https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

U ovoj godini

 

U ovoj godini...

 

Godina koju će takođe pojesti skakavci: i za mokar veš da se uhvate, i on bi se osušio 

 

 

Oni jedu Srbiju

 

Stvar sa prognozama pada onog trenutka kad pokušate da "vidite" sudbinu države i naroda, a unapred priznate da ne možete da vidite vlastitu. Zato se ovaj osvrt bavi našom vlastitom sudbinom, a država i narod neka se prepoznaju. Ako hoće 

 

 

 

IZBORI

 

Odakle li dolaze rimski prokonzuli 

 

U godini koja tek počinje, vrlo je moguć pad Vlade i raspisivanje novih izbora proizvedenih političkim incidentima (baš kao i svake prethodne od 2000. naovamo). U takvim okolnostima, treba očekivati stvaranje novih koalicija, ali ne i reviziju dosadašnje pljačkaške tranzicije i svrgavanje tajkunskog sistema na kome je utemeljena savremena Srbija.

Bude li izbora u Srbiji tokom 2010. godine, a (pored podrazumevajućih poziva opozicionih čelnika) ima i objektivnih indicija da hoće, upravo će par ultrabogatih ljudi u saradnji sa barem trojicom stranih ambasadora na službi u Beogradu, doneti konačnu odluku o izgledu te nove koalicije. Kao i u prošlim izborima, kad su američki i britanski ambasador odigrali ključnu ulogu u očuvanju takozvane demokratske koalicije i postavljanju vlade Tadić-Cvetković, tako će i u slučaju nove trke oko vlasti u 2010. godini neizbežno biti uključeni i oni. Istina, ambasadori se menjaju, ali politika "rimskih prokonzula" u Srbiji, ali i drugde na Balkanu, odlično funkcioniše.

Običaj ide toliko daleko da su evidentirana i javna nezadovoljstva vodećih ljudi diplomatskih misija u Beogradu u slučaju kad ih neko izostavi kao aktivan faktor tokom biračkog procesa. Recimo, u januaru 2008. godine, tokom predsedničkih izbora u Srbiji, Ambasada Velike Britanije je izdala i saopštenje za javnost u kome je rečeno da je "zbunjena i razočarana" odlukom Republičke izborne komisije da predstavnicima ambasada Velike Britanije i SAD ne odobri posmatranje predsedničkih izbora u Srbiji.

U tom smislu, realno je za očekivati da će u 2010. godini Srbiju svakako zadesiti barem jedan veliki politički incident proizveden u finoj disharmoniji javne i tajne diplomatije, i metodom kupovine i prodaje svega što nudi srpska politička pijaca.

Koliko su izbori u Srbiji važni, govori i nastup Meri Vorlik, nove ambasadorke SAD u Beogradu, koja je tom prilikom rekla da će "...aktivno pomagati demokratsku vladu i narod Srbije u njihovoj želji da prevaziđu izazove svoje nedavne istorije i postanu zemlja koja ima konstruktivnu i odgovornu ulogu lidera u regionu, zemlja koja želi da se u potpunosti integriše u Evropu i u evroatlantsku zajednicu naroda".

Ako je to nova politika SAD prema Srbiji, onda je realno da će svaki izbori, pa i mogući izbori 2010. godine, biti samo dalje učvršćivanje dosadašnjih tekovina lopovske ekonomije, dalja legalizacija surovog desetogodišnjeg pljačkanja države i dalje mirenje sa sudbinom celog jednog naroda koji je svoju energiju potrošio mitingujući dve decenije za sve drugo samo ne za svoje interese.

Upravo iz ovih razloga, verovatnoća da se u 2010. godini dogode izbori u Srbiji nije veća od 30:70. Zašto baš 30:70 a ne 50:50? Odgovor treba potražiti upravo u govoru nove ambasadorke SAD u Srbiji Meri Vorlik. Vlada Obama-Bajden nije zadovoljna vladom Tadić-Cvetković.

