Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (76)

Setva nadanja i strahovanja!

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav GULAN

Do početka prolećne setve u Srbiji koja 2022. godine treba da se obavi na više od dva miliona hektara, ostalo je manje od mesec dana, a ono što će je svakako obeležiti - je visoka cena neophodnog repromaterijala. Po tradiciji, najveće površine od oko milion hektara zauzeće ,,žuto zlato", odnosno kukuruz. On će po tradiciji zauzeti oko milion hektara.

Za ovogodišnju setvu izuzetno skupo je veštačko đubrivo, ali i gorivo, čija je cena, doduše, Uredbom Vlade Srbije zamrznuta početkom meseca na 30 dana. Ovogodišnja setva kukuruza biće skuplja za 50 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a suncokreta za 30 odsto. S druge strane, setvu obeležava i visoka cena žita i uljarica na domaćem i svetskom tržištu, što je podsticaj da se najznačajniji posao u poljoprivredi obavi bez obzira na skup repromaterijal. Dakle, biće ovo setva, nadanja, ali i strahovanja. Da li će se uloženi novac vratiti. Odnosno prvo pitanje je kakva će biti godina, rodna ili ne. Drugo da li će i po kojoj ceni se prodati rod? I treća da li će proizvođači dobiti novac za predatu robu!

Međutim, sve što se događa na planeti Zemlji, početkom, februara 2022. godine dovelo je do naglog skoka cena agrarnih proizvoda. Cene vrtoglavo rastu, pšenica je 36,30 dinara, kukuruz 35,20 dinara po kilogramu, 2. marta 2022. godine. Cene osnovnih žitarica, kukuruza i pšenice na domaćoj i svetskim berzama zbog rusko-ukrajinskog oružanog sukoba dostižu istorijske maksimume, rekao je direktor Produktne berze u Novom Sadu Miloš Janjić.

Prema izveštaju Berze, cena kilograma kukuruza na Produktnoj berzi 35,20 dinara po kilogramu, sa porezom na dodatu vrednost (PDV), na rekordnom nivou, a kilogram pšenice je 36,30 dinara. Ali, to je bilo samo jedan dan pa i dalje rastu. Soja je 85,80 dinara po kilogramu sa PDV-om, ali se njome, kako je objasnio Janjić, ne trguje mnogo jer je skuplja od pšenice i kukuruza, pa je trgovcima potrebno više novca zbog čega su se fokusirali na pšenicu i kukuruz. Na Produktnoj berzi ponovo raste i cena mineralnog đubriva, kilogram uree je u januaru koštao 107 dinara, pre dva dana 93, a danas je skoro 96 dinara. Kukuruz i pšenica, kako je rekao Janjić, poskupljuju i na svetskim berzama u dvocifrenim iznosima.

Na Čikaškoj berzi pšenica je od prošlog ponedeljka poskupela skoro 26 odsto, kukuruz 13 odsto, a na Pariskoj berzi pšenica je poskupela 29 odsto, a kukuruz skoro 34 odsto.

Osećaj katastrofe na tržištima

Pšenica je na Pariskoj berzi prešla psihološku granicu od 300 evra po toni i košta 351 evro za terminske ugovore, kukuruz je 340 evra, a pšenica je na Čikaškoj berzi 368 evra po toni. Janjić kaže da ga posebno zabrinjava nemogućnost izvoza pšenice i kukuruza iz Rusije kojoj je luka Novorosijska pod sankcijama, ali i iz Ukrajine zbog oružanih sukoba. Dodao je da na „pregrejano" tržište može da utiče i neizvesnost oko setve kukuruza i suncokreta u Ukrajini koja je veliki proizvođač tih poljoprivrednih proizvoda. „Na robnim tržištima vlada osećaj katastrofe, oživele su i špekulacije i svi, pre svega, posmatraju političku situaciju i prognoziraju kada će se završiti ratni sukob, a manje razmišljaju o problemima sa setvom", kaže Janjić. Dodao je da je, ako se rat brzo zaustavi, moguće da se tržište poljoprivrednih proizvoda brzo smiri, a ako se produži nije isključeno da se u trgovinu uključe i finansijski fondovi jer je kupovina robe manji rizik, a veća zarada od nekih drugih investicija.

U Agrarnom savezu Srbije navode da će setva kukuruza po hektaru ovog proleća 2022. godine koštati od 140.000 do 155.000 dinara, što je za blizu 50 odsto više nego lanjske setve, obavljene 2021. godine, dok će setva soje i suncokreta biti skuplja za 30 odsto nego prošle godine. Kukuruz svake godine u Srbiji zauzme blizu milion hektara njiva. U 2020. godini rod je bio oko osam miliona tona, a u 2021. godini suša je obrala deo roda, pa je ubrano oko šest miliona tona. Zbog malo stoke, Srbiji je sad dovoljno godišnje oko četiri miliona tona kukuruza. Ostalo se izvozi.

Od početka žetve, 2021. godine pa do kraja februara 2022. godine iz Srbije je u svet izvezeno 743.302 tone pšenice.

