Albanci
Uoči prvog popisa stanovništva na Kosovu koji će
biti sproveden u periodu od 1. do 15 aprila 2011.
Seobe albanskih Čarnojevića
Predstojeći popis stanovništva na Kosovu
otvara pitanja ne samo ilegalne i nenormalne imigracije, koja na Kosovu predstavlja
trajno stanje, nego i, možda još i više, ozbiljnog masovnog bežanja Albanaca sa
Kosova, nezadovoljnih novom državom, njenom vlašću i njenim perspektivama.
Upravo to bežanje najznačajniji je i najbolniji indikator evropskim i svetskim
roditeljima kosovske nezavisnosti da su tokom porođajnih radnji neku ili više
njih jednostavno i nedopustivo preskočili
Nikola Vlahović
Kosovo je 2002. godine
imalo oko dva miliona stanovnika od kojih su većina bili Albanci (88 odsto),
zatim Srbi (sedam odsto) i neznatan procenat Bošnjaka, Roma, Crnogoraca, Turaka
i Hrvata. Ako je ovaj podatak tačan, a više različitih izvora govore da je
tako, to znači da je oko 700.000 ljudi posle odlaska srpske vojske i policije
na Kosovo ušlo ilegalno jer je u međuvremenu za toliko uvećan broj stanovnika.
Ovo će najverovatnije
potvrditi i prvi sledeći popis stanovništva koji će na Kosovu biti sproveden od
1. do 15. aprila 2011. godine, i to pod pretpostavkom da sve bude rađeno pod
strogim monitoringom evropske administracije koja bi, poučena lošim iskustvom
sa poslednjih izbora, morala biti dvostruko opreznija i isto toliko spremnija
da prepozna sve moguće i nemoguće prevare koje je tamo budu čekale.
Odakle su "novi
građani" Kosova doseljeni posle 1999. godine, to je već druga priča, ali
nije teško zaključiti da je najveći broj njih došao iz dva pravca. Došlo je i
do masovnijeg povratka Albanaca koji su živeli u evropskim zemljama kao
emigranti, ali i do novog useljavanja Albanaca iz Albanije.
Takođe, trebalo bi
očekivati da će rezultati popisa stanovništva na Kosovu koji se prvi put
sprovodi posle nasilnog odvajanja od Srbije, pokazati koliko je kreatorima ovog
paradržavnog projekta bilo stalo da brojem stanovnika pokažu kako Kosovo ima
kapacitet da bude država.
Naglo uvećanje broja
Albanaca nakon proterivanja Srba, i stare optužbe da su KFOR, lokalna i
međunarodnu policiju potkupljivani drogom, ženama i novcem kako bi otvorili
granice za ulaz sunarodnika iz Albanije, svakako će biti tema, ništa manje
teška i mračna nego što su danas optužbe izvestioca Saveta Evrope o
monstruoznim zločinima pod zaštitom i u organizaciji pojedinih albanskih vođa.
A takve dokaze imaju i bivši službenici EU i OUN, koji znaju kako su otvorene
granice za masovno useljavanja Albanaca sa svih strana, i isto tako masovno
zaposedanje srpske imovine. Oni su još uvek nespremni da svedoče o ovim
događajima.
Neviđeno kriminalno
preduzeće
Zločini Miloševićevog
režima poznati su celom svetu, pa je otvoren i izvestan propagandni teren za
dopisivanje tih nedela, čak i tamo gde ih nikad nije ni bilo. Ukoliko popis
stanovništva na Kosovu bude sproveden kako treba, biće to važan element u
mozaiku albanskih zločina nad Srbima, koji otrežnjena evropska administracija
upravo počinje da sklapa.
