U ovoj godini...
Godina koju će takođe pojesti skakavci: i za mokar veš da
se uhvate, i on bi se osušio
Oni jedu Srbiju
Stvar sa prognozama pada onog trenutka kad pokušate da "vidite" sudbinu države i naroda, a unapred priznate da
ne možete da vidite vlastitu. Zato se ovaj osvrt bavi našom vlastitom sudbinom,
a država i narod neka se prepoznaju. Ako hoće
IZBORI
Odakle li dolaze rimski
prokonzuli
U godini koja tek počinje, vrlo je moguć
pad Vlade i raspisivanje novih izbora proizvedenih političkim incidentima (baš
kao i svake prethodne od 2000. naovamo). U takvim okolnostima, treba očekivati
stvaranje novih koalicija, ali ne i reviziju dosadašnje pljačkaške tranzicije i svrgavanje tajkunskog
sistema na kome je utemeljena savremena Srbija.
Bude li izbora u Srbiji tokom 2010. godine,
a (pored podrazumevajućih poziva opozicionih čelnika) ima i objektivnih
indicija da hoće, upravo će par ultrabogatih ljudi u saradnji sa barem trojicom
stranih ambasadora na službi u Beogradu, doneti konačnu odluku o izgledu te
nove koalicije. Kao i u prošlim izborima, kad su američki i britanski ambasador
odigrali ključnu ulogu u očuvanju takozvane demokratske koalicije i
postavljanju vlade Tadić-Cvetković, tako će i u slučaju nove trke oko vlasti u
2010. godini neizbežno biti uključeni i oni. Istina, ambasadori se menjaju, ali
politika "rimskih prokonzula" u Srbiji, ali i drugde na
Balkanu, odlično funkcioniše.
Običaj ide toliko daleko da su evidentirana
i javna nezadovoljstva vodećih ljudi diplomatskih misija u Beogradu u slučaju
kad ih neko izostavi kao aktivan faktor tokom biračkog procesa. Recimo, u
januaru 2008. godine, tokom predsedničkih izbora u Srbiji, Ambasada Velike
Britanije je izdala i saopštenje za javnost u kome je rečeno da je "zbunjena
i razočarana" odlukom Republičke izborne komisije da
predstavnicima ambasada Velike Britanije i SAD ne odobri posmatranje
predsedničkih izbora u Srbiji.
U tom smislu, realno je za očekivati da će
u 2010. godini Srbiju svakako zadesiti barem jedan veliki politički incident
proizveden u finoj disharmoniji javne i tajne diplomatije, i metodom kupovine i
prodaje svega što nudi srpska politička pijaca.
Koliko su izbori u Srbiji važni, govori i
nastup Meri Vorlik, nove ambasadorke SAD u Beogradu, koja je tom
prilikom rekla da će "...aktivno pomagati demokratsku vladu i
narod Srbije u njihovoj želji da prevaziđu izazove svoje nedavne istorije i
postanu zemlja koja ima konstruktivnu i odgovornu ulogu lidera u regionu,
zemlja koja želi da se u potpunosti integriše u Evropu i u evroatlantsku
zajednicu naroda".
Ako je to nova politika SAD prema Srbiji,
onda je realno da će svaki izbori, pa i mogući izbori 2010. godine, biti samo
dalje učvršćivanje dosadašnjih tekovina lopovske ekonomije, dalja legalizacija
surovog desetogodišnjeg pljačkanja države i
dalje mirenje sa sudbinom celog jednog naroda koji je svoju energiju potrošio
mitingujući dve decenije za sve drugo samo ne za svoje interese.
Upravo iz ovih razloga, verovatnoća da se u
2010. godini dogode izbori u Srbiji nije veća od 30:70. Zašto baš 30:70 a ne
50:50? Odgovor treba potražiti upravo u govoru nove ambasadorke SAD u Srbiji Meri
Vorlik. Vlada Obama-Bajden nije zadovoljna vladom Tadić-Cvetković.
Ukoliko vlada Medvedev-Putin ne odluči
drukčije, stanje se u Srbiji još neće menjati. Konačno, ako Tadić-Cvetković
budu uskoro maknuti od strane svojih deklarisanih
prijatelja iz Brisela i Vašingtona, onda će ideja demokratskog rasparčavanja
srpskih stranaka skrenuti u pravcu daljeg protivprirodnog bluda.
