Mafija
Odbrana:
celokupni arsenal države u slepoočnicu nacije
Mnogo novca kod
Šutanovca
Olakim frljanjem
stotinama miliona evra koje nesebično pripisuje u svoj saldo, a otpisom još vrednije štete koju prebacuje u troškove kriminalnog poslovanja, aktuelni ministar odbrane
zalazi u laži koje će ga kad-tad dovesti na optuženičku klupu zbog pronevere
preko 200 miliona evra. Makar i po komandnoj odgovornosti
Pukovnik Milan Jovanović
U Narodnom pozorištu u Beogradu je 7.
februara 2011.
godine,
u okviru tradicionalnog izbora "Privrednici i kompanije",
nekakav žiri nekakvog Kluba privrednih novinara dodelio
ministru odbrane Draganu Šutanovcu "zlatnu
plaketu" za razvoj odbrambene industrije.
Kako i doliči, obrazloženje
ja bilo kao bajka. Štaviše - kao basna. Kada se
radi o Draganu Šutanovcu,
ministru odbrane, bajkama, a pogotovo basnama, međutim, nikako ne treba
verovati, kaže
izvor Tabloida iz Ministarstva odbrane. Razloga je mnogo.
Prvo, prema izjavama
samog ministra, datim novinskim izveštačima za vreme njegovog
dosadašnjeg
mandata ministra odbrane, realizovani su sledeći poslovi:
- u 2007. godini
izvezeno je naoružanja
i vojne opreme (NVO) u vrednosti od 75 miliona dolara,
- u 2008. godini
izvezeno je NVO u vrednosti od 183 miliona dolara,
- u 2009. godini izvezeno
je NVO u vrednosti od 246 miliona dolara,
- u 2010. godini
izvezeno je NVO u vrednosti od 247 miliona dolara,
što
ukupno iznosi 751 milion dolara.
U ovoj, 2011. godini, u
toku je realizacija izvoznih aranžmana u vrednosti od 50
miliona dolara, u toku su pregovori sa Kuvajtom u vezi sa remontom 149
tenkova M-84, a već ugovoreni izvoz premašuje 400 miliona
dolara (reč je o izgradnji tri fabrike na severu Afrike).
Drugo, prema objavljenim
službenim podacima, za vreme mandata aktuelnog ministra odbrane
izvršen
je izvoz NVO u vrednosti od 487 miliona dolara, i to:
- u Irak u vrednosti 300 miliona dolara,
- u SAD u vrednosti od 85 miliona dolara,
- u Avganistan u vrednosti od 29 miliona dolara,
- u Belgiju u vrednosti od 23 miliona dolara,
- u Italiju u vrednosti od 16 miliona dolara,
- u Bugarsku u vrednosti od 17 miliona dolara,
- u Libiju u vrednosti od 17 miliona dolara.
Ako se ima u vidu da je cela srpska privreda u haosu, da beleži gubitke, da se vrše masovna otpuštanja, u takvim
uslovima nema šanse da iko napravi skokovit napredak, pa
makar se radilo i o genijalnom Draganu Šutanovcu i srpskoj odbrambenoj industriji.
U zemljama u kojima je odbrambena industrija okosnica privrede i razvoja,
kao što su to, na primer, Izrael ili
Francuska, ovakve vesti bile bi očekivane
i normalne, ali Srbija, nažalost, nije ni
Izrael ni Francuska.
Ovakav "izuzetan
porast izvoza"
odbrambene industrije ne stoji ni u kakvoj korelaciji sa razvojem srpske privrede. Ljudima koji
su dobri poznavaoci lika i dela Dragana Šutanovca nameće se sasvim drugačiji i nedvosmislen zaključak. Ovde se ne radi ni o kakvom doprinosu Dragana Šutanovca razvoju odbrambene industrije, nego o čistom kriminalu. Zato je
dodeljivanje nekakve zlatne plakete "za doprinos odbrambenoj
industriji" samo jedan od brojnih njegovih i marketinških trikova njegove bratije.
Šutanovac
slučajni prolaznik
Ako se uporede podaci o realizovanim
poslovima koje je ministar odbrane dao novinskim
izveštačima sa podacima o navodno stvarno
izvršenom izvozu, lako je uočiti razliku od 264
miliona dolara Postavlja se pitanje: Gde je nestao taj novac?
