Književnost

Treći esej: režim protiv pisaca, pisci protiv režima - Dragiša Vasić, heroika i tragedija (12)

Usud jedne utopije

Pisci koji nisu bili po volji obrenovićevskog režima, krajem Devetnaestog i početkom Dvadesetog veka, smatrali su se suvišnim. Tako ih je tretirao režim, a tako su i oni sebe doživljavali. U uvodnom eseju govorio sam o tri takva pisca, Janku Veselinoviću, Bori Stankoviću i Radoju Domanoviću, kojima se sudbina poigravala kao vetar uvelim lišćem. Bili su zavisni od vlasti, i kad su bili protiv i uz nju. Dolaskom komunista na vlast, sredinom Dvadesetog veka, tretman suvišnih pisaca je pooštren: oni su postali zabranjeni pisci. A to je značilo da im je onemogućen književni i javni život, da su bili zatočenici savesti, robijaši na slobodi. Ovaj tretman su dobili pisci koji su preživeli rat i komunističku odmazdu. Neki od njih nisu preživeli rat. U ovom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi Dragišom Vasićem, najznačajnijim nepoželjnim (suvišnim) piscem onoga vremena.

Ivan Ivanović

„Posle se čovek stao pitati kao i onaj nemački oficir, i od otadžbine, koja je od njega tražila najveće žrtve, zahtevao dužnosti prema njemu, razloge da je voli i da joj bude odan. I eto to je ono što se nije dopadalo upravljačima, koji su uvek hteli onu antičku odanost podanika, i koji su verovali da ta otadžbina postoji samo njih radi i radi ostvarenja njihovih ambicioznih planova. Eto tako su se izrodili sukobi između podanika i upravljača, jer je privrženost otadžbini onih prvih sve više slabila. I kad se ona slepa odanost nije više mogla prirodno da izazove, onda im ništa drugo nije ostalo nego da veštački obnove patriotizam.

Tada su mnogi umovi, po narudžbini, proučavali antičku državu i antički patriotizam, s jedinim ciljem da se on nekako nakalemi u novim prilikama. U početku modernog veka Makijaveli preporučuje da se podanicima sugerira: kako su državni zakoni božanski zakoni, da oni potiču od Boga. Razume se zbog toga što on uviđa da je religija to što uslovljava najpredaniju odanost otadžbini.

I sad, evo ti razlike među umovima koji su voleli čoveka, s jedne strane, i mizantropa, s druge strane. Oni prvi činili su sve da v čoveku razviju njegove prirodne sklonosti. Po svojoj prirodi čovek se uzbuđivao za moralno i za dobro; zlo i nemoralno bunilo ga je odvajkada. Isus i Savonarola, svesni toga, i zato što su voleli ljude, razvijali su u njima ono dobro i moralno. Oni drugi, uvereni u ljudsku pokvarenost, kao Makijaveli, vaspitavali su vladaoce da budu bez moralnih skrupula i da ne vole podanike. Po svojim sklonostima čovek se počeo približavati čoveku sve više i više, to se bar ne može poricati. Razlike su bledele, i u odsustvu veštačkog uticaja, došlo bi bratstvo. Ali je ideja o nacionalnom načelu prouzrokovala novu podvojenost među ljudima i nove i krvavije raspre, koje bi svako drugo stanje stvari teško moglo izazvati.

Hoću da kažem da je nacionalno načelo jedna ideja koja je nešto veštačko. Jer je linija nacionalne granice povučena najjasnijom bojom baš onda kad je već bila bleda u toj meri da je mogla biti izbrisana zasvagda. Čovek je išao putem kojim je uspevao da raskrči mnoge prepreke što su ljude razdvajale. Sve ogromne prepreke vere pale su. Oborilo ih je hrišćanstvo. Sva teška, nepravedna i nesnosna ograničenja prava ublažena su ili sasvim nestala. Njih, ta prava, čovek je mogao da nađe skoro svuda. E pa zašto su onda izmišljane nove, veštačke prepreke, zašto onda čovek nije pušten da se pretopi u čoveka, u brata? Da se u njemu razvijaju one prirodne sklonosti. Čovek je sklon da se asimiluje, treba ga u tome pomagati. I to je lako. Jer svi ciljevi koji u ovom smislu hoće da se postignu, postižu se prirodno, dok oni drugi s najvećim teškoćama. Baš proces stvaranja nacionalnih država u Devetnaestom veku vršen je silom, najmljenom vojskom, bez narodnog učešća.