Tačnije, vlast u Srbiji može da preuzme
Srpska napredna stranka sa Tomislavom Nikolićem kao Tadićevim trojanskim
konjem, ali, ukoliko se projekat pokaže kao loš, pripremljeno je i
brzo odvajanje njegovog političkog partnera Aleksandra Vučića u jednu zasebnu
stranku. Ovakvo američko načertanije ukazuje da su izbori u Srbiji,
dogodili se ili ne, uglavnom stvar političke volje spoljnog a ne unutrašnjeg
faktora.
VOJISLAV ŠEŠELJ
Otiš'o je, vratiti se neće otići
Neki bi uložili sve što imaju na opciju da Vojislav Šešelj 2010. godine sigurno
pobeđuje Haški tribunal i izlazi iz zatvora. Drugi da će on sigurno biti
onaj koji će, kao poslednji, ugasiti svetlo u Haškom tribunalu, što znači sigurno
ne 2010. godine.
Čini se da će Šešeljeva 2010. proteći u znaku legendarne delfske proročice Pitije,
poznate po dvosmislenim proročanstvima kojima je ohrabrivala ratnike koji idu u
rat, a čije je značenje zavisilo od zareza ili, kako bi se danas reklo, od
konteksta. Najpoznatije takvo proročanstvo je "Ibis redibis numquam
peribis in bello", što se moglo protumačiti ili kao "Ići
ćeš, vratiti se, nećeš u ratu poginuti" ili kao "Ići ćeš, vratiti
se nećeš, u ratu poginuti". Sve da bi se održala stopostotna izvesnost
proročanstva, bez obzira na sudbinu onoga kome je namenjena
Suđenje Šešelju, koji je u haškom pritvoru od 24. februara 2003, počelo 2007. godine, a prekinuto u februaru 2009. zbog zabrinutosti suda za bezbednost svedoka. Od početka suđenja saslušan je sedamdeset jedan svedok, a suđenje je odloženo kad su sudije zaključile da sud ne može da garantuje bezbednost preostaloj desetorici svedoka. Uz to, Šešelj je u julu 2009. osuđen na 15 meseci zatvora, jer je u jednoj svojoj knjizi obelodanio imena i druge delikatne podatke o trojici svedoka čiji je
identitet bio zaštićen. Posle ove presude on je uložio žalbu. Samo uz nedavni (odbijeni) zahtev za izuzeće sudija Pokara i Merona iz žalbenog postupka, zbog "kršenja njegovih prava tokom sedam godina i pokazivanja nezadržive lične mržnje" prema njemu, Šešelj je kao dokazni materijal priložio i dve cele svoje knjige - "Genocidni izraelski diplomata Teodor Meron" i "Korumpirani predsednik nelegalnog haškog suda Fausto Pokar". Nastavak suđenja zakazan je za 12. januar 2010, nekoliko dana po izlasku ovog broja Tabloida.
Ne zna se kome će u 2010. Šešelj biti više
potreban - Haškom tribunalu, koji od njega po svaku cenu mora da povrati čast
nakon što je od istog Šešelja obeščašćen, za šta će mu, uz svesrdnu Šešeljevu
logističku podršku, biti potrebno znatno više od jedne (2010) godine, ili
Srpskoj radikalnoj stranci, od koje su posle odlaska Nikolića i Vučića ostali
samo tragovi, toliko jadni da su i na poslednjim, običnim lokalnim, izborima
imali status siromaške i beznadežne stranke,
a očigledno raspadanje pokušava da sanira lično Šešelj kadrovskim intervencijama
na daljinu. S treće strane, sigurno je da će trenutno vladajući establišment
učiniti sve da Šešelja što duže zadrži što dalje od Srbije, svestan da bi
njihov haos bez Šešelja, sa Šešeljem prerastao i u nešto više od običnog pakla.
