Polovnjaci
Nedovršeni srpski poslovi: dok cveta korov oko
propalih preduzeća drugovi opet organizuju...
Svečano otvaranje napuštenih objekata
Srbija
danas liči na jedno užasno stratište propalih ideja, nesvršenih poslova i
odbeglih umova. Od nje polako dižu ruke i tajkuni, oni koji su uvek imali i
mogli. Još slikovitije, ovo je država koja izgleda kao jedna velika građevina
koju je investitor napustio. Za što je to tako, odgovor treba potražiti u
sadističkom odnosu svake vlasti prema svojim sugrađanima, ali i u teškom
mazohizmu naroda koji je navikao na svakodnevna poniženja i kršenje osnovnih
ljudskih prava
Nikola
Vlahović
Ako je vreme vladavine
prethodnog režima iz devedesetih simbolično obeležila masovna gradnja
takozvanih privremenih objekata, onda ovo, takozvano demokratsko vreme,
najbolje opisuju započeti pa napušteni građevinski poduhvati kojih ima širom
Srbije, a najvidljiviji su u glavnog gradu Beogradu.
Od sopstvenih
investicija danas beže i oni kojima je država dala, tako reći na poklon, najbolje
lokacije i najpovoljnije kredite.
Ali, to je svakako samo
deo slike nesvršenih srpskih poslova, kojih ima svugde, na svakom koraku, kako
u privredi tako i u politici, državnim poslovima, kulturi i na svakom drugom
mestu. Ne postoji drugi racionalan razlog za takvo stanje osim čistog sadizma
svake političke oligarhije koja je vladala Srbijom u različitim periodima
novije istorije.
Valjda je zato i moglo da se desi da više od
sto godina traju rasprave oko toga gde treba da bude zgrada opere u Beogradu, a
skoro pedeset godina iz nekog razloga
Beograd ne može da dobije drugi most preko Dunava, niti može da popravi onaj
jedini, "pančevački". Sigurno zato nikome ne pada na pamet da makar
malteriše i okreči fasade baš onih građevina koje su, barem zvanično, pod
zaštitom države.
Ali, ta bahatost i
divljaštvo, imaju i svoja simbolična staništa. Jedno od njih je i elitno
beogradsko naselje Dedinje, koje do današnjeg dana nije dobilo kanalizacionu
mrežu, a može da se pohvali impresivnom mrežom septičkih jama, što slikovito
svedoči o kvalitetu srpske elite!
I ono što je dovršeno,
bolje da nije
Među savremenim
čardacima ni na nebu ni na zemlji, najviše mesto zauzima i nedovršeni Koridor
10, jer tom "projektu" niko ne vidi kraj osim onih koji su ga više
puta proglasili završeni!
Da tragikomediji nema
kraja govore i naslovi iz novina. Tako, na primer, na dan 9. avgusta 2006.
godine, dnevni list "Politika" objavljuje senzacionalnu vest:
"Obilaznica oko Beograda 2009"!
Stala je gradnja Koridora 11 prema Crnoj Gori,
u narodu odmah nazvan "Tadićev put ka domovini". Radovi na autoputu Beograd-južni Jadran, na deonici od Uba do Lajkovca,
nisu ni počeli, prošle godine su povučeni kamioni, bageri i ostala teška
mehanizacija, a izvođači radova su, barem zvanično, povukli mašine sa
gradilišta zbog toga što nije završena eksproprijacija zemljišta za nastavak
radova na trasi budućeg autoputa. Reč je o koridoru koji bi prema projektu
povezivao Srbiju sa Crnom Gorom i Italijom.
Ali, u međuvremenu, dok traje ovo "trpno
stanje", ministar Mrkonjić zabavlja publiku pričom kako
"užurbano" traje pripremanje projektne dokumentacije za deonice
Ub-Obrenovac i Lajkovac-Ljig koji bi u 2011. godine "najverovatnije"
trebalo da grade finansijeri i izvođači iz Turske! Ovo je sigurno koliko i otplata
grčkih dugova, ali, ako se Turci zainate, možda bude i drukčije!
