Godine 2007. grupa
naučnika iz Otave pod vođstvom nobelovca Hamiltona Smita objavila je da je
veštački sintetizovala DNK proteinske forme koju su nazvali
Sintija. I Sintija je počela sama da se hrani i razmnožava. Fascinirani i
filozofski nadahnuti novinari, uglavnom laici, pozdravljaju ovakva epohalna
otkrića, ali uvek uz pitanje - da li je u redu da se ljudi na ovaj način igraju
Stvoritelja?
Da kockice u čitavom
ovom događaju počnu da se slažu u prepoznatljivu sliku, ključna je bila jedna
medijski izuzetno pokrivena vest, koja nema veze sa naftom, ali je objavljena
samo tri nedelje nakon eksplozije naftne platforme u Meksičkom zalivu. Tako su
od 15. do 20. maja svi svetski mediji objavljivali vesti o senzacionalnom
naučnom dostignuću - prvom sintetički stvorenom životu. Radi se, zapravo, o
prvom sintetički napravljenom DNK genomu, koji je sastavljan po osnovu uzoraka
RNK sekvence jedne vrste mikoplazme (sićušne proteinske forme koja ima veoma
kratke genske sekvence).
U ovoj važnoj
vesti kaže
se da je istraživački tim naučnika iz Instituta Krejga Ventera, već
proslavljenog biohemičara koji je i suosnivač kompanije Synthethic Genomics
Inc., konačno posle višegodišnjeg istraživanja u laboratoriji uspeo da
sintetizuje čitav kod DNK za jednu vrstu mikroorganizma koji pripada
bakterijskom rodu mikoplazmi (kojih ima po zvaničnoj biologiji oko 70 vrsta).
Ako na ovo primenite viđenje života dr Antoana Bešama, Pasterovog
naučnog rivala, radi se u suštini o pleomorfizmu
jedne veoma sićušne proteinske tvorevine (mycoplasma mycoides) koja čak
nema ni ćelijski zid. Ova sintetička mikoplazma koju je napravio Venterov tim
nazvana je mycoplasma mycoides JCVI-syn1.0. (JCVI znači John Craig
Venter Institut).
Obavezne priče aktera
genetskog inženjeringa
o tome da je cilj ovakvih istraživanja i dešifrovanja
genetskih kodova (pošto se nukleotidne baze spajaju nasumice), koji
koštaju
stotine miliona pa i milijarde dolara, nastojanje da se dođe do kvalitetnog
leka i vakcina protiv najtežih bolesti - odavno su
provaljene kao čiste laži. Niti su vakcine lek, niti su produkti ovog
inženjeringa običnim ljudima potrebni. Veza sa vakcinama je samo u tome što one
navodno deluju protiv virusa, a virusi nisu ništa drugo do delovi
genskog materijala odnosno RNK, i to je upravo ono što ovi majstori za
dešifrovanje i proučavaju. Dakle, oni dešifruju viruse i te
genske sekvence onda ubacuju u DNK neke druge vrste. Zato je Venter i suosnivač
još jedne kompanije Synthetic Genomics Vaccines Inc. koja će sarađivati
sa Novartisom na izradi nekakve nove epohalne vakcine.
Da
su ovakvi sintetički mikroorganizmi bili prisutni u Meksičkom zalivu u vreme
naftnog izlivanja tokom maja i juna meseca 2010, procurilo je u javnost kada je
rukovodilac akcije čišćenja ispred BP, Majk Atsler, pred kamerama
BBC izjavio 7. novembra 2010. da "postoji nova forma mikrobiologije
koja ovo (naftu) napada i koristi je kao hranu". Ljudi iz BP koji
su se u trenutku ove izjave nalazili oko Atslera, naglo su prekinuli njegov
dalji intervju.
I Teri Hejzen i
njegove kolege iz Lawrence Berkeley National Laboratory otkrili su
analizama vode iz Meksičkog zaliva, od maja do juna 2010, da se u njoj nalazi
do tada neklasifikovana vrsta mikroba koji jedu naftu i koji se ubrzano razmnožavaju
duž
podvodnih naftnih stubova, a koji su se formirali grupisanjem naftnog
materijala zbog ubačenog dispersanta. To je bio nesporni pokazatelj da je u
Zaliv puštena
neka vrsta sintetičke bakterije koja jede naftu.