- Belgija, Italija i Bugarska su u ranijem
periodu, zbog dobrog kvaliteta naših proizvoda, od naših
fabrika (Sloboda Čačak, Krušik Valjevo) uvozili manje
količine artiljerijske municije različitih kalibara, čija bi
proizvodnja
u njihovim fabrikama bila neisplativa. Ovo je, međutim, samo nastavak saradnje
kojom pomenute zemlje obnavljaju svoje rezerve novom municijom. Tu nema
nikakvog doprinosa gospodina Šutanovca, osim što je
zarad ličnih interesa (odgovarajuće provizije koja prelazi u nekim
slučajevima i 30 odsto) pomenute fabrike primorao da izvoz ide preko Jugoimporta
SDPR. Najveća i uglavnom jedina uloga Šutanovca u operaciji
koja bi izvoz u pomenute zemlje orijentisala
isključivo preko
trutova iz Jugoimporta SDPR, bila je postavljanje
odgovarajuće rukovodne strukture (direktora, predsednika i članova upravnih
odbora).
- Proizvodi Prvog partizana iz Užica i Zastava oružja iz Kragujevca, bili su,
zbog izuzetnog kvaliteta, poznati i veoma cenjeni u SAD i mnogo godina pre
nego što
je Šutanovac
uopšte
rođen. Njihov izvoz nikada nije ni prekidan. Odvijao se čak i za vreme
sankcija. Prvi partizan je sačuvao tehnologiju i kadar, čak ga i
podmladio, te održao
kvalitet, nastavljajući
izvoz u Ameriku sa trendom porasta svake godine. Za razliku od Užičana, fabrika Zastava
oružje
je zbog korumpiranosti čelnih ljudi fabrike i sindikata izgubila pozicije koje
je imala u Americi (o propalim ugovorima sa KBI i Remingtonom,
kao i o ulozi gospode Crnogorac, gospodina Gromovića i drugih Tabloid
je u prethodnom periodu detaljno pisao). Uvidom u izvoznu dokumentaciju koju je
obezbedio Tabloidov insajder (dozvole, tovarni,
transportni listove i dr.), jasno je da se u Ameriku, pored izvoza koji vrše Prvi
partizan i Zastava oružje (mada se zbog pritisaka
od strane Šutanovca
i SDPR-a da izvoz ide preko njih, svaki izvoz sve više obija o glavu) najviše
izvozi trofejno oružje suvišno
Vojsci Srbije
i to preko privilegovanih kompanija (CPR Impex, Bulet, Gim, Evaco
i druge, uglavnom na veoma kriminalan način, o čemu je Tabloid u
prethodnim brojevima takođe opširno pisao).
- Izvoz u Libiju se ustvari odnosi (odnosio) na radove na remontu aviona i
ugradnju ukradenih delova iz Remontnog zavoda Moma Stanojlović, a preko
privatne kompanije gospodina Šutanovca (o isključivanju
RZ Moma Stanojlović - Batajnica iz poslova u Libiji i ulozi gospodina Šutanovca
u tome, Tabloid je takođe blagovremeno obavestio javnost i tužioce).
Od ostalih planiranih poslova u Libiji (kao što je izgradnja vojnih
bolničkih kompleksa po ugledu na našu VMA i dr.) zbog
poznatih dešavanja
na severu Afrike i u samoj Libiji, ali i zbog Šutanovčevog jednostranog
prekida vojne saradnje sa Libijom, nema ništa i zadugo neće biti
ništa.
- Već navodno ugovoren posao u iznosu od 450 miliona dolara,
navodna izgradnja tri vojne fabrike na severu Afrike, pre svega u Alžiru,
takođe padaju u vodu. Zbog poznatih zbivanja na severu Afrike, ali i srpskog
ponašanja
(misli se na Šutanovčevo ponašanje u kontekstu sadašnje krize), pitanje je da
li će do ovog posla više ikada doći.