Ukoliko vlada Medvedev-Putin ne odluči drukčije, stanje se u Srbiji još neće menjati. Konačno, ako Tadić-Cvetković budu uskoro maknuti od strane svojih deklarisanih prijatelja iz Brisela i Vašingtona, onda će ideja demokratskog rasparčavanja srpskih stranaka skrenuti u pravcu daljeg protivprirodnog bluda.

Tačnije, vlast u Srbiji može da preuzme Srpska napredna stranka sa Tomislavom Nikolićem kao Tadićevim trojanskim konjem, ali, ukoliko se projekat pokaže kao loš, pripremljeno je i brzo odvajanje njegovog političkog partnera Aleksandra Vučića u jednu zasebnu stranku. Ovakvo američko načertanije ukazuje da su izbori u Srbiji, dogodili se ili ne, uglavnom stvar političke volje spoljnog a ne unutrašnjeg faktora.

 

 

 

VOJISLAV ŠEŠELJ

 

Otiš'o je, vratiti se neće otići

 

Neki bi uložili sve što imaju na opciju da Vojislav Šešelj 2010. godine sigurno pobeđuje Haški tribunal i izlazi iz zatvora. Drugi da će on sigurno biti onaj koji će, kao poslednji, ugasiti svetlo u Haškom tribunalu, što znači sigurno ne 2010. godine.

Čini se da će Šešeljeva 2010. proteći u znaku legendarne delfske proročice Pitije, poznate po dvosmislenim proročanstvima kojima je ohrabrivala ratnike koji idu u rat, a čije je značenje zavisilo od zareza ili, kako bi se danas reklo, od konteksta. Najpoznatije takvo proročanstvo je "Ibis redibis numquam peribis in bello", što se moglo protumačiti ili kao "Ići ćeš, vratiti se, nećeš u ratu poginuti" ili kao "Ići ćeš, vratiti se nećeš, u ratu poginuti". Sve da bi se održala stopostotna izvesnost proročanstva, bez obzira na sudbinu onoga kome je namenjena

Suđenje Šešelju, koji je u haškom pritvoru od 24. februara 2003, počelo 2007. godine, a prekinuto u februaru 2009. zbog zabrinutosti suda za bezbednost svedoka. Od početka suđenja saslušan je sedamdeset jedan svedok, a suđenje je odloženo kad su sudije zaključile da sud ne može da garantuje bezbednost preostaloj desetorici svedoka. Uz to, Šešelj je u julu 2009. osuđen na 15 meseci zatvora, jer je u jednoj svojoj knjizi obelodanio imena i druge delikatne podatke o trojici svedoka čiji je identitet bio zaštićen. Posle ove presude on je uložio žalbu. Samo uz nedavni (odbijeni) zahtev za izuzeće sudija Pokara i Merona iz žalbenog postupka, zbog "kršenja njegovih prava tokom sedam godina i pokazivanja nezadržive lične mržnje" prema njemu, Šešelj je kao dokazni materijal priložio i dve cele svoje knjige - "Genocidni izraelski diplomata Teodor Meron" i "Korumpirani predsednik nelegalnog haškog suda Fausto Pokar". Nastavak suđenja zakazan je za 12. januar 2010, nekoliko dana po izlasku ovog broja Tabloida.

Ne zna se kome će u 2010. Šešelj biti više potreban - Haškom tribunalu, koji od njega po svaku cenu mora da povrati čast nakon što je od istog Šešelja obeščašćen, za šta će mu, uz svesrdnu Šešeljevu logističku podršku, biti potrebno znatno više od jedne (2010) godine, ili Srpskoj radikalnoj stranci, od koje su posle odlaska Nikolića i Vučića ostali samo tragovi, toliko jadni da su i na poslednjim, običnim lokalnim, izborima imali status siromaške i beznadežne stranke, a očigledno raspadanje pokušava da sanira lično Šešelj kadrovskim intervencijama na daljinu. S treće strane, sigurno je da će trenutno vladajući establišment učiniti sve da Šešelja što duže zadrži što dalje od Srbije, svestan da bi njihov haos bez Šešelja, sa Šešeljem prerastao i u nešto više od običnog pakla.    