Nepregledan je spisak onoga što u Srbiji
nije dovršeno, ili je zauvek ostalo osakaćeno i zaustavljeno u vremenu u kome
je i nastalo. Nedovršena je obnova Narodnog muzeja u Beogradu, nedovršena je
izgradnja Narodnog pozorišta u Subotici, Narodne biblioteke u Beogradu, hrama
Svetog Save koji, uprkos milionskim donacijama i dalje nema ništa osim zidina i
preskupih zvona koja se jedva čuju! Nedovršene su sportske hale u Valjevu,
Kraljevu, Novom Pazaru...Više od 15 godina grad
Kruševac ne uspeva da reši problem dva nedovršena objekta na centralnom trgu
Kosturnica koji ruže okolinu, ali predstavljaju i opasnost za građane.
Preduzeće "Jastrebac" je kod Kosturnice trebalo da izgradi uslužno -
zanatsko - trgovinski centar sa stambenim zgradama. Od osam predviđenih
stambenih zgrada izgrađena je samo jedna, pa je i ta jedna naopako završena, sa
manje spratova i manjim gabaritom.
Čudne packe
U
Čačku je prošle godine izbio skandal pred kamerama više televizija kad je
Dinkićeva ministarka za takozvani Nacionalni investicioni plan Verica Kalanović
i gradonačelnik Čačka Velimir Stanojević zbog ponovnog probijanja rokova za
završetak rekonstrukcije jedne ulice. Bio je to njen drugi dolazak u Čačak
istim povodom za manje od dva meseca pa je prilično nabusito javno pozvala na
odgovornost sve one koji su učestvovali radovima. No, niko od prisutnih ni za
živu glavu nije hteo da prizna svoju krivicu.
Projekat nije bio usaglašen sa izvedenim
stanjem instalacija na terenu, kukali su uglas "optužni", pravdajući
se da nisu rešeni ni svi imovinsko-pravni odnosi, pa im meštani stavljaju
zabrane. No, gradonačelnik Čačka Velimir Stanojević je gorko konstatovao „da je
u Srbiji sve politika", a onda krenuo u kontranapad govoreći da mu sve
liči na političku kampanju za izbore "koji se očekuju naredne
godine". "..Trebalo je da radimo onoliko koliko imamo para u Čačku, a
ne da dobijamo packe iz Beograda i da se sramotimo pred građanima",
govorio je tada Ilić, ne znajući da ustvari slikovito opisuje kako se proizvode
polovični projekti u Srbiji, potrebni vladajućim strankama za ličnu promociju u
političkim kampanjama.
Ali,
ima i primera kako obični građani na terenu pružaju otpor ovoj
pošasti...Na periferiji Užica je još u junu mesecu 2010. godine trebala da bude
puštena u rad regionalna deponija „Duboko", ali je sve stalo zbog toga što
grad nije uspeo da otkupi 30 ari
zemljišta, placa na kome je planirano postavljanje centra za selekciju otpada.
Vlasnik te parcele nije hteo svoju imovinu da proda, već je hteo da je razmeni
za zemljište iste površine. Lokalna samouprava nije našla načina da to izvede,
pa je ceo projekat koji je inače finansirala Evropska unija, jednostavno stao.
U
međuvremenu su se na istom mestu pojavila dva klizišta...Godinu dana ranije,
obustavljeni su radovi radovi na sređivanju Balkanske ulice u Čačku jer su dve
porodice čija se domaćinstva nalaze na samom izlazu saobraćajnice na
magistralni put, sprečile rušenje svojih kuća pošto im investitor, čačansko JP „Gradac",
nije ponudio adekvatnu i pravičnu nadoknadu. Ovakvi i slični primeri govore
koliko je ustvari zakonska regulativa nedovršena i koliko je uopšte svaki deo
života u Srbiji polovičan u svakom smislu.