- Izjave najvišeg državnog
i vojnog vrha Srbije o remontu tenkova M-84 u organizaciji naše države i
njene odbrambene industrije, još su jedno u nizu poniženja
naše
zemlje i građana. Vest koju u svom stilu lansira Šutanovac, da će kompanije iz tri države
- Srbije, Hrvatske i Slovenije - zajednički modernizovati tenk M84 u
sklopu srpskog sporazuma o saradnji sa Kuvajtom o remontu i modernizaciji 149
kuvajtskih tenkova tog tipa, proizvedenih u bivšoj Jugoslaviji, i da će na ovom poslu, čija vrednost doseže i 400 miliona
dolara, raditi srpske fabrike odbrambene industrije, ali i kompanije iz
Hrvatske i Slovenije. Pri tome je, navodno, glavna uloga u modernizaciji tenka
M84 predviđena za Tehničko-remontni zavod u
Kragujevcu, ali i fabrike koje su radile na njegovoj izradi - Prvu
petoletku iz Trstenika (hidraulika), rakovički 21. maj
(kupola), 14. oktobar iz Kruševca,
Zastavu iz Kragujevca (teški
mitraljez)... S obzirom da je tenk kompletiran u fabrici Đuro Đaković u Slavonskom Brodu, u "projektu" je još jedno zamajavanje javnosti radi sticanja jeftinih političkih
poena, tvrdi izvor Tabloida iz Ministarstva odbrane.
Tenkovi
samo u mislima
Jedan primerak tenka M84, koji je u Remontnom
zavodu Čačak (doduše,
sada već propali, i koji je trenutno u funkciji običnog servisa švercera naoružanja
CPR Impexa, Jugoimporta SDPR, Buleta i dr.) modernizovan na nivou M84 AB1, na jedvite jade uradili su naši stručnjaci, od kojih mnogi više nisu ni živi
ili nisu radno aktivni. Ako se ima u vidu da je u proizvodnji sklopova, agregata i naoružanja za ovaj tenk direktno radilo 240 fabrika, a u
njega su bili ugrađeni delovi koje je izrađivalo preko 1.000 preduzeća
iz svih delova bivše Jugoslavije (mnoga
od njih više i ne postoje, a na mnogima stoje
katanci i lanci i zarasli su u korov), uvođenje u posao Slovenije, a
posebno Hrvatske, čija je modernizovana verzija M84 degman odavno propala (i od koje su oni sami odustali), zapravo je dokaz o neodgovornom,
nemoralnom prilazu veoma sumnjivom poslu.
Poznato je da se sa
severnoafričkim zemljama (Egiptom, Tunisom, Alžirom, Libijom), te
Kuvajtom i drugima, na poslovima prodaje naoružanja i vojne opreme, kao
i na njihovom održavanju
i remontu, najviše
se angažovala beogradska kompanija Kofis,
koja je na volšeban
način došla
do remontne
dokumentacije ratnih brodova i dela remontne dokumentacije tenka M84,
kao i drugih
borbenih sredstava. Poznato je i kako je od strane Kofisa prošao remont brodova i
raketne tehnike za Egipat i ko je sve na njemu radio od sadašnjih i
bivših
pripadnika Ministarstva odbrane. ako je tako, onda je jasno (kada nema
kompletne proizvodne i remontne dokumentacije, kada nema dovoljno stručnjaka,
kada svi alati nisu sačuvani, a za postojeće se ne zna gde se nalaze) kako će
se "operacija Kuvajt" i remont tenkova M-84.
- Od građana Srbije je sakrivano da je naš najviši
vojni i politički vrh pristao da se prvo odrekne 3,5 milijarde dolara
iračkog duga
da bi kako-tako učestvovao u podeli kolača koji diktira Amerika pri novom
opremanju Iraka. Pored odricanja od potrživanja tolikog duga,
Srbija kao pravni naslednik SFRJ ima pravnu obavezu da obešteti preduzeća iz država
nastalih od bivše
zajedničke države (tako je, na primer, do sada na ime duga Iraka SFRJ, Pretisu
iz BiH isplaćeno 50 miliona dolara na osnovu odluke sudskih organa Srbije). Ako
se imaju u vidu afere koje su izbile tokom opremanja Iraka naoružanjem
i vojnom opremom (učestvovale neke američke, albanske, crnogorske, srpske,
hrvatske kompanije...) onda je jasno zašto je Jugoimport SDPR
kao javno preduzeće formirao desetak kompanija u zemlji i inostranstvu u
svom vlasništvu
i što
MO Srbije isključivo sarađuje sa privilegovanim kompanijama (poput CPR
Impex, GIM, Evaco, Bulet, Kofis, Melvale i dr.).
