https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Stav

Stav

Slepilo

Branko Dragaš

 

 

MANGULICA - Boris Tadiæ je obišao gradilište mosta u Beškoj. Ni posle deset godina reformatori nisu uspeli da naprave autoput do Novog Sada. Moja ideja, odmah posle petooktobarskog zaokreta, bila je da se napravi akcionarsko društvo graðana Srbije za izgradnju autoputa do Novog Sada. Investicija, zajedno sa mostom, trebalo je da košta 150 miliona evra. Investitore bi èinilo pet miliona graðana Srbije koji bi dali po 30 evra i dobili akcije. Ko nije imao 30 evra, dobio bi od državne banke kredit na 30 evra sa vraæanjem na 30 meseèni rata, tako da se meseèno vraæa jedan evro i kamata na kraju otplatnog perioda. Prikupljena sredstva bi se utrošila da se napravi pravi autoput za 120 dana i da se podigne saobraæaj, smanjivanjem putarina, na 40.000 prolazaka dnevno.

U izgradnji autoputa uèestvovalo bi 50.000 radnika i 5.000 mašina, tako da bi svaki radnik morao da uradi 16 metara puta ili dnevno 13,33 centimetra. Mislim da 13,33 centimetra dnevno nije neka velika razdaljina i da bi naši radnici, koje neoliberali preziru i na svakom mestu ponižavaju, sigurno ostvarili tu dnevnu normu. Tako bismo dobili novi autoput i dupli most. Putarina bi se ubirala u vreme izgradnje i ubacivala u tu novu mešovitu kompaniju, gde bi i država imala 25 odsto vlasništva. Putarina bi bila niža nego u svim zemljama regiona. Brza izgradnja bi privukla veliki broj novih putnika.

Graðani bi se uèili akcionarstvu, i posle 240 dana poèeli bi da dobijaju dividendu iz svojih akcija. Razvila bi se Berza i graðani bi se uèili kako da investiraju. Umesto da gledaju gluposti na RTS-u i Pinku, ove dve monopolske televizije koje programirano ubijaju volju i život u Srbiji, graðani bi gledali izveštaje sa Berze. Umesto da se nerviraju i gube novac i vreme, oni bi zaraðivali i razvijali svoju sopstvenu zemlju. Završetkom ove deonice autoputa, otvorili bi se radovi na deonici od Novog Sada do granice. Istim metodom. Graðani bi umesto da 6,5 milijardi evra odnesu u parazitske banke, investirali u svoju zemlju i zaraðivali bi na tom unosnom poslu.

Naravno, ni ova moja ideja nije bila prihvaæena. Ðinðiæ je uopšte nije razumeo. Bila mu je strana i suviše kolektivistièka. Rekao mi je da nam to ne treba jer su nam Amerikanci veæ obezbedili 6 milijardi dolara. Naše je samo da ih uzmemo. Taj novac nikada nije došao. To je bilo veliko obmanjivanje graðana. Reformatori su bili bez ikakvog iskustva, nikada nisu na tržištu zaradili nijedan evro i nisu bili sposobni da vode nikakve poslove, a ne državu sa nasleðenim problemima, i zato su putevi ostali neuraðeni. Otvarane su samo deonice za izborne kampanje.

Koja se sve politièka njuškala nisu slikala na deonicama puteva od nekoliko kilometara, koji su propadali brzinom kojom su politièari, posle gašenja kamera, bežali sa mesta zloèina. Na kraju, Drug Boris Tadiæ Beli  posetio je gradilište. Posetio je most. Koji ne prave tajkuni. Posetio je uz obrazloženje da on mora da vidi kako se gradi. Posetio je jer voli da radi. Pratila ga je kamarila telohranitelja i liènih biografa. Hteo je da se lièno uveri kako teèe Dunav ispod poslova koji stoje. Bio je srdaèan sa svojim savetnicima i uvlakaèima. I sve je teklo po uigranom protokolu, graðani su se uverili da njihov predsednik svuda stiže, da je nezamenljiv i da nam više nikada ne trebaju izbori - šta æe nam izbori kada predsednik misli za nas?! - kad odjednom, iznenada, pred nasmejanog i zadovoljnog predsednika istrèa obièna sremska mangulica i poèe uznemireno da trèi. Telohranitelji i specijalne policijske snage za borbu protiv terorizma skoèiše da brane nasrtaj na integritet èoveka koji je zadužen za evropske i evroatlantske integracije. Plašili su se da je ovo provokacija nezadovoljnog naroda, opozicija je pod njihovom kontrolom i nije dogovaran nikakav samostalni napad na predsednika države u nestajanju.