Iz antičke istorije naučilo se da mase treba zastrašavati Bogom da bi one bile pokorne, da bi se one slepo potčinile. Je l tako? Ali zar se danas to isto ne čini? Zar nas, isto tako, ne zastrašavaju Bogom; to jest ne nas, tebe i mene, nego onog Milosava sa krivim nogama, i Janka i Marka i Trajka? U ime onoga koji nas poziva na mir, oni nas vode u ratove. Mi svi ratujemo u ime njegovo, jedni protivu drugih. I Nemci za vezu s Bagdadom, i Rusi za Carigrad ili ni oni ne znaju za šta, i mi za more, i drugi za ovo ili za ono. I to svi u ime jednog istog Boga. E pa zar su onda duhoviti ovi „naoružani proroci"? Ne, oni to nisu, nego smo mi slepi i ne vidimo.

Zar bezdušni komandanti ne streljaju, u ime Božje i nekog „božanskog" zakona, svoje rođene vojnike koji su u sto borbi učestvovali i bili na svom mestu, a u sto prvoj nisu stigli da ubiju nikoga? Jest, u ime Božje zaklinjemo se mi na vernost otadžbini ma kakva ona bila, ma šta ona htela, ma gde ona mislila da nas povede, za Pravedno ili za Nepravedno, za Istinito ili za Lažno. I kao što su stari, u antičkom dobu, nosili statue svojih bogova u borbama, klanjali im se, ubijali u ime njihovo i čuvali ih da ne padnu u ropstvo, tako mi sad nosimo neka platna oglašena za svetinje u čije ime, onako isto, ubijamo, i koja teže prežalimo ako dopadnu ropstva, negoli kad izgubimo stotinu očeva porodice. A to isto parče krpe, koje mi obožavamo i nazivamo svetinjom, sašio je, možda, neki liferant najnemoralnijeg vladanja i osvetio najpokvareniji pop. Eto pomoću takvih sredstava prinuđavaju nas da dajemo živote za otadžbinu i objašnjavaju nam da to treba da činimo, jer smo se u njoj rodili."

Profesor Ljubišić zaključuje: „Nije otadžbina samo zemlja, teritorija, zeleii lugovi, bistri potočići i zvonici. Otadžbina je i Pravda, i Uprava, i Sloboda i Sigurnost i Blagodet. I Pravda. A je li pravda kad se za tu otadžbinu jedni isti krvave nekoliko ratova, dok drugi iste te ratove iskorišćuju? Je li pravda da ja, izbušenih grudi, jektičav, propao, truo, ponova idem na front, a drugn, zdraviji od mene, nikad ga nije ni video? Neka me čuju. Ali ja moram da kažem kako mi je onaj što ga ja nazivam dušmaninom, u rovu prema meni, koji pati kao i ja i koga sam poslan da ubijem, miliji, bliži i draži uvek bio od onoga pozadi mene, vajnoga brata moga, što je zdraviji od mene, a bogati se i blaguje na moj račun i dok ja ispaštam tuđe pogreške i zločine.

Neka me Otadžbina zaduži, pa ću joj se odužiti. Neka me očara, pa ću je voleti. Neka dokaže brigu prave majke, pa ću za nju poginuti kao njeno dete. Neka osigura normalan život unuku, ako ne može ocu i sinu. Ja tražim razlog patriotizmu u dugu koji imam otadžbini, u obavezama svojim prema njoj, i samo u tom i ni u čem drugom. On treba da se zasniva ne na osećanju izazvanom zastrašavanjem (ne dam više da me plaše Bogom), na jednom veštačkom osećanju straha, nego na onom prirodnom i svesnom osećanju dužnosti. A razlog ovaj ja nisam tražio po knjigama, ne, nego sam ga našo u iskustvu, svom krvavom, groznom iskustvu."

Ovakvim stavovima Dragiša Vasić ide gotovo vek ispred svog vremena. Iako za njih i vreme pisanja „Crvenog kralja" nisam znao, intuitivno sam ih inkorporirao u svoj roman. Zbog njih mi se sudilo, ali to će biti tema poslednjeg eseja u ovom romanu, Ubit6i pticu rugalicu.

Marinko Arsić Ivkov postavlja pitanje kako je došlo do preumljenja Dragiše Vasića, odnosno kako je on od pristalice postao protivnik komunista.

„Još jedna nedoumica vezana je za Dragišu Vasića. Takoreći je opšteprihvaćeno da njegovi politički pogledi imaju dve, gotovo oprečne faze. U prvoj, on je takoreći bio komunistički opredeljen i malo je nedostajalo pa da se priključi komunistima. To je period njegove kritike vladine politike i vladinih institucija, ukazivanja na eksploataciju radnika i seljaka, borbe za političke i socijalne promene, period kada je branio pravo komunistima na javno delovanje, i kada im je u mnogočemu davao za pravo. A onda se odjednom okrenuo za 180 stepeni, negde posle šestojanuarske diktature. I sada je najmračniji konzervativac, nacionalista, konformista, apologeta režima, izdajnik naroda."

Ivkov nije jasan, nije rekao da je Dragiša Vasić tretiran kao izdajnik tek od strane komunista kad se priključio četničkom pokretu. U stvarnosti, Dragiša je napustio odbranu komunista i okrenuo se zastupanju srpskih nacionalnih interesa u Jugoslaviji. Time, ne samo da nije postao izdajnik srpskog naroda, nego se nametnuo kao njegov najdosledniji branilac. Nezavisno od ovoga, Ivkov smatra da Dragiša Vasić niti je bio levičar u komunističkom smislu, niti desničar u nacionalističkom smislu. Ali to pokazuje da nije bilo kopernikanskog prevrata u shvatanjima Dragiše Vasića, nego je njegov novi, građanski pogled na svet logičan ishod njegovog srbijanskog hoda u novoj državi.

I Milo Lompar postavlja tezu o Dragišinom skretanju udesno. „Kojim putem je Dragiša Vasić mogao krenuti posle ovakvog umetničkog i saznajnog radikalizma? U toj tački on je dosegao onu nit senzibiliteta koju je ispoljio Dnevnik o Čarnojeviću, kao što je ukupnim prosedeom bio u ravni priča Ive Andrića. Na fotografijama se već moglo opaziti izvesno spokojstvo njegovih crta lica, otmenost jednog više duhovnog, ali ipak i izrazito građanskog stava, koji nagoveštavaju odelo i kravata, šešir i štap, što postaju znakovi koji upućuju na postepeno nestajanje ontološkog nemira koji je nadahnuo rane pripovetke. Ovo upitomljavanje životnog stava, oličenog u negovanom opozicionarstvu, ne više emotivnom i izazivačkom, koje pripada svim piscima srpske umetničke avangarde, nalazi se u dosluhu sa promenom pripovedačke optike Vitla i drugih priča i Pada s građevine. Tu se pojavljuju minijaturne priče, više oblici pripovednih varijacija, senčenja duhovnih stanja, vibracije koje lebde u blizini neizrecivog, fragmentarni iskazi koji nagoveštavaju da je celina nepovratno iščezla, nostalgične evokacije: sve su to tragovi smirivanja duha, koraci od pobune ka prilagođavanju. Iako nigde u tim pričama ne možemo pročitati, kao da osećamo kako u mirnoj fakturi njihove deskripcije, u nijansi oko koje se vrti potisnuta emocija, lebdi saznanje o skrivenom času otrzanja od obaveza advokatskih, od sedenja na klupama u društvu ugledne beogradske gospode, u času kada je pisac odložio svoj štap i šešir, kada je na mah pogledao na sebe iz perspektive koja je bila stvarnosti nedostupna. To je ponovo bio čovek društva, njegov izabrani član, jer je društvo postalo deo njegovog intimnog samorazumevanja: umesto žene koja je umrla dok je ratovao, čija smrt je bila slična pripovedačkom motivu koji je dočaravao vest o toj smrti koja zatiče ratnika u košmaru i u priviđenjima novih tela, došao je novi brak, pa iako starinski patrijarhalni svet beše nestao, ipak se u prostranom stanu, u iznova nastalom porodičnom svetu, pisac susreo sa plamičkom kandila i mirisom bosiljka, što je sve sugerisalo da je nastupio čas smirivanja."