Kako ni Hag ni Srbija nemaju mnogo veze sa pravom, a ostatak konteksta naginje na "vratiti se nećeš", i pod uslovom da Šešeljev opstanak u Sheveningenu ne zavisi od "medicinskih faktora", Tabloid prognozira da će Šešelj u 2010. biti visoko rangirana tema, ali da je verovatnoća da se nađe izvan rešetaka - ne veća od 5:95 odsto.

 

 

 

MEĐUNARODNI SUD PRAVDE

 

Najbolja zaštita je kad skupiš noge

 

Nije se dešavalo često da jedna zemlja bude na ovom sudu u dva različita a podjednako sudbonosna slučaja. Srbiji je to pošlo za rukom, a tokom 2010. treba da se odlučuje o različitim aspektima sudbine Srbije.  

Povodom rasprave o legalnosti secesije Kosova, u kojoj je krajem 2009. učestvovalo 36 država, a koju je inicirala Srbija, očekuje se da 15 sudija MSP najkasnije do polovine juna 2010. zauzme neobavezujući stav, savetodavno mišljenje o zakonitosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.

U tom smislu, Srbija će da bude pod velikim i unutrašnjim i spoljnim pritiskom da li i kako da zaštiti svoj teritorijalni integritet i suverenitet, ako stav MSP bude da je secesija Kosova nezakonita, ali i ne manjim pritiskom, moralnim i političkim, ako procena bude da je secesija zakonita. Pretpostavka je da u postojećem međunarodnom političkom kontekstu i uz raspored vojnih snaga na Kosovu i izvan njegovih administrativnih granica, na tom području nisu mogući nikakvi ozbiljniji oružani konflikti, ali situacija nikad više neće biti "ni slična".    

S druge strane, u tom istom Međunarodnom sudu pravde leži hrvatska tužba protiv Srbije "za genocid učinjen 1991-1995. godine". Srbija treba da do kraja marta 2010. godine odgovori, odnosno podnese najavljenu kontratužbu, proširenu za hrvatske zločine nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. (I dok ovaj tekst nastaje predsednik Srbije nudi Hrvatima uzajamno povlačenje tužbi i, u stvari, nagodbu.)

Za Srbiju je odluka po ovim tužbama izuzetno važna ne samo zbog potencijalne istorijske hipoteke nego i zbog zahteva za ratnom odštetom koji Hrvatska najavljuje, a "tematski" je vezan za epilog ovog sudskog procesa. Podsećanja radi, samo u "Memorijalu", tužbi protiv SRJ koju je Hrvatska poslala Međunarodnom sudu pravde u Hagu marta 2001, tvrdi se da joj je nanesena direktna šteta od 27 milijardi dolara. Ta cifra je, inače, tokom rasprava o visini direktne i indirektne ratne štete, u zavisnosti od "računovođe" i političkog trenutka, varirala upravo oko te sume. Šta bi presuda u korist Hrvatske značila i u ovom, finansijskom smislu, nije potrebno naglašavati.   

 

 

 

RATKO MLADIĆ

 

Franko isporuka u viđenom stanju

 

Iako je u poslednjih pet godina širom Srbije izvršeno barem deset ozbiljnih policijsko-vojnih racija u potrazi za Ratkom Mladićem, velika je verovatnoća da će se "slučaj Mladić" okončati baš 2010. godine i to u okolnostima koje će biti možda čak i bizarnije od onih u kojima je uhapšen Radovan Karadžić.

Na ovakva razmišljanja upućuje više indikatora, koji, složeni jedan do drugog, govore da se može očekivati svaki epilog koji spada u - neočekivane.

Posle ukidanja viznog režima sa EU, deblokade Prelaznog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, te podnošenja kandidature za članstvo u EU, Srbija je sebi, pored političke i pravne, na vrat natovarila i, u suštini, moralnu obavezu da Mladića isporuči Hagu, što će, ukoliko zaista ne zna gde je, biti znatno veći kamen o vratu nego bez prethodno nabrojanog. Zbog onog "dabogda imao pa nemao", tačnije iz straha da se ne vrati korak nazad - Srbija će biti u neuporedivo većem grču nego do sada, što znači da će Mladića tražiti i tamo gde ga do sada nije tražila.