Kako ni Hag ni Srbija nemaju mnogo veze sa
pravom, a ostatak konteksta naginje na "vratiti se nećeš", i
pod uslovom da Šešeljev opstanak u Sheveningenu ne zavisi od
"medicinskih faktora", Tabloid prognozira da će Šešelj u 2010.
biti visoko rangirana tema, ali da je verovatnoća da se nađe izvan rešetaka - ne
veća od 5:95 odsto.
MEĐUNARODNI SUD
PRAVDE
Najbolja zaštita je kad skupiš noge
Nije se dešavalo često da jedna zemlja bude na ovom sudu u dva
različita a podjednako sudbonosna slučaja. Srbiji je to pošlo za rukom, a tokom
2010. treba da se odlučuje o različitim aspektima sudbine Srbije.
Povodom rasprave o legalnosti secesije
Kosova, u kojoj je krajem 2009. učestvovalo 36 država, a koju je inicirala
Srbija, očekuje se da 15 sudija MSP najkasnije do polovine juna 2010. zauzme neobavezujući stav, savetodavno mišljenje o zakonitosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.
U tom smislu, Srbija će da bude pod velikim
i unutrašnjim i spoljnim pritiskom da li i kako da zaštiti svoj teritorijalni integritet i suverenitet, ako stav MSP bude da je secesija Kosova
nezakonita, ali
i ne manjim pritiskom, moralnim i političkim, ako procena bude da je secesija
zakonita. Pretpostavka je da u postojećem međunarodnom političkom kontekstu i
uz raspored vojnih snaga na Kosovu i izvan njegovih administrativnih granica,
na tom području nisu mogući nikakvi ozbiljniji oružani konflikti, ali situacija
nikad više neće biti "ni slična".
S druge strane, u tom
istom Međunarodnom sudu pravde leži hrvatska tužba protiv Srbije "za genocid
učinjen 1991-1995. godine". Srbija treba da do kraja marta 2010.
godine odgovori, odnosno podnese najavljenu kontratužbu, proširenu za
hrvatske zločine nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. (I dok ovaj tekst
nastaje predsednik Srbije nudi Hrvatima uzajamno povlačenje tužbi i, u stvari,
nagodbu.)
Za Srbiju je odluka po
ovim tužbama izuzetno važna ne samo zbog potencijalne istorijske hipoteke nego
i zbog zahteva za ratnom odštetom koji Hrvatska najavljuje, a
"tematski" je vezan za epilog ovog sudskog procesa. Podsećanja radi,
samo u "Memorijalu", tužbi protiv SRJ koju je Hrvatska poslala Međunarodnom sudu pravde u Hagu marta 2001, tvrdi se da joj je nanesena direktna šteta od 27 milijardi dolara. Ta cifra je, inače, tokom rasprava o visini direktne i indirektne ratne štete, u zavisnosti od "računovođe" i političkog trenutka, varirala upravo oko te sume. Šta bi presuda u korist Hrvatske značila i
u ovom, finansijskom smislu, nije potrebno naglašavati.
RATKO MLADIĆ
Franko isporuka u viđenom
stanju
Iako je u poslednjih pet godina širom
Srbije izvršeno barem deset ozbiljnih policijsko-vojnih racija u potrazi za
Ratkom Mladićem, velika je verovatnoća da će se "slučaj Mladić"
okončati baš 2010. godine i to u okolnostima koje će biti možda čak
i bizarnije od onih u kojima je uhapšen Radovan Karadžić.
Na ovakva razmišljanja
upućuje više indikatora, koji, složeni jedan do drugog, govore da se može
očekivati svaki epilog koji spada u - neočekivane.
Posle ukidanja viznog
režima sa EU, deblokade Prelaznog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa
EU, te podnošenja kandidature za članstvo u EU, Srbija je sebi, pored političke
i pravne, na vrat natovarila i, u suštini, moralnu obavezu da Mladića isporuči Hagu, što će, ukoliko
zaista ne zna gde je, biti znatno veći kamen o vratu nego bez prethodno
nabrojanog. Zbog onog "dabogda imao pa nemao", tačnije iz
straha da se ne vrati korak nazad - Srbija će biti u neuporedivo većem grču
nego do sada, što znači da će Mladića tražiti i tamo gde ga do sada nije
tražila.
