji su prethodno dovedeni do propasti. Špekulativne tražnje su u toku, a naznaka ovog procesa je gomilanje zemljišta od strane pojedinih privrednika, upozoravaju u Institutu ekonomskih nauka.

Ovakav scenario već je viđen u gotovo svim državama centralne i istočne Evrope (CIE) pre i nakon pristupanja Evropskoj uniji jer su pojedinci bili svesni ogromnih razlika u ceni obradive površine u tadašnjoj EU - 15 i zemljama centralnog i istočnog bloka. Dok je recimo 2006. u državama CIE hektar vredeo od 1.900 do 2.300 evra, a prosek u tadašnjoj EU bio je čak 12.000 evra. Do 2011. godine cena je drastično porasla u Poljskoj (35 odsto), Slovačkoj (21 odsto), Estoniji (50 odsto), a u Litvaniji za čak 143 procenta!

Krajnji cilj gomilanja oranica nije bio bavljenje poljoprivredom već upravo preprodaja strancima kada se ostvari povoljan momenat. Rumunija je najviše stradala u borbi moćnih kompanija za preuzimanje teritorije. Imali su najliberalniji model i otvorili su tržište poljoprivrednog zemljišta, došlo je do ukrupnjavanja i drastičnih promena u strukturi poljoprivredne proizvodnje. Procenjuje se da je oko 800.000 hektara prodato praktično u bescenje. Veliki broj vlasnika malih parcela bilo je prinuđeno da proda zemlju jer više nisu mogli da budu konkurentni sa svojim proizvodima. Kasnije su postali najamni radnici na zemlji koja je nekada bila njihova.

Kako to rade drugi

Srbija je jedina zemlja, koja se obavezala na ukidanje moratorijuma na prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, pre ulaska u EU i za to je određen rok 1. septembar 2017. godine, iako nije moguće sa sigurnošću predvideti kada će i formalno Srbija postati punopravna članica.

Ovakva pozicije Srbije, ne samo da je račun bez krčmara, već je i dodatno betonirana činjenicom da stranci u Srbiji godinama unazad kupuju zemljište, preko firmi koje osnivaju u Srbiji, jer to nije zabranjeno. U međuvremenu, cene srpskih oranica su u poslednjih pet godina udvostručene, pa tako cena hektara u Bačkoj, gde je najkvalitetnija zemlja, dostiže i 20.000 evra. Međutim, to je i dalje nekoliko puta manje od cene u evropskim državama.

Od velike ekonomske krize u svetu raste interesovanje za kupovinu poljoprivrednog zemljišta. U poslednjih deset godina velike kompanije su kupile oko 35 miliona hektara obradive zemlje u svetu, a gotovo polovina njih je iz EU.Najveće površine otkupljene su u Rumuniji oko 800.000 hektara, gde je zemlja prodavana jeftino, jer država nije imala zaštitne mehanizme. Novi vlasnici zemlje su multinacionalne kompanije i globalne banke iz SAD-a i EU-a. I Kina je kupila u inostranstvu dva miliona hektara zemlje, Južna Koreja nešto više, a Saudijska Arabija nešto manje.

U Srbiji je situacija, kao i u mnogo čemu drugom, specifična. Naime, tamo, gde je zemlja treće i četvrte klase, cena je od 3.500 do 4.500 evra po hektaru, a u Južnom Banatu hektar zemlje u zavisnosti od klase i lokacije prodaje se od 12.000 do 15.000 evra. U Sremu se cena hektara kreće od 10.000 do 15.000 evra. Međutim, to je neuporedivo manje u odnosu na evropske države, poput Holandije gde je cena 45.000 evra po hektaru. Zanimljiv je slučaj Francuske, gde se hektar najjeftinije zemlje kreće oko 10.000 evra, srednja cena je oko 30.000 evra, a najskuplji je hektar vinograda, gde se gaje kvalitetna vina, čija se cena kreće od 1-1,5 miliona evra.