- Izvozni poslovi u vezi sa Avganistanom odnose se na opremanje
međunarodnih snaga u sastavu NATO alijanse, koje su u svom naoružanju
još
zadržale
naoružanje
iz tzv. Istočnog bloka. Dakle, ni ovde nema nekakvog autorskog pečata niti
presudnog uticaja Šutanovca u dobijanju posla, već se njegov uticaj
svodi na (lično)interesno lobiranje da izvoz ide preko Jugoimporta SDPR.
Iz svega pomenutog lako se
može uočiti da ministar odbrane olako i
zapravo prevarantski govori o "neverovatnim uspesima" vojne industrije pod njegovim
visokim rukovođenjem, ni jednog momenta ne spominjući kako je uopšte moguće da ta industrija postiže "vrhunske rezultate" baš i samo za njegova mandata, i baš
nakon što je, po njim, uvedena u tešku krizu, na sam prag totalnog gašenja.
Ima ko da proguta
Danas, dakle, kada je srpska odbrambena industrija na pragu totalnog uništenja (od čega korist imaju samo Šutanovac i njegova bratija), kada je vojska uništena, a njeni ostaci pretvoreni u partijsku plaćeničku formaciju (od koje je jače i malo bolje organizovano lovačko društvo), kada Ministarstvom odbrane i onim što je ostalo od Vojske vlada
mafija, a kriminal i korupcija
cvetaju, ministar Šutanovac ne zaklapa usta ponavljajući kao papagaj kako je Srbija lider bezbednosti u regionu,
kako je "profesionalizovana" Vojska sada
četiri puta jača nego pre; tvrdi da
su poslednji ugovori za domaću odbrambenu industriju
omogućili da ukupni prihod od prodaje naoružanja i vojne opreme pređe 1,2 milijarde
dolara. Sve to nema nikakvog smisla i predstavlja
pljuvanje građana Srbije u lice. Ipak, u jednoj nezaposlenoj, opljačkanoj, gladnoj, poniženoj,
iznurenoj, izneverenoj
Srbiji ovakve priče Šutanovca ima ko da proguta.
Utoliko su
simptomatičniji stavovi pojedinih američkih diplomata (sa kojima je autor ovih
redova imao priliku da se susreće i druži) koji su za mandata
aktuelnog ministra odbrane službovali u Američkoj
ambasadi u Beogradu (gospoda Kapelo, Verker, Harker, Ruan, Tomas i dr.) - da od srpskih političara istovremeno
najviše
cene i najviše
preziru upravo Dragana Šuntanovaca te da u
skladu s tim upravo njega treba promovisati na značajne funkcije, jer se radi o
beskrupuloznom čoveku spremnom na sve samo da on lično "bude neko"!
Ako neko ima takav "ugled" onda je jasno i da je "dušu
dao" da tu istu dušu proda đavolu.
Mnogi detalji iz njegove biografije samo
su šlag
na njegovoj karijerističkoj torti. Kao, na primer, činjenica da je kao član
SPS-a bio kafedžija
u kafiću Demode, ili da je u noćnom klubu Nana radio kao čista
izbacivač u vreme kada je ova "naučna ustanova" ugošćavala sve samu
kriminalnu klijentalu. Da je nakon 11,5 godina studiranja postao stručnjak za
hidroizolaciju; da je direktno iz diskoteke Trezor, gde je delio
pozivnice gostima, došao na
mesto pomoćnika saveznog ministra policije i predsednika Odbora za bezbednost
Skupštine
Srbije?!
