Stav

Slepilo

Branko Dragaš

 

 

MANGULICA - Boris Tadić je obišao gradilište mosta u Beškoj. Ni posle deset godina reformatori nisu uspeli da naprave autoput do Novog Sada. Moja ideja, odmah posle petooktobarskog zaokreta, bila je da se napravi akcionarsko društvo građana Srbije za izgradnju autoputa do Novog Sada. Investicija, zajedno sa mostom, trebalo je da košta 150 miliona evra. Investitore bi činilo pet miliona građana Srbije koji bi dali po 30 evra i dobili akcije. Ko nije imao 30 evra, dobio bi od državne banke kredit na 30 evra sa vraćanjem na 30 mesečni rata, tako da se mesečno vraća jedan evro i kamata na kraju otplatnog perioda. Prikupljena sredstva bi se utrošila da se napravi pravi autoput za 120 dana i da se podigne saobraćaj, smanjivanjem putarina, na 40.000 prolazaka dnevno.

U izgradnji autoputa učestvovalo bi 50.000 radnika i 5.000 mašina, tako da bi svaki radnik morao da uradi 16 metara puta ili dnevno 13,33 centimetra. Mislim da 13,33 centimetra dnevno nije neka velika razdaljina i da bi naši radnici, koje neoliberali preziru i na svakom mestu ponižavaju, sigurno ostvarili tu dnevnu normu. Tako bismo dobili novi autoput i dupli most. Putarina bi se ubirala u vreme izgradnje i ubacivala u tu novu mešovitu kompaniju, gde bi i država imala 25 odsto vlasništva. Putarina bi bila niža nego u svim zemljama regiona. Brza izgradnja bi privukla veliki broj novih putnika.

Građani bi se učili akcionarstvu, i posle 240 dana počeli bi da dobijaju dividendu iz svojih akcija. Razvila bi se Berza i građani bi se učili kako da investiraju. Umesto da gledaju gluposti na RTS-u i Pinku, ove dve monopolske televizije koje programirano ubijaju volju i život u Srbiji, građani bi gledali izveštaje sa Berze. Umesto da se nerviraju i gube novac i vreme, oni bi zarađivali i razvijali svoju sopstvenu zemlju. Završetkom ove deonice autoputa, otvorili bi se radovi na deonici od Novog Sada do granice. Istim metodom. Građani bi umesto da 6,5 milijardi evra odnesu u parazitske banke, investirali u svoju zemlju i zarađivali bi na tom unosnom poslu.

Naravno, ni ova moja ideja nije bila prihvaćena. Đinđić je uopšte nije razumeo. Bila mu je strana i suviše kolektivistička. Rekao mi je da nam to ne treba jer su nam Amerikanci već obezbedili 6 milijardi dolara. Naše je samo da ih uzmemo. Taj novac nikada nije došao. To je bilo veliko obmanjivanje građana. Reformatori su bili bez ikakvog iskustva, nikada nisu na tržištu zaradili nijedan evro i nisu bili sposobni da vode nikakve poslove, a ne državu sa nasleđenim problemima, i zato su putevi ostali neurađeni. Otvarane su samo deonice za izborne kampanje.

Koja se sve politička njuškala nisu slikala na deonicama puteva od nekoliko kilometara, koji su propadali brzinom kojom su političari, posle gašenja kamera, bežali sa mesta zločina. Na kraju, Drug Boris Tadić Beli  posetio je gradilište. Posetio je most. Koji ne prave tajkuni. Posetio je uz obrazloženje da on mora da vidi kako se gradi. Posetio je jer voli da radi. Pratila ga je kamarila telohranitelja i ličnih biografa. Hteo je da se lično uveri kako teče Dunav ispod poslova koji stoje. Bio je srdačan sa svojim savetnicima i uvlakačima. I sve je teklo po uigranom protokolu, građani su se uverili da njihov predsednik svuda stiže, da je nezamenljiv i da nam više nikada ne trebaju izbori - šta će nam izbori kada predsednik misli za nas?! - kad odjednom, iznenada, pred nasmejanog i zadovoljnog predsednika istrča obična sremska mangulica i poče uznemireno da trči. Telohranitelji i specijalne policijske snage za borbu protiv terorizma skočiše da brane nasrtaj na integritet čoveka koji je zadužen za evropske i evroatlantske integracije. Plašili su se da je ovo provokacija nezadovoljnog naroda, opozicija je pod njihovom kontrolom i nije dogovaran nikakav samostalni napad na predsednika države u nestajanju.