Mangulica se uplaši tolikog sveta i stade da beži ispred specijalaca za borbu protiv terorizma. Drug Beli se zamisli i pred svima reèe, oponašajuæi Druga Staroga - mangulice su naša izvozna šansa. Predsednici komora, tajkuni, savetnici predsednika, novinari, televizijski voditelji i kamermani su pali na kolena pred tom genijalnom mišlju Druga Belog. I nisu uspeli ni da se otrezne od izliva tolike ljubavi prema najmudrijem crnogorskim sinom na privremenom radu u kuæi svoga Velikoga brata, kada nas predsednik iznenadi novom mudrošæu. Rekao je da on ne vidi nikakve bolje ideje u odnosu na politiku koju On vodi. Samo neke kritike koje dolaze on ljudi koji sednu na stolicu i kritikuju. Ko ima bolji od mene? Ko? Niko. Ja sam najbolji sam sebi. Ja sebe ne mogu da kritikujem. Kritike od drugih, koji sede na stolici, ne prihvatam. Drug Beli je nezamenljiv. Uhvatilo ga je politièko slepilo. A to je prvi signal skorog politièkog pada.

PRIVATIZACIJA - Drug Boris se osvrnuo i na privatizaciju. Rekao je da ima uspešne i neuspešne. Rekao je da neuspešnu privatizaciju država treba da reši. Nije rekao kako da se reši. Kritikovao je privatizaciju i nije seo na stolicu. Nije imao ideju, ali je kritikovao. Direktor policije Veljoviæ je bio potpuno jasan i konkretan. Dao je izjavu, povodom hapšenja bivšeg vlasnika Meridijan banke, da æe policija iskontrolisati svaku privatizaciju koja se nije završila pokretanjem proizvodnje, nego su se pare prale. Obrazloženje za hapšenje bivšeg bankara može da se primeni na 90 odsto privatizacije u Srbiji.

Hoæe li policija hapsiti i ostale? Ili æe sve biti selektivno. Politièki obojeno. Hoæe li neko privesti u policiju bivše ministre za privatizaciju Vlahoviæa i Bubala, ministra energije Novakoviæa, sadašnje ministre Dinkiæa i Ðeliæa? Hoæe li neko ispitati Labusa, Pitiæa i Ðeliæa kako je zatvoren Pariski dug? Hoæe li policija privesti privatizacione savetnike koji su u sluèaju, recimo, RTB Bor uzeli 2,2 miliona evra ili za svaku stranicu po 53.333 evra? Hoæe li biti privedeni revizori koji su uèestvovali u pljaèki državne i društvene imovine? Hoæe li neko smeti da privede aktere prodaje Sartida, šeæerana, duvanske industrije i cementara?

Hoæe li nam policija otkriti koje su malograðanske porodice suvlanici cementara i fabrika iz preraðivaèkog sektora? Kome je davan novac iz državnih i paradržavnih banaka da bi privatizovali na svoje ime, a za raèun vladara iz senke? Hoæe li biti privedeni èelni ljudi Akcijskog fonda, koji su kao sumanuti državnu imovinu u bescenje prodavali tajkunima preko Berze? Hoæe li biti privedeni direktori Agencije za privatizaciju i sam premijer zbog svega što se dešavalo u toj najkorumpiranijoj instituciji u državi? Hoæe li biti privedeni veæinski vlasnici i njihovi politièki mentori koji su rasprodali sve, izneli novac i sada sede u blizini Druga Belog, oèekujuæi da ih on zaštiti od posete policije?

Ima još bezbroj pitanja koja bih mogao da postavim. Pitanja koja sam postavio u oktobru 2000. pokojnom Zoranu Ðinðiæu i na koje on, kao i na mnoga druga, nije znao nikakav odgovor. Postoje svedoci i pisani tekstovi, televizijski nastupi i radio zapisi, koji mogu da potvrde da sam sve ovo predvideo i da sam opominjao opijene vlastodršce da æe, budu li sprovodili neoliberalnu šok-terapiju, uništiti svoju naciju i državu. Nisu hteli da me slušaju. Ni javnost nije bila zainteresovana da èuje moje argumente. Sada je jasno ko je bio u pravu. Ne mogu da slušam te licemere, poltrone, prevrtaèe, tezgaroše, skorojeviæe i intelektualne prostitutke koji su se prodavali i stavljali u službu organizovanog kriminala u vrhu države.

