FELJTON
Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi
oko ove strateške
sirovine koju olako prihvatamo "zdravo za gotovo" (2)
Žeđ za vodom je večita
Svetski sistemi sveže vode su u krizi,
kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada
voda još uvek ne
privlači pažnju medija poput energetskih tema - gasa i nafte, mnogi eksperti
odavno već predviđaju da će voda biti centralni resurs i tema 21. veka. Jer,
već je odavno jasno da ko vlada vodom, nju kontroliše, distribuira je, prodaje,
uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strategijskom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidro-stresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka", iz koje
objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva.
Piše: dr Zoran
Petrović Piroćanac
Geopolitika nas uči da se istorija jedne
zemlje vezuje u svojoj geografiji i svojim prirodnim resursima. Oduvek je ono
što je nazivano belim zlatom, žutim, crnim, plavim... bilo predmet istovremeno
trgovine među ljudima, nacijama, ali je i izazivalo neprijateljstava i zazore,
a davalo posedovaocima tog "zlata" finansijsku, ekonomsku i političku
moć. Već od početka 20. veka nafta je političko oružje.
Izraz "geopolitika vode" označava
najpre političke rivalitete u raspodeli propusne moći reka i rečica ili
eksploatisanju hidrauličkih resursa. Takvi rivaliteti postoje ne samo među
državama čije teritorije prolazi ista reka već i u okrilju iste države između
regiona ili velikih gradova, koji svaki ponaosob cilja da izvuče korist od
resursa hidrografskih basena koji su manje-više bliski.
Pravo na vodu
Već nekoliko decenija, ovi hidraulički
rivaliteti poprimaju sve značajnije razmere zbog ogromnih mehaničkih mogućnosti
kojima sada raspolaže građevinarstvo. Na taj način su realizovani veliki
hidraulički radovi, bilo da je reč o branama, kanalizacijama ili kanalima, a
koji su još sredinom 20. veka izgledali
gotovo nemogući. Tehnološkim dostignućima (često sumnjivim po ciljevima,
nehumanim i antiekološkim čak) danas je moguće skrenuti na stotine kilomatara,
najveći deo propusne moći reke, ili zadržati ekvivalent njene godišnje
zapremine iza malog broja velikih brana. Tako se postavlja pitanje: može li
hidraulika značajno da preinači tok reka i njenu propusnu moć, tj. hidrografske
date, kao i hidrološke date.
Autor Žerar Disui u svojoj tezi
"Savremeni aspekti geopolitike i geostrategije" pominje
"ovladavanje vodom" samo povodom proizvodnje hrane u mediteranskoj i
tropskoj oblasti. Ipak, ovaj autor primećuje kako "navodnjavanje širokih razmera implicira
džinovske hidrauličke radove i njihovo ostvarivanje ne rešava sve probleme."
Velike brane na jugu Irana nisu razvile
očekivane parametre irigacije, čak se deficit u hrani povećao. Isto se uočava u
velikim programima hidropoljoprivrednih opremanja započetih u Maroku, Tunisu,
Burkini Faso, čak i Pakistanu na velikom projektu irigacionih mreža Inda. Je li
tu reč o pitanju namene zemlje, koja je pretvorena u obradivu tim
preuređenjima?
Naprotiv, u svom delu Geopolitika,
Francuz Emerik Šoprad
posvećuje veliki prostor "ratu za vodu". Doktrine koje su u opticaju
danas: opozvana neomaltuzijanska; ofanzivna- geopolitička, koja uzima u obzir i
"alimentarnu bezbednost", i ona koja govori o "vitalnom
hidrauličkom prostoru". Šoprad pominje hidropolitiku koja se gradi pod
pretnjom, pod apokaliptičnim proklamacijama. On gradi i objašnjava koncepte "hidrauličke
pretnje", "hidrauličkog ekspanzionizma", "prava na vodu,"
"hidrauličkog stresa" i "hidrauličkog mira".
Aulog Boedek prikazuje tri velike "hidrokonfliktualne"
velike zone, od Bliskog istoka i Roga Afrike, u srcu "trougla
oskudice", između Tunisa, Sudana i Pakistana. Tu je i spor između Izraela
i njegovih suseda. Boedek ne skriva ideološko korišćenje vode. Pošto je označio
"frontovske linije" koje ocrtava voda između Sirije, Libana i
Izraela, autor završava svoju utopiju videći u budućnosti zajednicu koja
prevazilazi nacionalne interese raznih aktera. Ako ima volje za mirom, čak ni
voda neće biti prepreka. Ali će voda uvek biti pretekst ako se traži sukob.
Nestašica nije prirodna
Voda je oduvek bila u središtu vojnih strategija. Često
je u sukobima viđeno bombardovanje mreža dopremanja i tačaka za distribuiranje
vode, a nije se prezalo ni od poplavljivanja teritorije radi sprečavanja
neprijateljskog napredovanja. Vojske isto tako rado pribegavaju i izviđačkim
misijama vodenim putem. Od završetka Drugog svetskog rata, mreža međunarodne
trgovine je praćena rastom pomorskih puteva. Zapravo 90 odsto razmena obavlja
se danas pomorskim putem. Ovaj fenomen predstavlja poteškoće jer nije lako
ostvariti efikasnu bezbednost ovih puteva. Novije opasnosti su pokušaji brojnih
destabilizovanja od strane terorističkih mreža, ali i od savremenih pirata.
Zahvaljujući savremenim tehnologijama, teroristi i pirati danas nemaju previše
problema da dospeju čak do lučkih zona, ili da udare na neki brod radi plena na
njemu, čak i kada se nalaze daleko od obale. Zato su velike sile i industrijske
zemlje prinuđene da svoje vlasništvo često brane sve sofisticiranijom zaštitom
i sve savršenijim amfibijama i drugim sredstvima sprečavanja pljački na moru.
Hidraulička struktura društva tumači uspešno
nejednak pristup i kontrolu vode kroz istoriju, pa ta pravila opstaju i u
savremenoj civilizaciji. Indijski istraživač Lajla Meta proučava naročito ideju
nestašica vode, i govori o "politici i poetici vode". Meta
tvrdi da je pisanje o vodi u Indiji, kao svuda drugde, politički čin. Ona kaže:
"Žeđ za vodom je večita, kao i načini do njenog dolaženja za ljudsku
upotrebu. Tako su i načini na koji društva dolaze do vode za svoje održavanje i
opstanak izmicali istoriji i društvenoj analizi. Ali, proučavanje hidrauličkih
struktura i diskursi o vodi čine
vidljivim strukture društva u bilo kom vremenu ili prostoru. Studije koje su imale vodu za
svoju centralnu temu, uvek su se bavile vrstama upotreba vode određenog
društva, potreba koje one uzrokuju, sredstava koja primenjuje i prihvata kako
bi se odgovorilo na potražnju, vrste resursa i tehnologija koji se mobilišu, i socijalnih klasa koje
poseduju ili kontrolišu takve resurse, kao i one koji nadgledaju distribuciju proizvedene
vode u društvu.
Nestašica nije "prirodna"
i aistorična, ali nije ni permanentna i univerzalna. Nestašica je prv kontekst
nejednakog pristupa i kontrole ovog resursa u klasno raslojenom društvu u
specifičnom temporalnom šavu. U ovom pitanju treba videti dominantne socijalne relacije. Moć
stvara nestašicu
vode, jer moćni reprodukuju i jačaju postojeće odnose dominacije i
podjarmljenosti među klasama, rodovima ili kastama."
Nije čudo što ovako dragoceno i strategijsko
dobro, voda, porađa brojne ozbiljne konflikte. Međutim, jedini pravi krvavi rat
za vodu zbio se između dva mesopotamijska grada pre 4.500 godina. Razmirice
koje su se odigrale u 20. veku u većini slučajeva su se svele na verbalne
pretnje. Neki smatraju da je reč o preterivanjima, čak fantazmima o ratu zbog
vode. Međutim, moramo da se zapitamo odakle fantazam koji prouzrokuje često
konflik zbog vode?