Ne treba zaboraviti ni
to da su desetine hiljada Albanaca koji su otišli kao emigranti u zemlje
Evropske unije, vraćani kao državljani Srbije, i to u procesu readmisije. Mnogi
od njih otišli su u emigraciju još devedesetih godina (u vreme Ibrahima
Rugove), ali su masovno vraćani natrag. Samo je u jednom administrativnom
potezu (sredinom protekle decenije) Nemačka vratila 10.000 ljudi na Kosovo, ali
su se mnogi od njih na razne volšebne načine, kupujući dokumente nekih
novonastalih zemalja članica Evropske unije (poput Bugarske i Rumunije),
vraćali.
I tu vrtešku odlazaka i
dolazaka, masovnih transporta, uglavnom na privremeni ili stalni boravak u
druge zemlje, najviše koriste albanski državotvorci na Kosovu sa ciljem da
celom svetu pokažu kako je reč o jednoj brojnoj i samostalnoj naciji koja ima
pravo na samoopredeljenje. Ali, ono što ovde nije sporno jeste tehnologija
brojnih prevara kojom je Kosovo stvarano kao država i kojom je osvajana
politička vlast i uspostavljana kontrola nad jednim kriminalnim preduzećem
neviđenim u savremenoj Evropi. U toj tehnologiji važnu ulogu igra i
manipulacija brojem stanovnika. Ni vlasti u Prištini ne mogu znati pravi broj
Albanaca sa Kosova koji su naglo stekli nekakav status u ovoj na silu stvorenoj
državi, ali znaju da im je ta masa bila preko potrebna kao dokaz veličine žrtve
i veličine problema.
Izvesno vreme opstruiran
je i popis u opštinama na jugu Srbije sa u to vreme (2002. godina) većinskim
albanskim stanovništvom, pa je tako ondašnji predsednik Odbora za ljudska prava
iz Bujanovca Šaip Kamberi govorio kako će Albanci sa juga Srbije tražiti
odlaganje popisa stanovništva, te da nije rešen način na koji bi se popisali
stanovnici planinskih naselja Bujanovca i Medveđe "koji se još ne mogu
vratiti u svoje domove". Šta je bilo uzrok toj opstrukciji (Kamberi ga je
nevešto objašnjavao odsustvom stranih posmatrača), nije teško pretpostaviti.
Valjda je trebalo omogućiti da proces stvarnog i administrativnog
"umnožavanja" Albanaca na Kosovu nesmetano teče, na sreću novih
državotvoraca i njihovih novih saveznika. Cilj je bio prikazati albanski narod
u što većem broju, kako bi ceo mračni poduhvat dobio na težini.
Bekstvo iz Pomoravlja
Deset godina kasnije,
dešava se i proces razdvajanja izvesnog broja Albanaca koji su prihvatili
srpsko državljanstvo i srpske dokumente, ako ne kao čin lojalnosti Srbiji, a
ono kao potvrdu da je počelo bekstvo od haotičnog, kriminalnog, i uopšte
opasnog preživljavanja na Kosovu. Još bolje, kao čin jednog spontanog
nepoverenja i bekstva od ružne stvarnosti.
Dokaza za to ima na
pretek. Od kako su još 1999. godine matične knjige četiri opštine Kosovskog
pomoravlja (Gnjilane, Novo Brdo, Vitina i Kosovska Kamenica) prebačene u
gradsku upravu Vranje, traje neprestana invazija velikog broja bivših i
sadašnjih stanovnika ovih gradskih naselja na Kosovu, uglavnom zbog izvoda iz
matične knjige rođenih, izvoda iz matične knjige venčanih i potvrde o
prebivalištu i državljanstvu, ali i zbog ličnih dokumenata, od kojih je novi
biometrijski pasoš Srbije najatraktivniji, usled činjenice da je sa njim moguće
putovati bez vize u zemlje Evropske unije.
Ali, ovde je reč najpre
o sve većem broju Albanaca koji ne žele da imaju dokumente samoproglašene
države Kosovo (prema podacima načelnika gradske uprave Vranja, dnevno sa
zahtevom za srpske dokumente sa Kosova dolazi po 150 ljudi). Po važećem zakonu,
za lične dokumente imaju pravo da konkurišu građani iz ove četiri opštine koji
su rođeni do 1999. godine, mada je moguć i upis onih koji su rođeni kasnije uz
naknadni upis i dokumentaciju UNMIK-a.