Kult
poluproizvoda
Slika je svuda ista: već
godina zjape iskopani temelji započetih objekata u najmanje dvadeset najužih
gradskih centara širom Srbije. Beograd je tu, opet, nenadmašan sa svojom dugom
istorijom takvih rupa. Najslavnija je ona "Mitićeva" na Slaviji
(nazvana po predratnog bogatašu Mitiću koji je tu planirao gradnju najveće
robne kuće na Balkanu u ono doba). Više od pola veka iz nekog neobjašnjivog
razloga tu ništa ne niče osim zelene trave, a ima i mišljenja da je Mitićeva
supruga proklela komuniste kad su im oduzeli imovinu ("...Da Bog da ništa
ovde ne sagradili sto godina!"), te ih kletva prati i na putu je da se
sasvim ostvari. Na mestu gde je pala prva bomba u aprilskom bombardovanju
Beograda 1941. godine, i dalje je krater od bombe!
Neverovatno zvuči
podatak da je ta rupa već šezdeset godina ograđena nekom zarđalom žicom i da
baš ništa nijednoj vlasti do današnjeg dana nije palo na pamet da tu sagradi, a
zvanično je reč o najatraktivnijem delu glavnog grada sa pogledom na Dunav i
Savu!
Gledajući iz te
perspektive na Novi Beograd, vidljiva je ogromna zgrada građevinskog preduzeća
"Rad" u bloku 20 kod hotela „Hajat". Preduzeće je već
godinama u stečaju a za to vreme monumentalna građevina od 13 spratova avetinjski prazna, ne koristi nikome, ali
zato spada u istaknute eksponate nedovršene Srbije.
Nedovršen je most preko
Dunava kod Beške, jedan od najvažnijih tranzitnih pravaca u Srbiji, nedovršena
je svaka druga privatna kuća u Srbiji (na sve strane vire zarđale armature),
jer je tako lakše preživeti teror državne administracije koji se sprovodi nad
zvanično završenim objektom...Tu, u tom adminstrativnom teroru, leži i deo
odgovora zašto je u Srbiji bolje biti "poluproizvod" a ne gotov
proizvod.
Građani koji su prevareni od strane odbeglih
"investitora" najčešće se useljavaju u te građevinske poluproizvode i
sami pokušavaju da završe posao dok njihovi
"poslovni partneri" beže od zakona ili su već u njegovim
raljama.
Državne
praonice para
Južnije od Šumadije niko ništa i ne gradi, pa
nema šta ni da se dovršava. U centru Niša, nedovršena zjapi ogromna zgrada
robne kuće Beograd koju je kupio, pa počeo da renovira a onda ostavio vlasnik
firme "Verano". U Beogradu je neko počeo pa prekinuo rekonstrukciju
hotela Metropol, a još jedan poznati tajkun Petar Matić, takođe je započeo pa
prekinuo izgradnju objekta nepoznate
namene u samnom centru Beograda, preko puta Skupštine Srbije (bivše
"savezne").
Tačno preko puta zgrade
predsedništva Srbije, firma biznismena Zorana Drakulića, koja je počela da
gradi hotel na mestu bivše zgrade ambasade Japana, ostavila je taj posao
nedovršenim i na ovoj centralnoj lokaciji glavnog grada danas zjapi jedno
betonsko ruglo. Poznati košarkaški as, Žarko Paspalj, započeo je pa prekinuo
izgradnju najvećeg "akva parka" u regionu, pa sada na Novom Beogradu, gde je trebalo da objekat nikne, niče korov
između betona i armature.