Posle video-snimaka koje
je u junu 2009. pustila Federalna TV BiH, na kojima se vide razne scene iz
ratnog i poratnog života Ratka Mladića, za koje se tvrdilo da su snimljeni
2008. godine, a za koje se ispostavilo da su ipak snimani u periodu 1994-2001. i
koje poseduje i haško tužilaštvo, i haškim tužiocima i srpskim goniocima i
javnosti je, čini se, postalo jasno da je Mladićev slučaj psihijatrijski
više nego što se inače
veruje i da nema šanse da se završi na "normalan" način. Ne slučajno,
posle tih snimaka se radikalno proširio broj pristalica teze da se Mladić živ
predati neće, odnosno da će se pre ubiti nego predati, i to ne zbog
toga što je hrabar nego što je
"lud". Paralelno sa ovakvim "stavom" raširila se i priča o
kojekakvim Mladićevim bolestima i operacijama, posle kojih se ne zna koliko mu
je ostalo. Ovakve varijante sa smrtnim ishodom lokalni teoretičari zavere
uklopili su u regularnu koncepciju, prema kojoj će i država učiniti sve da
Mladića, i ako ga nađe, pre da ubije ili na neki drugi način učini da
"umre", i Hagu isporuči u formi čitulje, nego u formi viđenoj na
onim snimcima.
Stvar ne ide dobro ni sa
"Mladićevim jatacima", od kojih su neki tokom dvogodišnjeg suđenja i
umrli, a neki štrajkuju glađu. Naime, i poslednji "pokušaj suđenja"
grupi od 10 optuženih za pomaganje i skrivanje Ratka Mladića odloženo je u
Drugom opštinskom sudu u Beogradu za 22. januar 2010, jer, sad, postupajući
sudija Dejan Dobrosavljević u poslednjim tumbanjima nije ponovo izabran na
sudijsku funkciju, a na opštem izboru na te pravosudne funkcije nisu izabrani
ni tužilac Branko Stamenković ni istražni sudija Dragan Nešić, koji su
postupali u ovom predmetu. Uz sve to, dosadašnji džoker vlasti u odnosu prema
ratnim zločincima Rasim Ljajić, koji je najavljivao hapšenje Mladića do Nove
godine, a videvši da od toga nema ništa, podnosi ostavku na mesto glavnog
političkog operativca u timu koji traga za Mladićem. Ostavka je doneta
neposredno nakon priznanja, tačnije procene da je javno i paradno hapšenje Mladićevih jataka, namenjeno političkoj
promociji vlasti i samoreklamerstvu, imalo veoma štetne posledice za postupak
traganja i da je ceo proces unazadilo. Sve to govori o velikoj verovatnoći da
vlast nema pojma gde je Mladić, ali da "oseća" da je, kao Karadžić,
negde tu, među nama.
Ipak, verovatnoću da će
Mladić 2010. biti isporučen Hagu Tabloid procenjuje na 60:40 odsto.
PRAVOSUĐE
Kaži zašto me izbaci, kaži zašto
me ostavi
Ovo što je nazvano reformom pravosuđa, prema svim prognozama (i verovatnoćom oko 50 odsto, što znači da će biti jezičak na nekoj od vaga), može da sruši postojeću koalicionu vlast u Srbiji i donese nove, prevremene izbore u 2010. godini. Samo podatak da se preko pola miliona predmeta u sudovima opšte nadležnosti već godinama ne rešava nego vuče, dovoljan je razlog za veliku brigu a ne lakonske odgovore Nate Mesarović i njoj sličnih pojava u srpskom pravosuđu, da će sve biti brzo, efikasno i po evropskim standardima.
Uz sve to, u sudski kadrovski haos, organizovan krajem 2009, a koji će se raspetljavati tokom 2010. godine, biće upetljan i Međunarodni sud u Strazburu, koji će postati značajan beočug pravosudnog sistema - Srbije. Ako 750 sudija, koji u sklopu "reforme sudstva" od 1. januara 2010. nemaju posao, od Visokog saveta sudstva ne dobiju zadovoljavajuće obrazloženje zbog čega nisu ponovo izabrani, tužiće državu Ustavnom sudu, i to samo kao uslovljenom koraku za tužbu Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu.