IZVOZ PŠENICE PO DRŽAVAMA

U ISTOM PERIODU IZVEZENO JE I 84.768 TONA BRAŠNA

IZVOZ BRAŠNA PO DRŽAVAMA

,,S obzirom da bilans pšenice treba da se zasniva na, precenjenoj proizvodnji pšenice roda 2021. godine (a verovatno su precenjene i prelazne zalihe na dan 30. juna 2021. godine) do daljeg nećemo raditi bilans pšenice iz razloga što je gotovo nemoguće pouzdano i tačno tvrditi koliko iznosi stvarni bilansni višak pšenice za izvoz (pretpostavljamo da za izvoz pšenice roda 2021. godine ima najmanje milion tona)'', kaže Zdravko Šajatović, direktor "Žitounije'' u Novom Sadu.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku proizvodnja pšenice u Srbiji 2021. godine iznosila je 3.573.896 tona, uz prosečan prinos od 5,89 tona po hektaru. Procena prelaznih zaliha pšenice od strane Ministarstva poljoprivrede na dan 30. juna 2021. godine iznosila je 878.000 tona. Mišljenje analitičara je da ova procena nije realna i da su stvarne prelazne zalihe pšenice bile znatno niže, jer je već u maju i junu 2021. godine izuzetno teško bilo je kupiti značajniju količinu pšenice. U istom periodu izvoz pšenice u Italiju iznosio je 255.702 tone, a Italija je definitivno po značaju postala naš drugi kupac pšenice sa trenutnim učešćem od 34,40 odsto u ukupnom izvozu pšenice.

Prosečna izvozna cena pšenice u izvozu bila:

Izvoz brašna u februaru 2022. godine iznosio je 9.573 tone. Moguće je da će izvoz u martu biti znatno veći zbog aktuelne svetske političke situacije. Izvoz brašna u KiM u februaru je i dalje simboličan, samo 50 tona, iz već poznatih razloga.

Đubrivo poskupelo setvu

Setva je skuplja zbog visokih cena đubriva, goriva, ali i arende, koja u pojedinim delovima AP Vojvodine košta i 500 evra po hektaru, kaže predsednik Agrarnog saveza Srbije Nenad Manić. On navodi da će u prolećnoj setvi jeftinije proći stočari zakupci državnih njiva jer je arenda za hektar oranice u vlasništvu države u dinarskoj protivvrednosti 200 evra, ali i da će i velikim poljoprivrednim proizvođačima setva biti niža jer će dobiti povraćaj od PDV-a.

Prema izjavi ministra poljoprivrede u vladi Srbije Branislava Nedimovića, subvencije u agraru, od marta 2022. godine povećane su sa 4.000 na 8.000 po hektaru. Međutim, kako kažu poljoprivrednici, to neće rešiti problem. Potrebne su sistemske mere koje će probleme dugoročno rešavati. Ne treba uredbe da nam rešavaju probleme jer to onda predstavlja samo gašenje požara.To se može uraditi samo kroz novi koncept agrarne politike.

Dobili smo nacrt agrarne politike do 2024. godine, a u fiokama imamo i strategiju od 2014. do 2024. godine. Dupliramo dokumenta. Važeća Strategija, koju je usvojila Vlada Srbije jula 2014. godine (ali ne i Parlament Srbije) ima 125 strana, i delo je naših 200 eksperata. A, novi dokument, doduše njegov NACRT pod nazivom Nacionalni program za poljoprivredu za period 2022 - 2024. godine 94 strane! Svaka nova, odnosno naredna strategija ili dokument lošiji je od prethodnog! Nama ne trebaju stotine strana birokratskog teksta! Potrebna je akcija, ili strategija, nazovimo je kako god hoćemo, napisana na desetak strana i da se radi... Da se više i jeftinije proizvodi i izvozi. U ovim dokumentima, postojećim i budućim - se mudruje... To neće doneti boljitak agraru, ali ni narodu. Još će se dugo čekati na bolji život onih koji se bave proizvodnjom sirovina za hranu i hrane! Ta politika u kratkoj strategiji, odnosno akciji, značila bi da poljoprivrednici moraju dobiti prerađivačku industriju koja im je oduzeta za vreme pljačkaške privatizacije koja je obavljena uz pomoć države u proteklim decenijama, nakon demokratskih promena 2000. godine!

Čekanje setve...

U Srbiji se najviše seje kukuruz. Lane, 2021. godine ga je bilo posejanog na blizu milion hektara. Očekivanja su da će i u ovoj setvi kukuruz biti primaran u odnosu na soju u suncokret, pogotovo što je u januaru 2020. godine kukuruz koštao svega 17,05 dinara, a sada više od 35 dinara.

Proteklih godina u Srbiji smo imali soje između 240.000 i 250.000 hektara, a suncokreta oko 220.000 hektara. Prošle 2021. godine sušu je najbolje podneo suncokret, pa je ukupan rod ove uljarice bio oko 650.000 tona. Prolećna setva 2022. godine biće znatno skuplja za one koji u potpunosti budu primenjivali agrotehničke mere, ali će im skup repromaterijal biti vraćen visokim cenama poljoprivrednih proizvoda? Ko je mogao i znao da sačuva rod i proda ga pametno, ne može više da kaže da mu se ne isplati baviti se poljoprivredom, kazao je Nenad Manić.

Poljoprivrednik iz Torka (Begejci) u opštini Žitište Đorđe Milotin kupio je seme kukuruza i suncokreta, za desetak odsto više para nego prošle godine, ali još nije kupio hemiju. Pre nekoliko meseci sam kupio veštak jer sam znao da će cena ići nagore pa sam sada s te strane miran. Jedino me brine cena goriva, šta će biti kada prestane da važi Uredba, kazao je Milotin, smatrajući da bi bilo dobro kada bi država povećala podsticaje za biljnu proizvodnju do 20 hektara, sa 4.000 dinara na 8.000 dinara po hektaru. To bi nam značilo da donekle ublažimo visoki izdatak za veštak, rekao je Milotin.

