Istinom do pravde

Iz knjige "Sedam Njegoševih sahrana" Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića (5)

Kralj Jugoslavije na srpskom Olimpu

Publicističko delo "Sedam Njegoševih sahrana", autora Slobodana Kljakića novinara "Politike" i Ratka Pekovića, književnog istoričara (1942

• 2014. godine), izdata je 2013. godine, u vreme kad su Srbija i Crna Gora trebali zajedno da slave veliki jubilej, 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša. Ali, u vreme velikih deoba, ni taj jubilej nije slavljen kako treba. Knjiga "Sedam Njegoševih sahrana" govori o neverovatnoj sudbini lovćenske kapele, mesta gde je Njegoš sahranjen po svojoj izričitoj želji 27. avgusta 1855. godine. Od tog momenta, do današnjih dana, ne prestaju obračuni i sa njegovim delom i sa tako neobičnim mestom gde veliki pesnik i državnik počiva. Danas, skoro vek i po kasnije, Njegoša i dalje čereče i "tumače" prema prolaznim političkim i ideološkim potrebama. Magazin Tabloid objavljuje u nastavcima odabrane delove iz ovog izvanrednog publicističkog dela, uz saglasnost izdavača

Slobodana Kljakić Ratko Peković

Pošto je kralj Aleksandar išao u „zvaničnu posetu Crnoj Gori i Dalmaciji", iz Beograda je ispraćen uz postrojenu gardu, muziku i pratnju dvorske svite. Održana je tog 12. septembra sednica Ministarskog saveta i „bila je, kao i sve sednice poslednjih dana posvećena uglavnom proslavi na Cetinju i Kraljevom putu po Dalmaciji".

Istog dana je u Sarajevu većao Centralni odbor Jugoslovenske muslimanske organizacije pod predsedništvom dr Mehmeda Spaha koji je formulisao važan programski dokument, zasnovan na izveštaju „o raspoloženju naroda u pojedinim krajevima".

Kraljevo putovanje ka Cetinju pratio je Dobrica Kuzmić, urednik dopisničke rubrike Politike, neprikosnoveni reporter ponajbolje upućen u puls naroda onoga vremena, suptilni izveštač čijem oštrom oku nisu mogli da promaknu mnogi rečiti detalji na ovom dugom putovanju. O vrhunskim dometima Kuzmićevog reporterskog i izveštačkog novinarstva svedoče tekstovi „Kralj i Kraljica u Skoplju" (14. septembra), „Kralj u Skoplju" (15. septembra), ili „Kralj i Kraljica u Dečanima" (16. septembra).

I dok se ti izveštaji, prepuni ilustrativnih činjenica o onom vremenu prepliću sa tekstovima o Njegošu koje smo već navodili, Politika se nije libila da u te svečarske dane iznese i detalje o katastrofalnom stanju u kome se nalaze groblja srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata, rasuta po Albaniji.

Kosti srpskih vojnika na albanskoj obali

„Svuda obalom albanskog mora vuku se kosti naših vojnika. Vuku se u bukvalnom smislu te reči na sram nas sviju i na čuđenje starosedelaca kako zaboravismo svoje", javio je 16. septembra iz Kavaje u Albaniji dopisnik Milosav Jelić.

Jelić izveštava da se „računa" kako samo u okolini Skadra „ima na 10.000 grobova", a u građanskom groblju u Tirani preko 500 grobova". U Draču, ,,114 grobova iz balkanskog rata" a „poznaje se samo jedan: Radoslava Đorđevića 'Ganeta' kapetana. Na dva i po kilometra severno od Drača bilo je 700 humki, pa je sopstvenik preorao njivu. Isto je tako preorano i 240 grobova kod manastira Sv. Vlaha 6 km od Drača".

„Ne zna se tačno koliko je hiljada naših grobova u Kavaji, Elbasanu, na Vojuši, u Valoni i Narti. Kosti vojnika sahranjivanih u pesku valonskog pristaništa stali su da izbacuju more i vetrovi. Njih su pokupili Italijani, smestili ih u blehani sanduk, po tom ovaj metnuli u drveni, pa spustili u betonsku grobnicu. Povrh nje su položili belu mermernu ploču, a više nje isti takav krst", piše Milisav Jelić i navodi tekst koji su Italijani uklesali u mermernu ploču:

„Junačkim Srbima, koji posle epske borbe sa nadmoćnim neprijateljem prinuđeni na dugo mučno povlačenje, iznemogli podlegoše žudeći za dalekom Otadžbinom, njihova ratna braća Italijani pokupivši njihove kosti, otkrivene vetrovima i morem, podigoše ovaj spomenik u ime večitog mira. 1916-1917".