Stručnjaci smatraju da bi cena zemlje trebalo da se formira uzimajući u obzir potencijalne buduće prinose. Kao razlog naglog poskupljenja oranica navode to što se ulaganje u zemljište pokazalo kao najsigurnija investicija u kriznim godinama.

Na cenu oranica uticao je i dolazak 230 stranih kompanija u Srbiju, koje su u Vojvodini do sada uložile ukupno 6,4 milijarde evra u poljoprivredu i prehrambenu industriju, kao i viših cena koje se očekuju zbog nastupajuće liberalizaicije tržišta.

U zemljama centralne i istočne Evrope, pre priključenja EU, biznismeni su kupovali jeftino zemlju, da bi je kasnije prodali po nekoliko puta većoj ceni, a nešto slično moglo bi da se desi i u Srbiji. Naime, oko 100.000 hektara srpskih oranica već su kupile četiri domaće velike kompanije, dok sa više od 35.000 hektara njiva upravljaju strane, koje su registrovale sedište u Srbiji.

Kako je to izgledalo u drugim zemljama može se videti ako se uporede podaci iz 2006. godine kad je hektar zemlje u državama centralne i istočne Evrope vredeo od 1.900 do 2.300 evra, a prosek u EU u to vreme je bio 12.000 evra. Kretanje cena možda najbolje pokazuje primer Poljske gde je hektar 1991. godine koštao 100 evra, a 2011. godine 4.000 evra, a tri godine potom 7.500 evra. Do 2011. godine cena je povećana u Slovačkoj za 21 odsto, u Estoniji za 50 odsto, a u Litvaniji za neverovatnih 143 procenta.

Različita pravna rešenja za zaštitu od prodaje

Iako postoji mogućnost da Srbija pregovara o produženju roka od četiri godine (koliko joj kao zemlji kandidatu pripada), za mogućnost da stranci kupuju obradivu zemlju, Vučićeva vlada nije pokrenula postupak za tako nešto. Pojedine zemlje su dogovorile odlaganje prodaje na period od sedan do 12 godina. Mađarska je posle 10 godina odlaganja, čak promenila ustav da bi onemogućila strance da kupuju zemlju, tako što ju je proglasila za "nacionalno blago, zajedničko nasleđe i temelj za život" i na taj način zaštitila od domaćih i stranih tajkuna. U Sloveniji je, između ostalih uslova, zakonom određeno da budući kupac (vlasnik kompanije i sl.) mora u kontinuitetu da živi 5 (pet) godina u Sloveniji.

Analitičari ukazuju na široke mogućnosti zakonskih ograničenja, kontrole i kanalisanja procesa prometa nekretnina u skladu sa interesima države, društva i lokalne zajednice i razvoja poljoprivrede. Tako se kao primer navodi Slovačka, koja nije zabranila prodaju, ali je uslovila da kupac mora da živi u toj zemlji deset godina i da se tri godine bavi poljoprivredom. Treba reći i da u skandinavskim zemljama, koje važe za najuređenija društva, postoje stroga pravila koja se primenjuju u ovoj oblasti, s ciljem održavanja odgovarajuće strukture zemljišta, regulisanja domaćeg tržišta namirnica, zaštite životne sredine ili sprečavanja kupovine zemlje zarad njene naknadne preprodaje.

Pravi uzurpatori su državni uzurpatori

Bivša ministarka poljoprivrede, Snežana Bogosavljević-Bošković, na sva zvona je progonila "nepoznate korisnike državne zemlje", pa je i ovako govorila: "...Upravo je uzurpacija bila i ostala jedan od razloga za izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu...Po tom osnovu država sudski potražuje čak 22 miliona evra. Zato se sada predviđa pooštravanje sankcija za uzurpatore državnog poljoprivrednog zemljišta, koje će biti u visini trostrukog iznosa najviše postignute prosečne cene zakupa na teritoriji okruga".

Ali, na opšte iznenađenje, tadašnji državni sekretar u pomenutom ministarstvu, dr Zoran Rajić, šest meseci posle njenog istupa, izjavljuje: "...Ministarstvo poljoprivrede bilo je prinuđeno da predloži lokalnim samoupravama da onima koji su državne njive obrađivali nezakonito, omogući da nastave da to rade i ove godine bez održane licitacije, i da pri tom plate tek prosečnu cenu zakupa".

Tako je Ministarstvo poljoprivrede, za svega pola godine, prešlo put od oštrog protivnika do zaštitnika uzurpatora. Umesto da ih, kao što je obećala, kazni, država ih je nagradila. I onda, pošto država nije htela da zaštiti njihova prava, građani su rešili da to učine sami. Kao što to obično biva kad neko radi posao koji nije njegov, u tome su preterali; došlo je do "nemilih scena" posle kojih su jedni završili u bolnici, a drugi u zatvoru. Od policijske dimenzije jedne seoske tuče, važnija je politička. U smislu agrarne politike.

Ovaj slučaj je, naime, možda pregrubo ali vrlo jasno razotkrio koliko je poljoprivredna politika Vučićeve vlade bila pogrešna i kakvo je ogromno nezadovoljstvo nataložila u poljoprivrednicima. Bila je dovoljna jedna šibica, u liku traktoriste, pa da ono eksplodira.

Međutim, ima ovde i jedna šira politička dimenzija. Ona, može se slobodno reći, suštinska. Ovaj slučaj zapravo pokazao i pravu prirodu jedne političke vlasti i njene države. Jer, šta je on još pokazao? To što se (samoorganizovani) građani, - a i seljaci su građani, zar ne - bore protiv uzurpatora, a država brani te iste uzurpatore, znači da građani poštuju zakon, a država krši zakon. Građani su na strani prava, a država na strani neprava. A takva država u stvari i nije država.

U Srbiji ima ukupno 5,2 miliona hektara poljoprivrednih površina. Obradivo je 4,2 miliona hektara dok se obrađuje, prema poslednjem popisu piše koristi tek 3,35 miliona hektara. U njoj živi 631.552 poljoprivredna gazdinstva. Prosečna njiva, odnosno imanje je oko 4,5 hektara. Iako postoje različiti podaci, veruje se da se u državnoj svojini nalazi oko 830.000 hektara poseda. U zakupu je oko 250.000, slobodno i uzurpirano je oko 580.000 hektara, dok su potraživanja kroz restituciju između 85.000 i 100.000 hektara. Od toga u Vojvodini se nalazi 1,6 milion hektara ukupnih površina. U njoj je 1,1 milion obradivih hektara u privatnoj svojini, oko 300.000 hektara je u državnoj svojini i oko 130.000 hektara i društvenoj i zadružnoj svojini. U vraćanju oduzete imovine zadrugama se najmanje odmaklo, a one potražuju oko 200.000 hektara...

Politički komesari će deliti njive na 30 godina (Sve je spremno za Tenisa, Kostića, Matijevića...)

Sve što je napisano u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, a ne ide na ruku poljoprivrednicima već velikim igračima, bilo stranim ili domaćim, potvrđeno je u Uredbi koju je potpisao premijer Srbije Aleksandar Vučić, a kojom se, "...preciziraju uslovi i kriterijumi davanja državnih njiva u dugoročni zakup". Sve što nije trebalo da se desi, ako zaista ova država odista misli na paore, a ne na veleposednike i lokalne moćnike - desilo se. Nije najgore to što se opet pokazalo da ova država vlada uredbama, već to što se okrenula protiv, kako ih sama naziva - malih i srednjih poljoprivrednika. A, takvih je, samo u Vojvodini 22.000 i oni obrađuju 80 odsto ovdašnjih njiva. Sada bi ih većina mogla biti uskraćena za oko 120.000 hektara, jer će se te oranice umesto njima ubuduće u zakup davati „velikim investitorima" koji imaju investicione planove za narednih 30 godina. Pomenimo, samo onaj ko namerava da ulaže u neku vrstu poljoprivredno-prehrambene proizvodnje i ima investicioni plan, imaće pravo na zakup državnih oranica.