Vencel Pejov iz Ivanova sa području grada Pančeva rekao je za novosadski ,,Dnevnik" da će prolećnu setvu obaviti približno kao i lane. Jesenas je posejao više žita pa će ovog proleća sejati manje kukuruza i suncokreta. Kupio sam oko 70 odsto repromaterijala, ureu sam plaćao 1.016 evra po toni, a semena za oko 20 odsto skuplje nego prošle setve, naveo je Pejov, rekavši da je više nego zadovoljan sadašnjom cenom kukuruza, ali da strepi za prinos. Boji se da ne bude kao prošle 2021. godine velika suša i visoke dnevne temperature, zbog čega je imao manje kukuruza. Zato je potrebno stvarati nove hibride otporne na suše koje dolaze narednih godina i decembra 2021. godine.

U poslednjoj jesenjoj setvi 2021. godine proizvođači u Srbiji najviše su povećali površine pod ovom profitabilnom uljaricom. U prošlogodišnjoj jesenjoj setvi, 2021. godine u Srbiji ukupno je zasejano 801.659 hektara površina, što je za 3,5 odsto više nego godinu dana ranije, pokazao je poslednji izveštaj Republičkog zavoda za statistiku. Više je sejano pšenice (koja je zauzela rekrodnih 620.000 hektara) i raži ali su ratari najveći preokret napravili s uljanom repicom koje protekle sezone za gotovo trećinu bilo više nego u jesen 2020. godine - 27,9 procenata. Visoka cena žitarica na svetskom i domaćem tržištu tokom pandemije očigledno je podstakla ratare da povećaju zasade nekoliko kultura. Onoliko koliko se moglo s obzirom na to da su žetvene površine u Srbiji ograničene, tako da najčešće dolazi do nekih minimalnih pomeranja. Kada je reč o pšenici, logika proizvođača je jasna.

Statistički gledano, njena cena je 2021. porasla za 40,9 odsto, pokazuju podaci Produktne berze. Za skoro trećinu veći zasadi uljane repice u poslednjoj jesenjoj setvi svakako su iznenađenje, mada stručnjaci napominju da ova uljarica već dugo ima odličnu perspektivu.

Još 2017. godine objavljeno je da ova biljka, uljana repica, karakteristična po jarko žutim cvetovima, postaje hit među vojvođanskim ratarima. Posebno je aktuelna s aspekta proizvodnje bioobnovljivih izvora energije, biogoriva, biodizela... Ali i u prehrambenoj, kozmetičkoj i drugim industrijama gde su tražena ulja. Stručnjaci napominju da je dobro da se površine pod ovom kulturom u Srbiji povećavaju. Jer, je ona vrlo profitabilna kultura, ali traži dobru mehanizaciju i pripremu zemljišta. Ima teško zrno puno ulja. Jedina je ratarska kultura koja ne trpi bilo kakve improvizacije od same setve do transporta u skladišta.

Koristi se takođe i u uljnoj i farmaceutskoj industriji i stočarstvu, a najveći potrošači su zapadne države, jer je između ostalog koriste i kao alternativu u ishrani stoke. Od nje se dobijaju visokokvalitetna ulja. Sve što se proizvede može se prodati i izvesti, a ratari su intenzivnije krenuli u proizvodnju jer ih je privukla dobra cena. Ta uljarica ima najveći potencijal da se prilagodi promenjenim klimatskim uslovima.

Pomoćnik direktora za naučnoistraživačke poslove u novosadskom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo, dr Ana Marjanović Jeromela rekla je za javnost da je primetan rast površina uljane repice u Srbiji. Napomenula je da je ova industrijska biljka jedna od najznačajnijih u svetu. Druga po značaju od ratarskih biljaka kao izvor ulja, posle soje, i treća kao izvor proteina koji su vrlo cenjeni i ostaju nakon ceđenja i izdvajanja ulja.

Moguće je gajiti u gotovo svim agroekološkim područjima, a u Srbiji se najčešće seje ozima uljana repica s obzirom na to da ima veći prinos od jare, a može da se gaji u ravničarskim i brdsko-planinskim područjima do 650 metara nadmorske visine. Objasnila je da se većina agrotehničkih operacija uljane repice ne poklapa sa drugim značajnim ratarskim biljnim vrstama, što omogućava da se resursi gazdinstva pravilno iskoriste. Najznačajnije je seme koje ima visok procenat ulja čijim ceđenjem se dobija ulje koje je pogodno i za ljudsku ishranu ali i za industrijsku preradu.

Ono što proizvođače svakako najviše opredeljuje je stabilna cena koju uljana repica ima. Ono što je važno jeste i da se ova sirovina izuzetno traži na domaćem i na svetskom tržištu, tako da proizvođači mogu odmah da je prodaju, kazala je Marjanović Jeromela. Napomenula je da je to biljna vrsta dobrih mehanizatora i profesionalnih proizvođača i kod nje nema amaterizma, tako da se treba držati protokola dobre poljoprivredne prakse kako bi se izbegli negativni uticaji promene klime. Prema proceni Poslovne zajednice za industrijsko bilje, uljana repica se u Srbiji gaji na oko 25.000 hektara, a postoji mogućnost da zauzme i oko 60.000 hektara. Najčešće se izvozi kao seme a ne kao finalni proizvod. Kao i kod svih drugih uljanih biljnih vrsta, i kod semena i ulja uljane repice došlo je do naglog skoka cena tokom pandemije i da se ta cena i dalje održava jer je reč o sirovini koja je izuzetno tražena na tržištu.