Po centralnom pitanju odnosa između
upravljanja vodom i prirode političke moći u drugoj polovini 20. veka postoji
teorijski uzlet, koji izaziva marksistički istoričar sa Jejla Karl August
Vitfogel. U svom kapitalnom delu "Orijentalna despotija", Vitfogel je
kod Marksa ponovo otkrio "azijatski način proizvodnje".
Karakteristika tog načina je odsustvo privatnog vlasništva nad nekretninama. To je bio predmet duge
razmene pisama između Marksa i Engelsa. Oni su se referisali na opservacije
Fransoa Bernijea, francuskog putnika koji je u 17. veku prošao "Državama
Velikog Mongola". Vitfogel privileguje najčešće "hidrauličku
privredu", vitalnu potrebu tamošnjeg društva za kanalima za navodnjavanje,
sa posledicom - despotskom formom vladavine.
Iz svega su Marks i Engels razvili sopstvenu
"teoriju klima", koju odslikavaju neophodnost štedljivog i
zajedničkog korišćenja vode. Daleko od toga da se stvaraju, kao u Flandriji i
Italiji, asocijacije privatnih preduzimača. Na Istoku je nametnuta "centralizatorska
intervencija vlade".
I dva američka geografa, Deli Priskoli i
AronVolf, lansiraju jednu novu hipotezu. Posle Hladnog rata, vojnici kojima po
prirodi stvari odjednom nedostaju konflikti, postavljaju problem ekološke
bezbednosti. Oni tvrde da bi nestašica resursa ubrzala svet u neverovatne
sukobe. Zato su svakako armije umešane na svoj način u ohrabrivanje političkih
rivaliteta oko raspodele propusne moći rečnih tokova ili eksploatisanja
hidrauličkih resursa.
Rizične zone
Voda je oduvek igrala važnu ulogu na vojnom
planu, a u novije vreme, umnožavanje načina korišćenja usluga vode, plovidba,
ribolov, hidro-električna energija, navodnjavanje, potencijalno zaoštrava
verovatnoću sukoba među državama. Preko 300 međunarodnih ugovora zaključeno je
najčešće u nedovoljno preciziranim uslovima. Sve je više zemalja danas koje
uspostavljaju svoje vrlo agresivne politike kako bi se domogle još uvek
raspoloživih rezervi vode za svoje potrebe. Eksperti tvrde da će do 2050.
godine, samo tridesetak od preko 200 zemalja sveta imati dovoljno vode za
sopstvene potrebe.
Predstave o ratu zbog vode su vrlo
diskutabilne, uveravaju stručnjaci koji su skeptični u pogledu i verovatnoće
pravih ratnih sukoba zbog vode u ovom stoleću. U stvari, u većini slučajeva se
ozbiljnom geopolitičkom analizom pokazuje da voda nije taj primordijalni ulog
koji bi objasnio i opravdao sam sve buduće sukobe. U stvari, ne treba
razdvajati "geopolitiku vode" od sveukupnih geopolitičkih tenzija
koji postoje dugo na nekoj teritoriji.
To je uočljivo u slučaju Bliskog istoka, gde
su kolevke i živa tinjališta najslavnijih hidrauličkih rivaliteta. Najopasnije
hidrokonfliktne zone sveta su upravo na Bliskom i Srednjem istoku.
Prva serija sukoba tiče se eksploatisanja
Tigra i Eufrata, pre svega Turske, Sirije i Iraka. Okupacija Iraka od 2003.
godine trenutno taj problem skriva, ali je on latentan i ponovo će izroniti
jednog dana, kada se (i ako) Irak stabilizuje i kada Amerikanci i Englezi
napuste razrovanu, uranijumom zagađenu i etnički raspolućenu zemlju (podvijenih
repova).
Za svoj projekat Jugoistočne Anadolije, sa
predviđenih 13 brana-rezervoara, Turska sasvim izvesno uvećava tenzije. One su
vezane za postepeno smanjivanje mogućnosti snabdevanja vodom stanovnika
nizvodno, kao i za rizike lančane reakcije u zoni gde interesi alavih apetita
moćnih država uvek sistematično rade na zaoštravanju lokalnih nacionalizama.
