Kosovo i Metohija

Kako je propala Vučićeva "strategija" za Kosovo i Metohiju

Sve za ništa

Ideju o podeli Kosova i Metohije po prvi put zastupaju najviši predstavnici vlasti i to veoma agresivno. Isprva „daj šta daš" prešlo je u pravdanje svakog gubitka, prećutanim porazima pa čak i učestvovanju i pomažući Albancima u ostvarivanju ciljeva, poput takozvane „Srpske liste" Aleksandra Vučića bez koje ne bi bilo moguće uspostaviti separatističku „vladu" u Prištini. A, na šta su spremni sadašnji vlastodršci na čelu sa Vučićem kad je u pitanju budućnost Kosova i Metohije, opisuje Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Sredinom februara gost jedne od onih u nizu „najgledanijih televizijskih emisija", Ćirilica autora Milomira Marića, gostovao je ministar spoljnih poslova Srbije, Ivica Dačić. Svoje zasluge za dosadašnja povlačenja priznanja „nezavisnosti" KiM, on je prikazao veoma pozitivno što se videlo i po reakcijama publike u studiju TV Hepi.

Naravno, potpuno ignorišući činjenicu da je učestvovao bezmalo u svakoj vlasti tokom čijeg mandata su se dešavale najkrupnije promene vezane za stanje u pokrajini, i to one najpogubnije. Prosečnom gledaocu čini se promaklo je Dačićevo pitanje postavljeno u 25-om minutu „Jel' znate kako sam ja uopšte došao na ideju da mi radimo na povlačenju priznanja?"

Uopšte? Zar se diplomatska borba za sprečavanje priznanja i povlačenje ne smatra podrazumevanom za svakog političara pa čak i aktivistu u Srbiji?! Ne, kaže Ivica Dačić. On je na tu ideju došao jer se zainatio što predstavnici albanskih separatista, tokom večere u Briselu na koju ga je poveo Vučić, nisu hteli da razgovaraju o kandidaturi koju su podneli za članstvo u UNESKO.

„Nije bilo lako jer smo mi to po prvi put radili, do tada nas to uopšte nije zanimalo" nastavio je Dačić o svom političkom „junaštvu" kao da se radi o nečemu najprirodnijem.

To je bio uvod za deo izlaganja završen podatkom da je za poslednjih pet godina, od kada je on postao ministar a Vučić premijer, devet zemalja priznalo nezavisnost KiM a 13 povuklo za šta je u studiju nagrađen aplauzom. Dačić je dodao još i to da mu je želja da još šest zemalja povuče priznanje KiM, kako bi broj članica pao ispod 50%, pa da posle može i u penziju. Ovakvim stavom je pobrao brojne simpatije a u javnosti mu je, prema shvatanju gledalaca, porastao rejting.

Za razliku od gostovanja u Marićevoj Ćirilici, kada je dominirao „scenom", sa mnogo nelagodnosti, zamuckujući, a sasvim sigurno i pod Vučićevim pritiskom, Dačić je sutradan ponovio identičnu izjavu koja je dva dana ranije prošla nezapaženo. Ovaj put tvrdnja da je „razgraničenje" zvanični predlog Srbije albanskim separatistima, izazvao je burne reakcije. Vrdajući o suštini Dačić je rekao da se mi „sada svađamo zbog nečega što ne znamo ni da li će da bude".

Ne znamo šta će biti ali znamo šta je bilo i to već istog dana. Beogradski advokat Branko Pavlović podneo je krivičnu prijavu protiv Ivice Dačića jer „izjava na protivustavan način pomaže secesionistima u njihovom pokušaju da otcepe Kosovo i Metohiju."

Zanimljivo je to što je Dačić ideju o razgraničenju, kao zvaničnu politiku Vlade Srbije, izneo povodom 11 godina od samoproglašenja albanske nezavisnosti na KiM i to u prostorijama spomen sobe „Kosmetskih žrtava" pred fotografijama ubijenih i kidnapovanih Srba i nealbanaca od strane terorista iz tzv „OVK".

Ovo čak nije ni prvi put. Pre toga isto se dogodilo 2017. godine na pomenu srpskoj deci iz Goraždevca koju su albanski zločinci ubili dok su se kupala na Bistrici. Kao prvi potpredsednik Vlade, i takođe ministar inostranih poslova, Ivica Dačić je rekao da je njegov predlog za Kosovo "ideja razgraničenja na ono što je srpsko i albansko". Dačić tada nije bio toliko nesiguran kada se radi o vremenskom okviru već je rekao da je njegov čovek „...jedino realan, jedino u interesu i Srba i Albanaca, i jedino brzo ostvariv".

Odmah nakon njegove izjave, na istom mestu i u prisustvu Dačića, otac ubijenog dvanaestogodišnjeg Pantelije Dakića je rekao da bi za njega lično u životu gora stvar od ubistva njegovog sina bila samo to da Srbija prizna nezavisno Kosovo, makar i krnje. Ovo se takođe dogodilo u spomen sobi pred fotografijama kosmetskih žrtava.