Ovaj drugi deo
formulacije otvorio je mogućnost za brojna "dopisivanja" iza kojih
leži težnja Albanaca za doslovnim bekstvom iz četiri opštine Kosovskog
pomoravlja. Ko zna šta bi se zaista dešavalo da su u Srbiju prenete matične
knjige iz nekih većih opština poput Prizrena, Đakovice, Prištine, Peći i
drugih.
Morao je Vranju da
pomogne i UNHCR, koji je nedavno izvršio kompjuterizaciju matičnih knjiga iz
ove četiri opštine pa je u elektronsku bazu podataka uneto više od 1,2 miliona
dokumenata. Tako je sada izvod iz matične knjige, potvrde o državljanstvu i
prebivalištu, moguće dobiti u istom danu.
Koliko će to koštati
hranioca
Ukratko, moglo bi se sa
pravom reći da su danas, deset godina od kako je zaveden međunarodni
protektorat na Kosovu, Albanci u bekstvu od sebe samih. Bilo je u tim bekstvima
i tragičnih situacija. U oktobru 2009. godine njih dvadesetak (tačan broj nikad
nije utvrđen), u nameri da emigriraju u pravcu boljeg života, udavilo se u reci
Tisi, na srpsko-mađarskoj granici, u pokušaju ilegalnog prelaska državne
granice.
Ove godine stradala je
jedna mlada Albanka na graničnom prelazu Izačić kod Bihaća, prilikom pokušaja
bekstva u Hrvatsku zajedno sa dvogodišnjim detetom.
Ali, o bekstvu Albanaca
od sebe samih i jednog neuspelog paradržavnog nauma.
Pre
izvesnog vremena list na albanskom Zeri objavio je podatak koji
protivreči potrebama propagande novih državotvoraca u Prištini. Naime, prema
tom članku više od 400.000 albanskih emigranata sa Kosova i dalje se nalazi u
evropskim zemljama!
O
čemu govori ovaj podatak u koji verovatno ne treba sumnjati? Vlasti u Prištini
očigledno rade na više frontova. Putem stabilnog broja emigranata, vršen je u
više navrata pritisak na Brisel da Evropska unija omogući Kosovu uključenje u
proces takozvane "vizne liberalizacije".
Sa
druge strane, prikazuje se mnogostruko uvećani broj stanovnika Kosova sa ciljem
da se statusom što brojnijeg naroda osnaže zahtevi za uključivanje u razne
pomoći, kredite, olakšice, pa čak i apsorbovanje radne snage na što duže vreme,
po mogućnosti za stalno.
Ovakav
projekat, slobodno govoreći albanskog ekspanzionizma, dobijanjem privilegija
putem statusa povlašćenog naroda, viđen je u nekadašnjoj Jugoslaviji i završen
je prelaskom sa budžeta za nerazvijena područja i Kosovo, na budžet EU, NATO
pakta i američke administracije. Kako će se dalje razvijati novo usvojenje
večitih maloletnika, i koliko će to koštati hranioca ove bezbrojne porodice,
pokazaće možda i predstojeći popis stanovništva na Kosovu.
Albanski pogled na albansku stvar
(Zapažanje S.B., kosovskog novinara i publiciste)
U Prištini su stalni redovi pred konzulatima evropskih i
vanevropskih zemalja.
Pred švajcarskim konzulatom u Prištini, Vehbi Bajraktari, muškarac tridesetih
godina, iz mesta Istok na zapadu Kosova, čeka sa ženom u redu za vizu.
Ovo mu nije prvi put. Bajraktari je u Švajcarsku otišao još
devedesetih godina da bi izbegao da bude mobilisan za JNA, ali se vratio kući
kada se rat sa NATO okončao nadajući se boljem životu. Ali, pet godina kasnije,
bez posla igde na vidiku, Bajraktari čeka u redu da dobije turističke vize za
ženu i decu i povede ih da mu se pridruže u Švajcarskoj.