U sklopu institucionalnog približavanja Srbije Evropi, Sud u Strazburu postaće, iako već delimično jeste, pravosudna instanca par excellence za rešavanje internih srpskih budalaština, čemu će pomenuta kadrovska pravosudna blamaža biti šlag. Taj detalj staviće
na proveru i smisao Ustavnog suda Srbije, koji će biti obavezan stepenik u
traženom redu događaja.
SRPSKI PATRIJARH
Vladike su najbolji dokaz da nema
Boga
Kao što su se neposredno
po smrti, čak i pre sahrane patrijarha Pavla srpske vladike, a pogotovo
ozbiljniji pretendenti na presto, raskokodakali po medijima u nameri da se
preporuče i demantuju da su moralne nakaze, pa čak i svojevrsni
kriminalci, kako neke među njima vidi i poznaje značajan deo javnosti, tako
su se, valjda pod pritiskom preneraženog javnog mnjenja, preko noći bacili u
konspirativne kampanje, lobirajući za sebe a protiv drugih i trgujući uslugama
i kontrauslugama, ne bi li što spremniji dočekali 22. januar 2010, za kada je zakazan izbor novog
srpskog patrijarha.
Tabloid je već najavio da taj
izborni skup neće biti "nikakav skup ljubavi, nego epilog zakulisnih i
zavereničkih, matematički bodovanih, prethodno odigranih dvoboja i troboja,
posle kojih će i na samom izbornom skupu neki biti još krvavi od niskih udaraca
koje su delili ili dobili, neki će se i preko blata i balege posipati pepelom,
a oni smerniji biće tihi i čekati da se razgrne dim i smrad da bi se uopšte
videli i čuli". Za kadrovsko pokriće svake od gornjih kvalifikacija može
se naći ne samo jedan nego čitava grupa kandidata.
Pošto većina vladika
samokritično (i za verujuću i za neverujuću javnost) smatra da su, u
crkveno-dogmatskom smislu i u bezgraničnoj ljubavi prema Bogu (a ako baš moraju - i prema parohijanima),
svi sa iste, rajske strane Čistilišta, ostaje im samo da pre nego što
počnu izbori apsolviraju nepomirljive lične animozitete, javne afere,
moralno-političke kriterijume, stranačke afinitete, generacijske i geografske
podele, aktivne krivične prijave te presude crkvenog suda i slične
ovozemaljske otežavajuće okolnosti, pa da u miru Božjem izaberu najvišu i
najčvršću moralnu vertikalu među sobom.
Smatra se da među 15-16
vladika, koji objektivno, i prema njihovim internim rešetima, ulaze u uži izbor, najviše šansi imaju Irinej bački i Amfilohije crnogorsko-primorski, te Vasilije (Kačavenda)
zvorničko-tuzlanski. U drugom ešalonu su Irinej niški, Hrizostom žički,
Jefrem banjalučki, Ignjatije braničevski, mitropolit dabrobosanski Nikolaj, Lavrentije
šabački...
Zanimljivo je da se, u napisima i medijskim
"hagiografijama" o kandidatima iz najužeg kruga, uz najmanje dvojicu
iz prvog reda kandidata često nalazi opis - đavolji vladika. A ako je to
tako, onda svaka priča o ekumenizmu, odnosu pravoslavlja i katoličanstva,
ujedinjenju svih hrišćana, odnosu zagranične i crkve u zemlji, odnosu Crkve i
države itd. mora da bude skrajnuta dok se ne obavi egzorcizam, a
verujući narod ne uveri da mu je nominalni duhovni poglavar zaista zvezda
vodilja.
Zbog toga Tabloid 2010. godinu, bez obzira na to
ko bude izabran 22. januara, vidi kao duhovnu raskrsnicu, na koju, kad
se sa nje krene dalje, povratka zadugo neće biti. Nijedan od verovatnih patrijarha
ovaj put nije ni Pavlova senka.