Utom smislu permanentni rizici od sukoba
postoje i između Turske i njenih neposrednih nizvodnih suseda, Sirije i Iraka.
Potom su tu i razmirice i sukobi zbog vode između Izraela, Jordana i Sirije,
koja bi, da bi kompenzovala gubitak protočne moći, morala da poveća svoja
zahvatanja vode u Jarmuku, jednoj od glavnih pritoka Jordana. Odsustvo
savezničke saradnje u rupama međunarodnog prava vode, odvelo je u mnogome Irak i Iran do neprijateljstava
osamdesetih godina. A vode Šat el-Araba su bile među glavnim uzrocima rata.
Zato stručnjaci za geopolitiku vode smatraju
da bi zemlje u sukobu oko vode morale mnogo više da se oslanjaju na tehničke
komisije, baš onakve kakve su između 1982. i 1986. godine napravili Turska,
Irak i Sirija, ali nisu učinili dovoljno napora da one i stvarno deluju, pa
time i smanjuju tenzije.
U ovakvim sporovima često se manifestuje i
autoritet neke države i njena neskrivena dominantna regionalna moć. Iz takve
vrste sporova su oni u koje su ulazili Izrael, Turska i Sirija. Iračani su
svojevremeno presušivali Šat-el Arab s namerom da
izgnaju tako šiitsko
stanovništvo koje nije skrivalo
netrpeljivost prema Sadamovom režimu. Tako se sukob izrodio na kraju u rat
Iraka i Irana oko podele voda Šat-el Araba.
Turska je, s druge strane, promovisanjem
irigacije u delovima sa kurdskim stanovništvom, želela da proizvede i razvoj te
regije i tako smiri Kurde.
Geopolitički ulog
Nesumnjivo je upravljanje vodom način
političkog kontrolisanja teritorija. Države prirodno nastoje da osiguraju
bezbednost svojih snabdevanja vodama. Međutim, ti resursi, zavese voda, prelaze
granice i države nizvodno zavisne su od uzvodnih država.
Tako Meksiko zamera SAD zbog zahvatanja vode u
Koloradu. Turci nastoje maksimalno da eksploatišu Eufrat, a Sirija i Irak se ne zadovoljavaju
ostatkom. Sudan i Etiopija vladaju gornjim Nilom, što brine Egipat koji živi
isključivo od te reke. Namibija može da osudi Bocvanu na velike nevolje ako bi
je lišila vode Okavangoa. Na Bliskom istoku 2/3 izraelskih potreba za vodom
pokrivaju zavese smeštene na okupiranim teritorijama. U ovim sukobima nije reč samo o količini, već i o kvalitetu
vode. Holandija se tako žali na švajcarska i francuska zagađivanja Rajne.
Pitanje upravljanja vodotokom je posebno oštro kada on označava granicu između dve zemlje.
Nil je primer istinskog geopolitičkog uloga.
Usklađena akcija susednih zemalja tu se neprestano odlaže za kasnije. Zato što
se mora računati sa protivljenjem Etiopije svakom preduzimanju zajedničkog
hidrauličkog preuređenja. Tu je oklevanje Sudana, rastrgnutog između Severa
koji je istorijski vezan za Egipat, i Juga, neophodno vezanog u savez sa
Etiopijom, koja uređenje Gornjeg Nila oduvek smatra činom vojne penetracije.
Ili pak primer čuvene egipatske visoke brane
Asuan. Taj simbol borbe protiv neokolonijalizma, vreme predsednika Nasera i
nesvrstavanja uz Tita i Nehrua, pokazuje se na kraju nedovoljnim s obzirom na
demografski rast. Stoga što je Egipat udvostručio broj stanovnika otkako je
1975. godine završena brana.
Tako se taj poduhvat danas definiše kao "pauza od tri decenije poklonjena Kairu".
Voda vodi u kataklizmu
Ovako su, u pesimističnoj verziji, doglednu
budućnost planete videli zabrinuti levičarski intelektualci-ekologisti iz
pariskog magazina Actuel, još pre gotovo tri decenije.