Površine pod pšenicom znatno uvećane

Prema najnovijem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku u odnosu na 2020. godinu na njivama je u protekloj jesenjoj setvi 2021. godine za 5,8 procenata više pšenice, a raži za 12,9 odsto. Istovremeno, ratari su se opredelili da poseju manje ovsa i ječma (za 18,2, odnosno 5,7 procenata). Statistički podaci pokazuju da su, u poređenju s desetogodišnjim prosekom jesenjih setvi (2011. do 2020. godine), površine pod pšenicom povećane za 9,4 odsto.

Srbiji treba domaći traktor

Za kvalitetnu obradu zemljišta, visoke prinose, veoma bitnu ulogu ima mehanizacija. Ali, mi sve radimo sa mehanizacijom i traktorima, čiji je prosek starosti tri decenije. To ostavlja trag na setvu, ali i na žetvu kada dobar deo roda ostaje na njivama. Nekada je Srbija imala IMT traktore, pre svega 535, koji su tada obrađivali 10 miliona hektara njiva u Jugoslaviji, ali su se i izvozili u 60 zemalja nesvrstanog sveta. U dobrom delu tih zemalja ti traktori i danas su u upotrebi. Međutim, njihova proizvodnja u Srbiji je ugašena, što je velika šteta! Nekada je godišnje u izvoz odlazilo oko 32.000 tih traktora iz nekadašnje Srbije. Sad se sve to uvozi, staro i novo. Ponegde na poljima u Srbiji i danas se mogu videti kada je sezona poljoprivrednih radova. Jer, mehanizacija koja obrađuje njive u Srbiji danas stara je oko tri decenije.

Ukupno i u Srbiji postoji oko 5,2 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, a obradivo je 4,2 miliona hektara, dok se koristi 3.476.000 hektara. Te njive obrađuje oko 400.000 traktora čiji je prosečan vek starosti oko tri decenije. Njima treba dodati i više desetina hiljada novouvezenih oko 13.000 polovnih traktora iz skorašnjeg uvoza, starosti do desetak godina, kaže Đorđe Mišković, direktor firme za uvoz KITE u Novom Sadu. Nema tačnih podataka koliko je stiglo u Srbiju poslednjih godina iz uvoza novih traktora, ali se procenjuje oko 20.000 mašina. Poslednji podaci iz Privredne komore Srbije o broju traktora bili su da ih je bilo ukupno u zemlji oko 450.000. Previše za njive koje obrađuju, što ukazuje da smo premehanizovani, ali sa starim mašinama. Jer, dobar deo traktora služi za male parcele, a u Srbiji ih ima 19 miliona, pa su oni dobrim delo i neiskorišćeni. Da bi sva mehanizacija bila bolje organizovana, potrebno je da se poljoprivrednici, vlasnici tih mašina udruže u zadruge, stvore mašinske prstenove i da tako rade. To će pojeftiniti proizvodnju jer neće morati svako da ima svu potrebnu mehanizaciju, kako smo radili do sada.

Ali, ako budemo opet imali domaći traktor kao nekad, koji ima nameru da proizvodi ,,Majevica'' iz Bačke Palanke, koji je, pre svega, namenjen malim posedima, za njega će biti i kupaca, kako u bivšem nesvrstanom svetu, tako i na domaćem tržištu, kao i u regionu, gde su, pre svega, male parcele. Takva fabrika treba da dobije podršku. Traktori će imati i priključne mašine koje se već proizvode kod malih proizvođača, ali i u ,,Majevici'' koja sad namerava da širi proizvodnju i na traktore. Traktor iz ove fabrike treba da košta oko 35.000 evra. To je dobra ideja, potez i cena za domaći traktor. Da može, na kredit, da ga kupi svako domaćinstvo koje ima u dvorištu zastarelu mehanizaciju, u proseku od tri decenije.

Sa razvojem zadružnog sistema u Srbiji, treba organizovati i mašinske prstenove. Dakle, preko zadruga da se organizuje i agrarna proizvodnja, pa neko da ima traktor, drugi kombajn, pa da se svi udružuju tako ne mora svako domaćinstvo da ima kompletan mašinski park. A, udruženi svi će opet imati sve! Inače, sadašnja mehanizacija u Srbiji stara je u proseku oko tri decenije. Novi kombajn, koji će biti proizveden u Srbiji, po ceni će biti prihvatljiv i za male sitne proizvođače, koji nemaju puno novca, pa se kod njih i nalazi stara mehanizacija.

Svi treba da se udruže, bili oni zadrugari ili kooperanti u zadruge, kojih agrarnih ima oko 4.000 u Srbiji. Jer, samo udruženi mogu da opstanu i ostanu, u suprotnom će ih pojesti velike multinacionalne kompanije. Jer, današnji cilj udruživanja u zadruge, je drugačiji od onog posle Drugog svetskog rata. Tada su se udruživali u zadruge i u njih unosili celu svoju imovinu. Danas se udružuju i unose samo svoj proizvod, da bi ga prodali i naplatili, a sve to preko zadruga. Dakle, ako se agrarni proizvođači, mali i veliki, udruže u zadruge pa i njihovi kooperanti, pa da zajednički obrađuju njive, pa da imaju i zajednički proizvod, da bi ga tako i prodavali, onda imamo šansu i da povećamo agrarnu proizvodnju u Srbiji. Jer, još uvek imamo nerealno ambiciozne planove, kao i još uvek validnu Strategiju od 2014. do 2024. godine u kojoj piše, da će se agrar godišnje razvijati po stopi od 9,1, odnosno 6,1 odsto. To se nikada nije ostvarilo.