Interesantno je da je Dragišu Vasića, kao književnog junaka, inkorporirao u svoje romane trilogije „Vreme zla" („Grešnik", „Otpadnik", „Vernik") komunistički pisac Dobrica Ćosić. To se desilo 1985. godine, kada je Ćosić već bio renegat od komunizma, ali ne i pristalica ravnogorske ideje Dragiše Vasića.

U romanu „Grešnik" je svog izmišljenog junaka Vukašina Katića doveo u vezu sa stvarnim ličnostima, Slobodanom Jovanovićem i Dragišom Vasićem. Da vidimo kako je to Ćosić izveo.

Vukašin Katić je dočekao dvojicu građanskih političara u vrtu svoje vile na Dedinju. (U tu vilu će se useliti po završetku Drugog svetskog rata partizan iz Rasinskog odreda, urednik Mladog borca i predsednik omladinske organizacije, Dobrica Ćosić, kome je to prvi dolazak u Beograd, u romanu „Vreme vlasti". Držim da je legitimno to što Ćosić meša fikciju i stvarnost.) Oni su došli sa hrpama stranih novina u džepovima i vestima da Engleska i Francuska stupaju u rat i da je u britansku vladu ušao Vinston Čerčil, „čovek rata". Vukašin je goste uveo u salon gde će voditi zanimljiv politički razgovor.

Razgovor se odmah poveo o sinoćašnjem Hitlerovom govoru u Rajhstagu u kojem firer nemačke nacije pravda svoj rat. Dragiša kaže da je malo ko lagao kao Hitler, ali sad je vreme laži. „Ko vlada nasiljem, izgovara se brigom za narodno dobro; ko ubija, mora da laže; ko ruši mir, mora da se izgovara nepravdom učinjenom mu u prošlom ratu. Svi koji se osećaju oštećenim ili prevarenim ishodom prošlog rata, traže danas neke svoje pravde." Dragiša dalje kaže da ne treba zaboravljati da je dosadašnji mir potkopan i porazima nekoliko revolucija u Evropi. „I ovaj će rat, videćete, preći u revoluciju kao i prošli." Dragiša se plaši da će pobediti boljševizam, jer što je veća narodna nesreća to su bolji izgledi za njegovu pobedu. Ukazuje na Hitlerovu odanost paktu sa Staljinom, kao da su nacizam i boljševizam stvorili sporazum za sva vremena.

Slobodan kaže da je to logična posledica odnosa dva politička sistema. "Totalitarnom antiboljševizmu, od engleske i francuske demokratije, bliži je totalitarni boljševizam. I obrnuto."

Vukašin zabrinuto kaže da će posle Poljske na redu doći Jugoslavija. „Ali mi nemamo šta da branimo. Mi se više ni od koga ne možemo odbraniti. U ovom ratu imamo i više i mnogo jače neprijatelje no u prošlom."