Mangulica se uplaši tolikog sveta i stade da beži ispred specijalaca za borbu protiv terorizma. Drug Beli se zamisli i pred svima reče, oponašajući Druga Staroga - mangulice su naša izvozna šansa. Predsednici komora, tajkuni, savetnici predsednika, novinari, televizijski voditelji i kamermani su pali na kolena pred tom genijalnom mišlju Druga Belog. I nisu uspeli ni da se otrezne od izliva tolike ljubavi prema najmudrijem crnogorskim sinom na privremenom radu u kući svoga Velikoga brata, kada nas predsednik iznenadi novom mudrošću. Rekao je da on ne vidi nikakve bolje ideje u odnosu na politiku koju On vodi. Samo neke kritike koje dolaze on ljudi koji sednu na stolicu i kritikuju. Ko ima bolji od mene? Ko? Niko. Ja sam najbolji sam sebi. Ja sebe ne mogu da kritikujem. Kritike od drugih, koji sede na stolici, ne prihvatam. Drug Beli je nezamenljiv. Uhvatilo ga je političko slepilo. A to je prvi signal skorog političkog pada.

PRIVATIZACIJA - Drug Boris se osvrnuo i na privatizaciju. Rekao je da ima uspešne i neuspešne. Rekao je da neuspešnu privatizaciju država treba da reši. Nije rekao kako da se reši. Kritikovao je privatizaciju i nije seo na stolicu. Nije imao ideju, ali je kritikovao. Direktor policije Veljović je bio potpuno jasan i konkretan. Dao je izjavu, povodom hapšenja bivšeg vlasnika Meridijan banke, da će policija iskontrolisati svaku privatizaciju koja se nije završila pokretanjem proizvodnje, nego su se pare prale. Obrazloženje za hapšenje bivšeg bankara može da se primeni na 90 odsto privatizacije u Srbiji.

Hoće li policija hapsiti i ostale? Ili će sve biti selektivno. Politički obojeno. Hoće li neko privesti u policiju bivše ministre za privatizaciju Vlahovića i Bubala, ministra energije Novakovića, sadašnje ministre Dinkića i Đelića? Hoće li neko ispitati Labusa, Pitića i Đelića kako je zatvoren Pariski dug? Hoće li policija privesti privatizacione savetnike koji su u slučaju, recimo, RTB Bor uzeli 2,2 miliona evra ili za svaku stranicu po 53.333 evra? Hoće li biti privedeni revizori koji su učestvovali u pljački državne i društvene imovine? Hoće li neko smeti da privede aktere prodaje Sartida, šećerana, duvanske industrije i cementara?

Hoće li nam policija otkriti koje su malograđanske porodice suvlanici cementara i fabrika iz prerađivačkog sektora? Kome je davan novac iz državnih i paradržavnih banaka da bi privatizovali na svoje ime, a za račun vladara iz senke? Hoće li biti privedeni čelni ljudi Akcijskog fonda, koji su kao sumanuti državnu imovinu u bescenje prodavali tajkunima preko Berze? Hoće li biti privedeni direktori Agencije za privatizaciju i sam premijer zbog svega što se dešavalo u toj najkorumpiranijoj instituciji u državi? Hoće li biti privedeni većinski vlasnici i njihovi politički mentori koji su rasprodali sve, izneli novac i sada sede u blizini Druga Belog, očekujući da ih on zaštiti od posete policije?

Ima još bezbroj pitanja koja bih mogao da postavim. Pitanja koja sam postavio u oktobru 2000. pokojnom Zoranu Đinđiću i na koje on, kao i na mnoga druga, nije znao nikakav odgovor. Postoje svedoci i pisani tekstovi, televizijski nastupi i radio zapisi, koji mogu da potvrde da sam sve ovo predvideo i da sam opominjao opijene vlastodršce da će, budu li sprovodili neoliberalnu šok-terapiju, uništiti svoju naciju i državu. Nisu hteli da me slušaju. Ni javnost nije bila zainteresovana da čuje moje argumente. Sada je jasno ko je bio u pravu. Ne mogu da slušam te licemere, poltrone, prevrtače, tezgaroše, skorojeviće i intelektualne prostitutke koji su se prodavali i stavljali u službu organizovanog kriminala u vrhu države.