Srpska „groblja u Korči, Beratu, pa čak i u Krumi zarasla su u korov i trnje. Nigde nije ni prstom pomaknuto da se što popravi. Jedino što će poslanstvo u Tirani za koji dan urediti kosturnicu i spomenik", izveštava Jelić, da bi potom ispisao potresne redove o srpskim grobovima u Kavaji, gde smo „naše kolonije" podizali „za razliku od drugih naroda pod zemljom". A „već posle deset godina istraživači ne bi znali čije su da nije živih svedoka našega bola i knjiga napisanih o našem ponosu".

U porti crkve u Kavaji, Jelić je video humke bez krstova jer su „krstovi od kamena polomljeni i koliko ih još ima s razbijenim pločama nalaze se u jednom uglu", a na samo jednoj uspeo je da lepo pročita: „Mihailo Šumarević, đak maturant iz Jagodine". Glavno srpsko groblje je van porte i odmah uz nju, gde „u jednom kvadratu od nekoliko stotina kvadratnih metara leže pod zemljom 700 naših vojnika".

Humke se ne poznaju

„Sahranjivano ih je", piše Jelić „po petnaest u jedan grob petnaeste i šesnaeste godine, kad smo mi otišli, a oni ostali u bolnici. Humke se ne poznaju. Ledina. Jedan jarak deli naše groblje od austrijskog, koje tako isto nema krstova, ali gde je svaki vojnik ukopan zasebno". Tako počivaju srpski vojnici „zaboravljeni u tuđini, prsloga srca od bola, satrveni u jednom strašnom nacionalnom zamahu".

„U toliko su njih morali polomiti ruke pre nego što su ih bacili u ove gadne jame. Jer to behu ruke pružene otadžbini i ostale ukočene u čeznuću. Pa domovina velika i lepa nije ni za deset godina došla da ih razgali u velikoj samoći. Ni da pripali svetlosti njihovom iščilelom vidu. Ni da ih zapita za rane neprebolne. Te ako vam kad ispričaju da more udara ljutito o obale i da u vlažne noći fijuk vetra povija kiparose i potresa usnule domove, znajte da to nije bura.

"To kunu naša deca iz Kavaje", opomenuo je na kraju svoje potresne reportaže Milosav Jelić.

Njegovo pisanje očigledno da nije bilo usmereno protiv svečanog povratka Njegoševih kostiju na Lovćen, nego su meta kritike bili vlast i država koji ne brinu o onima čije su kosti bukvalno položene u temelje države.

Ne treba sumnjati da kralju Aleksandru nije bilo baš prijatno dok je 16. septembra čitao ove redove tokom boravka u Dečanima, da bi u popodnevnim satima obišao i Pećku patrijaršiju. U preciznim, pouzdanim izveštajima Dobrice Kuzmića, ne nalazimo detalj da su se patrijarh i kralj sreli, bilo u Dečanima bilo u Pećkoj patrijaršiji, pošto je patrijarh Dimitrije pre dolaska kraljevog, već 15. septembra, krenuo iz Peći i sutradan stigao u Podgoricu, na putu za Cetinje.

Svita predvođena kraljem Aleksandrom uputila se 17. septembra novim putem Peć

• Andrijevica ka svom cilju, da bi bila dočekana na Čakoru, onda u Andrijevici, pa u Beranama. Kao i na dotadašnjem putovanju, kralja su pratile „oduševljene ovacije" meštana, „Srba i muslimana, u svečanim nacionalnim odelima i na divno okićenim konjima", izveštava Kuzmić. Onda je svita krenula put Kolašina, gde je „za ručkom Kralj podario sirotinji 10.000 dinara, za dovršenje sudske zgrade 5.000, zatim trezvenoj mladeži nagradu za dva najbolja đaka u ovoj školskoj godini", a „Kralj je obećao da će nastojati da se izradi i put Berane

• Belo Polje".