Zakon o poljoprivrednom zemljištu donet na poslednjoj sednici republičkog parlamenta 2015. godine (na kraju decembra) digao je veliku prašinu, a paorska udruženja i Pokrajinska vlada protestovali su ukazujući na to da bi njegove odredbe, pogotovo ova po kojoj se domaćim i stranim investitorima daje 30 odsto poljoprivrednog zemljišta u opštini u zakup na 30 godina, mogle biti pogubne za poljoprivredu i poljoprivrednike. Upozoravano je na to da zakon nije pisan za poljoprivrednike već za nemačku kompaniju „Tenis" i domaće tajkune. Po donošenju zakona krenulo se, onako kako ne treba, mimo Ministarstva poljoprivrede i bez radne grupe, u pisanje pravilnika o investicijama. Naprasno, neočekivano i neuobičajeno, umesto pravilnika, 13. juna 2016. godine, doneta je Uredba o uslovima, načinu i postupku za ostvarivanje prvenstva zakona. Gotovo je sve u vezi s njom sporno!

Od toga da će o tome ko će u opštini dobiti oranice u arendu na 30 godina odlučivati komisija u kojoj su tri ministra i još dva člana po izboru jednog od tih ministara, preko toga da nije najjasnije kakve bi to investicione planove budući ulagači trebalo da imaju, do toga da će se, kada jedan zakupac uzme pod svoje trećinu državnih njiva, uskratiti pravo većini ratara da dođe do parčeta zemlje, a licitacije će biti skuplje.

Sudeći po ovom dokumentu, sve će se odvijati po onoj „ko pre devojci, njemu devojka". Ko se pre javi sa zahtevom za dugoročni zakup zemljišta i sa investicionim planom, i ko bude po aršinima ministara, taj će njive i dobiti.

Ostaju otvorena pitanja poput onih za koga će taj koji će od države dobiti zemljište da bi na njemu razvio neku proizvodnju, proizvoditi prve četiri godine dok ne završi investiciju, šta će se desiti ako od ulaganja odustane za dve-tri godine jer se nigde ne pominje raskid ugovora... Kako stoji u uredbi, traži se od budućih investitora da daju podatke o poljoprivrednom zemljištu, vremenu trajanja zakupa, roku plaćanja zakupnine..., ali ne i o sredstvima obezbeđenja. Šta će se dešavati ako zakupac zemljišta krene u investiciju, napravi neku halu i predomisli se i povuče, kako to u Srbiji često biva? Da li mu ostaju u rukama hiljade hektara u sledeće tri decenije, iako na toj zemlji neće dići nijedan pogon, pokrenuti proizvodnju, uložiti milione i zaposliti ljude? I zašto uredba ponovo reguliše cenu zakupa oranica iako je već Zakonom, njegovim 64. članom, utvrđeno da će se arenda određivati po prosečnoj ceni na poslednjem nadmetanju u lokalnoj samoupravi? Postoji, doduše, u uredbi petnaestak kriterijuma o tome šta treba da sadrži investicioni plan ali nema najvažnijih i čvrstih, onih poput održivosti investicije i trajnosti poslovanja. Sve je na odluci članova komisije. Kakav zakon, takav i uredba.