"Svet se nalazi u 2020. godini, sa
užasavajućim paradoksom: s jedne strane udvostručene padavine koje se
okončavaju katastrofalnim poplavama, s druge, nepodnošljiva suša. Do te mere da deo Španije ima sve
šanse da je zahvati sahelizacija. Obe pošasti dolaze iz istog razloga:
zagušujući poklopac smoga na planeti, kome nisu izbegli megalopolisi. Svakih 10
godina, već od početka 21. veka, temperatura planete je viša za jedan stepen
Celzijusa. Čovečanstvo je ušlo u klimatske poremećaje koje je poslednji put
doživela pre 7.000 godina. Ti poremećaju su uzroci i nekolikih božanskih
iznenađenja, poput kiše koja
počinje da pada nad zapadnom Saharom...
Novi Zeland 2019: uragan Pretty Dolly udara
tokom sedam dana i noći, uz nezabeleženi bes u hidrološkim analima. Bilans: na
satotine kvadratnih kilometara potpuno razorenih, sa hiljadama mrtvih i
nestalih. Helikopteri bez prestanka skupljaju preživele koji sede na vrhovima
kuća ili hangara, više od
300.000 ljudi bez domova...
Svuda u svetu stanovnici delti su u opasnosti
od podizanja nivoa voda. Delta Nila se lagano i sigurno rastače u more. Kroz 20
godina, 2040, Aleksandrija i Kairo mogli bi da potonu u vodu. Počinju zato
radovi koje finansira arapsko-američki konzorcijum za spasavanje Delte, ali
gigantski posao može da se završi tek sredinom 21. veka.
U Bangladešu rast Ganga preti da zbriše deltu.
Počinje se sa ogromnim gradilištima za brane. U Himalajima seljaci su isekli
poslednja stabla šuma, sve je
totalno ogoljeno, i kazna stiže: sve je više vodotokova koji se nekontrolisano
sjuruju u podnožje i prave ogromne štete seljacima. Sevilja i Granada će uskoro
biti pretvorene u mrtve oaze.
Dok se jedna polovina čovečanstva davi, druga
je u agoniji od žeđi. Po francuskim pašnjacima velika stada krava umiru od žeđi.
Na
hiljade građana hapsi policija zbog zaticanja u kriminalnom aktu - zalivanju
umirućih kućnih bašti. Uvedena je striktna racionalizacija vode od maja do
januara. U Izraelu i dalje ne žele da vrate brdo Tabor Libanu, kako bi odatle
mogli da kontrolišu izvore
Jordana.
Senegalci i Mauritanci pucaju jedni na druge,
u tri decenije starom sukobu oko vode reke Senegal. U Latinskoj Americi vodi se
mali hladni rat Brazila i Argentine dvema branama na reci Parana, koje služe za
navodnjavanje. Ali, te ''brane su i stalna pretnja da se poplave komšije u nizvodnom toku Parane.
Na Maldivima je izvedena ogromna akcija
spasavanja holandskih turista najstarijeg doba. Voda je prešla na kopno ostrvlja, baš kao i na Maldivima, u
Floridi, Holandiji, Bengalskom zalivu, Bora Bori, u najnižim zonama Pacifika na
jugu Celebesa - svuda gde milioni žive na jedva metar iznad nivoa mora. Svetska
vlada odlučila je da takvi stanovnici, oni u Okeaniji najpre, pribežište i
verovatno novi dom vek zanavek, nađu u Australiji.
Nije za čuđenje
činjenica o beskonačnim, teškim indirektnim pregovorima Izraela i Sirije
povodom vraćanja sirijskog Golana pod okupacijom. Njegove vode otiču u
Tiberias, najveći rezervoar Izraela. Da li će ikada doći do kompromisa:
vraćanje pod sirijski suverenitet, uz istovremeno čvrste komercijalne sporazume
o daljem ispostavljanju vode u Tiberias?
Sve je više
zemalja danas koje uspostavljaju svoje vrlo agresivne politike kako bi se
domogle još uvek raspoloživih rezervi vode za svoje potrebe. Eksperti tvrde da
će do 2050. godine samo tridesetak od preko 200 zemalja sveta imati dovoljno
vode za sopstvene potrebe.
(Nastaviće
se)