Neki će se prisetiti da je bio i Legijin
drug i Šiptarov
prijatelj. Sve do ubistva premijera Đinđića (!) kleo se u tu vezu. Energično je
branio crvene beretke i zemunce od optužbi za ubistva na
Ibarskoj magistrali i atentat Na Vuka Draškovića u Budvi, kao i za likvidacije
Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije. Na Odboru za bezbednost podsmevao se
poslanicima iz SPO-a, nije im davao reč kada su hteli da govore o tome, čime je
direktno sprečavao svaki pokušaj istrage tih zločina... Da li je u svom ličnom ili u interesu svoje partije štitio kriminalce, jer bi tragovi koji vode
do njih jednog dana doveli i do njega!? Legija i Šiptar su uz njegovu
političku podršku
i s njegovim znanjem i posle 5. oktobra ubijali po Beogradu, a neretko su saslušavali
nevine ljude u zgradi policije u Ulici 29. novembra, kao što je to bio slučaj s
Makinom grupom, koju su optužili za ubistvo generala
Buhe, kako bi sa sebe skinuli sumnju. Kada su ubili Đinđića, prestali su da
budu heroji, a Šutanovac
je konačno dozvolio da postanu zločinci. Ipak, zapaženo je da o njima
pojedinačno Šutanovac
nikada nije izgovorio ni jednu ružnu reč.
Ni američki bezbednosni izvori u Beogradu
ne kriju da se radi o čoveku koji je na listi poverenika Vojne službe
bezbednosti SAD. Zato je ono što nije uspelo NATO paktu, pošlo za rukom
njegovim poverenicima u Srbiji. A to ima svoju cenu - i za Šutanovca i za
Amerikance.
Isparavanje
dokazano
Gde je, dakle, nestalo 264 miliona
dolara postaje jasnije ako se, pored iznetog, zna:
- da je Dragan Šutanovac sa bratom Stevana
Nikčevića (direktora Jugoimporta SDPR) formirao zajedničku firmu koja se
bavi prodajom oružja,
što
je diskretno obelodanjeno i nedavno na beogradskom sajmu vatrenog oružja! Nije,
pri tome, problem njegov biznis kao takav, nego debeli, nemoralni i kriminalni
sukob interesa.
- da
je jedan od vlasnika kiparske kompanije Caplock LTD Ilija Pilipović,
inače kum Dragana Šutanovca i (njegov lični) pomoćnik ministra
odbrane za materijalne resurse.
- da
je Šutanovac
za veoma kratko vreme svog mandata, sa svojim pomoćnikom
i kumom Ilijom Pilipovićem u potpunosti ostvario uticaj i kontrolu nad
vojno-bezbednosnim, materijalno-finansijskim i drugim inspekcijskim i vojnim
organima. Veći deo Ministarstva odbrane, odbrambene industrije, tehničkih instituta,
remontnih zavoda, materijalnih rezervi Vojske, Šutanovac i Pilipović su stavili
u funkciju jedne jedine privilegovane firme - Jugoimporta SDPR. Veći deo
Ministarstva odbrane (uključujući ministra odbrane i njegovog pomoćnika za materijalne
resurse), postaje najveći promoter SDPR-a, a onda i, u toj oblasti, nosilac
organizovanog kriminala u državi Srbiji.
- da
Ministarstvom odbrane Srbije haraju šverceri naoružanja. Nema sfere iz oblasti života i rada pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u kojoj nema
delovanja organizovanog kriminala, a da istovremeno organi gonjenja, tužilaštva
i sudstva nisu preduzeli ama baš ništa. Sektor za materijalne resurse, Uprava za snabdevanje,
postao je rasadnik korupcije i diletantizma u upravljanju ključnim državnim
poslovima.
- da je pomenuti Stevan Nikčević, direktor Javnog
preduzeća Jugoimport SDPR, iako
na to po pozitivnim zakonskim rešenjima nije imao pravo, u zemlji i inostranstvu
formirao zavisna preduzeća, mahom sa većinskim udelom kapitala, a samim tim i
učešćem u upravljanju njima. Reč je o preduzećima za spoljnu i unutrašnju trgovinu na malo i veliko, proizvodnju i usluge Atera
plus d.o.o. Beograd; preduzeću za proizvodnju i promet
poljoprivrednih proizvoda Agro plus d.o.o. Bačka Palanka;
preduzeće za upravljanje projektima i izvođenje građevinskih radova u zemlji i
inostranstvu PMC inženjering d.o.o. Beograd; preduzeću za proizvodnju,
preradu i trgovinu Jutra d.o.o. Beograd; preduzeće za proizvodnju
i promet lovačke i sportske municije Belom d.o.o. Beograd; preduzeću za
proizvodnju, promet i usluge Jugoimport mont d.o.o. Podgorica; AIR
transport, Moskva, Rusija; Jantus, Hong Hong; Gold river,
Natural Fruit Juices... Uz to, sve se "poklopilo" sa vremenom kad
je ministar odbrane bio Boris Tadić, a Šutanovac savetnik generalnog direktora Jugoimporta SDPR i ministra
odbrane; odnosno sa vremenom kad je direktor SDPR-a za američko i
zapadnoevropsko tržište i pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse
bio Ilija Pilipović - kum ministra odbrane!