Posle posete manastiru Ostrog, gde je celivao mošti Svetog Vasilija Čudotvorca, kralj je kroz trijumfalnu kapiju ušao u Nikšić, „prestonicu crnogorske Hercegovine", uz topovske salve i zvuke crkvenih zvona, da bi kao i na dotadašnjem putu, rado prihvatio razgovor s ljudima iz naroda. U svečanom izdanju, nikšićka Slobodna misao je pozdravila dolazak kralja i kraljice sledećim rečima: „Narod Crne Gore i Brda i Hercegovine danas oduševljeno pozdravlja sa dobrodošlicom svoga narodnog seljačkog Kralja koji prvi put kao vladar dolazi u svoj rodni kraj, u svoju junačku kolijevku Crnu Goru. Naši uzvišeni gosti, Kralj Aleksandar i Kraljica Marija neće u ovim surim krševima biti dočekani u palatama, raskoši i bogatstvu, ali će biti dočekani u raskoši najveće iskrenosti narodnog raspoloženja i oduševljenja".

Otišao je kralj Aleksandar u Šavnik, vratio se u Nikšić, a tog 19. septembra na Cetinje su preko Kotora već stigli mnogi ministri za „koje se nije znalo tačno vreme kada će stići, to im Cetinje nije moglo prirediti naročiti doček", javio je Živko Milićević, još jedan urednik Politike, uglednik novinarskog poziva, koga je redakcija poslala na Cetinje, da pomno prati tamošnja zbivanja pre dolaska kralja Aleksandra i njegove svite, o čijem je putovanju izveštavao Kuzmić.

Seljačka trpeza za vladara

Iz niza detalja o kojima piše Milićević izdvajamo jedan:

„Na četvrt sata od Cetinja nalazi se opština donjokrajska. Donjokrajci nisu hteli da učestvuju u dočeku na Cetinju. Oni hoće da Kralja dočekaju kod svojih kuća i podigli su trijumfalnu kapiju, kakvu Cetinje nije moglo podići. Rečeno im je:

Kralj se kod vas neće zaustaviti. To nije sadržano u programu.

Mi ćemo ga čekati pokraj puta, odgovorili su oni, pa ako hoće da prođe, neka prođe"

O atmosferi koja je zahvatila Crnu Goru svedoči i ono što se dogodilo na Rijeci Crnojevića, gde su „hteli da spreme trpezu i kad se Kralj kod njih zaustavi, oni da ga ponude sa onim što im je Bog dao a oni spremili". Ali je veliki župan sa Cetinja zbog obimnog kraljevog programa „naredio da to nipošto ne čine, inače će im on doći u posetu sa žandarmima".

„Božja ti vjera, na nas su udarale skadarske paše sa po dvadeset hiljada Turaka, pa sad možeš i ti s tvojim džandarima. Nećemo se bojati", stigao je odgovor Riječana cetinjskom županu, a kralju njihova hitna depeša „u kojoj ga mole za dozvolu da mu prirede ručak", na šta im je kralj odgovorio „da će ručati kod njih".

A o onome što se događalo na severu kraljevine tih dana je obaveštavala osječka Straža, glasilo radikala, tvrdeći da se dešava „progon Srba patriota i svesnih činovnika u Vinkovcima od strane Radićevaca". Nepotpisani dopisnik Politike javio je da ni radićevci „nisu zadovoljni i to svoje nezadovoljstvo ne kriju", zato što se „radikali ne drže sporazuma i da svuda sprovode samo svoju politiku kao da radićevci i nisu u vladi". Narodni poslanik dr Šefkija Behmen je istog dana, 20. septembra, osporavao navod objavljen u Politici 13. septembra da je Mehmed Spaho „rekao da njihova stranka (JMO, Jugoslovenska muslimanska organizacija

• primedba autora) ima odlučno muslimanski karakter" i da je do stvaranja „jedne velike jugoslovenske stranke" potrebno da JMO „zadrži potpuno odrešene ruke".

Kao i mnogi drugi ministri i dr Spaho je tog dana već bio na Cetinju, gde su čekali da dođe i kralj Aleksandar.

Mnogo bi prostora oduzeo podroban opis dočeka kralja na Cetinju, koji je stigao posle molepstvija u manastiru Ostrog i putovanja preko Čeva i Gornjeg Zagarča, pa Bjelica a onda Njeguša, gde ga je pozdravila „starica Krste Batrićevića koja ga je zadojila i čuvala ga skoro godinu dana". Odatle je svita konačno krenula ka Cetinju, a na ulasku u varoš kralja i kraljicu je pozdravio predsednik cetinjske opštine Tomo Milosavljević. Pred manastirom su ih dočekali patrijarh Dimitrije, mitropolit Gavrilo Dožić i „ostalo više i niže sveštenstvo pravoslavno, četiri biskupa i muftija beogradski".