Kako je, osvrćući se na zakon koji je prethodio ovoj uredbi, objasnio Ivan Petrović, stariji advokat beogradske Kancelarije JPM Janković-Popović-Mitić, pravo prvenstva zakupa državnog zemljišta predstavlja novinu u Zakonu, kojom je omogućeno da lica koja imaju „investicioni plan" pre ostalih zainteresovanih lica uzmu u zakup poljoprivredno zemljište u državnoj svojini. ,,Imajući u vidu da je ranija praksa bila da se zemljište daje u zakup na period ne duži od tri godine i da je površina koja se može dati u zakup jednom licu bila ograničena u apsolutnom iznosu (100 hektara), jasno je da je cilj izmena i dopuna omogućavanje pojedincima da uzmu u zakup veliku površinu zemljišta na period od 30 godina. Nažalost, pojam „investicionog plana", kao osnovnog uslova za ostvarenje prava prvenstva, nije definisan Zakonom, tako da je diskreciono pravo na jedinici lokalne samouprave, odnosno Ministarstvu poljoprivrede, da oceni da li određeni investicioni plan daje nekom licu pravo na prvenstvo u zakupu poljoprivrednog zemljišta ili ne, naglasio je Petrović ocenivši da „pravo prvenstva zakupa nije jasno definisano i regulisano izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, ali očigledno se favorizuju novi učesnici na tržištu s obzirom da moraju praviti svoje investicione planove".

Ipak, kakva je investicija u pitanju, koliki su iznosi u pitanju, kako će se meriti korist od investicije, kako će se kontrolisati sprovođenje investicionog plana i drugo nije regulisano Zakonom. Oni koji su već investirali u poljoprivredu i koja svoje investicione planove sprovode, najverovatnije neće moći da ostvare pravo prvenstva zakupa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Ništa se nije promenilo ni netom obnarodovanom uredbom koja bi za koji dan trebalo da stupi na snagu, što praktično znači da odmah po formiranju vlade i imenovanju ministara, investitori mogu da uzmu zemlju u zakup. Sada je, što se zakona tiče, u potpunosti pripremljen teren za dolazak nemačke industrije „Tenis", koja bi, po dogovoru Aleksandra Vučića i prvog čoveka mesnog giganta Klemensa Tenisa, u Srbiji trebalo da organizuje proizvodnju mesa.

Analitičar prilika u srpskom agraru, Đorđe Bugarin, kaže u vezi sa ovom temom:

,,Ne vidim nikakvu šansu da se poljoprivredna gazdinstva registrovana u statusu fizičkih lica organizuju kao pravno lice i zakupe državno zemljište, iako je ministarka izjavila da će zadruge imati pravo prvenstva. Vidim da će uslove propisane uredbom moći da iskoriste samo pravna lica poput MK Grupe Miodraga Kostića, Industrije mesa 'Matijević', tajkuna Petra Matijevića... Samo oni će moći da ispune uslove jer se traži da firma ima reference i prethodno poslovanje''.

Teško će, po njegovoj oceni, biti izvodljivo to da se nekoliko malih gazdinstava za kratko vreme organizuju, izrade i podnesu investicioni program. A, i ako to uspeju, neće im mnogo vredeti ako nisu podobni. Kriterijumi će se subjektivno procenjivati, a uslove mogu ispuniti samo oni koji dugo rade u tom poslu. Ništa se u suštini nije promenilo u odnosu na Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Ko im je po volji, taj će dobiti šansu, a ko nije neće i to je to. Šansu će iskoristiti i naši biznismeni, ne samo „Tenis", jer nije urađeno ništa na unapređenju zakonodavnog okvira kada je o poljoprivrednom zemljištu reč, posebno sa aspekta obaveza koje je Srbija preuzela Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, a tiču se odredbi da se omogući stranim državljanima da postanu vlasnici zemljišta pod istim uslovima kao i građani Srbije. Ovakva politika vodi ka uništavanju malih gazdinstava, iako se suprotno obećava.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Mala gazdinstva u Srbiji ukoliko se ne udruže u zadruge ili neke druge oblike organizovanja, bez obzira kako će se zvati, ne da će propasti nego će potpuno nestati, a nekadašnji paori, stočari i vlasnici zemlje biće najamni radnici kod budućih veleposednika, domaćih ili stranih.