„...Neobjašnjivo je kako Ivica Dačić Goraždevac kod Peći misli da podeli sa Albancima a da grob Pantelije Dakića ne ostane u tuđoj državi" prokomentarisali su tada iz NP „Otadžbina" sa KiM.

Ovaj put Vučić je požurio da doda da je on to isto rekao „još prošle godine" maltene takmičeći se oko autorstva ove ideje. Dačić je to sasekao rekavši da je on prepisao od Đinđića a da je Đinđić prvi izneo u javnost posle Dobrice Ćosića koji još 1968. godine o tome govorio ali je naišao na oštru osudu od svojih partijskih drugova i isključen iz Saveza komunista i iz javnog političkog života...

To ipak neće biti sasvim tačno. Ondašnjem premijeru Zoranu Đinđiću, pred prvi odlazak u Vašington 2001. godine, ovaj plan izneo je šef koordinacionog tima Vlade Srbije za KiM, i jedan od ključnih ljudi u svrgavanju Slobodana Miloševića sa vlasti, Nebojša Čović koji je u to vreme važio za „pragmatičara, čoveka bez ideoloških i nacionalnih predrasuda".

Njegov plan predviđao je stvaranje dva entiteta - srpskog i albanskog. Severni deo Kosova obuhvatio bi srpski, a centralni i južni deo - albanski entitet. Čović je tada pripadao takozvanoj liberalno-nacionalnoj opcija spremnoj da prihvati podelu, „priznajući realnost i želeći da spase ako se nešto još može spasti ovom podelom...".

Jedan od lidera Srba sa KiM i visoki funkcioner DSS-a, Marko Jakšić, usprotivio se Čovićevoj ideji rekavši da iza njega stoji NATO. Činjenica je da su svega nedelju dana pre toga Nebojša Čović i tadašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović, boravili u sedištu NATO pakta u Briselu gde su govorili o ovoj ideji. Čović je tada naveo da je srpska strana „partner NATO-u i UN u nastojanju da se pronađe rešenje za status Kosova".

Njegovoj ideji ipak su se otoreno protivili i „radikali Vojislava Šešelja, uz poznate kvalifikacije o "dosovskim izdajnicima i plaćenicima". Čuo se i glas Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, SPS, koja tvrdi da se time "anulira ono što su oni tokom desetogodišnje vladavine tamo učinili" zabeležiće mediji. Albanci sa KiM su takođe preteći i sa nezadovoljstvom gledali na taj plan, smatrali ga uvodom u novo krvoproliće i pozivali da se „prihvati realnost", pri tom ne misleći na okupaciju pokrajine već da je ono za Srbe izgubljeno.

Istoričar Dušan Bataković je tvorac sličnog plana o kantonizaciji Kosova i Metohije koji su predstavnici Srpske pravoslavne crkve februara 1999. podneli francuskom ministarstvu spoljnih poslova. U isto vreme svoj predlog o razgraničenju ponovo je izneo Dobrica Ćosić u pismima upućenim francuskom predsedniku Širaku i ruskom premijeru Černomirdinu. Ćosić je predložio da severni deo pokrajine pripadne Srbima a južni Albancima, a da Priština postane distrikt. Početak NATO agresije odložio je eventualnu saradnju ali ne i razmišljanja. Nakon okupacije UN administrator Bernard Kušner predlagao je "bezbednosne zone" u koje bi se Srbi povukli po nacionalnoj pripadnosti što je de fakto predstavljalo getoizaciju koja je neformalno ali faktički traje do danas.

Zaboravljeni su i neki drugi zagovornici podele KiM a koji nisu manje važni, barem po pitanju ugleda. Polovinom 1996. godine buru u javnosti izazvao je predsednik SANU Aleksandar Despić kada je na godišnjoj skupštini izneo ovu ideju, zasnovanu na nekim demografskim realitetima i „ničemu naročito novom" ali i zbog nje bio oštro napadan.

Tri godine ranije „celovitu ideju o podeli Kosova" izneo je i dr Milovan Radovanović, direktor Geografskog instituta SANU "Jovan Cvijić" i on, uz Ćosića i druge, čini brojnijim korpus SANU koji s vremena na vreme izlazi sa ovakvim idejama u javnost.

Vidimo da ideja nije nova kao i to da izgleda da nema svog originalnog autora. I onda, kao ni danas, one najčešće nemaju realan pogled na situaciju, odlikuje ih romantičarsko ubeđenje o mogućem istorijskom pomirenju Srba i Albanaca, čemu će sa podsmehom odmahnuti rukom svaki Srbin sa KiM koga je život naučio toj lekciji, i teže „konačnom miru" svojstvenom srpskom duhu. Ipak je činjenica da su Srbi sa susedima, naročito agresivnim, u miru živeli samo tokom kratkih istorijskih perioda kada su nesumnjivao dominirali silom koju poseduju ali je nisu koristili i to je ono čime su ostale primoravali na mir.