Elita Jugoslavije slegla se na Cetinje

„Neopisivo oduševljenje naroda", sažeto je opisao atmosferu Živko Milićević, navodeći i ove pozdravne reči predsednika cetinjske opštine Toma Milosavljevića, upućene kralju: „Danas, kad se elita Jugoslavije slegla na Cetinje da se sjutra pokloni sjenima velikog Njegoša, pred veličanstvenijem spomenikom koji mu podiže najslavniji potomak Karađorđev, ne mogu završiti ovaj pozdrav ničim ljepšim nego onim znamenitim riječima Njegoševim. Te riječi on je bio napisao svojom rukom na slici Karađorđa koju je neprestano držao u svojoj sobi, a te riječi glase:

Samo ime Karađorđe kad

Srbinu na um dođe,

Zaplamti se krv u grudi,

Junačno se srce budi"

Kralj Aleksandar je u odgovoru rekao:

„Od sveg srca Kraljica i Ja zahvaljujemo dragim Crnogorcima na ovako toplom dočeku, koji će nam ostati u neizgladivoj uspomeni.

Rođenjem sam vezan za ovo mesto, te vam je lako pogoditi kako mi je u duši, kad sam među vama. To će me privlačiti da se od sada češće viđamo i nadam se da ćemo naći načina da doprinesemo napretku svih nas. Crna Gora imala je vladare koji su se očinski starali o vama, a vi ste im se oduživali vernošću i ljubavlju. Od kako smo Kraljica i ja stupili među vas, Crnogorci su nas na svakome koraku pozdravljali tolikom srdačnošću, pa sam ja uveren da niko u ovoj zemlji neće pomisliti da je staranje o vama sada manje. Dve su loze spojene i izdanak će njihov biti jedan.

Ovoga puta dovela je Karađorđevog praunuka još i sinovlja dužnost da se pokloni seni pesnika Gorskog Vijenca. Duše Njegoša i Karađorđa bile su se srele, razumele i pripile u ovome narodnome poslu. Nad grobom Njegoševim danas je kamen sa Venčaca na domaku Karađorđeve Topole i pod njime će lako ležati vladika Rade."

Ove kraljeve reči Politika je objavila u ponedeljak, 21. septembra 1925. godine, na dan svečanog prenosa Njegoševih kostiju, na drugoj strani, na kojoj počinje i bravurozni tekst Predraga Milojevića „Njegoš na svojoj proslavi", a nadnaslov glasi „Sutrašnji izveštaj"! Ovaj jedak, teškom gorčinom ispunjen članak, koliko nam je poznato, kasnije nikada nije navođen, što je autore dodatno osnažilo u odluci da ga prenesu u celini, iz razloga koji će biti jasni svakom dobronamernom čitaocu.

Kad progovore glave u cilinderima

„...Obradovaće se danas vladika-pesnik kada vidi kako pravilno 'pokolenja sude' i njegovom bodrom duhu, njegovom bujnom pesničkom geniju i njegovom vatrenom rodoljublju odaju hvalu koja mu po zasluzi pripada.

I biće mu milo kada na vrhu Lovćena oko svojih kostiju vidi sakupljene najuglednije, najčuvenije glave države, birane sve po položajima i po titulama. Ali će se začuditi kad u tome moru glava u cilinderima ne bude mogao da spazi nijednog pučanina nad čijim je patnjama toliko jadikovao. I tužno će prozboriti rodoljubivi vladika:

• Hvala vama, uglednima i bogatima što me mrtvog obradovaste i ovu mi poštu učiniste. Ali zar se niko od prostoga puka ne seti da poseti pesnika svojih bezmernih stradanja i svoga uzdanja u svest naroda našeg vaskolikog? Cilinderi će mu na to ironično odgovoriti zloupotrebljavajući njegove stihove:

• Pučina je stoka jedna grdna. A od mora, od Kotora grada, dopreće do pesnikovih ušiju glasovi ožalošćenog puka:

