Manipulacija
Medijski mrak u državama, simbolima demokratije
Sve
što valja, ne treba da valja
Dođe doba
da ni kratke noge u laži više nisu prepreka za brzo osvajanje sveta.
Tehnologija, modernizacija, motorizacija i, hokus-pokus, laž postaje
udarna vest. Teško onom ko zna pravu istinu. Taj je u raskoraku sa svojim dobom
i ljudskom prirodom u isto vreme
Mile
Urošević
dopisnik iz Pariza
Svaki novi dan nosi svoje breme skandala, loših ili lažnih
vesti. Stalno
nam nešto ne valja i večito na prvo mesto izbijaju
prevare i podvale. Kao da propadanju nema kraja, dok ljudske gluposti listaju i
cvetaju. Ekonomija je na nuli, represije u naglom porastu, ratuje se po celoj
planeti da bi lokalna konfiskacija slobode bila što efikasnija.
Treba da se održi osećaj
nesigurnosti građana i podrži zaboravljanje konkretnih i gorućih problema
svakodnevice. Za mudre čitaoce Tabloida nije nikakva vest da je sama
vlast ta koja organizuje strah na veliko i na malo da bi bolje i duže vladala.
Ima tu neke logike, jer kad god se približe važni izbori, pitanje bezbednosti
postaje glavna tema. Tada iz svih vladinih medija nagrne hemoglobin i šiknu
potoci krvi. I po celom svetu ista stvar.
Osama
nije usamljeni primer
Evo, na primer, feljton koji pod naslovom Obama
ubio Osamu priča o herojskom ubistvu Ben Ladena i uličnim žurkama
koje su sledile po gradovima Amerike. Glavnim glumcima ove tragic-komedije
je odmah skočio rejting. Obami za naredne izbore, a Osaminoj
organizaciji za naredne atentate. Ako se većina stanovništva Zapada radovala,
bilo je i onih koji su izrazili suprotno mišljenje.
- Nema tužnije slike nego kad cela jedna
razvijena i jaka nacija proslavlja ubistvo jednog bolesnog čoveka, koji je već
dugo vremena samo simbol prošlih dana terora. Kao da je ova osveta za pretrpljeni
strah najveći dokaz pravde - rekao je jedan poznati pisac u specijalnoj emisiji
posvećenoj ovoj temi.
I zaista, dok sve ide na gore, Amerikanci se
vesele kao za Novu godinu ili kao da su osvojili Devis kup.
Posmatrači tvrde da se ovde, ustvari, slave
nove godine koje će tek da stignu, ako uopšte i stignu, a sve to da bi se
zaboravila ova koja je sada. Kako to, pitate se? Vrlo prosto.
U Americi je ova godina već odavno potrošena,
i ne samo ova već i dvanaest narednih. Ameri sada troše 2023. godinu. Zato i
jesu ispred svih. Ispred svih za nekih 37 hiljada milijardi dolara. Toliko su
gazde sveta, kao najbogatija država, dužni ostatku svetu.
Zna li ko koliko je to
gomila para od samo jedne milijarde dolara. Naša država, na primer, guši se i
slabo ko hoće da joj pozajmi jer duguje i očigledno nikada neće moći da vrati
dvadesetak takvih milijardi.
Francuska ga je debelo zaglavila sa preko hiljadu i po milijardi. To su
bilijarde. Zamislite sada hrpu od skoro 40 takvih bilijardi i u svakoj po
gomila od 1.000 milijardi dolara. Vagoni para u krupnim novčanicama. Sto odsto
nacionalnog dohotka je dug - i nikom ništa.
Oni ne padaju pod stečaj niti sme da im se umanji ocena poverenja. To je
pravda.
Zato je mnogim stranim posmatračima i pogotovo pojedinim francuskim
novinarima izgledala žalosno ono skakanje u vis i urlanje pod zastavama. Upravo
tako, žalosno i bedno izgleda radovanje tuđoj smrti, i to za bilo kog
hrišćanina, a pogotovo je beznadežno za naciju koja na svoj
grub upisuje i Boga. Veruju, a iza leđa Boga ubijaju na hiljade
ljudi, žena i dece po celom svetu, i to već decenijama. Nema u tom
nacionalističkom izlivu radosti ni dostojanstva ni hrabrosti već
samo mnogo mržnje i na tone zlobe. Nemani protiv kojih bi u principu trebalo da se bore
sve demokratske nacije, a Amerika na prvom mestu.
Ljudi koji slave ubistvo jednog
čoveka od strane jedne države dostojni su sažaljenja... eto šta mediji mogu da
naprave od ljudi, tvrde oni kojima su razne reakcije na ovo ubistvo na spavanju
u krevetu jedna obična medijska farsa. Takvi se komentari mogu čuti na
pojedinim kanalima francuske televizije, kao, na primer, u emisijama hrabrog i
politički nepogodnog Frederika Tadeija. Ovaj novinar je verovatno
sledeća žrtva čistke koju Sarkozi sprovodi od kada je na vlasti. Nakon seče TV
knezova, koja je na berzu rada proterala desetak najpoznatijih novinara, u
francuskim medijima su veoma retki ljudi koji se usuđuju da budu ovoliko
objektivni kao Tadei.
Televizija
vas laže
Televizijsko zaluđivanje bez
granica, kao što mu samo ime kaže, nama nikakvih granica niti bilo kakvog
morala. Ubistvo Osame je veliki poen za izbor Obame, te nije čudo da se za
nezasito tržište sprema snimanje filma o herojskom napadu 2. maja, kada su u po
crne noći 24 američke foke skočile na jednog bolesnog penzionera
terorizma.
Da se odmah razumemo, nismo mi nikakvi prijatelji Osame ben Ladena, kao što
ne bi trebalo da bude nijednog normalnog Srbina koji bi mogao da ceni i brani
neprijatelja čovečanstva broj jedan, koji je pozivao na sveti rat protiv Srba. Svi znaju da
je tvorac Al-Kaide za vreme raspada Jugoslavije bio lični
prijatelj Alije Izetbegovića i da je čak imao bosanski pasoš...
Kad kažemo svi, mislimo na sve Srbe, jer niko od stranih medija ne pominje ni reč o
ovom periodu Osaminog života. Pogotovo nema takvih stvari u Evropskoj uniji kojoj toliko težimo.
A bilo je dosta toga dok je Osama radio kao službenik CIA i dok je
ubijao Ruse po Avganistanu. Tada je terorista bio junak i ljubimac polovine
zemaljske kugle. Prestao je to da bude čim je počeo
da ubija Amerikance i tako je preko noći postao vrhunsko zlo čovečanstva,
najveća fukara vaseljene, ucenjen na 50 miliona dolara.
Amerikance živ neprijatelj ne interesuje. Pogotovo ovog kalibra, jer se plaše
suđenja i atentata. Ne znaju ni gde da ga sahrane, a da mesto ne postane
islamsko Međugorje. Zato su se Osami obradovale ajkule Amanskog zaliva.
Ben Laden je mrtav, ali Al-Kaida je, nažalost, preživela
i ne samo to. Sada je ona još jača. Eto pravih posledica i
eto legende o novom mučeniku muslimanskog sveta. Ko
ne voli tvoju politiku, i ko ti se usprotivi, ubij ga. Posle toga pola slaži,
pola baci u more i gotova priča.
I dok se kolutovi još
nisu ni smirili na mestu gde je telesina zaronila u debelo more, iskočila je iz
vode, kao duh Posejdona ili Odiseja, ganc nova legenda o Ben Ladenu. I kao zov
sirena začu se poziv na osvetu. Lep rezultat najveće tajne službe sveta. Nema
tela, nema slika, sve je toliko nejasno da se u celom muslimanskom svetu odmah
rađa sumnja i ubeđenost u zaveru. Već sutradan nakon desanta na Osamu tu i tamo
se čulo: te da su foke overile nekog dvojnika, te da se zna da je pravi
Osama umro pre deset godina od raka ili da je još živ pa se original krije a
mrtvac na dnu mora je bilo ko. A možda i - niko. Uostalom, što bi neko bacio u
vodu čoveka koga lovi 10 godina i koji košta državu bar pola milijarde dolara.
Gde su slike, gde je film koji su Obama i generali gledali u podrumu Bele kuće,
direktan prenos sa kacige jedne foke, za vreme akcije. Zbog čega se
najjača država sveta stidi svoga junaštva. Što se kriju dokumenta ako je prepad
pozdravljen kao herojsko delo koje baca celu naciju u nesvest ili trans. I tako
skoro bezrazložno sumnje postaju sve veće, efekat postaje obrnut planiranom
ishodu.
Tog 2. maja, svet je zaustavio dah i sada je svako na oprezu. Nikada rizik
odmazde nije bio veći. Običan svet je kao paralizovan, pogotovo po velikim metropolama. Pariz je jedna
od takvih prestonica gde se radost za ubistvo neprijatelja pretvara u
zabrinutost za sutrašnjicu. Stepen opasnosti je crvene boje, što je gotovo
maksimum vojne i policijske gotovosti. U metrou ili na ulici su sve češći
pretresi i kontrole. Vojska sa mašinkama na gotovs šeta peronima železničkih
stanica i holovima aerodroma. Patrole u civilu na javnim mestima. Majstori za
video nadgledanje i alarmne uređaje imaju pune ruke posla.