- da
je prema najavama koje su dolazile iz Ministarstva odbrane ulazak Srbije u
Partnerstvo za mir trebalo da pokrene investicije
za 200 odsto (nije precizirano koje vrste!). No, to su bile samo prazne reči. U
to ime je Vojska Srbije pretvorena u antiterorističke jedinice, a sve ostalo je ili
uništeno
ili svedeno na minimum. Ako bi Srbija ušla u NATO, to bi državu
trenutno koštalo
oko četri milijarde
dolara za uvoz zastarelog NATO oružja, uvođenje novih
vojnih standarda i
plaćanje NATO instruktora. Zamiranja vlastite proizvodnje i samostalnosti u
raspolaganju određenim proizvodima domaće namenske industrije i naučnoistraživačkog
rada u Vojsci - podrazumeva se. I tako dalje.
Sasvim je jasno koliki
deo navedene propasti otpada na Dragana Šutanovca, koiji je sa kumom Ilijom Pilipovićem delegiran
za pružanje usluga Zapadu i NATO savezu. Tu
negde leži i odgovor gde je i kako isparilo 264
miliona dolara.
Kako bismo uopšte bili živi bez Šutanovca
U obrazloženju nagrade Draganu Šutanovcu navedeno je da je "u vreme ekonomske krize uložio ogroman napor na
konsolidovanju privrede Srbije.
Jedan od glavnih prioriteta u
njegovoj spoljnopolitičkoj aktivnosti bila je promocija potencijala srpske
privrede u svetu i otvaranje novih tržišta, pre svega za odbrambenu
industriju. Angažovao
se da se obezbede svi uslovi za restrukturiranje i modernizaciju preduzeća te
grane domaće privrede". Uz to je, "na inicijativu ministra Šutanovca, obezbeđena finansijska
podrška
preduzećima odbrambene industrije Srbije, koja je omogućila njihovu poslovnu
konsolidaciju, razvoj novih proizvoda i tehnološku osnovu. Ministar Šutanovac radio je i na
promovisanju potencijala odbrambene industrije u inostranstvu, što je toj privrednoj grani
obezbedilo kvalitetan nastup na novim tržištima, i to u Iraku, Egiptu,
Americi, Libiji, Kipru, Kuvajtu. Novi ugovoreni poslovi omogućili su da domaća
odbrambena industrija ponovo postane jedan od glavnih nosilaca razvoja privrede
Srbije u celini. Ta efektivnost ministra Šutanovca bila je od presudnog značaja
da preduzeća odbrambene industrije u periodu od 2007. godine, kada je preuzeo
dužnost
ministra odbrane, do danas na svetsko tržište izvezu robu u vrednosti od oko
sedamsto pedeset miliona dolara,
a da ukupna vrednost ugovorenih poslova iznosi milijardu i dve stotine miliona dolara!".
Ne treba zaboraviti
- da državi Srbiji zvanično
spolja niko nije naredio da ukine obavezno služenje vojnog roka. Ovdašnji vlastodršci odlučili su da sami sprovedu ovu
akciju kako bi trasirali put prema maloj plaćeničkoj armiji, koja bi bila
kompatibilna sa imperijalnim ambicijama takozvanih velikih sila zapadne
hemisfere. Uz to je sve što je Vlada Srbije sa Ministarstvom
odbrane zamislila, u trenutku donošenja Odluke o prestanku
obaveznog služenja vojnog roka automatski bilo suprotno važećem Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi.
- da ulazak u NATO pakt znači plaćanje skupe
ulaznice. Mnogi drugi, znatno bogatiji, koji su je takođe platili, danas bi
platili da izađu, ali je kasno jer su i suviše upleteni u vojno-tehničke
obligacije sa SAD.
- da u Ministarstvu odbrane
vlada privatan, rasipnički odnos prema vojnoj imovini itd.