Po priznanju samih
naučnika iz Venterovog instituta, oni su dugo eksperimentisali sa
sintetizovanjem DNK, sve dok nisu došli do oblika koji im je
najviše
odgovarao - a to je mycoplasma mycoides koja se brzo razmnožavala.
Da bi se proces MEOR ispitao potrebno je mikroorganizme testirati u nekoj
naftnoj bušotini koja će biti napravljena samo za takav eksperiment. Jer,
ponašanje sintetičkih mikroorganizama u laboratorijskim i u izuzetno ekstremnim
uslovima, duboko pod zemljom, nepredvidivo je. Zato se u eksperimentalnu bušotinu
ubacuju mikrobi i adekvatna hrana, bušotina se zatvara i
ostavlja da stoji dok mikrobi rade svoj posao. S obzirom na ugovor o dugoročnoj
saradnji Ventera i BP, koji je očito uložio ogroman novac u istraživanje
sintetičkih bakterija koje jedu naftu, logika nalaže da je takav
eksperiment morao negde biti obavljen. Da li je ultraduboka podvodna bušotina MC
252 u kanjonu Misisipija u Meksičkom zalivu bila jedan takav eksperiment BP
i Syntehic Genomics?
Iz onoga što je
javnosti saopštio
sada pokojni Met Simons, stručnjak za naftne investicije, BP je u
Meksičkom zalivu imao dve ultraduboke bušotine A i B. Nijedna, po projektu do
kojeg je Simons došao, nije bila namenjena eksploataciji nafte, već
samo istraživanju. Simons je prvi jasno dokazao i predočio da je BP čak
pokazivao javnosti snimke sa nadzornih kamera druge bušotine, koja je bila
zatvorena, predstavljajući kako se na njoj aktivno radi. Nakon ovog otkrića,
avgusta meseca, Simons je naprasno umro.
Prva bušotina bila je
delimično napravljena i taj posao odradila je kompanija Transocean oktobra
2009, ali je njihova naftna platforma oštećena u uraganu "Ida" i
odvučena na popravku novembra 2009.
Februara 2010. platforma
Deepwater Horizon počinje rad na istoj bušotini kako bi završila
započeto. Ali, 13. februara informisali su američki Minerals Management
Service da trpe jake udare od pritiska gasa koje nisu u stanju da
kontrolišu. Takođe su informisali da su se stvorile velike pukotine na morskom
dnu u samoj bazi bušotine. Zbog toga su dobili odobrenje da prekinu
istraživanje i zatvore bušotinu A.
Ubrzo nakon toga
pristupilo se bušenju
na drugoj lokaciji, i na njoj se 22. aprila 2010. dogodila razorna eksplozija.
Da li je razlog za to ogroman pritisak gasa koji je došao iz naftnog rezervoara
i načinio pukotinu na okeanskom ležištu ili namerna sabotaža kako bi se obavilo još jedno
testiranje, recimo brzina jedenja prosute nafte - za sada nema prihvatljivog odgovora.
Ipak, ono što se zna jeste - zašto je u okean prosuta ogromna količina
hemikalija (preko 830.000 galona) čiji je cilj navodno bio da razgrade naftu?
Jednostavno zato što
to nije bio samo dispersant već i hranjivi fertilajzer koji je u sebi sadržavao
gvožđe, mangan, bakar, aluminijum i još koješta, a što sve zajedno čini hranu
za uspešno
razmnožavanje
i rast sintetičkog mikroba koji jede naftu. Zato su uzorci morske vode iz
Zaliva pokazali prisustvo ovih minerala u količinama u kojima se oni nikada ne
bi našli u moru. Dispersant je razbijao naftu na sitnije kapljice, kako bi je
bakterije lakše
jele.
Da podsetimo da je
produkt ove konzumacije ugljen-dioksid, pa je već evidentirano smanjenje
količine kiseonika u moru Meksičkog zaliva. Ogromna količina ove mikoplazme
sada se nalazi u moru i dalje jede sve i širi se kao "plava
kuga".
Određene regione u moru
u kojima se navodno još nalaze dispersanti i oko njih načičkane mikoplazme -
sada čuva vojska. Zato naučnici teško dolaze do uzoraka vode sa bakterijumom.