Posle video-snimaka koje je u junu 2009. pustila Federalna TV BiH, na kojima se vide razne scene iz ratnog i poratnog života Ratka Mladića, za koje se tvrdilo da su snimljeni 2008. godine, a za koje se ispostavilo da su ipak snimani u periodu 1994-2001. i koje poseduje i haško tužilaštvo, i haškim tužiocima i srpskim goniocima i javnosti je, čini se, postalo jasno da je Mladićev slučaj psihijatrijski više nego što se inače veruje i da nema šanse da se završi na "normalan" način. Ne slučajno, posle tih snimaka se radikalno proširio broj pristalica teze da se Mladić živ predati neće, odnosno da će se pre ubiti nego predati, i to ne zbog toga što je hrabar nego što je "lud". Paralelno sa ovakvim "stavom" raširila se i priča o kojekakvim Mladićevim bolestima i operacijama, posle kojih se ne zna koliko mu je ostalo. Ovakve varijante sa smrtnim ishodom lokalni teoretičari zavere uklopili su u regularnu koncepciju, prema kojoj će i država učiniti sve da Mladića, i ako ga nađe, pre da ubije ili na neki drugi način učini da "umre", i Hagu isporuči u formi čitulje, nego u formi viđenoj na onim snimcima.

Stvar ne ide dobro ni sa "Mladićevim jatacima", od kojih su neki tokom dvogodišnjeg suđenja i umrli, a neki štrajkuju glađu. Naime, i poslednji "pokušaj suđenja" grupi od 10 optuženih za pomaganje i skrivanje Ratka Mladića odloženo je u Drugom opštinskom sudu u Beogradu za 22. januar 2010, jer, sad, postupajući sudija Dejan Dobrosavljević u poslednjim tumbanjima nije ponovo izabran na sudijsku funkciju, a na opštem izboru na te pravosudne funkcije nisu izabrani ni tužilac Branko Stamenković ni istražni sudija Dragan Nešić, koji su postupali u ovom predmetu. Uz sve to, dosadašnji džoker vlasti u odnosu prema ratnim zločincima Rasim Ljajić, koji je najavljivao hapšenje Mladića do Nove godine, a videvši da od toga nema ništa, podnosi ostavku na mesto glavnog političkog operativca u timu koji traga za Mladićem. Ostavka je doneta neposredno nakon priznanja, tačnije procene da je javno i paradno hapšenje Mladićevih jataka, namenjeno političkoj promociji vlasti i samoreklamerstvu, imalo veoma štetne posledice za postupak traganja i da je ceo proces unazadilo. Sve to govori o velikoj verovatnoći da vlast nema pojma gde je Mladić, ali da "oseća" da je, kao Karadžić, negde tu, među nama.   

Ipak, verovatnoću da će Mladić 2010. biti isporučen Hagu Tabloid procenjuje na 60:40 odsto.

 

 

 

PRAVOSUĐE

 

Kaži zašto me izbaci, kaži zašto me ostavi

 

Ovo što je nazvano reformom pravosuđa, prema svim prognozama (i verovatnoćom oko 50 odsto, što znači da će biti jezičak na nekoj od vaga), može da sruši postojeću koalicionu vlast u Srbiji i donese nove, prevremene izbore u 2010. godini. Samo podatak da se preko pola miliona predmeta u sudovima opšte nadležnosti već godinama ne rešava nego vuče, dovoljan je razlog za veliku brigu a ne lakonske odgovore Nate Mesarović i njoj sličnih pojava u srpskom pravosuđu, da će sve biti brzo, efikasno i po evropskim standardima.

Uz sve to, u sudski kadrovski haos, organizovan krajem 2009, a koji će se raspetljavati tokom 2010. godine, biće upetljan i Međunarodni sud u Strazburu, koji će postati značajan beočug pravosudnog sistema - Srbije. Ako 750 sudija, koji u sklopu "reforme sudstva" od 1. januara 2010. nemaju posao, od Visokog saveta sudstva ne dobiju zadovoljavajuće obrazloženje zbog čega nisu ponovo izabrani, tužiće državu Ustavnom sudu, i to samo kao uslovljenom koraku za tužbu Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu.