Analize pokazuju da agrar za poslednje tri i po decenije u Srbiji ima godišnji rast od samo 0,45 odsto! Primer je i 2021. godina kada je ta proizvodnja imala pad od pet odsto. Inače, vrednost proizvodnje po hektaru u Srbiji je oko 1.000 evra, a u Holandiji, 24.000 ili u Danskoj 17.000 evra. Srbija sa ovakvom proizvodnjom neće biti konkurentna. Toj konkurentnosti neće pomoći ni poslednje povećanje subvencija u agraru sa 4.000 na 8.000 dinara po hektaru.

Obradom zemlje i proizvodnjom hrane u Srbiji se bavi oko 1,4 miliona ljudi, a uz dobru organizaciju, znači uz novi koncept poljoprivrede, a to znači i osnivanje mašinskih prstenova u okviru zadruga. To znači da se uz takvu organizaciju može pomoći svakom proizvođaču. U Srbiji postoji oko 565.000 gazdinstava. Među njima je 217.623 malih koji imaju posede do dva hektara veličine. Cilj je da se oni intenzivno bave poljoprivredom, da postanu robni proizvođači. U tom slučaju zadruge treba da im organizuju proizvodnju, da ima otkupljuju tržišne viškove, pa će tako oni postati i robni proizvođači. Mašinski prstenovi znače da će sve mašine biti udružene u zadruge, niko neće morati da ima sve mašine, ali će sve kroz udruživanje biti iskorišćene tokom cele godine. Tako će obrađivati sve posede zadrugara i kooperanata u zadrugama.

Ako se tako budemo organizovali i radili i sela će imati šanse za opstanak i ostanak. U zemlji je danas oko 4.700 sela, a u 86 odsto opada broj stanovnika. U fazi nestajanja je čak njih 1.200. Nestaće za deceniju i po. Akcija je pokrenuta, vodi je ministarstvo za brigu o selu. Cilj je da se prazne kuće, a takvih je u Srbiji oko 200.000, otkupljuju i dodeljuju mladima, do 45 godina starosti koji hoće da žive na selu, one dodeljuju. Želja je da se za narednih nekoliko godina, uz pomoć države, onima koji hoće da žive na selu, podeli čak 30.000 tih kuća. A, život na selu nije samo obrada zemlje, već i svi poslovi oko agrara. Samo u prošloj 2021. godini, 651 mlada osoba, do 45 godina, koja hoće da živi na selu, dobila je pomoć od države, a to su prazne kuće na selu. Za to je potrošeno oko 680 miliona dinara. Već je pokrenuta akcija i za 2022. godinu, pa je raspisan konkurs po kome je za kupovinu kuća na selu već odvojeno 500 miliona dinara.

Za kupovinu praznih kuća, po jednoj nekretnini određen je iznos od najviše 1,2 miliona dinara po jednom domaćinstvu. Cilj ukupne akcije koju vodi ministar za brigu o selu Milan Krkobabić je da se narednih godina otkupi oko 30.000 tih praznih kuća sa okućnicom. Plan je da se razvija zadrugarstvo, zapošljavaju ljudi, poveća proizvodnja hrane. Već je odvojeno i u 2022. godini za kupovinu seoskih kuća 500 miliona dinara. Neće izostati ni ostale akcije koje su pokrenute u 2021. godini. To je put i za opstanak i ostanak sela. Podstrek tome daje i da zadrugarstvo koje je u zamahu, jer je za poslednje četiri godine osnovano 1.000 novih zadruga, što ukazuje da je vraćeno i poverenje u njih.

Dakle, uz novi koncept zadruga. Koje treba da imaju i prerađivačku industriju, treba svi da se uključe sa svojim proizvodima, da uz postojanje mašinskih prstenovi, više, lakše i jeftinije proizvodimo hrane, a vlasnici malih poseda, da postanu robni proizvođači. Ako tako ne budemo radili ubrzaće se nestajanje sela. Dakle, u selima, uz novi koncept poljoprivrede, koji će imati prerađivačke kapacitete, treba stvoriti iste uslove za život kao i u gradovima. A, danas 1.000 sela nema prodavnice, u 2.000 nema pošte ni bankomata, 500 nema seoski put... U selima je 150.000 praznih kuća koje imaju vlasnike i još 50.000 bez vlasnika. Sad što se radi je dobro, samo ako se dugoročno nastavi, pa u narednih pet godina, kakav je plan da se podeli i naseli čak 30.000 praznih kuća u selima.

Stočarstvo pred gašenjem

Da bi mladi išli na selo mora da oživi stočarstvo. Jer, ono u BDP-u agrara sad učestvuje samo sa 29 odsto. Takav nivo stočarstva ukazuje da je ova značajna grana puštena niz vodu i da se nalazi pred gašenjem, kaže stočar iz Srema Zlatan Đurić. To je nivo kao što je bilo pred Prvi svetski rat. Za to je potrebno da se mlade devojke opredeljuju da se udaju na selu, tamo da žive, stvaraju porodice. Da budu pune staje. Ukoliko tako ne bude, sela će postati staračaki domovi. Čekaće se samo ko će biti poslednji ga ugasi svetlo. Takvih sela ima u celoj zemlji koja nestaju.