Ne mogu da èitam neoliberalnog satrapa i lakeja tajkuna, nazovinezavisnog novinara Mišu Brkiæa koji danas piše koliko je novca opljaèkano u repo operacijama na finansijskom tržištu. Zašto o tome nisi pisao pre pet godina? Zašto si zatvarao oèi pred organizovanom pljaèkom? Zašto si prodao svoju struku za šaku privilegija, koje si mogao da zaradiš na tržištu? Zašto objavljuješ tekst o Jelašiæu u danu kada on napušta posao zbog koga je doveden? Zašto svoju novinarsku snagu pokazuješ nad opljaèkanim, otpuštenim i siromašnim radnicima? Zašto sada ne napišeš tekst o Tadiæu i njegovim pajtosima? Zašto ne raskrinkaš Ðilasa i njegove monopole?

Pisati danas pogrdno o Miloševiæu je sramno. Zašto to niste pisali kada je bio u najjaèoj snazi i kada je na izborima dobijao 104 odsto glasova? Zašto niste otvorili, gospodo što koraèate rame uz rame sa vlašæu i što stotinama hiljada evra naplaæujete svoje lažne doktorate i titule od papira, pitanja makijavelistièke vladavine Ðinðiæa? Zašto ste ga vi, njegovi veliki prijatelji i saradnici iz vlasti, izveli na streljanje? Zašto nešto niste uèinili da ga zaštitite, jer je on poginuo da biste vi zadržali vlast i ukradeni novac. Zašto šenite i plezite pred Drugom Belim kada mu se iza leða smejete i ogovarate ga da je narcisoidan i samoljubljiv?

 Nema napretka, dragi moji prijatelji koji èitate ove ispovesti, ako ne odgovorimo na sva pitanja na koja nismo imali hrabrosti da progovorimo. Nema katarze i novog poèetka na lažima i obmanama. Policija, to vas uveravam, zna svoj posao. Pre dve nedelje su me pozvali u policiju da dam izjavu u vezi sa privatizacijom hotela i ugostiteljskih objekata Razvitak iz Lazarevca. Èovek koji je to privatizovao, neki balavac bez radnog i životnog iskustva, svu imovinu od 17 miliona evra je prebacio na povezana lica. Lepo èovek oteo imovinu iz subjekta privatizacije i od manjinskih akcionara. A kada je to uradio, onda se zaposlio u Agenciji za privatizaciju. Zaposlio se da bi prikrio pljaèku, kao što su neki ministri postali poslanici.

Na sve naše struène dopise niko iz institucija sistema pet godina ne odgovara. A onda, veæinski vlasnik, iznerviran što novine prenose istinu o pljaèki, tuži za klevetu žene koje imaju više godina radnog staža nego on života, i mene kao zaštitnika te sirotinje. I ja dobijam poziv od policije na razgovor, vrlo uljudan i struèan, da objasnim, prema tužbi veæinskog vlasnika, zašto sam ga spreèavao u njegovoj nameri da opljaèka preduzeæe. Neverovatno!!! Umesto da tužilac odmah izda nalog da se ta vucibatina odmah uhapsi, da mu se zapleni imovina i prenese u fond za žrtve privatizacije, tužilac izdaje nalog policiji da ispita mene i žene koje su stvarale tu firmu.

Nema napretka dok se ne bude napravio temeljni zaokret. O tome šta treba da se radi, decenijama pišem. Pišu i drugi èestiti i struèni ljudi. Ali Drug Boris ništa ne èita. Ništa nije èitao ni Miloševiæ. I tu dolazimo do same suštine problema. Sve poèinje i završava se u politici. Totalitarni politièki sistem se nije promenio. U Srbiji nema demokratije, nego imamo vladavinu ološa. Graðani su izmanipulisani i veruju da neko drugi treba da im donese sreæu. Neæe, gospodo drugovi, niko da vam donese bolji život. Moramo sami da se za njega izborimo. Moramo sami da zaradimo i uštedimo za bolji život. Moramo da promenimo politièki sistem i da uvedemo Demokratiju u Republiku. To moraju da urade ozbiljni i mudri ljudi. Politièki slepci ne mogu ni sebi da pomognu. Slepilo je zarazno.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane