Policija

Kovin II: kriminalistička policija kriminalno se ponaša prema građanima

 

Kako je policija terorisala vojsku

 

Ministar policije Dačić i unutrašnja kontrole MUP-a Republike Srbije imaju u poslednje vreme pune ruke posla, i to na zahtev ugroženih građana i policajaca iz Kovina. Jedan od njih je i potpisnik ovog vapaja, koji je ove adrese dopunio i adresom ministra odbrane Šutanovca lično

 

...

   

Rođen sam 16. marta 1982. u Beogradu, opština Savski venac. Od 1984. živim u Kovinu, sa roditeljima, dve sestre i bratom u staroj porodičnoj kući moje majke.

Oktobra 2001. postao sam pitomac Vojnotehničke akademije VSCG, koju sam nakon pet godina završio kao odličan student sa zvanjem diplomiranog inženjera elektrotehnike i time promovisan u čin potporučnika.

Od 16. septembra 2006. zaposlen sam u Specijalnoj brigadi VS (Pančevo). U službi, sada u činu poručnika, sam više puta nagrađivan i pohvaljivan. Do sada nisam nikada načinio nikakav disciplinski prestup ili grešku, kako u službi, tako ni u građanstvu. To važi i za članove svoje porodice.

Nakon završene Vojnotehničke akademije i iznenadne smrti moje majke, početkom 2007. godine, veliku podršku imao sam kod kolega sa posla i prijatelja iz Kovina. Među njima bili su i Ljubiša Lekić i Dalibor Korodi, osobe sa kojima sam tada intenzivirao prijateljstvo, a sa kojima se družim još iz srednje škole.

 

Neočekivana pratnja

 

U drugoj polovini 2007. godine, jedne večeri prilikom večernjeg izlaska u Beloj Crkvi, napala su me čertiri meni nepoznata lica. Tom prilikom su mi oštetili auto u kojem sam bio sam, a meni su naneli telesne povrede udarcima šakom u predeo lica. Nakon prikupljene dokumentacije o ovom događaju (izveštaj iz SUP-a Bela Crkva, lekarsko uverenje, spisak napadača sa njihovim ličnim podacima koji sam dobio od policijskih službenika iz SUP-a Bela Crkva i fotografije sa vidnim oštećenjima mog automobila), pozvao me je policijski službenik Pera Uskoković i zatražio da mu predam celokupnu dokumentaciju kako bi on preduzeo mere protiv odgovornih lica. Ne sećam se tačnog datuma, ali znam da sam u prisustvu svedoka na benzinskoj stanici Nis Petrola, na putu Kovin-Smederevo policijskom službeniku Uskokoviću predao traženu dokumentaciju. Po mojim saznanjima, on, međutim, do sada ništa nije preduzeo, pa molim da se ispitaju okolnosti zbog kojih ništa po ovom pitanju nije do sada preduzeto.

Dana 13. marta 2008. u popodnevnim časovima, dok sam se svojim automobilom kretao ulicom Nemanjinom i nameravao da skrenem u sporednu ulicu, iz Ul. 1. maja mi je izleteo i presekao put automobil marke zastava, zelene boje, reg. oznaka PA 959-09. Morao sam naglo da zakočim kako bih izbegao saobraćajnu nezgodu. Navedeni automobil, u kojem su bila dva meni nepoznata lica, nastavio je polako da se kreće. Počeo sam polako da ih pretičem i gestom, pokretom desne ruke i glavom, upitao ih čemu takvo ponašanje. Vozač, kao i suvozač, počeli nešto da mi pokazuju rukama i prete, nakon čega sam ja produžio kretanje. Oni su nastavili kretanje za mnom, pri čemu je suvozač otvorio vrata i stojeći na desnom pragu automobila mahao rukom ka meni. Ja sam, uplašen, a i zbog teškog zdravstvenog stanja u kojem sam se tada nalazio, nastavio da vozim, nastojeći da im pobegnem. Kada sam video da "hajka" ne prestaje, pozvao sam svog druga, policajca Ljubišu Lekića, da mi pomogne. Ubrzo sam stigao do mesta gde je bio Lekić i zaustavio svoj auto. Tada su iz automobila koji me je jurio izašla dvojica i suvozač je počeo da me udara po licu i stomaku. Lekić mu je nekoliko puta uzviknuo da prestane i rekao da sam ja vojno lice, na šta suvozač nije obraćao pažnju. Uspeo sam nekako da se izvučem i tada je došlo do rasprave iz koje sam shvatio da su ta dvojica pripadnici kriminalističke policije PS Kovin Emil Đorđević i Miša Marinković, a koje ja do tada nisam poznavao.

Nakon ovog nemilog događaja, tokom kojeg su me jurili automobilom bez zvučne i svetlosne signalizacije i fizički napala neuniformisana službena lica, bez legitimisanja, ja sam 14. aprila 2008. zadržan na lečenju na Klinici za infektivne i tropske bolesti VMA. Lekari su konstatovali da imam tzv. mononukleozu i da su mi izrazito uvećane žlezde, jetra i slezina, te da moram biti hitno hospitalizovan. U vezi sa događajima od 13. marta 2008. rečeno mi je da su udarci koji su mi tom prilikom naneti mogli lako da dovedu do pucanja uvećane jetre i slezine i time da budu smrtonosni.

Tom događaju nisam, međutim, pridavao značaj sve dok nisam počeo često, a nakon otpuštanja sa VMA, u svojoj ulici da viđam vozila pripadnika kriminalističke policije parkirana pored puta i najčešće dva lica u njima. Takođe, sedeći u baštama kafića sa drugovima, Lekić mi je često skretao pažnju kako nas pripadnici kriminalističke policije obilaze i posmatraju. Tada sam shvatio da me "progone" organi policije, ali nisam znao zašto.

 

Saznaćeš sutra

 

Dana 20. januara 2010. moj otac Ivan i moj brat Predrag su u prisustvu rodbine, prijatelja i ostalih gostiju trebali da proslave slavu Svetog Jovana u kući u kojoj živimo, u Kovinu. Toga dana, zbog obaveza na poslu, ja sam planirao da prisustvujem obeležavanju porodične slave oko 15 časova. Oko 12 časova začulo se zvono na vratima. Očekujući goste, brat Predrag je izašao i na vratima ugledao četiri nepoznata lica u civilu koja su mu pokazala naredbu za pretres i ušla u dvorište. Tom prilikom, niјеdno od tih lica, za koje je kasnije po podacima iz zapisnika o pretresu stana utvrđeno da se radi o Emilu Đorđeviću, Miši Marinkoviću, Goranu Koprivici i Saši Markoviću, nije se legitimisalo. Ušli s u unutrašnje prostorije kuće u kojoj su tada bili prisutni Ivan Tolić, Mirjana Tolić, Predrag Tolić, Milan Stanišić i Ivana Stanišić. S obzirom da su predmet pretresa bile prostorije koje koristi Predrag Tolić, a na osnovu člana 77. i 78. stav 1. Zakona o krivičnom postupku, od njega su počeli da uzimaju lične podatke. Inače, Predrag je samo korisnik određenih prostorija, njegova soba je odvojena od ostalih, vlasnik kuće-stana je Ivan Tolić, a lica koja su vršila pretres upoznata su sa tim pre početka pretresa. Kada ih je Ivan Tolić upitao po kom osnovu se vrši pretres, Goran Koprivica je rekao: "Saznaćeš sutra preko sredstava javnog informisanja". Time je prekršen zakon... jer lice prema kome se primenjuje policijsko ovlašćenje ima pravo da bude upoznato sa razlozima za to...

Prilikom davanja podataka o sebi, Predrag Tolić je izričito naveo da je vojno lice, da je od 1. decembra 2009. zaposlen u Specijalnoj brigadi (Pančevo) i da želi da se o svemu obavesti Vojna policija, na šta službena lica nisu obraćala pažnju, a time su prekršila odredbe člana 37. Zakona o policiji.

Pozvana su dva svedoka, Nenad Vulović i Goran Milić, i započet je pretres Predragove sobe. Pretresu Predragove sobe i sobe moga oca Ivana, koju nisu imali pravo da pretresaju, vršio je Miša Marinković u prisustvu samo moga brata Predraga, jer nisu sačekali Nenada Vulovića da stigne. Nenad se pojavio pred kraj pretresa, oko 20 minuta nakon što je pozvan da dođe, i tada je samo potpisao zapisnik. U celoj priči Saša Marković je bio zapisničar. U toku pretresa Emil Đorđević i Goran Koprivica su se uputili ka mojoj sobi, gde ih je zaustavio moj otac i rekao da je to moja soba i da ne mogu da vrše pretres bez mog prisustva i da u naredbi za pretres piše da se pretresaju samo prostorije Predraga Tolića. Na to je Goran Koprivica odgovorio da oni mogu sve da pretresaju i tada jedini i prvi put od početka pretresa izvadio i pokazao svoju značku. Bez poziva Vojne policije, mog prisustva, a u prisustvu samo jednog svedoka, Gorana Milića, Emil Đorđević i Goran Koprivica su izvršili pretres moje sobe i tom prilikom oduzeli predmete koje su kasnije naveli u potvrdi o privremeno oduzetim predmetima. Neposredno pred sačinjavanje zapisnika o pretresu, Emil Đorđević, bar se tako predstavio, pozvao me je mobilnim telefonom sa "skrivenog broja" i obavestio da su mi pretresali sobu, oduzeli predmete i rekao da se posle završetka radnog vremena javim u SUP Pančevo Jožefu Mlekovu. Iz ovog razgovora, a i na osnovu rezultata pretresa, vidi se da je pretres prostorija moga brata vršen bez osnovane sumnje, da je izvršen neovlašćen ulazak u moje prostorije, a naredba za pretres izdata na ime moga brata, kako bi se izbeglo pozivanje Vojne policije, jer policijski službenici do početka pretresa nisu imali saznanje da je i Predrag Tolić vojno lice. Želim da naglasim da je potvrdu o privremeno oduzetim predmetima koji su moje vlasništvo, potpisao moj brat Predrag Tolić, a koji nije ovlašćen za tako nešto. Takođe, navodim i da je zapisnik o pretresanju stana i drugih prostorija, na mestu gde potpisuje držalac stana potpisao Predrag Tolić, iako je u istom dokumentu navedeno da je držalac stana, Ivan Tolić - prisutan. Na osnovu svega navedenog može se zaključiti da su navedena lica dovela u zabludu mog brata i oca, sa namerom izvršenja dužnosti na nezakonit način.

Nakon sačinjavanja zapisnika, prilikom izlaska iz kuće, Goran Koprivica i Emil Đorđević su počeli pretres automobila marke ford puma, reg. oznaka PA 842-777, koji se nalazio parkiran u dvorištu, a koji je u mom vlasništvu. Koprivica je izvršio upoređivanje broja šasije sa automobila sa brojem šasije navedenim u saobraćajnoj dozvoli, dok je Emil Đorđević pokušao nasilno da otvori prtljažnik automobila. Moj otac ga je par puta opomenuo da to ne čini, što je Đorđević odbio, sve dok mu Koprivica nije rekao da prestane. Po odlasku policijskih službenika, a zbog nastale situacije, mom ocu je iznenada pozlilo i pao je u komu, posle čega je upućen na bolničko lečenje.

 

Kolateralna greška?

 

 

Ja sam se tačno u 15 časova pojavio u SUP-u Pančevo, u isto vreme kada je stiglo nekoliko lica iz Kovina u pratnji policijskih službenika. Među njima sam ugledao svog druga Dalibora Korodija. Po pristizanju sam odmah izvestio prisutne policijske službenike da sam vojno lice i da sam pozvan da se javim Jožefu Mlekovu. Ni tada niko nije hteo da pozove organe Vojne policije, niti mi je objašnjeno po kojoj osnovi je izvršen pretres. Ubrzo posle toga video sam da je uhapšen Ljubiša Lekić. U 21 čas, sa dva časa dužim zadržavanjem od četiri časa kako je regulisano zakonom, pozvan sam na razgovor. Policijski službenik Karlo Radić je počeo da mi postavlja pitanja na koja sam ja odbio da dajem odgovore i zatražio, po ko zna koji put, da se pozovu organi Vojne policije. Oko 21,20, Radić je kontaktirao organe Vojne policije, tačnije majora Vladimira Dosticu, navodeći mu da sam pozvan da u svojstvu građanina dam izjavu, ali ne navodeći sve što je tome prethodilo. Nakon sačinjavanja izjave, Karlo Radić mi se izvinio za sve što je učinjeno i rekao da je sve što je učinjeno, počev od samog pretresa, urađeno zbog toga što sam se ja ranije intenzivno družio sa Ljubišom Lekićem (!), iako su mnogi znali da sam ja sa Lekićem prekinuo prijateljstvo i svaki kontakt još juna 2009.

Na zahtev moje Vojne pošte iz Pančevo prema PS Kovin, redovno se vrši bezbednosna provera kako mene tako i ostalih građana Kovina zaposlenih u navedenoj Vojnoj pošti i da pri tom nikada nisu imali zamerki na moje ponašanje, niti ponašanje moga brata. Pretpostavljam da se radi o tome što pojedinim policajcima "smeta" trenutno suspendovani mlađi policajac, Ljubiša Lekić, a koji po mojim saznanjima verovatno poseduje ozbiljne dokaze o njihovim nezakonitim delatnostima i zloupotrebi službenog položaja.

Iz izjave Komandira PS Kovin Saše Ercega, koju je dao Daliboru Korodiju, da smoi mi ustvari "kolateralna šteta"... može se primetiti da je pretres mojih, kao i prostorija moga brata vršen bez ikakvih osnova i da su tom prilikom prekoračena određena ovlašćenja definisana Zakonom o policiji i time meni i mojim članovima porodice naneta moralna šteta, dok je mom ocu ozbiljno narušeno zdravstveno stanje.

Imajući u vidu česte pritužbe građana opštine Kovin na rad i ponašanje i komandira PS Kovin Saše Ercega i ostalih pripadnika kriminalističke policije, ovom prilikom vas molim da preduzmete odgovarajuće mere i pozovete na disciplinsku odgovornost odgovorna lica kako bi se sprečilo njihovo nezakonito ponašanje i zloupotreba službenog položaja...

Kovin, 8. marta 2010.

Poručnik Vladimir Tolić, dipl. inž.