Ne mogu da čitam neoliberalnog satrapa i lakeja tajkuna, nazovinezavisnog novinara Mišu Brkića koji danas piše koliko je novca opljačkano u repo operacijama na finansijskom tržištu. Zašto o tome nisi pisao pre pet godina? Zašto si zatvarao oči pred organizovanom pljačkom? Zašto si prodao svoju struku za šaku privilegija, koje si mogao da zaradiš na tržištu? Zašto objavljuješ tekst o Jelašiću u danu kada on napušta posao zbog koga je doveden? Zašto svoju novinarsku snagu pokazuješ nad opljačkanim, otpuštenim i siromašnim radnicima? Zašto sada ne napišeš tekst o Tadiću i njegovim pajtosima? Zašto ne raskrinkaš Đilasa i njegove monopole?

Pisati danas pogrdno o Miloševiću je sramno. Zašto to niste pisali kada je bio u najjačoj snazi i kada je na izborima dobijao 104 odsto glasova? Zašto niste otvorili, gospodo što koračate rame uz rame sa vlašću i što stotinama hiljada evra naplaćujete svoje lažne doktorate i titule od papira, pitanja makijavelističke vladavine Đinđića? Zašto ste ga vi, njegovi veliki prijatelji i saradnici iz vlasti, izveli na streljanje? Zašto nešto niste učinili da ga zaštitite, jer je on poginuo da biste vi zadržali vlast i ukradeni novac. Zašto šenite i plezite pred Drugom Belim kada mu se iza leđa smejete i ogovarate ga da je narcisoidan i samoljubljiv?

 Nema napretka, dragi moji prijatelji koji čitate ove ispovesti, ako ne odgovorimo na sva pitanja na koja nismo imali hrabrosti da progovorimo. Nema katarze i novog početka na lažima i obmanama. Policija, to vas uveravam, zna svoj posao. Pre dve nedelje su me pozvali u policiju da dam izjavu u vezi sa privatizacijom hotela i ugostiteljskih objekata Razvitak iz Lazarevca. Čovek koji je to privatizovao, neki balavac bez radnog i životnog iskustva, svu imovinu od 17 miliona evra je prebacio na povezana lica. Lepo čovek oteo imovinu iz subjekta privatizacije i od manjinskih akcionara. A kada je to uradio, onda se zaposlio u Agenciji za privatizaciju. Zaposlio se da bi prikrio pljačku, kao što su neki ministri postali poslanici.

Na sve naše stručne dopise niko iz institucija sistema pet godina ne odgovara. A onda, većinski vlasnik, iznerviran što novine prenose istinu o pljački, tuži za klevetu žene koje imaju više godina radnog staža nego on života, i mene kao zaštitnika te sirotinje. I ja dobijam poziv od policije na razgovor, vrlo uljudan i stručan, da objasnim, prema tužbi većinskog vlasnika, zašto sam ga sprečavao u njegovoj nameri da opljačka preduzeće. Neverovatno!!! Umesto da tužilac odmah izda nalog da se ta vucibatina odmah uhapsi, da mu se zapleni imovina i prenese u fond za žrtve privatizacije, tužilac izdaje nalog policiji da ispita mene i žene koje su stvarale tu firmu.

Nema napretka dok se ne bude napravio temeljni zaokret. O tome šta treba da se radi, decenijama pišem. Pišu i drugi čestiti i stručni ljudi. Ali Drug Boris ništa ne čita. Ništa nije čitao ni Milošević. I tu dolazimo do same suštine problema. Sve počinje i završava se u politici. Totalitarni politički sistem se nije promenio. U Srbiji nema demokratije, nego imamo vladavinu ološa. Građani su izmanipulisani i veruju da neko drugi treba da im donese sreću. Neće, gospodo drugovi, niko da vam donese bolji život. Moramo sami da se za njega izborimo. Moramo sami da zaradimo i uštedimo za bolji život. Moramo da promenimo politički sistem i da uvedemo Demokratiju u Republiku. To moraju da urade ozbiljni i mudri ljudi. Politički slepci ne mogu ni sebi da pomognu. Slepilo je zarazno.