Dragiša i Slobodan ne dele Vukašinov pesimizam. Dragiša prelazi na konkretnu temu šta će biti sa Jugoslavijom. „...Da vidimo, gospodo, šta nama Srbima valja činiti posle dogovora Cvetkovića i Mačeka da se osnuje banovina Hrvatska. Stvari su, mislim, jasne. Hrvati cepaju državno jedinstvo. Danas su dobili banovinu, a ta banovina će sutra biti država. Videli ste, Hrvati govore jasno i glasno da je to samo prvi korak u borbi za ostvarenje slobodne i nezavisne hrvatske domovine. I već su počeli progoni Srba i Jugoslovena u Hrvatskoj. Već se srpskohrvatski jezik prekrštava u hrvatski. A kako piše zagrebački Obzor, '...iz hrvatskih zemalja progoni se ćirilski smrad...', to jest srpsko pismo. Nema nikakve sumnje, počinje tradicionalni progon Srba."

Vukašin pita šta mogu oni tu da učine.

„Kako šta možemo? Valjda je, Vukašine, normalno i pravedno da se za promenu ove države, za reviziju njenog ustrojstva, pita narod koji je i stvorio tu državu. Zar treba reći, da je ova Jugoslavija stvorena bezmernim žrtvama srpskog naroda? Po mom mišljenju, taj sporazum izmeću Cvetkovića i Mačeka nije nikakva revizija Jugoslavije. To je stvarni početak njenog kraja. I nadam se, kraja najskuplje i najtragičnije zablude srpskog naroda."

Vukašin kaže da, ovakva kakva jeste, Jugoslavija nije potrebna nikom. Neće je Hrvati nikako, a Srbi su u njoj izgubili svoj identitet.

No profesor Slobodan Jovanović se ne slaže sa tim. „Ne bih se mogao složiti sa vama, gospodine Vukašine. Mi ne smemo da dignemo ruke od Jugoslavije. To jeste kuća koja prokišnjava, vlažna je, vrata i prozori su porazvaljivani. Nije nam nimalo prijatno boravište. Ali će nam biti još gore bez nje. Nastupaju oluje."

Sledi rasprava o tome kako je nastala Jugoslavija.

Dragiša ističe da je novu državu stvorila vekovna težnja Srba da svi žive u jednoj državi. Vukašin se s tim samo delimično slaže. „Ratni ishod nam je imperativno diktirao zajedničku državu. Spoljni činioci su bili moćniji od osećanja i stvarne želje hrvatskog i slovenačkog naroda za ujedinjenjem. Srbiji je bila potrebna Jugoslavija zbog ujedinjenja svih Srba u jednu državu i rasturanja Austro-Ugarske, svog najvećeg neprijatelja. Hrvatima je bilo neophodno ujedinjenje sa Srbima da bi se iščupali iz austro--ugarskog ropstva i uz pomoć Srba, ratnih pobednika, spasli Dalmaciju od Italije, koja joj je data za stupanje u rat Londonskim paktom devetsto petnaeste. A što se Slovenaca tiče, njima je ujedinjenje bilo jedini nacionalni spas. Da se nisu ujedinili sa Srbima, progutali bi ih Austrijanci i Italijani. To je danas i svakoj slovenačkoj babi jasno."

Dragiša dalje kaže da je ujedinjenje omogućila samo srpska ratna pobeda. Ni bratska ljubav, ni etnička bliskost, ni isti i sličan jezik. A najmanje naša jugoslovenska romantika i galama po Evropi da smo jedan narod. Jugoslaviju je stvorila srpska vojska, koja devet stotina četrnaeste i petnaeste nije kapitulirala, i koja je ujesen devet stotina osamnaeste, skršila balkanski front. Dokle su stigle srpske trupe, tu je i granica Jugoslavije. Tu i ni korak dalje.

No Vukašin i dalje kontrira. „U tome je, Dragiša, možda i kob te države. Granice joj odredila pobednička vojska. Srpska. I time postala istorijski krivac za sva zla u toj državi."

Vasić se uzbuđuje. „Nijedna država nije stvorena mudrošću, ni vrlinama, u kabinetima i bibliotekama. Sve su države u istoriji nožem i krvlju stvorene. U ovom slučaju, srpskom krvlju."

Profesor Slobodan mudro ćuti. Cinički kaže da mu je Vukašin Katić interesantan kao razočarani revolucionar. „Nemojte se srditi, gospodine Vukašine. Vi ste bili i socijalist i ministar. Bili ste i rvolucionar i evropejski reformator, i na vlasti, i opozicija. U stvari, vi ste naš jakobinac, kome nije pala glava, zato što su Srbi tu mudriji od Francuza: glavu koja smeta, korisnije je pljuvati no seći..."

Dobrica Ćosić je Dragišu Vasića prikazao kao rigidnog srpskog nacionalistu, a Slobodana Jovanovića kao ciničnog pragmatika. Kritikuje ih kroz Vukašina Katića, koji realistički gleda na srpsko-hrvatski sukob oko ustrojstva jugoslovenske zajednice.

Dragiša Vasić ukazuje na izveštaj vojvode Živojina Mišića iz 1920. godine kralju Aleksandru, kad ga je ovaj odredio da referiše o zajedniučkom životu Srba i Hrvata. Proslavljeni vojvoda, posle obilaska Hrvatske, rekao je kralju da po njegovom mišljenju Srbi i Hrvati ne mogu da žive u jednoj državi, sve ih deli, istorija, navike, a najviše religija, pa da je bolje da se Hrvatima dozvoli da se otcepe. Ali vojvoda nije mogao da kaže kralju gde bi bile granice hrvatske države.

Dragiša dodaje da Hrvati, već od 1919. godine, najpre opstrukcijom, a potom svim političkim sredstvima, nastoje da stvore svoju hrvatsku državu u zajedničkoj jugoslovenskoj državi. Sad im je, sporazumom koji je predsednik Vlade Dragiša Cvetković postigao sa hrvatskim liderom Vlatkom Mačekom, to pošlo za rukom. U Jugoslovenskoj državi samo su Hrvati dobili svoju banovinu. Banovina je osnova za stvaranje nezavisne države Hrvatske. Predstojeći rat - koji je neminovan - to će im omogućiti. Jugoslavija je postala grobnica srpskog naroda! A to je duboka nepravda prema srpskom narodu. „Narodu čija vojska svakako nije prešla Albaniju i izvršila proboj Solunskog fronta da bi vladala Hrvatima i Slovencima. Nije izginula trećina Srbije da bi preživeli pljačkali Hrvatsku i Sloveniju, u kojima nema šta ni da se opljačka." Dragiša krivi sebe što je u početku i sam verovao u jugoslovensku ideju. Obraća se Slobodanu Jovanoviću:

„...Nisu se, gospodine profesore, naši nacionalni ciljevi sukobili posle rata. Ne. Bili su oni sukobljeni i pre rata i za vreme rata. A što mi Srbi to nismo na vreme uvideli, što smo zbog ujedinjenja poricali postojanje različitih ciljeva, ističući samo ono što nam je zajedničko, to je stvar naše političke pameti. Odnosno, gluposti. Gluposti, koju su ispoljili naši najpametniji ljudi. U političke glupake ja najpre uvršćujem sebe. Sebe, prijatelja Miroslava Krleže. Hrvati su u ujedinjenje uložili sebičan račun i neposredni nacionalni interes, a Srbi krv i veru da se ujedinjuju sa svojom braćom. Srbi su ginuli i izginuli za zajedničku državu, a Hrvati su se u švapskim uniformama borili protiv nje, sve do austro-ugarskog sloma. A kad su se, poraženi i nesrećni, mogli da sklone i spasu samo pod poderanim i progorelim šinjelom srpskih Solunaca, svi su bili Jugosloveni i Srbo-Hrvati. Potom, čim je mir zavladao Evropom, odmah su se setili svoje Velike Hrvatske, Starčevića, i započeli borbu za svoju hrvatsku državu. I evo, stižu na cilj. Danas su ovim Sporazumom udareni i politički temelji hrvatske države! Banovina je jezgro buduće Velike Hrvatske...."

Dragiša Vasić smatra da je Jugoslavija jednostavno rđava državna konstrukcija. U njoj su nacionalni interesi njenih naroda suprotstavljeni do kidanja. Pogotovo između Srba i Hrvata...

(Nastavak u sledećem broju)