• Tu smo Vladiko, svi smo tu, samo su nas žandarmi opkolili i ne daju nam da ti priđemo, jer nemamo ni zvučne titule ni sjajne cilindre. I biće teško čestitom Vladici. Pa će on opet pogledati po skupljenim velikodostojnicima i reći će im:

• Pod tim kapama neobičnim ne vidi se ni ko li ste ni odakle li ste? Izdvojite se od ostalih vi koji ste Hrvati i Slovenci da vas vladika Rade dobro pogleda i obraduje se što ste u slobodi, kao što je tugovao za vama kad ste robovali. Niko se ne izdvaja. A neko će reći pesniku:

• Ćuti, more Vladiko, ne zbori tako mučno. Niko se od njih ne seti da dođe i da ti se zahvali. Dođoše samo dvojica, i to pre što su ministri nego što su tebi zahvalni. Ućutaće Vladika i utonuće u sumorne misli, ali će se setiti onih koji su mu najdraži, setiće se svojih drugova po muzi, i reći će prisutnima:

• Kad vi ne umedoste da me obradujete pričanjem o slozi i ljubavi u našem narodu, neka mi priđu svekoliki pesnici naši da se s njima pozdravim, jer ovaj dan je najpre i najviše njihov dan. Ako se nađe među prisutnima neko uviđavan, biće mu mučno zbog Vladičinih reči i uzviknuće u sebi:

• Ih, mi sasvim zaboravili da i njih pozovemo na svečanost! Ali se ostali neće zbuniti. Iz prvih redova naići će nekoliko najdostojanstvenijih i pokloniće se Vladici. I počeće predstavljanje.

• Ja sam Boža Maksimović, pisac 'Obznane', najvećeg dela moderne državotvorne poezije naše, reći će prvi.

• Kao što si ti, Vladiko, u 'Gorskom vijencu' opevao istrebljenje poturica, tako sam i ja u 'Obznani' opevao istrebljenje defetista i režimu 'nepoćudnih' elemenata.

• Moje ime je Milan Srškić, a moja poema se zove 'Zakon o štampi', počeće drugi.

• Nema dela, Vladiko, koje će našim piscima ulivati više respekta od toga što ja napisah. I ti sam, da si nešto živ, duvao bi zbog svojih slobodoumnih stihova u požarevačkom zatvoru, jedinom našem zavodu za potpomaganje pisaca, jer se nisi držao uputstava iz moga didaktičkog speva.

• Ja sam Krsta Miletić, pisac 'Zemljoradničkog kredita', javiće se treći.

• Ako želiš, Vladiko, što pobliže da znaš o tome delu, obrati se za obaveštenje mome šefu kabineta, jer je on u to bolje upućen od mene.

• I ja sam napisao nešto, poče da se snebiva četvrti.

• Inače se zovem Marko Đuričić. Narod iz dubokog poštovanja prema mojoj ličnosti nazva to 'Markovim Protokolima'. Šta je sve u tim mojim delima napisano, izvini, Vladiko, ali ne smem da ti kažem dok se moj šef ne vrati iz banje, jer mogu grdno da stradam. A onda se izdvoji peti i reći će:

• Faljen Isus i Marija. Čast mi se predstaviti: ja sam Pavle Radić. Dopustite mi, Presvijetli, da vam najponiznije prikažem u ime mirotvorne hrvatske seljačke stranke svoje djelo: 'Upotreba Singerovih šivaćih mašina i njihov kulturni značaj za R. R. sporazum'. Žalim što naš gospodin predsjednik Stjepan Radić, zauzet velikim državničkim poslovima kod Društva naroda u Ženevi, nije ovdje, da kao bogomdani pjesnik i himnopjevac i vaš kolega ispod Medvedgrada spijeva u vašu čast uz zvuke tamburice jednu prigodnu pjesmu. (...)

Klanjam se, sluga sam pokorni.

A Njegošu će, Bože, biti milo, milo..."

Bez zvaničnika iz Zagreba

Istina, ne samo Stjepan Radić, nego je tada i Nikola Pašić bio u inostranstvu, a njihove dve stranke, HSS i radikali, bili su koalicioni partneri. Baš tih dana, Radić je nastupom u Društvu naroda u Ženevi uzburkao i evropsku političku javnost, do te mera da su komentatori tvrdili kako je „napravio drugi korak za zbliženje Beograda i Moskve", uz ostalo i tako što „pokušava da kurtališe svoju zemlju tereta mnogobrojnih Vrangelovih vojnika kojima je Jugoslavija ukazala gostoprimstvo".