Znači ubrzano će nestajati i čekaće se ko će biti u njima poslednji da ugasi svetlo. Jer, u njima je već 260.000 momaka koji nisu zasnovali porodice. Dakle, ako devojke hoće tamo da se udaju, da bogato žive u selima, onda će uz novi odnos prema selu, biti bogate, biće bogato selo i država.

Kada kažemo da hoćemo da bude bogato selo, to znači da staje i obori budu puni stoke. Danas proizvodimo od šest do osam miliona tona kukuruza, a za siromašno stočarstvo je dovoljno samo četiri miliona tona ,,žutog zlata", pa se hvalimo sa izvozom, što nije dobro. Jer izvozimo više od tri miliona tona kukuruza, kao sirovinu, a od njega može da se dobije čak 10.000 različitih proizvoda iz viših faza prerade pa da se tako izvoze. Danas u stajama imamo manje od 500.000 goveda (zvanično više od 800.000?), trebalo bi da ih bude najmanje 1,6 miliona grla. Zatim u oborima je samo oko 2,5 miliona svinja, a trebalo bi da ih bude najmanje 6,5 miliona. U torovima je 1,7 miliona ovaca, a trebalo bi da ih bude najmanje 3,5 miliona. U selima se gaji i oko 26 miliona koka, trebalo bi de bude bar 92 miliona. Posedujemo i samo 14.000 konja i oko 1.000 magaraca. Nužno je sve to uvećati za nekoliko puta.

Dakle, rešenje problema vidi se u povratku zadrugastvu koje treba da bude nosilac razvoja ove oblasti. Taj proces povratka zadrugarstvu je podstaknut idejom ,,500 zadruga u 500 sela", koje je pokrenuo nekad ministar bez portfelja u Vladi Srbije, zadužen za regionalni razvoj Milan Krkobabić, koji je sad ministar za brigu o selu. Poseban naglasak u promenama na selu i udruživanju treba posvetiti otvaranju i razvoju porodičnih i zadružnih prerađivačkih kapaciteta, kako bi se putem finalnih proizvoda sa geografskim poreklom i organskom proizvodnjom (koja se obavlja samo na 0,6 odsto njiva ili tek na 20.000 hektara i od nje se izvozi hrane za oko 40 miliona dolara godišnje) poboljšao položaj žitelja sela. Za to postoji politička i materijalna volja!?

Imajući u vidu i činjenicu da zadruge u Srbiji imaju tradiciju dugu više 0d 170 godina, namera Vlade Srbije je da podstakne i pomogne obnovu zadruga i ojača duh zadrugarstva, koji u svetu aktivno okuplja milijardu ljudi organizovanih u 750.000 zadruga. Cilj je da zadruge ponovo postanu ne samo ekonomsko, već i kulturno, socijalno, psihološko i vaspitno središte razvoja i ,,magnet" koji će mlade zadržati na selu (uz bolju infrastrukturu, zadružne domove, poštu, crkvu, ambulantu, pristup internetu...). Dakle, u selu treba stvoriti iste uslove za dostojan život, kao što imaju ljudi u gradu.

U tu akciju je potrebno uključiti i više od 2.500 mladih svršenih srednjoškolaca iz poljoprivrednih škola. Već svi imaju roditeljska imanja na selu. Tu će biti i akcija za dodelu 200.000 hektara državne zemlje, a uključiti i Srpsku pravoslavnu crkvu koja bi trebalo da bude dobrotvor i da ona mladima pokloni bar 20.000 hektara njiva. Jer, država ima je već vratila oko 80.000 hektara njiva oduzetih posle Drugog svetskog rata. Njive mladima treba dodeliti da ih obrađuju i sve dok na njivama nešto proizvode i prodaju preko zadruga biće njihova.

Kada prestanu tako da rade, da će se dodeljivati drugom. Zemlja neće moći da bude predmet kupoprodaje. Uz zaustavljanje i pražnjenje srpskih sela to ima i izuzetan bezbednosno - politički značaj za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. Vlada Srbije je proteklih godina uložila 2,2 milijarde dinara za pomoć zadružnom sistemu. Taj novac je bespovratno dobilo oko 209 zadruga. To su značajna sredstva za srpskog seljaka.

Novo je - iskrena namera države da podstakne udruživanje i direktno pomogne, pre svega, malim poljoprivrednim gazdinstvima, da ujedinjeni stvore povoljnije uslove za proizvodnju i plasman proizvoda i time uvećaju svoju zaradu. A, to treba da dovede do boljeg života zadrugara i njihovih porodica. U srpskim selima postoji 565.000 gazdinstava i oko 1,4 miliona ljudi koji se bave poljoprivredom. Poseban naglasak u promenama na selu, kroz razvoj zadrugarstva, treba posvetiti otvaranju i razvoju porodičnih i prerađivačkih kapaciteta, kako bi se putem finalnih proizvoda sa geografskim poreklom i organskom proizvodnjom poboljšao položaj žitelja sela.

Zadrugarstvo u Srbiji ima tradiciju dugu više od 170 godinu (kada je u Bačkom Petrovcu osnovana zadruga, treća u svetu). Namera je da se podstakne i pomogne obnova zadruga i ojača duh zadrugarstva. Jer, dok se ono u svetu razvijalo, gde postoji milijarda zadrugara organizovanih u 750.000 zadruga, ono je u Srbiji na izdisaju. Početkom 2017. godine bilo je registrovano 2.600 zadruga, od čega je 1.548 poljoprivrednih. U Srbiji postoji 50.000 zadrugara i oko 150.000 kooperanata.