U sklopu institucionalnog približavanja Srbije Evropi, Sud u Strazburu postaće, iako već delimično jeste, pravosudna instanca par excellence za rešavanje internih srpskih budalaština, čemu će pomenuta kadrovska pravosudna blamaža biti šlag. Taj detalj staviće na proveru i smisao Ustavnog suda Srbije, koji će biti obavezan stepenik u traženom redu događaja.

 

 

SRPSKI PATRIJARH

 

Vladike su najbolji dokaz da nema Boga

 

Kao što su se neposredno po smrti, čak i pre sahrane patrijarha Pavla srpske vladike, a pogotovo ozbiljniji pretendenti na presto, raskokodakali po medijima u nameri da se preporuče i demantuju da su moralne nakaze, pa čak i svojevrsni kriminalci, kako neke među njima vidi i poznaje značajan deo javnosti, tako su se, valjda pod pritiskom preneraženog javnog mnjenja, preko noći bacili u konspirativne kampanje, lobirajući za sebe a protiv drugih i trgujući uslugama i kontrauslugama, ne bi li što spremniji dočekali 22. januar 2010, za kada je zakazan izbor novog srpskog patrijarha.   

Tabloid je već najavio da taj izborni skup neće biti "nikakav skup ljubavi, nego epilog zakulisnih i zavereničkih, matematički bodovanih, prethodno odigranih dvoboja i troboja, posle kojih će i na samom izbornom skupu neki biti još krvavi od niskih udaraca koje su delili ili dobili, neki će se i preko blata i balege posipati pepelom, a oni smerniji biće tihi i čekati da se razgrne dim i smrad da bi se uopšte videli i čuli". Za kadrovsko pokriće svake od gornjih kvalifikacija može se naći ne samo jedan nego čitava grupa kandidata.

Pošto većina vladika samokritično (i za verujuću i za neverujuću javnost) smatra da su, u crkveno-dogmatskom smislu i u bezgraničnoj ljubavi prema Bogu (a ako baš moraju - i prema parohijanima), svi sa iste, rajske strane Čistilišta, ostaje im samo da pre nego što počnu izbori apsolviraju nepomirljive lične animozitete, javne afere, moralno-političke kriterijume, stranačke afinitete, generacijske i geografske podele, aktivne krivične prijave te presude crkvenog suda i slične ovozemaljske otežavajuće okolnosti, pa da u miru Božjem izaberu najvišu i najčvršću moralnu vertikalu među sobom.

Smatra se da među 15-16 vladika, koji objektivno, i prema njihovim internim rešetima, ulaze u uži izbor, najviše šansi imaju Irinej bački i Amfilohije crnogorsko-primorski,  te Vasilije (Kačavenda) zvorničko-tuzlanski. U drugom ešalonu su Irinej niški, Hrizostom žički, Jefrem banjalučki, Ignjatije braničevski, mitropolit  dabrobosanski Nikolaj, Lavrentije šabački...

Zanimljivo je da se, u napisima i medijskim "hagiografijama" o kandidatima iz najužeg kruga, uz najmanje dvojicu iz prvog reda kandidata često nalazi opis - đavolji vladika. A ako je to tako, onda svaka priča o ekumenizmu, odnosu pravoslavlja i katoličanstva, ujedinjenju svih hrišćana, odnosu zagranične i crkve u zemlji, odnosu Crkve i države itd. mora da bude skrajnuta dok se ne obavi egzorcizam, a verujući narod ne uveri da mu je nominalni duhovni poglavar zaista zvezda vodilja.     

Zbog toga Tabloid 2010. godinu, bez obzira na to ko bude izabran 22. januara, vidi kao duhovnu raskrsnicu, na koju, kad se sa nje krene dalje, povratka zadugo neće biti. Nijedan od verovatnih patrijarha ovaj put nije ni Pavlova senka.  

