Odbrana
Šutanovac
i njegov pomoćnik Pilipović pljačkaju vojnu kasu
Kad kumovi profitiraju, stručnjaci kapituliraju
U
Ministarstvu odbrane ponovo je na pomolu sukob koncepcija i interesa kada je u
pitanju Sektor za materijalne resurse. I dok se donedavno očekivala smena šefa
tog sektora Ilije Pilipovića, pomoćnika i kuma ministra odbrane Dragana
Šutanovca, po svemu sudeći doći će do promene direktora Vojnotehničkog
instituta, pukovnika Mladena Pantića, kod koga je na prvom mestu zaštita
stručnjaka VTI-ja, a ne samo profit i lična korist kako nalažu Pilipovićev stil
rada i ministrov moral
Milan Jovanović
Od početka 2008. godine postoji
sumnja u legalnost poslova Sektora za materijalne resurse koji vodi Ilija
Pilipović, kum srpskog ministra odbrane Dragana Šutanovca. No, to je
postala neprijatna tema tek nakon radosnih vesti koje su srpskoj javnosti
saopštili predsednik Srbije Boris Tadić i njegov političko-poslovni Mefisto,
Dragan Šutanovac, da je sa Irakom sklopljen odličan posao sa prodajom pancira i
mogućom prodajom oklopljenog borbenog oklopnog vozila mitskog imena Lazar.
Očigledno je da su američki vojni
biznismeni sa srpskim ministarstvom odbrane sklopili poslove o kojima srpska
javnost nije obaveštena.
Tim povodom je u časopisu Tajms
novinar Solomon Mur aprila 2008. pisao da je "srpski
posao sa Irakom težak 833 miliona dolara, i da je deo srpske tajne pogodbe
zamrznut. Zapadni izvori tvrde da je oko 600 miliona dolara u Srbiju doneto u
kešu, a da je za vojnu industriju obezbeđen posao od 235 miliona dolara".
Tadić i Šutanovac su se razmetali
izjavama o prodaji pancira i oklopnih borbenih točkaša tipa Lazar Bagdadu.
Vojni stručnjaci Vojnotehničkog instituta na čelu sa direktorom Mladenom
Pantićem i Remontnog zavoda ukazivali su da za izradu pancira nemamo potrebne
materijale i da ih treba uvoziti.
Kada je u pitanju vozilo
Lazar, treba uraditi nultu, pa serijsku proizvodnju. Za stabilnu
proizvodnju Lazara potreban je ozbiljan budžet kako bi
proizvodnja bila serijska, što bi omogućilo njegovu prodaju zaintersovanim
kupcima.
Prema informacijama iz
Ministarstva odbrane, Irak je naručio 150.000 pancira, i istovremeno bio
zainteresovan za pancire firme Mile Dragić iz Zrenjanina.
Predstavnici iračke vojske uzeli su iz Zrenjanina uzorke pancira, zatim izvršili
laboratorijska ispitivanja i kako su bili zadovoljni dobijenim rezultatima,
došlo je do narudžbine. No, tada Pilipović stupa na scenu i otima taj posao
firmi Mile Dragić preko svoje stare kuće Jugoimport
SDPR. Da bi sve bilo kako ne treba, Pilipović šalje predstavnike SDPR-a
u Kinu i Izrael i od njihovih proizvođača naručuje pancire kakve proizvodi Mile
Dragić!
Zatim u mestu Kisaču kod Novog
Sada, u firmi Novoteks, prepakuju pancire, ubacuju uputstvo i
nalepnice SDPR-a, te ih tako šalju kao srpski proizvod!
Očigledno da je iračka vlada
zainteresovana za vojnu opremu iz Srbije. Prema nekim proračunima, vrednost te
robe kretala se oko 240 miliona dolara. Bili su predviđeni proizvodi srpske
namenske proizvodnje iz Valjeva, Kragujevca, Pančeva i Zrenjanina u vrednosti
od oko 170 miliona, ali nije poznato šta je sa razlikom od oko 70 miliona
dolara. Iako je ceo posao sklopljen preko Jugoimport SDPR-a,
iračka vlada je sklopila ugovor sa ovom firmom kao posrednikom. To ukazuje da
Pilipović štiti svoju staru firmu, namešta joj poslove i kao posredniku
obezbeđuje joj dobar profit. Naravno, kako SDPR-u, tako sebi i svom kumu
Šutanovcu.
Za potrebe Vojske Srbije u planu
je i nabavka borbenog vozila točkaša. No, nabavka takvog borbenog sredstva
traje nekoliko godina dok se ne uvede u upotrebu. Prema okvirnim proračunima,
ovaj posao je vredan 360 miliona evra i treba da bude realizovan u roku od pet
godina. Dinamika isporuke bi bila sledeća: prve godine četiri vozila, naredne šesneast, i dalje progresivno. Kao
ponuđači, na ovom tenderu su se pojavili finski proizvođač Patria
(poznata, između ostalog, i po finansijskoj aferi sa Janezom Janšom u
Sloveniji), švajcarska Pirana, austrijski Pandur
i ruski BTR-90.
Sva vozila su bila kvalitetna,
ali je izabrano finsko, mada je dvostruko skuplje od ruskog! Skandal je utoliko
veći što za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i
municije, za odabrano finsko će Srbija sve morati dodatno da kupuje.
Pokušavajući da kamuflira kompletan posao, ministar Šutanovac je izvesno vreme
javno govorio da smo odustali od kupovine oklopnih vozila.