Dakle, značaj opstanka Srbije nalazi se u oživljavanju zadruga i sela. Samo organizovani, odnosno udruženi u zadruge, kooperacije ili kako god hoće da ih nazovu, seljaci i sela, a sa njima i Srbija - će opstati. U suprotnom, ne da će propasti, nego će nestati. Taj proces povratka zadrugarstvu je podstaknut idejom ,,500 zadruga u 500 sela", koje je 2017. godine pokrenuo tada ministar bez portfelja u Vladi Srbije, zadužen za regionalni razvoj Milan Krkobabić.

Imajući u vidu i činjenicu da zadruge u Srbiji imaju tradiciju dugu 170 godina, namera Vlade Srbije je da podstakne i pomogne obnovu zadruga i ojača duh zadrugarstva, koji u svetu aktivno okuplja milijardu ljudi organizovanih u 750.000 zadruga. Povratak na selo ne znači vraćanje radnika motici, ralu i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti moderne poljoprivrede.

Takav način vođenja ruralne politike, bio bi spas za sela, ali za Srbiju. To bi bio i put za smanjivanje nezaposlenosti. Cilj je da zadruge ponovo postanu ne samo ekonomsko, već i kulturno, socijalno, psihološko i vaspitno središte razvoja i ,,magnet" koji će mlade zadržati na selu (uz bolju infrastrukturu, zadružne domove, poštu, crkvu, ambulantu, pristup internetu...).

Uz zaustavljanje i pražnjenje srpskih sela to ima i izuzetan bezbednosno - politički značaj za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. Dakle, u selu treba stvoriti iste uslove za dostojan život, kao što imaju ljudi u gradu. Za to postoji politička i materijalna volja!? Srbija ima Poseban naglasak u promenama na selu i udruživanju treba posvetiti otvaranju i razvoju porodičnih i zadružnih prerađivačkih kapaciteteta, kako bi se putem finalnih proizvoda sa geografskim poreklom i organskom proizvodnjom poboljšao položaj žitelja sela. 4.709 naselja - sela, a u svakom od njih 1.034 danas živi manje od po 100 stanovnika.

Ili imamo i 956 sela sa po 50 žitelja. Ako se sadašnji proces nastavi, za deceniju i po u četvrtini sela ili njih 1.200 ostaće samo spomenici kao dokaz skorašnjeg života. Sela izumiru, a do sada se nije koristila šansa da se ti negativni trendovi zaustave, a samim tim i da se razvijaju ruralna područja. Rešenje problema vidi se u povratku novog zadrugarstva koje treba da bude nosilac razvoja ove oblasti.

To su značajna sredstva za srpskog seljaka, selo i zadruge. Novo je - iskrena namera pojedinaca u državi da podstaknu udruživanje i direktno pomognu, pre svega, malim poljoprivrednim gazdinstvima, da ujedinjeni stvore povoljnije uslove za proizvodnju i plasman proizvoda i time uvećaju svoju zaradu. Prema najnovijim istraživanjima u Srbiji je danas 565.000 gazdinstava sa prosečnim posedom od 6,2 hektara. Čak 99,7 odsto poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji su porodična gazdinstava, dok pravna lica i preduzetnici kao i poljoprivredna gazdinstva učestvuju u ukupnom broju gazdinstava sa svega 0,3 odsto.

Poljoprivredna gazdinstava pravnih lica i preduzetnika koriste oko 16 odsto KPZ, dok porodična poljoprivredna gazdinstva koriste 84 odsto KPZ. Skoro 90 odsto obradivog zemljišta je u privatnom vlasništvu. Kada je reč o polnoj strukturi gazdinstava, prema istom istraživanju RZS, na 15,2 odsto ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava upravnici su žene, dok su žene nosioci gazdinstava na 19,4 odsto gazdinstava. Kada je reč o registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima, na 25,7 odsto registrovanih poljoprivrednih gazdinstava nosioci su žene.

U strukturi vrednosti poljoprivredne proizvodnje dominira biljna proizvodnja, sa učešćem od oko 70 odsto, dok je vrednost stočarske proizvodnje manja od 29 odsto vrednosti ukupne poljoprivredne proizvodnje. Stanje ukazuje da je stočarstvo u Srbiji je na nivou 1910. godine kakvo je bilo pred Prvi svetski rat. Danas proizvodimo 200.000 tona mesa manje nego 1990. godine. I potrošnja je manja za 20 kilograma nego u Srbiji od pre tri decenije! Od izvoznika mesa postali smo uvoznici!

U zemlji je i 217.623 onih koji imaju male posede do dva hektara veličine. Njima treba stvoriti uslove da postanu robni proizvođači. Da se intenzivno bave poljoprivredom, da postanu robni proizvođači, da proizvode za sebe i tržište. I da dobiju novac za tržišne viškove. Sve to će moći da ostvare udruživanjem u zadruge po novom konceptu. Jer, u njih će unositi samo svoje proizvode da bi ih prodali. A, to treba da dovede do boljeg života zadrugara i njihovih porodica. Da imamo i privlačno selo u kojima će mladi želeti da žive sa porodicama, da budu pune staje i obori. Samo organizovani, odnosno udruženi u zadruge, kooperacije ili kako god hoće da ih nazovu, seljaci i sela, a sa njima i Srbija - će opstati. U suprotnom ne da će propasti nego će nestati!

