Stav
Slepilo
Branko
Dragaš
MANGULICA - Boris Tadiæ je
obišao gradilište mosta u Beškoj. Ni posle deset godina reformatori nisu uspeli da naprave autoput do
Novog Sada. Moja ideja, odmah posle petooktobarskog zaokreta, bila je da se
napravi akcionarsko društvo graðana Srbije za izgradnju autoputa do Novog Sada. Investicija, zajedno sa
mostom, trebalo je da košta 150 miliona evra. Investitore bi èinilo pet miliona
graðana Srbije koji bi dali po 30 evra i dobili akcije. Ko nije imao 30 evra,
dobio bi od državne banke kredit na 30 evra sa vraæanjem na 30 meseèni
rata, tako da se meseèno vraæa jedan evro i kamata na kraju otplatnog perioda. Prikupljena sredstva bi
se utrošila da se napravi pravi autoput za 120 dana i da se podigne saobraæaj,
smanjivanjem putarina, na 40.000 prolazaka dnevno.
U izgradnji autoputa uèestvovalo bi 50.000 radnika i 5.000 mašina,
tako da bi svaki radnik morao da uradi 16 metara puta ili dnevno 13,33
centimetra. Mislim da 13,33 centimetra dnevno nije neka velika razdaljina i da
bi naši radnici, koje neoliberali preziru i na svakom mestu ponižavaju, sigurno
ostvarili tu dnevnu normu. Tako bismo dobili novi autoput i dupli most.
Putarina bi se ubirala u vreme izgradnje i ubacivala u tu novu mešovitu
kompaniju, gde bi i država imala 25 odsto vlasništva. Putarina bi bila niža
nego u svim zemljama regiona. Brza izgradnja bi privukla veliki broj novih
putnika.
Graðani bi se uèili akcionarstvu, i posle 240 dana poèeli bi da dobijaju
dividendu iz svojih akcija. Razvila bi se Berza i graðani
bi se uèili kako da investiraju. Umesto da gledaju gluposti na RTS-u i Pinku, ove
dve monopolske televizije koje programirano ubijaju volju i život u Srbiji, graðani
bi gledali izveštaje sa Berze. Umesto da se nerviraju i gube novac i vreme, oni bi zaraðivali
i razvijali svoju sopstvenu zemlju. Završetkom ove deonice autoputa,
otvorili bi se radovi na deonici od Novog Sada do granice. Istim metodom. Graðani
bi umesto da 6,5 milijardi evra odnesu u parazitske banke, investirali u svoju
zemlju i zaraðivali bi na tom unosnom poslu.
Naravno, ni ova moja ideja nije bila prihvaæena. Ðinðiæ je
uopšte nije razumeo. Bila mu je strana i suviše kolektivistièka.
Rekao mi je da nam to ne treba jer su nam Amerikanci veæ
obezbedili 6 milijardi dolara. Naše je samo da ih uzmemo. Taj
novac nikada nije došao. To je bilo veliko obmanjivanje graðana. Reformatori su bili
bez ikakvog iskustva, nikada nisu na tržištu zaradili nijedan evro i nisu bili
sposobni da vode nikakve poslove, a ne državu sa nasleðenim
problemima, i zato su putevi ostali neuraðeni. Otvarane su samo
deonice za izborne kampanje.
Koja se sve politièka njuškala nisu slikala na deonicama puteva od nekoliko kilometara, koji su
propadali brzinom kojom su politièari, posle gašenja
kamera, bežali sa mesta zloèina. Na kraju, Drug Boris Tadiæ Beli posetio je gradilište.
Posetio je most. Koji ne prave tajkuni. Posetio je uz obrazloženje da on mora
da vidi kako se gradi. Posetio je jer voli da radi. Pratila ga je kamarila
telohranitelja i liènih biografa. Hteo je da se lièno uveri kako teèe
Dunav ispod poslova koji stoje. Bio je srdaèan sa svojim savetnicima i
uvlakaèima. I sve je teklo po uigranom protokolu, graðani
su se uverili da njihov predsednik svuda stiže, da je nezamenljiv i da
nam više nikada ne trebaju izbori - šta æe
nam izbori kada predsednik misli za nas?! - kad odjednom, iznenada, pred
nasmejanog i zadovoljnog predsednika istrèa obièna
sremska mangulica i poèe uznemireno da trèi. Telohranitelji i specijalne policijske snage za borbu protiv terorizma
skoèiše da brane nasrtaj na integritet èoveka koji je zadužen
za evropske i evroatlantske integracije. Plašili su se da je ovo
provokacija nezadovoljnog naroda, opozicija je pod njihovom kontrolom i nije
dogovaran nikakav samostalni napad na predsednika države
u nestajanju.
Mangulica se uplaši tolikog sveta i stade da beži ispred specijalaca za
borbu protiv terorizma. Drug Beli se zamisli i pred svima reèe,
oponašajuæi Druga Staroga - mangulice su naša izvozna šansa.
Predsednici komora, tajkuni, savetnici predsednika, novinari, televizijski
voditelji i kamermani su pali na kolena pred tom genijalnom mišlju Druga Belog.
I nisu uspeli ni da se otrezne od izliva tolike ljubavi prema najmudrijem
crnogorskim sinom na privremenom radu u kuæi svoga Velikoga brata,
kada nas predsednik iznenadi novom mudrošæu. Rekao je da on ne vidi
nikakve bolje ideje u odnosu na politiku koju On vodi. Samo neke kritike koje
dolaze on ljudi koji sednu na stolicu i kritikuju. Ko ima bolji od mene? Ko?
Niko. Ja sam najbolji sam sebi. Ja sebe ne mogu da kritikujem. Kritike od
drugih, koji sede na stolici, ne prihvatam. Drug Beli je nezamenljiv. Uhvatilo
ga je politièko slepilo. A to je prvi signal skorog politièkog pada.
PRIVATIZACIJA - Drug Boris se osvrnuo i na
privatizaciju. Rekao je da ima uspešne i neuspešne. Rekao je da neuspešnu
privatizaciju država treba da reši. Nije rekao kako da se reši. Kritikovao je privatizaciju i nije
seo na stolicu. Nije imao ideju, ali je kritikovao. Direktor policije Veljoviæ je
bio potpuno jasan i konkretan. Dao je izjavu, povodom hapšenja
bivšeg vlasnika Meridijan banke, da æe policija iskontrolisati
svaku privatizaciju koja se nije završila pokretanjem
proizvodnje, nego su se pare prale. Obrazloženje za hapšenje
bivšeg bankara može da se primeni na 90 odsto privatizacije u Srbiji.
Hoæe li policija hapsiti i ostale? Ili æe sve biti selektivno.
Politièki obojeno. Hoæe li neko privesti u policiju bivše ministre za privatizaciju
Vlahoviæa i Bubala, ministra energije Novakoviæa, sadašnje
ministre Dinkiæa i Ðeliæa? Hoæe li neko ispitati Labusa, Pitiæa i Ðeliæa
kako je zatvoren Pariski dug? Hoæe li policija privesti
privatizacione savetnike koji su u sluèaju, recimo, RTB Bor uzeli
2,2 miliona evra ili za svaku stranicu po 53.333 evra? Hoæe
li biti privedeni revizori koji su uèestvovali u pljaèki
državne i društvene imovine? Hoæe li neko smeti da privede aktere prodaje Sartida, šeæerana,
duvanske industrije i cementara?
Hoæe li nam policija otkriti koje su malograðanske porodice
suvlanici cementara i fabrika iz preraðivaèkog sektora? Kome je davan
novac iz državnih i paradržavnih banaka da bi privatizovali na svoje ime, a za raèun
vladara iz senke? Hoæe li biti privedeni èelni ljudi Akcijskog fonda, koji su kao sumanuti državnu
imovinu u bescenje prodavali tajkunima preko Berze? Hoæe
li biti privedeni direktori Agencije za privatizaciju i sam premijer zbog svega
što se dešavalo u toj najkorumpiranijoj instituciji u državi?
Hoæe li biti privedeni veæinski vlasnici i njihovi politièki
mentori koji su rasprodali sve, izneli novac i sada sede u blizini Druga Belog,
oèekujuæi da ih on zaštiti od posete policije?
Ima još bezbroj pitanja koja bih mogao da postavim. Pitanja koja sam postavio u
oktobru 2000. pokojnom Zoranu Ðinðiæu i
na koje on, kao i na mnoga druga, nije znao nikakav odgovor. Postoje svedoci i
pisani tekstovi, televizijski nastupi i radio zapisi, koji mogu da potvrde da
sam sve ovo predvideo i da sam opominjao opijene vlastodršce
da æe, budu li sprovodili neoliberalnu šok-terapiju, uništiti
svoju naciju i državu. Nisu hteli da me slušaju. Ni javnost nije bila
zainteresovana da èuje moje argumente. Sada je jasno ko je bio u pravu. Ne mogu da slušam
te licemere, poltrone, prevrtaèe, tezgaroše,
skorojeviæe i intelektualne prostitutke koji su se prodavali i stavljali u službu
organizovanog kriminala u vrhu države.
Ne mogu da èitam neoliberalnog satrapa i lakeja tajkuna, nazovinezavisnog novinara Mišu
Brkiæa koji danas piše koliko je novca opljaèkano u repo operacijama na finansijskom
tržištu. Zašto o tome nisi pisao pre pet godina? Zašto si zatvarao oèi
pred organizovanom pljaèkom? Zašto si prodao svoju struku za šaku privilegija, koje si
mogao da zaradiš na tržištu? Zašto objavljuješ tekst o Jelašiæu u danu kada on napušta posao zbog koga je doveden? Zašto svoju novinarsku snagu
pokazuješ nad opljaèkanim, otpuštenim i siromašnim radnicima? Zašto sada ne napišeš tekst o Tadiæu i njegovim pajtosima? Zašto ne raskrinkaš Ðilasa
i njegove monopole?
Pisati danas pogrdno o Miloševiæu je sramno. Zašto
to niste pisali kada je bio u najjaèoj snazi i kada je na
izborima dobijao 104 odsto glasova? Zašto niste otvorili, gospodo što
koraèate rame uz rame sa vlašæu i što stotinama hiljada evra
naplaæujete svoje lažne doktorate i titule od papira, pitanja makijavelistièke
vladavine Ðinðiæa? Zašto ste ga vi, njegovi veliki prijatelji i saradnici iz vlasti, izveli na
streljanje? Zašto nešto niste uèinili da ga zaštitite, jer je on poginuo da biste vi zadržali vlast i ukradeni
novac. Zašto šenite i plezite pred Drugom Belim kada mu se iza leða
smejete i ogovarate ga da je narcisoidan i samoljubljiv?
Nema napretka, dragi moji prijatelji
koji èitate ove ispovesti, ako ne odgovorimo na sva pitanja na koja nismo imali
hrabrosti da progovorimo. Nema katarze i novog poèetka na lažima
i obmanama. Policija, to vas uveravam, zna svoj posao. Pre dve nedelje su me
pozvali u policiju da dam izjavu u vezi sa privatizacijom hotela i
ugostiteljskih objekata Razvitak iz Lazarevca. Èovek
koji je to privatizovao, neki balavac bez radnog i životnog
iskustva, svu imovinu od 17 miliona evra je prebacio na povezana lica. Lepo èovek
oteo imovinu iz subjekta privatizacije i od manjinskih akcionara. A kada je to
uradio, onda se zaposlio u Agenciji za privatizaciju. Zaposlio se da bi prikrio
pljaèku, kao što su neki ministri postali poslanici.
Na sve naše struène dopise niko iz institucija sistema pet godina ne odgovara. A onda, veæinski
vlasnik, iznerviran što novine prenose istinu o pljaèki, tuži
za klevetu žene koje imaju više godina radnog staža nego on života, i mene kao zaštitnika te sirotinje. I ja dobijam poziv od policije na razgovor, vrlo
uljudan i struèan, da objasnim, prema tužbi veæinskog vlasnika, zašto
sam ga spreèavao u njegovoj nameri da opljaèka preduzeæe.
Neverovatno!!! Umesto da tužilac odmah izda nalog da se ta
vucibatina odmah uhapsi, da mu se zapleni imovina i prenese u fond za žrtve
privatizacije, tužilac izdaje nalog policiji da ispita mene i žene koje su
stvarale tu firmu.
Nema napretka dok se ne bude napravio temeljni zaokret. O tome šta treba da
se radi, decenijama pišem. Pišu i drugi èestiti i struèni
ljudi. Ali Drug Boris ništa ne èita. Ništa nije èitao ni Miloševiæ. I tu dolazimo do same suštine problema. Sve poèinje
i završava se u politici. Totalitarni politièki sistem se nije promenio.
U Srbiji nema demokratije, nego imamo vladavinu ološa.
Graðani su izmanipulisani i veruju da neko drugi treba da im donese sreæu.
Neæe, gospodo drugovi, niko da vam donese bolji život. Moramo sami da
se za njega izborimo. Moramo sami da zaradimo i uštedimo za bolji život.
Moramo da promenimo politièki sistem i da uvedemo Demokratiju u
Republiku. To moraju da urade ozbiljni i mudri ljudi. Politièki
slepci ne mogu ni sebi da pomognu. Slepilo je zarazno.