(DIS)KURS DINARA
Ko to kaže, ko to laže,
rezerve su male
Sa velikom verovatnoćom, 80:20, u 2010.
godini će doći do povećanja vrednosti jednog evra (tačnije smanjivanja
vrednosti dinara) na najmanje 110 dinara. Ono što celokupnoj srpskoj javnosti
već punih deset godina diktira takozvana finansijska vlast, čiji je vrh
sastavljen skoro isključivo od članova stranke G17, moglo bi konačno doći na
reviziju kad bi radili redovni sudovi i kad sudije ne bi bile uglavnom
izvršioci političke volje vladajuće elite. Ali, kako će ideja pravosudne
reformacije u ovoj godini biti jedno od izvorišta svakojakih skandala, pa čak i
ključno poprište političkih obračuna s obzirom na stranačku podelu
sudsko-tužilačkih uloga, takvo nešto ne treba skoro ni očekivati.
Kurs dinara će svakako odrediti nove
momente na tržištu Srbije, a ukoliko dođe do treba ima osnova za ubeđenje da će
postojeći guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić biti promenjen
kandidatom iz neke druge stranke. Ukoliko se to desi, Jelašić će otići u
istoriju kao guverner koji je za vreme svog mandata ostvario, po sopstvenom
priznanju, istorijske devizne rezerve, što je svojevrstan paradoks u zemlji u kojoj skoro da
nema stranih investicija, a ono što se
ovde podrazumeva investicijom (Fijat), zapravo je ulaganje države Srbije
u privatni posao Serđa Markionea, vlasnika istoimene automobilske industrije iz
Torina.
Ako, dakle, u konačnom zbiru dinar toliko
posrne pred evrom u 2010. godini, pa još ako se pojavi i neki novi i
neočekivano loš recidiv takozvane svetske ekonomske krize, onda mu kurs neće
spasiti ni umeće Radovana Jelašića ni njegova omiljena utopija o istorijskim
deviznim rezervama.
NAMETI PO GLAVI
Nećemo ni kurve ispod sto
miliona
Kako stvari stoje, 2010. godina će u finansijskom i socijalnom smislu
za ovdašnji živalj biti znatno gora nego što pesimisti nagoveštavaju, i to ne
zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi nego domaćim ekspertima i
manipulatorima.
Prvo, planirano je povećanje
PDV-a, koje je Vlada u sklopu rasprava o budžetu za 2010. pominjala kao
"krajnju opciju",
iako se ne radi ni o kakvoj krajnjoj
opciji nego o unapred dogovorenoj operaciji, koja će se desiti već u prvoj
polovini godine. Kad se poveća PDV, poskupeće svi proizvodi. To će samo
po sebi smanjiti tražnju, dakle i proizvodnju, što za sobom povlači krizu
privrednih aktivnosti, s kojom se iz aktuelne recesije neće moći izaći.
Drugo, uz sve to, kao što se zna, biće zamrznute plate i penzije.
Treće, najavljeno je povećanje poreskih
stopa za sve vrste robe, usluga i prava, nezavisno od paralelnog povećanja
PDV-a.
Međutim, sve bi to, čak i u
okolnostima krize, bilo podnošljivo da nije konteksta koji nije moguće
sanirati. Radi se o tome da aktuelni vlastodršci više nemaju šta da
prodaju da bi napunili pre svega svoje pa onda i državne kase (od ozbiljnije
"robe" ostao je još samo Telekom). Isto tako, pokazalo se da bi, čak
i da ima šta da se proda, to bilo prodato u bescenje pa s tim novcem ne
bi imalo bogznašta da se
pokrije.
Ali, ima jedna još gora stvar, zbog koje je
možda i bolje što nema šta da se proda, jer bi sve to građani Srbije, umesto da
naplate morali da - plate. Pokazalo se, naime, da je većina velikih i skupih
privatizacija odrađena loše, u nečijem ličnom i privatnom interesu ali na štetu države, odnosno
poreskih obveznika, dakle građana, pa baš sada većina njihovih posledica
(zatvaranje firmi, promena namene, otpuštanje radnika, socijalni programi)
dolazi na naplatu, odnosno na grbaču državi. Tako je država, umesto da se reši
bede, sebi bedu natovarila na vrat. Brojne pobune, štrajkovi i
blokade od strane radnika iz takvih preduzeća tokom 2009. govore da će
kulminacija tog trenda biti upravo u 2010.
U 2010. godini kulminiraće još jedan državno-ekonomski
idiotizam, koji će građanima umesto profita doneti nove finansijske obaveze.