U istom redu čeka Lindita,
mlada žena iz sela na zapadu Kosova, koja se verila sa lokalnim Albancem koji
sada živi u Švajcarskoj. Njena buduća svekrva se nada da će veridba biti
dovoljna da Lindita dobije vizu za Švajcarsku, gde bi trebalo da se venčaju.
Posle 1999. godine Albanci koji rade u Zapadnoj Evropi masovno su se vraćali
kući, verujući da ih sve očekuje posao i sigurna budućnost.
Većina je emigrirala u Nemačku, gde ih je preko stotinu
hiljada zatražilo azil, dok je manji broj otišao u skandinavske zemlje,
Austriju, Švajcarsku i Britaniju.
Prema podacima IOM, samo 2000. godine više od 87.000 ovih
migranata vratilo se na Kosovo, većina njih sa poslova koje su radili kao
gastarbajteri u Nemačkoj i Švajcarskoj.
Ali, nakon toga, priliv povratnika naglo je opao, da bi sada
bio zamenjen novim talasom migracije, ovog puta u suprotnom smeru. Godine 2003.
na Kosovo se dobrovoljno vratilo samo 2.200 ljudi.
Ovo usporavanje odražava kolaps prvog posleratnog
entuzijazma. Pet godina kasnije, većina ljudi oseća se razočarano zbog
nedostatka novih radnih mesta, lošeg obrazovnog sistema i opšte neefikasnosti
kosovskih institucija.
Nezaposlenost je najvažniji pojedinačni faktor koji
stimuliše emigraciju. Prema podacima Rifata
Bljakua, direktora Centra za istraživanje migracija i pomoć izbeglicama,
više od šezdeset procenata stanovništva Kosova je nezaposleno.
Nedostatak posla pogađa sve slojeve društva - kako one
obrazovane tako i one bez kvalifikacija - ali naročito je poguban za žene i
ruralnu populaciju.
Bljaku smatra da nezaposlenost može objasniti zašto je tako
mnogo mladih Kosovara spremno da prihvati rizik odlaska na Zapad, čak i onda
kada to podrazumeva ilegalni prelazak granice.
"Identifikovali smo tri ili četiri glavna kanala kojima
mladi ljudi napuštaju Kosovo da bi ilegalno radili na Zapadu." Jedna od
ovih ruta ide kroz Bosnu i Hrvatsku. Ljudi kupuju krivotvorene hrvatske pasoše
i onda nastavljaju put u zapadne zemlje.
"To nam je poznato, jer su mladi Kosovari pronalaženi u
Nemačkoj i Švajcarskoj sa takvim lažnim dokumentima", objašnjava Bljaku.
Druga ruta ide preko Jadranskog mora iz Albanije u Italiju.
Mladi ljudi koji polaze ovim putem plaćaju visoku cenu za šansu da započnu novi
život, pošto moraju da sakupe 2.500 do 3.000 evra za lažne dokumente.
Drugi faktor koji primorava mlade ljude da napuste Kosovo
jeste nedostatak odgovarajućeg obrazovanja. Mada Kosovo već nekoliko decenija
ima univerzitet, većina studenata u Prištini nije zadovoljna kvalitetom
studija.
"Nemam utisak da učim bilo šta korisno", žali se
jedan dvadesetogodišnji student poljoprivrede. "Ne radimo ništa praktično,
što znači da kada budem pokušao da se zaposlim neću znati kako se posao radi.
Ako ostanem na Kosovu, jedini posao kojem se mogu nadati jeste da radim kao
fizički radnik za dnevnu nadnicu - da stojim na ćošku i nudim svoje usluge kao
fizikalac ili čistač."
U međuvremenu, i mnogi drugi spremni su da iskoriste neki od
ilegalnih kanala da izađu iz zemlje, ako to ne mogu da izvedu zakonitim putem.