Već godinama traje
pokušaj da neko u Srbiji nađe načina da završi 47 kilometara saobraćajne
obilaznice oko Beograda, a nekad moćna građevinska preduzeća kao što su
bili "Partizanski put", "Mostogradnja"
i "Planum", povremeno nešto rade, i to kad ima para i kad dođe
vanvremenski ministar Mrkonjić da obeća kako će sve biti gotovo "koliko
sutra".
Ali, nije ovo jedina
sramota srpskih vladara novijeg doba. Njihove sramote su na svakom ćošku države
koju lažu i jašu nemilice. Tako, već godinama, naplaćuju putarinu na deonici
auto-puta od Doljevca do Grdeličke klisure, i to u punom iznosu, bez obzira što
ta saobraćajnica nikada nije završena i što vozači mogu da koriste samo jedan
njen deo!
A kad nemaju šta drugo
da rade, vlastodršci se zabavljaju: nedavno je nakon 17 godina od početka
izgradnje, svečano obeležen nastavak radova na završetku centralne zgrade
Univerziteta u Novom Sadu, za koju su Vlada Srbije i Fond za kapitalna ulaganja
Vojvodine zvanično obezbedili 5,5 miliona evra, a pošto su svečanost
organizovali Božidar Đelić i Bojan Pajtić, stvar ostaje u familiji. Neka
sledeća vlada će sigurno organizovati novo svečano dovršavanje davno započetog.
U "stalnoj
izgradnji" se nalaze i Klinički centar Vojvodine i zrenjaninska bolnica i
još mnogo objekata širom Vojvodine koji se vode kao nedovršeni projekti. Na
ovom mestu se treba setiti da je preko dvadeset godina trajala izgradnja dečje
bolnice u Tiršovoj ulici u Beogradu, da se i danas smatra nedovršenom, i da je
samo od donacija moglo biti izgrađeno još četiri slične. Takve državne praonice
para u Srbiji su uvek imale poseban status i njihov zvaničan završetak, značio
bi i kraj mahinacijama.
Sad
il' nikad
Zato je zločin bez presedana objaviti završetak
radova na takvim investicijama, zato je za svaku ovdašnju vlast zlata vredan
onaj projekat koji je stalno u izgradnji. Ipak, iako su domaćini glavni, među
majstorima nezavršenih poslova u Srbiji, pokazali su se i mnogi strani
investitori. Među njima je svakako najpoznatija slovenačka kompanija SCT, predvođena kontroverznim biznismenom Ivanom Zidarom, kome ni boravak u
zatvoru nije nepoznat, i protiv koga se u Sloveniji već dugo vremena vodi
krivični postupak za mahinacije u građevinarstvu. U Bosni i Hercegovini je te
mahinacija pokazao u projektu izgradnje puteva, a kako će u Srbiji proći sa
mostom preko Ade, tek će biti viđeno...
Jedna o tih slavnih
"investicija" od koje su godinama dobro živela barem dva režima,
svakako je i nikad završena beogradska železnička stanica "Prokop".
Ona i danas koristi kao značajno mesto za "prebijanje" dugova,
isplatu trećim licima i za sprdnju narodu i njegovim narodnim poslanicima. Tako
je i u 2011. godini nastavljena ta cirkuska predstava koja traje više od četvrt
veka, pa je potpisan i neki Protokol o isplati duga Železnica Srbije preduzeću
"Energoprojekt", a novine su se zakitile optimističkim naslovima:
"Stvoreni su uslovi za nastavak izgradnje železničke stanice
Beograd"!
Nedaleko odatle je i
Klinički centar Srbije, građevinsko čudo iz bivših vremena. Ovaj nesagledivi i
još neistraženi prostor na dvanaest spratova (od kojih je devet potpuno
prazno!), viđen je svojevremeno kao simbol snage jugoslovenske države i komfora
njenih zdravstvenih osiguranika, ali taj objekat nikada do kraja nije stavljen
u funkciju. Čak je i bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević kukao da
"ova promašena investicija košta državu čitavih 100 miliona evra" pa
je, prirodno, tražio i nešto para iz budžeta dramatičnim pozivima: "...ako
se uskoro ne izvrši rekonstrukcija zgrade, postoji mogućnost da nikada neće
moći da se završi!".
