Povodom
"Švajcarska kuća" i "muzika bez zvuka"
Možda
je Dinkić pevao i Nicoviću
Para vrti gde burgija neće, kažu. Ko od
srpskih sudova traži pravdu, ako
nije u milosti vlasti, ili nije
ugledan građanin, kontroverzni biznismen, ili ako se pošteno bavi poslom
svojim, može da ima velikih
problema. Da ne prospava mnoge noći, očekujući
da, u ime naroda, ostane bez stana, kuće,
imovine, nasledstva, ili da bude
obavezan da plaća nešto što nije dužan da
plati. Dve priče govore da
je put do pravde posut trnjem
M.G.
Biznismen Đorđe Nicović, predratni guverner Narodne banke SRJ, za desetak godina
je postao vlasnik tridesetak društvenih preduzeća, koja danas vrede
stotine miliona evra.
Kupovao je gospodin Nicović sve što je mogao, uglavnom tuđim parama, koristeći se zamljačkim vezama, pretnjama i mitom.
Tabloid je opisao muke šestoro
građana koje je gospodin Nicović tužio sudu u nameri
da ih iseli
iz njihovih stanova u stambenoj zgradi "švajcarska kuća", koja se nalazi u Ulici Pere Martinovića broj 21.
Izgradnja "švajcarske kuće", sa velikim, komfornim
stanovima, započeta je uz finansiranje Gold banke iz Beograda;
kada je banka otišla u stečaj, vlasnici stanova u "švajcarskoj kući" su banci isplatili ugovorene cene stanova i postali
njihovi vlasnici.
Tabloid je opisao mahinacije kojima je gospodin Nicović preko svojih
raznih povezanih firmi, bez prebijene
pare, postao vlasnik celog objekta "švajcarska kuća".
U nameri da šestoro
vlasnika stanova iz tog objekta
iseli, jedna od Nicovićevih
firmi tužila je Drugom opštinskom sudu u Beogradu vlasnike stanova Zorana Livaja, Duška
Trifunovića, Vesnu
Rajić, Dušanku Milić-Đurđić i Miloša Trifunovića, postavljajući tužbeni
zahtev kojim se od suda traži
da donese privremenu meru, kojom bi bilo naloženo
tuženima da isprazne stanove ''od svih lica
i stvari'' i predaju ih
tužiocu.
Sudija Adela Popović odbila je zahtev za određivanjem
privremene mere kao neosnovan, a njenu presudu potvrdilo je veće Okružnog suda
u Beogradu.
Uvidevši da nije
imao prohodnost i vezu pred
sudom opšte nadležnosti, gospodin Nicović, preko svojih firmi, pomenute
građane tuži Trgovinskom sudu u Beogradu!
O istoj pravnoj stvari
ne mogu se voditi dva postupka, ali
sudija Trgovinskog suda u Beogradu Jasmina Stanojević odbija prigovore tuženih vlasnika stanova o stvarnoj nenadležnosti Trgovinskog suda u Beogradu, kao i istaknuti
prigovor presuđene stvari. Trgovinski sud nadležan je za presuđenje u sporovima između privrednih društava, ali sudija
Jasmina Stojanović zaključuje raspravu, i 31. marta ove
godine donosi presudu (u ime naroda), kojom usvaja tužbeni zahtev firme gospodina
Đorđa Nicovića i, između ostalog,
nalaže da se petoro građana iseli iz stanova
i preda ih
u posed novom vlasniku, koga je sudija odredila.
Nesanica za pet porodica trajala je do 29. septembra ove godine, kada
im je uručeno rešenje Višeg trgovinskog
suda u Beogradu. Sudsko veće, kojim
je predsedavala sudija Branislava Goravica, ukinulo je kao nezakonitu prvostepenu presudu sudije Jasmine Stanojević. Na devet stranica, što je neuobičajeno,
viši sud je obrazložio svoju odluku, usvajajući žalbene navode
i obavezujući prvostepeni sud
da prvo utvrdi
da li je stvarno nadležan, da li pred
drugim sudom teče ista parnica.
Odmah po donošenju
ovog rešenja, Nicović uspeva da predsednik Drugog
opštinskog suda u Beogradu izuzme iz daljeg postupanja
sudiju Adelu Popović. Valjda će neko od sudija
da popusti pred stalnim pritiscima
gospodina Nicovića?
***
Rade Ćebić je u Valjevu, na zelenoj pijaci,
držao kafanicu, SUR Ćebić, sa tri stola. On i njegova
supruga Vesna posluživali su oko trista vlasnika
pijačnih tezgi na pijaci kafom,
ratlukom, sokom, pivom ili rakijom.
Gospodin Ćebić odlučio je da zatvori radnju.
Njemu je život zagorčala izvesna Verica Obućina,
nekadašnja čistačica u Domu zdravlja, koja je uzela otpremninu i postala zastupnik
SOKOJ-a (Organizacija za zaštitu autorskih
muzičkih prava) iz Beograda i
Organizacije proizvođača fonograma Srbije, takođe iz Beograda.
U lokalu sa tri astala g. Ćebić nije držao ni
televizor ni kasetofon, ali ga gospođa Obućina redovno prijavljuje
i utužuje pred Trgovinskim sudom u Valjevu. Dva puta je sud
odbio tužbe protiv Ćebića, a tužile su ga
obe organizacije. Te presude je potvrdio i Viši trgovinski
sud u Beogradu, konstatujući, na
osnovu saslušanih svedoka, da
se u lokalu njegove supruge - ne sluša muzika.
Gospođa Obućina je bila
uporna, podnosi nove tužbe. Trgovinski
sud iz Valjeva
ponovo odbija tužbu OFPS-a iz Beograda. Ovog puta sudija Nataša
Knežević, čije veće u Višem trgovinskom
sudu u Beogradu je, povodom ranije tuže OFPS-a protiv SUR Ćebić, oslobodilo radnju obaveze plaćanja nameta.
U potpuno identičnoj parnici, ovog puta
sudija Nataša Knežević preinačuje presudu valjevskog suda i obavezuje
vlasnika lokala da plaća ''slušanje zapisa zvuka''
sa kasefotona kojeg nema u njegovoj
radnji.
Ćebići zatvaraju
lokal, jer namete ne mogu da podnesu. Slučaj
Ćebića preseljen je u Narodnu skupštinu
Srbije. Pravda u ''ime naroda'' često je, u zemlji Srbiji - nepravda. Mlađan Dinkić je od SOKOJ-a dobio 300.000 dinara kao naknadu za
emitovanje neke njegove pesme u lokalima, hotelima, kafićima... Možda
su te pare otete od onih
koji Dinkićevu svirku ne slušaju.