Da imaju tu mogućnost dešifrovanjem DNK
otkrili bi njen sintetički kod u kojem je ispisan i vodeni žig Krejga Ventera,
koji je tu upisan kako bi njegov rad i njegovo sintetičko čedo bili autorski
zaštićeni. Mikoplasma je rod bakterija koje nemaju ćelijski zid pa na njih ne
deluju antibiotici. Ne zna se ni kako ta mikoplazma koja jede naftu i metale
reaguje na ljudsko meso? Ali izgleda da ga jede, jer se veliki broj radnika
koji su bili angažovani na čišćenju suočio sa kožnim lezijama i ulcerima. Poznato
je i da ova bakterija jede samo u prisustvu morske soli.
Mutant
Naučno je ipak potvrđeno da u Meksičkom zalivu "postoji
i veoma ubrzano se razmnožava za sada nepoznata bakterija hladne
vode koja jede ugljovodonike". Ovo je izjava Toma Hejzela. S obzirom na to
da je u pitanju za naučnike "nepoznata vrsta bakterija", nije onda
poznato ni kako deluje na ljude i životinje kada se unese u
lanac ishrane. Posebno kad se zna da je u sebe unela i hemikalije iz corexita,
hemijskog dispersanta. Ali, poznato je kako su reagovali kitovi i morski
prasići koji su jeli plankton obogaćen ovom mikoplazmom. Svi su uginuli,
zajedno sa mnogim drugim vrstama koje čine ekosistem Meksičkog zaliva. Snimci
ovog pomora koji i dalje traje ne nalaze se na udarnim vestima globalnih
medija.
Naučnik Tom Hejzel iz laboratorije u Berkliju, otkrio je da
je ovaj bakterijum veoma blizak familiji oceanospirillales, i to
rodovima oleispirea antarctica i oceaniserpentilla haliotis.
Tako se pokazalo da je nova vrsta bakterije iz Meksičkog zaliva
veoma bliskog roda sa bakterijumom koji je do sada postojao samo u zalivu Rod,
u Rosovom moru na Antarktiku, i drugim bakterijumom koji je nađen samo u
Tasmanijskom moru, kod Novog Zelanda.
Kako je ova nova "mutirana" vrsta bakterijuma koja
ima 92,9 istih genetskih sekvenci sa antarktičkim i tasmanijskim mikrobima
stigla u Meksički zaliv? Možda avionom? Ili jednostavno kopiranjem njihovih RNK
sekvenci, procesom koji se po Krejgu Venteru može odraditi za 24 sata.
Da su naučnici koji su imali pristup analizi vode, tvrdi
Majkl Edvard, imali više hrabrosti da potvrde šta su zaista otkrili, videli bi da je "nova"
bakterija psihrofilna (živi na niskim temperaturama), aerobna
(koristi kiseonik) i gram-negativna sa polarnim flagelama (izraštaji za plivanje), te da se ne replikuje i ne raste u
odsustvu NaCl (soli), preferira alifatske ugljovodonike (organska jedinjenja sa
otvorenom strukturom molekula) i ima očiglednu filetičku crtu u okviru gammaproteobacteria
(sposobna je za neprekidnu evoluciju).
Klasa gamaprotobakterija sadržana je od nekoliko važnih grupa bakterija, kao
što su enterobacteriaceae, vibrionaceae i pseudomonadaceae.
Neke od njih pronađene su kod više bolesnih stanja tkiva ljudi kao što su
enteritis, kolera, plućne infekcije, srednjovekovna kuga i slične. To su
bakterije kojima pripadaju salmonela, jersinija pestis, ešerihija koli, vibrio i pseudomone.
Sve bakterije zapravo se lako mogu
dezintegrisati elektromagnetnim talasima na određenoj frekvenciji, na kojoj se
njihova DNK i sintetizuje. A na tom prostoru i pod vodom ovo mora predstavljati
još jedan eksperiment, zar ne?
Kolera je vrsta bolesti koja nastaje ishranom
nedovoljno dobro kuvanom morskom hranom ili njenim sirovim uzimanjem, ako se u
toj hrani nađe plankton u kojem je razvijena kolonija vibrio bakterija. Da li
su ovi inficirani planktoni našli svoj put preko hrane koja se koristi na
Haitiju, na kojem hara kolera?