Od kako je Titova
Jugoslavija izgradila nekadašnji autoput od Beograda, preko Ljubljane i Zagreba
do tunela ispod Karavanki, do današnjeg dana samo Srbija nije svojih stotinak
kilometara deonice obnovila, ili, ako je neko nešto radio, to su bili
kradljivci žičanih ograda, kojima su "obnavljali" svoje posede.
Takođe, nikada od kako
je Srbije, opštim bekstvom bivše "braće" iz zajednice sa njom,
nijedna državna komisija nije napravila kompletan spisak nezavršenih poslova,
nedograđenih objekata, nepotpisanih sporazuma, neispunjenih ugovora,
nenaplaćenih potraživanja, nepodeljene imovine...
Sasvim sigurno ne
postoji nikakvo pošteno knjigovodstvo toga šta pripada Srbiji a što srpski
lopovi koriste kao da je njihovo, ne postoji ni ta snaga države da takvim
lopovima kaže da su lopovi i pošalje ih tamo gde je takvima mesto.
Sa druge strane, od
tranzicionog čerupanja malo je toga preostalo, ali i to malo je na putu da bude
plen istog banditskog preduzeća koje upravlja životima miliona. U takvim
okolnostima, savršeno jasno biva zašto jedan čovek koji ne želi da proda svoju
imovinu
državi, sprečava realizaciju neke državne investicije. Rat između golog
opstanka pojedinca i ubitačne državne birokratije tek je počeo. On je za sada
administrativne prirode, ali, ako potraje, lako može da bude i stvaran.
Malo krdo, ali para brdo
Ne samo što su na hiljade građevina, puteva, mostova i
fabrika nedovršeni, ili započeti pa napušteni, nego je i celokupna srpska
država danas jedan nedovršeni projekat. Nedovršena je naopako započeta reforma
pravosuđa, nedovršena je naopako započeta reforma zdravstva, nedovršena je
reforma školstva...
Do današnjeg dana nisu utvrđene sve granice sa pojedinim
država sa kojima se Srbija graniči, nedovršena je podela imovine sa bivšim
jugoslovenskim republikama, nedovršeni su pregovori sa Crnom Gorom oko dvojnih
državljanstava, sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom oko ratnih zločina,
povratka izbeglica i nadoknade štete.
Srbija nije dovršila privatizaciju velikih javnih preduzeća
(a kako je ova dosadašnja urađena bolje da nije ni započeta), nije do kraja
isplatila ni svoje građane za dugove stare i dvadeset godina, nije istinski
primenila nijedan od donetih zakonskih propisa a da ga pre svih nije prekršila
državna administracija.
Sve započete i velikim rečima najavljene reforme pretvorile
su se u pravu noćnu moru za građane, ali su zato džepovi "reformista"
bivali sve puniji a njihovi zahtevi vladi sve drskiji. Tako su otimanja iz
budžeta dostigla razmere kolektivnog divljanja vladajuće oligarhije pa je
neko izračunao da je oko 8 milijardi dolara donacija (dakle, bespovratnih
sredstava) koje je Srbija dobila u poslednjih deset godina, otišlo na bolji
život državne birokratije i njene seljačke dekadencije.
U takvim okolnostima,
ovo fino negovano krdo prostaka nema nijednog razloga da se angažuje oko
završetka bilo kakvog ozbiljnijeg državnog posla, jer što agonija nedovršenosti
duže bude trajala, duže će i boravak u njihovim dobro obezbeđenim zabranima
trajati. Jedino što nikako ne sme da kasni to su njihove plate iz budžeta,
njihove privatne investicije i njihove apanaže u upravnim odborima državnih
preduzeća.