Proizvodnja

Najnovija istraživanja pokazuju da najveći deo proizvodnje u Srbiji, čak 75 odsto obavlja se i koristi kroz ratarsku proizvodnju. U toj proizvodnji dominiraju žitarice, uljarice i šećerna repa. Proizvodnja žitarica u Republici Srbiji obavlja se na površini od 1,7 miliona hektara sa proizvodnjom u 2020. godini od oko 11,4 miliona tona i uz prosečan prinos od 6,6 tona po hektaru. Najznačajnije žitarice su kukuruz i pšenica. Proizvodnja kukuruza u 2020. godini bila je osam miliona tona ostvarena na površini od miliona hektara. U toj 2020. godini žetva pšenice je obavljena je na oko 580.000 hektara o dobijen je rod od tri miliona tona. Ječam je najznačajnija žitarica posle kukuruza i pšenice sa proizvodnjom od 490.000 tona ostvarenih na 100.000 hektara, piše i u nacrtu Nacionalnog programa za poljoprivredu za period od 2022 - 2024. godine. Pored toga u njemu još stoji da se uljarice u Srbiji gaje na 484.000 hektara dok proizvodnja glavnih uljarica dostiže 1,5 miliona tona.

Proizvodnja suncokreta u 2020. godini bila je oko 637.000 tona dobije na 221.000 hektara, pod sojom je bilo 237.000 hektara i dobijeno je 752.000 tona roda. Proizvodnja šećerne repe obavlja se na 37.400 hektara sa proizvodnjom od dva miliona tona, dok se duvan gaji na nešto manje od 7.000 hektara i dobijena je proizvodnja od 9.000 tona u 2000. godini. Voće se u Srbiji gaji na 190.000 hektara što donosi proizvodnju od oko 1,6 miliona tona godišnje. Povrće se gaji na oko 92.000 hektara, sa čime se nastavlja višegodišnji pad površina.

Najveće površine koriste se za proizvodnju krompira, paprike, pasulja i kupusa. Prosečan prinos je 15,2 tone po hektaru, a u 2020. godini ostvarena je proizvodnja od oko 1,4 miliona tona. Vinogradi se u Srbiji prostiru na oko 20.000 hektara na kojima se proizvodi oko 160.000 tona grožđa. Proizvodnja vina u poslednjih pet godina varira između 240.000 i 375.000 hektolitara godišnje. U najvećoj meri su zastupljena crvena vina. Već decenijama vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji se kreće između četiri i pet milijardi dolara godišnje. Prosečan rast za tri i po decenije je samo 0,45 odsto! Retko kad se objavi da je ukupna vrednost proizvodnje veća, kao što se desilo u vreme Korone, 2020. godine, kada je to navodno bilo 5,6 milijardi dolara. Ta vrednost mora biti dvostruko veća. Po hektaru vrednost agrarne proizvodnje je oko 1.000 evra. Sa takvom proizvodnjom nismo konkurentni. Cilj je da ta vrednost bude najmanje 10.000 evra. Kao i da se izvoz stabilizuje na najmanje 10 milijardi dolara godišnje.

To ćemo sve raditi ako donesemo novi koncept agrarne politike na 10 strana, realan, ali i da zaživi i u praksi. Nije nam potreban birokratski progam na stotinama strana, razumljiv samo njegovim autorima. Da budu subvencije za sve grane, i da se planski troše, da donose rezultate. A, ne kao do sad da nema traga subvencijama za stočarstvo i ruralni razvoj. Jer, novac je dat, ali nije doneo očekivane rezultate. Ogroman novac, od 54 milijarde dinara, nestao je u vremenu od od 2016. do 2018. godine. Nije povećan b

roj grla, kvalitet stada, proizvodnja i potrošnja mesa, pa ni izvoz, a uvoz je porastao. Dokaz tome je da je Srbija 1990. godine proizvodila po 650.000 tona mesa godišnje i trošila po stanovniku oko 65 kilograma. Danas se proizvodi 200.000 tona manje i troši tek oko 40 kilograma po stanovniku godišnje. Cilj te nove agrarne politike mora da bude realan, a to je da vrednost proizvodnje po hektaru bude najmanje 10.000 evra.

Kada je reč o subvencijama, radi se o utrošenim parama od 28 milijardi dinara navodno za stočarstvo, kao i za ruralni razvoj od 26 milijardi dinara, sve ukupno od 2016. do 2020. godine. Rezultata nema, nema ni traga parama gde su potrošene. Zna se samo da su otišle iz Ministarstva za poljoprivredu i vodoprivredu. Nadležni kažu da je novac kod stočara, a revizor tvrdi da nema rezultata u trošenju novca. Po rečima nadležnih iz službi za praćenje ovakvih ulaganja, možda se istraga pokrene kada garniture odgovorne za to više ne budu na vlasti? Jer, to je novac od 457 miliona evra, koji je uložen, ali nije doneo očekivane rezultate. Recimo samo da je to znatno više para nego što je bio Agrarni budžet u 2021. godini koji je iznosio oko 400 miliona evra. Ili da je toliko koštala gradnja pruge od Beograda do Novog Sada, a sad će toliko para biti potrošeno za auto put od Beograda do Loznice.

Za takav ,,pogrešan'' potez, nenamenskog trošenja novca, što je utvrdio i Glavni državni revizor u dva zapisnika posle obavljenih kontrola, do kraja 2020. godine, još uvek nema odgovornosti odgovornih. Dok se to ne utvrdi, teško je poverovati u uspeh novih obećanja i trošenja novca za novi, obećani razvoj stočarstva i boljeg života na selu.

(Nastaviće se)