Bunkerisanje je opšte. I ne samo zbog Osame koji nije usamljeni primer. Ima
tu i straha od Gadafija. Pogotovo od kada su NATO junačine
pobile celu familiju, sve na gomilu - decu i unučiće. Kao ruska mafija, i NATO
za odmazdu vrlo rado ubija familiju.
Serviranje
straha
Mnogi Francuzi još uvek ne shvataju da političari mogu da namerno
plaše raju ne bi li pojačavali svoje šanse da ugrabe još jedan mandate, još koji glas i malo više
vlasti. Postoji strah od mrtvog Osame, od živog Gadafija, bojazan od
dečijeg kriminala, cvikanje od pijanih šofera i od uličnih
huligana i najveći užas nove opasnosti koja masovno stiže i brodovima iz Tunisa. To
su Arapi bez papira, bez keša i kreditnih kartica. Kradljivci posla, i možda čak
i simpatizeri Al-Kaide! Sve ove zajedno se trpa u istu medijsku korpu i prodaje
narodu kao povod za akcije vlade u okviru očuvanje socijalnog mira i
bezbednosti svih građana. Lepa
formula i niko ne može biti protiv takvih ideja. Kao
što niko nema recept kako da se usprotiviti zlim namerama koje stoje iza dobrih
deklaracija i to uz podršku naroda.
Opozicija ima velikih problema da bude socijalna i rasistička
u isto vreme, jer mnogi francuski birači vole i jedno i drugo. Da
nije tako familija Le Pen ne bi bila toliko popularna i ne bi bilo
razloga da se narodu serviraju laži niti da se izmišljaju
razlozi za jedan rat na drugom kontinentu. I sve podržavaju mnogi mediji, razne
korporacije i pokoji jak lobi. Tako je i nastala ideja da postoji neka
Al-Kaida. Sve je više onih koji smatraju da je Al-Kaida obična izmišljotina
američke tajne službe. Ubistvo Ben Ladena može da bude razlog da Al-Kaida
zaista i postane ono što su on i samo izmišljali. Tako bar tvrdi poznati
nemačko-francuski novinar Peter Scholl-Latour, specijalista za islamizam
i čovek koji se 1944. dobrovoljno pridružio Titovim partizanima te je bio
uhapšen od strane Gestapoa.
Postoje i ljudi koji čak
otvoreno pišu da je Sarkozi uz pomoć Bernara Anrija Levija i Alena
Žipea namerno izazvao rat u Libiji da bi dobio na popularnosti. Ima i onih
koji idu i dalje i nagađaju u vidu neke opklade da će dva novinara koji su
taoci kod Talibana već skoro godinu i po dana, biti oslobođeni i to ličnim
zalaganjem Predsednika par meseci pred izbore, što bi mu u finišu obezbedilo
pobedu. Nagađanja ili psihoanaliza ovog ludog doba u kome živimo?
To je Gadafijeva
Libija
Laž je postala formula za istinu koju narod obožava. Ko u Francuskoj zna da
Zapad duguje Libiji 200 milijardi dolara za već isporučenu naftu. Kome je
rečeno da 2012. godine ističu koncesije velikih naftnih kompanija koje polažu
pravo na libijsku naftu i da je Gadafi pre napada zatražio da se plati roba ili
će svoje crno zlato da proda dugim državama koje se guraju na vratima nove
industrijske revolucije: Kina. Indija ili Brazil. Gde Francuz ili Englez koji
ne zna ćirilicu može da pročita da oko sedam miliona stanovnika Libije poseduje
14 miliona registrovanih automobila, da su zdravstvo i školstvo bili potpuno
besplatni. Zna li prosečan Evropljanin da je libijska studentarija imala svuda
obezbeđen stan, hranu, auto, besplatno školovanje i mesečnu stipendiju od preko
2.000 evra.
Država ne naplaćuje ljudima
vodu, struju, gas, porez, a krediti su im bez kamata. Pa čak, ako neko ne može
da vrati kredit država ga otpisuje. Automobil je tri puta jeftiniji nego bilo
gde, jer država daje dve trećine. U staroj Libiji se za pet evra punio
rezervoar. O hrani da i ne govorimo, jer je bilo malo skuplja od - besplatne.
Za jedan evro u svakoj pekari se dobija 80 hlebova.
Gde na Zapadu ima libijskih
izbeglica? Čak ni u samoj Libiji niko nije video njihove građane da fizikališu,
a još manje nekog prosjaka. Ovakva socijala je veliki kriminal za sve bankare i
ostale derikože sveta. Država koja za 18. rođendan ne poklanja mladima jedan
buket žutih ruža, već vezu niklovanih ključeva od udobnog stana, ne sme da
postoji. Treba je sravniti sa pustinjom, pretvoriti u pesak. Tako da sve to izgleda kao pravda i kao jedino moguće
rešenje.