Uznemirenost i nesigurnost sa kojom Dačić govori o razgraničenju, a ne može da ih sakrije uprkos decenijskom iskustvu u politici, izazivaju opravdanu zebnju. Kada se tome doda agresivnost, vređanje i poniženja kojima Aleksandar Vučić neštedimice obasipa domaću javnost, pokušavajući možda da nas natera da prihvatimo rešenja koja že u naše ime potpisati ili da obezvređivanjem naroda podsvesno opravda eventualno potpisivanje izdaje pred svojom savešću, onda zebnja prerasta u strah.

Čini se da je nekakvo rešenje zaista blizu a po nas možda nepovoljnije čak i od ishoda rata 1999. godine. Znamo da je Zapad je pragmatičan, kako mu i priliči, do krajnje surovosti ako je to način da cilj spoljne politike bude ostvaren. Pitanje je šta je danas interes i cilj Amerike na Balkanu koja ionako kontroliše svaku društvenu aktivnost, političare, sport, novinare...pa čak i navodno podgrevanje tenzija i „širih" sukoba malih balkanskih naroda? Trajni mir, ako bi bio donet na štetu Srba bio bi možda instant ali trajni svakako ne. Ipak, programirajući budućnost, osim u Srbiji , o „razgraničenju" su pisali i američki politikolozi, vojni i socijalni analitičari, eksperti, naučnici mnogo više nego što mislimo da o tome znamo.

Naročito je zanimljiv zbornik iz 2000. godine u izdanju KATO instituta pod nazivom „NATO prazna pobeda - obdukcija balkanskih ratova" sa osvrtom na stanje koje je na KiM stvoreno posle ulaska NATO trupa.

„Najveća opasnost po stabilnost regiona u budućnosti nije srpski ekspanzionizam već albanski. Zbog toga je podela Kosova i preuređenje granica država naslednica sa pokojnom jugoslovenskom federacijom može voditi većoj stabilnosti, čak nema lakše ili pouzdane opcije" navodi se u uvodniku zbornika koji precizno sagledava budućnost ali ne i okolnosti jer se ipak zasniva na nepravdi i otimačini.

Profesor i politikolog iz Čikaga, Džon Miršajmer, jedan od autora, svoj rad „Slučaj podele Kosova", počinje vrlo zanimljivo za nas u ovom trenutku. On ističe da se NATO nalazi u poziciji ne-pobednika uprkos silnim hvalospevima o svojoj pobedi. Kao predlog iznosi do detalja identičnu ideju kakva nam se danas servira, a to je da Albanci dobiju veći deo pokrajine a Srbi parče na severu uz razmatranje pripajanja Preševa, Bujanovca i Medveđe albanskim separatistima.

„...Cilj NATO-a stabilno, tolerantno, multietničko Kosovo je dim iz lule" kaže Miršmajer.

Bez obzira što je ipak pristrasan i na strani Albanaca, Miršajmer navodi da bi NATO, odnosno Amerika, trebala da prisili nekako Albance da žive sa Srbima u nedefinisanom statusu sve dok ne postignu nekakav "autonomni" sporazum, što je stanje kakvo smo imali prethodne dve decenije. On još dodaje da istorija pokazuje da se posle etničkih ratova teško dolazi do podele vlasti između etničkih grupa i navodi primer Hrvatske koja je puščanim cevima preotela Srbe iz Hrvatske.

"...Taj progon je pokazao bedan primer kako bi grupe trebalo da se razdvoje ali je priveo kraju sukob između Hrvata i Srba" doslovce beleži Miršajmer benefit takvog ishoda opravdajući tu metodu. Očigledno je smo danas vrlo blizu rešenju kakvo je ovaj ugledni američki politikolog kao mogućnost naveo još 2000. godine.

Za imperije su tuđi narodi oduvek bili samo statistika koja se na ovaj ili onaj način svodi na željene parametre. Još i bolje ako te narode predstavlja vlast koja opresiju vrši „iznutra". Srbija konačno ima vlast koja je spremna da uspostavi trajni mir po zapadnim standardima, onima koji „nemaju alternativu".

Nasilje nad Srbima je najglasnija vest koju često čujemo. Sa druge strane, svaka priprema za njega od režima Aleksandra Vučića uvek prođe bez komentara...

Narodni pokret Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina" još 2017. godine je javno apelovao na sve opozicione poslanike „da se u Skupštini Srbije formira anketni odbor koji treba da razotkrije pozadinu celokupnog nasilja koji Srbi doživljavaju na severu Kosova i Metohije. Da podsetimo građane Srbije da je Skupština Srbije 2013. godine već bila formirala anketni odbor da ispita način na koji su se trošila budžetska sredstva namenjena Kosovu. Ako je moglo po pitanju utroška finansijskih sredstava valjda može i po pitanju terora koji Srbi doživljavaju u južnoj srpskoj pokrajini.

Ako Aleksandar Vučić nema ništa sa nasiljem koje doživljavaju Srbi on će dozvoliti formiranje anketnog odbora, ako ima - onda neće" zaključili su iz ovog pokreta. Ne treba reći da do danas ne samo nije formiran takav Odbor, već o njemu nije bilo ni reči u Skupštini čiji poslanici bespogovorno prate svaki Vučićev nalog, kako vladajuće tako i stranke u lažnoj opoziciji. Ma, koliko nas to koštalo.