Nabavka vozila finskog
proizvođača Patria postala je ponovo aktuelna od povratka Dragana
Šutanovca iz SAD. Naravno, nakon što je dobio upustva da se naoružanje i oprema Vojske Srbije usklađuju sa standardima NATO pakta.
U Sektoru za materijalne resurse
Ministarstva odbrane Srbije, na čijem čelu je upravo Ilija Pilipović, nalazi
se i Uprava za odbrambene tehnologije, koju čine Remontni zavod i Vojnotehnički
institut.
U ovoj činjenici treba tražiti
razloge zašto Uprava za odbrambene tehnologije Vojske Srbije, na čijem je čelu
brigadni general Danko Jovanović, nije dobila nijedan dinar iz vojnog
budžeta. Da ironija bude još gorča, Šutanovac saopštava da su za
Remontni zavod i za Vojnotehnički institut (VTI) za 2010. godinu obezbeđena minimalna
sredstva!
Početkom 2009. godine ministar
Šutanovac ukazuje na potrebu povećanja budžeta za odbrambene tehnologije. Na
osnovu toga je Vojnotehnički institut na čelu sa pukovnikom Mladenom
Pantićem pravio svoje poslovne planove, kao uostalom i Remontni zavod.
Šutanovac je pokušavao da
izjavama o uvećanju sredstava za investiranje u vojnu nauku obmane stručne
oficire, koji su počeli da negoduju zbog potiskivanja vojne industrije i VTI-ja
u planovima Ministarstva odbrane. Oficiri su sve glasnije izražavali
nezadovoljstvo zbog nameštanja svih nabavki i prodaje vojne opreme bez tendera.
U svoje špekulativne poslove
ministar Šutanovac i njegov pomoćnik Pilipović pokušali su da uvuku i brigadnog
generala Danka Jovanovića, šefa Uprave za odbrambene tehnologije, koji je i
član Upravnog odbora preduzeća Sloboda iz Čačka. U pitanju je bio
posao sa prodajom municije u vrednosti od 12 miliona dolara koju je proizvela Sloboda.
General Jovanović je uspeo da
odoli primamljivim ponudama Šutanovaca i njegovog kuma Pilipovića. Kad to nije
prošlo, njih dvojica su pokušali da izvrše i pritisak na pukovnika Mladena
Pantića da ućutka vojne stručnjake (oficire i građanska lica u VTI-ju) koji se
protive njihovim nelegalnim poslovima.
Kakav je repertoar pritisaka bio
u pitanju najbolje govori i slanje Bojana Dimitrijevića, tadašnjeg
pomoćnika načelnika za ljudske resurse, u VTI. Prisustvo Dimitrijevića radnici
Instituta protumačili su kao nameru ministarstva da krene u redukciju kadrova,
ili, jednostavnim rečnikom, u otpuštanje. No, ubrzo će i Dimitrijević napustiti
Ministarstvo odbrane. Upućeni u ovaj slučaj kažu da se nije slagao sa politikom
vojnog ministarstva koju sprovodi Dragan Šutanovac.
Izgleda da se ni pukovnik Pantić
nije uklopio u pogubnu politiku Šutanovca i Pilipovića kada je u pitanju
odbrambena tehnologija. Zato i ne čudi što jedna od omiljenih tema u
Ministarstvu odbrane govori o smeni direktora VTI-ja Mladena Pantića. Na tome
posebno insistira Ilija Pilipović koji je na mesto pomoćnika došao iz Jugoimporta
SDPR, gde mu je zamrznuto mesto do isteka njegovog službovanja u
Ministarstvu odbrane.
No, ne treba zaboraviti da VTI i Remontni zavod Srbije mogu razviti
savremenu vojnu opremu i deo savremenog naoružanja ne samo za potrebe Srbije
nego i za strane kupce. Posle dugogodišnje pauze u opremanju Vojske, zbog
besparice koja se odrazila na njeno tehnološko zaostajanje, očekivalo se
ulaganje u vojnu pamet. Ali, sredstva su opet uskraćena. Očigledno da VTI i
Remontni zavod neće funkcionisati dok država Srbija i njena vojska ne prihvate
standarde NATO i opredele se za ulazak u ovu vojnu organizaciju, uprkos
zvanično proglašenoj vojnoj neutralnosti Srbije. Tu cenu će, verovatno, platiti
i pukovik Mladen Pantić, direktor VTI-ja.
Interes
- Ministarstvo odbrane će, bez
obzira na to da li iskazuje potrebe prema proizvodima srpske namenske
industrije, podržati njihove izvozne napore, jer što je jača odbrambena
industrija jedne zemlje, jača je i njena odbrambena moć - stav je Ilije
Pilipovića, pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse i kuma Dragana
Šutanovca.
Kome smo mi potrebni?
Prema rečima brigadnog generala
Danka Jovanovića, opremanje Vojske je pitanje ulaganja novca iz budžeta u
opremu: "Ono može da se ostvari
kupovinom gotovog proizvoda na domaćem i stranom tržištu i sopstvenim razvojem.
Naši stručnjaci su priznati svuda u svetu. Samo država treba da se dugoročno
opredeli, da iskaže potrebe i finansiranjem omogući proizvodnju tehnološki
kvalitetne i moderne opreme. Ako ne možemo da stabilizujemo rad fabrika, ne
možemo da računamo na dugoročnije opremanje iz sopstvenih, domaćih izvora, što
nam je cilj. Treba probuditi proizvodnju."