 

 

(DIS)KURS DINARA

 

Ko to kaže, ko to laže, rezerve su male

 

Sa velikom verovatnoćom, 80:20, u 2010. godini će doći do povećanja vrednosti jednog evra (tačnije smanjivanja vrednosti dinara) na najmanje 110 dinara. Ono što celokupnoj srpskoj javnosti već punih deset godina diktira takozvana finansijska vlast, čiji je vrh sastavljen skoro isključivo od članova stranke G17, moglo bi konačno doći na reviziju kad bi radili redovni sudovi i kad sudije ne bi bile uglavnom izvršioci političke volje vladajuće elite. Ali, kako će ideja pravosudne reformacije u ovoj godini biti jedno od izvorišta svakojakih skandala, pa čak i ključno poprište političkih obračuna s obzirom na stranačku podelu sudsko-tužilačkih uloga, takvo nešto ne treba skoro ni očekivati.

Kurs dinara će svakako odrediti nove momente na tržištu Srbije, a ukoliko dođe do treba ima osnova za ubeđenje da će postojeći guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić biti promenjen kandidatom iz neke druge stranke. Ukoliko se to desi, Jelašić će otići u istoriju kao guverner koji je za vreme svog mandata ostvario, po sopstvenom priznanju, istorijske devizne rezerve, što je svojevrstan paradoks u zemlji u kojoj skoro da nema stranih investicija, a ono što se ovde podrazumeva investicijom (Fijat), zapravo je ulaganje države Srbije u privatni posao Serđa Markionea, vlasnika istoimene automobilske industrije iz Torina.

Ako, dakle, u konačnom zbiru dinar toliko posrne pred evrom u 2010. godini, pa još ako se pojavi i neki novi i neočekivano loš recidiv takozvane svetske ekonomske krize, onda mu kurs neće spasiti ni umeće Radovana Jelašića ni njegova omiljena utopija o istorijskim deviznim rezervama.

 

 

 

NAMETI PO GLAVI

 

Nećemo ni kurve ispod sto miliona

 

 

Kako stvari stoje, 2010. godina će u finansijskom i socijalnom smislu za ovdašnji živalj biti znatno gora nego što pesimisti nagoveštavaju, i to ne zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi nego domaćim ekspertima i manipulatorima.

Prvo, planirano je povećanje PDV-a, koje je Vlada u sklopu rasprava o budžetu za 2010. pominjala kao "krajnju opciju", iako  se ne radi ni o kakvoj krajnjoj opciji nego o unapred dogovorenoj operaciji, koja će se desiti već u prvoj polovini godine. Kad se poveća PDV, poskupeće svi proizvodi. To će samo po sebi smanjiti tražnju, dakle i proizvodnju, što za sobom povlači krizu privrednih aktivnosti, s kojom se iz aktuelne recesije neće moći izaći.

Drugo, uz sve to, kao što se zna, biće zamrznute plate i penzije.

Treće, najavljeno je povećanje poreskih stopa za sve vrste robe, usluga i prava, nezavisno od paralelnog povećanja PDV-a.

Međutim, sve bi to, čak i u okolnostima krize, bilo podnošljivo da nije konteksta koji nije moguće sanirati. Radi se o tome da aktuelni vlastodršci više nemaju šta da prodaju da bi napunili pre svega svoje pa onda i državne kase (od ozbiljnije "robe" ostao je još samo Telekom). Isto tako, pokazalo se da bi, čak i da ima šta da se proda, to bilo prodato u bescenje pa s tim novcem ne bi imalo bogznašta da se pokrije.

Ali, ima jedna još gora stvar, zbog koje je možda i bolje što nema šta da se proda, jer bi sve to građani Srbije, umesto da naplate morali da - plate. Pokazalo se, naime, da je većina velikih i skupih privatizacija odrađena loše, u nečijem ličnom i privatnom interesu ali na štetu države, odnosno poreskih obveznika, dakle građana, pa baš sada većina njihovih posledica (zatvaranje firmi, promena namene, otpuštanje radnika, socijalni programi) dolazi na naplatu, odnosno na grbaču državi. Tako je država, umesto da se reši bede, sebi bedu natovarila na vrat. Brojne pobune, štrajkovi i blokade od strane radnika iz takvih preduzeća tokom 2009. govore da će kulminacija tog trenda biti upravo u 2010.  