Radi se o tome da država ima manir da finansira prodaju velikih,
kapitalnih objekata, umesto da ih prodaje što skuplje. Dovoljno je setiti se da je Sartid
"prodat" za nekoliko desetina miliona evra, a da je država preuzela
obavezu u visini od oko milijarde evra. Prema postojećem iskustvu, država će u
RTB Bor da uloži nekoliko stotina miliona evra da bi mogla da ga pokloni za
nekoliko desetina miliona. Samo angažman Fijata državu bi tokom 2010.
godine trebalo da košta 300-400 miliona evra, što znači da će građani Srbije moliti
i plaćati baš Fijatu (a ne Fijat njima) da
proizvode neki od njegovih modela automobila. Sa novcem kojim će država Srbija moliti
strance da investiraju, mogla bi da napravi više kapitalnih objekata i zaposli više
radnika koji bi zarađivali za ovu zemlju i za sebe a ne za Fijat i druge
"fijate".
Da bi ovakve gluposti
prikrila i sanirala, država mora da građanima povećava poreze, što će, sticajem
okolnosti, baš u 2010. biti više nego neophodno i očigledno.
SPORT
Ostajte onde, sunca našeg neba
Naš narod je, makar od
kad je izgubio veru da svoju sudbinu kroji sam a ne neki otuđeni centri moći,
na sportske događaje počeo da gleda ili kao na elementarne nepogode i prirodne
katastrofe ili kao na božje darove s neba, za koje ne zna čime ih je zaslužio.
Ako se izuzmu teniseri,
čije su uspehe ljudi počeli da prihvataju zdravo za gotovo (ali bez Đokovićevog
oca, koji je, kao svojevremeno otac Jelene Dokić, odavno postao ona prirodna
katastrofa), 2010. godinu obeležiće dva sportska događaja, na kojima će Srbija
učestvovati, a koja će u dobrom delu godine potisnuti u drugi plan sve loše
napred očekivano.
Prvi je Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje treba da se održi u Južnoafričkoj
Republici od 11. juna do 11. jula 2010. godine, a na kojem ćemo, u prvom krugu takmičenja igrati sa Nemačkom, Ganom i Australijom. Iako mi sebe već vidimo u drugom kolu (u koje idu dve prvoplasirane ekipe iz grupe), ozbiljne svetske kladionice, ali i stručnjaci sa manjkom kurtoazije, pored Nemačke prednost nad nama daju Gani. A ni za Australiju nisu sigurni da je autsajder.
Drugi sportski događaj od
"opštenarodnog" zanimanja je Svetsko prvenstvo u košarci koje se održava u Turskoj od 28. avgusta do 12. septembra 2010. U prvoj rundi
takmičenja igramo u grupi sa Argentinom, Australijom, Nemačkom, Angolom i
Jordanom. Dalje idu četiri prvoplasirane ekipe, pa se tu ne vide
nepremostive teškoće.
Pokazalo se da u ovoj zemlji pobeda u fudbalu
protiv, na primer, Nemačke snižava intenzitet subjektivnog doživljaja porasta
cena na malo za barem pet indeksnih poena, dok pobeda u košarci protiv, na
primer, SAD daje vladajućoj koaliciji, ni krivoj ni dužnoj, barem još tri
meseca lagodnog kriminalnog života, bez uznemirujućih štrajkova, protesta i
drugih odvratnih masovnih okupljanja. Da Srbija postane u julu prvak sveta u
košarci, ceo narod, uključujući i dijasporu, odrekao bi se besplatnih akcija u
korist Dinkića lično, a da se u fudbalu probijemo do finala Svetskog prvenstva,
narod bi bez reči osude pristao da se protera, uhapsi ili osudi na višegodišnje
robije svih 750 sudija, koji su devet meseci ranije ostali bez posla. Normalan
čovek ne želi ni da pomisli kakav bi sve kriminal ova vlast mogla nekažnjeno da
uradi s našim blagoslovom, i to u najskorijoj budućnosti - ako, na primer,
Đoković osvoji Australijan open.
Zbog toga se ovi sportski događaji imaju
smatrati prvorazrednim društveno-političkim krivcem za našu potencijalnu
propast u 2010. godini.