Istovremeno, evo kako su lovćenske svečanosti bile propraćene u Zagrebu:

„...Povodom svečanosti na Lovćenu zagrebačka štampa prenosi iz beogradske štampe izveštaje o svečanostima, a ujedno donosi fragmente o Njegošu, ukoliko je on stajao u vezi sa ljudima iz Hrvatske. Zagrebačka štampa između ostalog konstatuje da niko iz Zagreba nije zvanično otišao na svečanost. 'Jutarnji list' veli: Sada se, eto, vraćaju kosti Pesnikove Lovćenu. Zagreb nije poslao izaslanstvo na Cetinje, da se ono pokloni Vladici. Zašto nije? Ko bi to znao! Ali ma da to nije trebalo propustiti, Zagreb, a s njim i čitava Hrvatska misli na veliku svečanost u Crnoj Gori u čast pesnika i u duhu učestvuje u konačnom izvršenju poslednje želje Njegoševe".

U tom istom Zagrebu, dok je Hrvatska bila u sastavu Austrougarske, delovalo je akademsko društvo „Njegoš", koje je organizovalo i svečanu proslavu stogodišnjice pesnikovog rođenja. Naš čuveni književni kritičar, profesor Pavle Popović, baš je u Zagrebu, na svečanoj akademiji pomenutog društva, 16. februara 1914. godine, u samo predvečerje Prvog svetskog rata, održao kasnije proslavljeno predavanje „Mladi Njegoš".

O svečanostima održanim na Cetinju i Lovćenu, u ponedeljak 21. septembra 1925. godine, Politika je donela opširan, na tri cele strane štampan izveštaj, u kome je opisan tok svečanosti. Objavljene su i nadahnute reči vladike Nikolaja Velimirovića, izgovorene ispred Cetinjskog manastira posle održanog opela i pošto je iz njega iznet kovčeg sa Njegoševim posmrtnim ostacima. Posle toga je formirana svečana povorka u kojoj se nalazio „sav onaj svet koji se slegao na Cetinje povodom ove svečanosti", dok je nad povorkom „kružilo nekoliko aeroplana" i leteli iznad nje „baloni o kojima vise državne trobojnice".

Kralj i kraljica su prvi stigli

Kralj i kraljica su se uputili automobilom ka Ivanovim koritima, gde su „pojahali konje i pošli na Lovćen", na čiji su vrh i prvi izašli. Kralj Aleksandar I Karađorđević popeo se na srpski Olimp.

„Iza njih su stigli ministri i ostala inteligencija, tako da je u svemu bilo možda oko 300 lica", javio je Milićević, dajući uveliko za pravo svom kolegi Milojeviću koji je dan pre toga onako britko pisao o onome što sledi.

„Kovčeg sa posmrtnim ostacima vladike Rada iznesen je na vrh Lovćena. Posle kratkoga pomena u kapeli prah Njegošev spustili su u sarkofag od belog mermera sa Venčaca. Pre nego što je grobnica zatvorena, Kralj je skinuo sa svojih grudi jednu albansku spomenicu i spustio unutra."

Potom je govor, prilježno ali i pomalo birokratski sročen, održao ministar vera Miša Trifunović, čime je svečanost okončana. Po silasku sa Lovćena bio je priređen „ručak za narod", a kasnije u popodnevnim satima, u velikoj dvorskoj bašti, na svečanoj akademiji govorio je o Njegošu Marko Car, umesto Pavla Popovića koji iz objektivnih razloga nije mogao da prisustvuje ovim svečanostima.

Naposletku je vladika Gavrilo Dožić priredio večeru, kojoj su prisustvovali kralj i kraljica, koji su potom posmatrali predstavu „Gorski vijenac", izvedenu u Zetskom domu. Narednog dana, 22. septembra, održane su na Cetinju završne svečanosti posvećene prenošenju Njegoševih kostiju na Lovćen.

Održana je vojna parada, posle čega je priređen ručak u dvorskoj bašti za više od hiljadu zvanica, kome su prisustvovali „svi ministri, arhijereji i sveštenstvo, predstavnici oficira, korporacije koje su učestvovale na svečanosti i najzad članovi deputacije".

(Nastavak u sledećem broju)