U 2010. godini kulminiraće još jedan državno-ekonomski idiotizam, koji će građanima umesto profita doneti nove finansijske obaveze. Radi se o tome da država ima manir da finansira prodaju velikih, kapitalnih objekata, umesto da ih prodaje što skuplje. Dovoljno je setiti se da je Sartid "prodat" za nekoliko desetina miliona evra, a da je država preuzela obavezu u visini od oko milijarde evra. Prema postojećem iskustvu, država će u RTB Bor da uloži nekoliko stotina miliona evra da bi mogla da ga pokloni za nekoliko desetina miliona. Samo angažman Fijata državu bi tokom 2010. godine trebalo da košta 300-400 miliona evra, što znači da će građani Srbije moliti i plaćati baš Fijatu (a ne Fijat njima) da proizvode neki od njegovih modela automobila. Sa novcem kojim će država Srbija moliti strance da investiraju, mogla bi da napravi više kapitalnih objekata i zaposli više radnika koji bi zarađivali za ovu zemlju i za sebe a ne za Fijat i druge "fijate".

Da bi ovakve gluposti prikrila i sanirala, država mora da građanima povećava poreze, što će, sticajem okolnosti, baš u 2010. biti više nego neophodno i očigledno.

 

 

SPORT

 

Ostajte onde, sunca našeg neba

 

Naš narod je, makar od kad je izgubio veru da svoju sudbinu kroji sam a ne neki otuđeni centri moći, na sportske događaje počeo da gleda ili kao na elementarne nepogode i prirodne katastrofe ili kao na božje darove s neba, za koje ne zna čime ih je zaslužio.

Ako se izuzmu teniseri, čije su uspehe ljudi počeli da prihvataju zdravo za gotovo (ali bez Đokovićevog oca, koji je, kao svojevremeno otac Jelene Dokić, odavno postao ona prirodna katastrofa), 2010. godinu obeležiće dva sportska događaja, na kojima će Srbija učestvovati, a koja će u dobrom delu godine potisnuti u drugi plan sve loše napred očekivano.

Prvi je Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje treba da se održi u Južnoafričkoj Republici od 11. juna do 11. jula 2010. godine, a na kojem ćemo, u prvom krugu takmičenja igrati sa Nemačkom, Ganom i Australijom. Iako mi sebe već vidimo u drugom kolu (u koje idu dve prvoplasirane ekipe iz grupe), ozbiljne svetske kladionice, ali i stručnjaci sa manjkom kurtoazije, pored Nemačke prednost nad nama daju Gani. A ni za Australiju nisu sigurni da je autsajder.

Drugi sportski događaj od "opštenarodnog" zanimanja je Svetsko prvenstvo u košarci koje se održava u Turskoj od 28. avgusta do 12. septembra 2010. U prvoj rundi takmičenja igramo u grupi sa Argentinom, Australijom, Nemačkom, Angolom i Jordanom. Dalje idu četiri prvoplasirane ekipe, pa se tu ne vide nepremostive teškoće.

Pokazalo se da u ovoj zemlji pobeda u fudbalu protiv, na primer, Nemačke snižava intenzitet subjektivnog doživljaja porasta cena na malo za barem pet indeksnih poena, dok pobeda u košarci protiv, na primer, SAD daje vladajućoj koaliciji, ni krivoj ni dužnoj, barem još tri meseca lagodnog kriminalnog života, bez uznemirujućih štrajkova, protesta i drugih odvratnih masovnih okupljanja. Da Srbija postane u julu prvak sveta u košarci, ceo narod, uključujući i dijasporu, odrekao bi se besplatnih akcija u korist Dinkića lično, a da se u fudbalu probijemo do finala Svetskog prvenstva, narod bi bez reči osude pristao da se protera, uhapsi ili osudi na višegodišnje robije svih 750 sudija, koji su devet meseci ranije ostali bez posla. Normalan čovek ne želi ni da pomisli kakav bi sve kriminal ova vlast mogla nekažnjeno da uradi s našim blagoslovom, i to u najskorijoj budućnosti - ako, na primer, Đoković osvoji Australijan open.

Zbog toga se ovi sportski događaji imaju smatrati prvorazrednim društveno-političkim krivcem za našu potencijalnu propast u 2010. godini.           

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane