Razaranje
Noć muzeja: Kako je opskurna
nevladina organizacija počela da prodaje maglu po muzejima
Po muzeeju koljeeem, ruke mi krvaveeeee
Kako je
jedna pomodna manifestacija dodatno upropastila srpsku muzeologiju. - Odakle
počinje kolaps srpske muzeologije. - U kojim je ustanovama republičkog značaja
totalno rasulo. - Ko su adoranti prvosveštenice "velike
muzejske lože". - Ko je u Kikindi iz muzeja kamionima izbacivao
eksponate na deponiju. - Ko je u muzejskom dvorištu klao svinje. - Gde na
okupu rade čak četiri bivša direktora. - Kome je jako smetala egipatska zbirka.
- Gde je muzej pripojen biblioteci
Stanislav Živkov
Već duže vreme naša
javnost se maltretira promovisanjem raznoraznih opskurnih manifestacija samo
zato jer je neko negde procenio da je to veoma moderno. Kao najbolji primer
takvog zaglupljivanja mogu se navesti primeri gašenja svetla na jedan sat
kako bi se spasla planeta zemlja, protesti ispred restorana Mekdonalds kako bi
se spasle zelene šume
Amazonije. Zahvaljujući konstantnom maltretiranju javnosti i zaista važne
akcije na kraju se smuče javnosti jer se stalno spominju, a niko ne kaže o čemu
je zapravo reč. Tako su upropašćene akcije inkluzije jer naprosto niko pojma
nema o čemu se radi, baš kao i dekada Roma, o kojoj se stalno nešto
javlja po vestima, bez ijednog obaveštenja o čemu se zapravo
radi.
Ipak, izvikana
manifestacija Noć muzeja predstavlja poseban primer prodavanja magle,
bolje rečeno drpaže, muljaže i prevare. Dok se u svim normalnim državama
organizacijom ovakve manifestacije bave muzejska društva, kod nas je ovu
manifestaciju uzurpirala opskurna produkcijsko umetnička grupa Noć muzeja koja,
zloupotrebljavajući trud stotina ako ne i hiljada muzejskih radnika, zapravo
sebi pravi spomenik za života, pritom dobro zarađujući. O tome koliko je
sama manifestacija kod nas izvikana i stupidno promovisana najbolje se vidi na
samom sajtu te nevladine organizacije. Tako se tamo pod imbecilnom najavom Mačka
na usijanoj Noći muzeja najavljuje kako "svim ljubiteljima
umetnosti i dobre zabave crna mačka donosi sreću 14. maja ove godine. Po osmi
put u Srbiji će biti održana Noć muzeja! Ove godine spremamo vam provod do
usijanja! Jedna karta će vam, kao i do sada, biti dovoljna da se provedete kao
mačke iz visokog društva". Iz ovoga se zapravo vidi da je ova opskurna
grupica anonimusa zapravo sebi omogućila dobru zaradu nauštrb rada muzejskih
radnika, jer se zahvaljujući ispranosti mozgova i povodljivosti građanstva
zapravo prodaje magla i to otrovna, a ako bi se kazalo da se prodaju muda za
bubrege niko ne bi pogrešio.
Šta,
recimo, o organizatorima govori najava sa njihovog sajta, gde se kaže da
"tradicionalno, po osmi put, Noć muzeja donosi dobru zabavu ne samo u
prestonicu i veće gradove, već i sva ona mesta koja imaju sluha za drugačija,
uzbudljiva i još uvek neotkrivena mesta za posetiti, stvari za videti i teme za
istražiti". Jedino šta je sasvim očigledno jeste činjenica
da su autori teksta na sajtu Noći muzeja na jedvite jade završili
neku od škola
i eventualno fakulteta, jer samo neko polupismen može napisati nešto
ovako nepismeno! Osim toga, konstantno se iznose i neistine o čemu
najbolje govori tvrdnja izvesne Ane Jovanović, jedne od osnivača Noći
muzeja, na konferenciji za novinare povodom predstavljanja sadržaja
manifestacije na nacionalnom nivou, koja je mrtva hladna blebnula da se Noć
muzeja održava,
u isto vreme, u 40 država u Evropi. Naime, stvar je organizatora u
pojedinim zemljama kada će se i kako organizovati noć muzeja.
Postavlja se i pitanje
kako se organizovanjem manifestacije Noć muzeja može pomoći u
decentralizaciji kulture. O tome kakve se sve stupidarije uvaljuju neupućenoj
javnosti lepo govore i sami organizatori, jer se na sajtu, pored ostalog može
pročitati i sledeće: "Dok vi mirno spavate, Noć vam svašta sprema. Pripremite
svoje mobilne telefone, jer ćete pomoću njih moći da postanete izveštači,
istraživači ali i kustosi zabave! Sat otkucava, proleće je tu, a maj odmah iza
ugla. Umetničko-produkcijska grupa Noć muzeja, probudiće Srbiju u noći 14. maja
i osmi put zaredom oživeti prostore muzeja, galerija i izložbenih
prostora".
Ovo u najmanju ruku podseća na reklamu za preparat za proterivanje u
obliku čokolade darmol, koji se reklamirao pod sloganom "Dok Vi
spavate, darmol radi", ali u konkretnom slučaju Noći muzeja, pre bi se
moglo primeniti geslo "Dok muzealci rade, hohštapleri
se slade!" U
nastavku sledi dalje prodavanje magle, jer se na sajtu navodi kako "crna
mačka, simbol osme Noći muzeja, razbija predrasude o tome da su muzeji
zaboravljena i prašnjava mesta i pokreće večnu i nepresušnu umetničku
inspiraciju". Samo zbog ovakvih trabunjanja organizatore bi trebalo
prijaviti za zlostavljanje životinja. Nažalost,
samo zbog povodljivosti naše javnosti, otkako je
pre osam godina pokrenuta, Noć muzeja je iz godine u godinu ne samo
obarala rekorde u poseti, nego i je stalno povećavan i broj gradova u Srbiji u
kojima je održavana, pošto su se raznorazne ustanove, od kojih najveći
broj nema nikakve veze sa muzejima i muzejskim radom, poput muva na lepak
lepile na mamac Noći muzeja, time samo potvrđujući staru poslovicu "kud
svi tud i mali Mujo!".
Gluposti na tone
O tome da su
organizatori Noći muzeja sami sebe uzdigli do nebeskih visina najbolje svedoče
dodatna trabunjanja na sajtu te NVO: "Noć muzeja" je umetničko-produkcijska
grupa koja okuplja istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture
i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se
kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti.
Osnovna delatnost naše umetničko-produkcijske grupe jeste osnivanje,
organizacija i realizacija manifestacije Noć muzeja. Pored ovoga, bavimo se i
drugim aktivnostima čiji je zajednički cilj dugoročno povećanje posećenosti
muzejskih institucija, kao i povezivanje i saradnja sa sličnim institucijama u
zemlji i inostranstvu", što je sve zajedno
neverovatna besmislica, jer je međusobna saradnja muzeja kako u zemlji tako i u
inostranstvu odavno poznata i primenjivana praksa o kojoj se sada našla
grupa diletanata da prodaje maglu.
Osim toga, ova opskurna
grupica upustila se u održavanje naučnih savetovanja, gde je dodatno prodavana
magla poput seminara "Muzej danas: promena i kontinuitet", gde
su opskurni predavači kroz radionice i interaktivna predavanja, podučavali kustose
kako da se snađu u procesu tranzicije i kako da budu više okrenuti prema
posetiocima i tržištu da bi opstali i bez pomoći države, a usput
okarakterisali manifestaciju "Noć muzeja kao primer vrlo uspešne
manifestacije koja uključuje sve važnije nacionalne institucije i kao ključni
faktor u popularizaciji muzeja ali i u usmeravanju kulture ka tržišnom
modelu, a da se pri tom ne odstupa od svojih osnovnih i kvalitativnih
karakteristika", što tek ne znači apsolutno ništa.
Osim ovoga NVO Noć
muzeja je organizovala niz stupidnih manifestacija o čijom stupidnosti
govore i sami nedotupavni nazivi pojedinih programa. Postavlja se pitanje kakve
veze sa bilo kojim muzejem i muzejskom delatnošću imaju, recimo, programi pod živopisnim
nazivima Istorijat i posledice interneta, Avantura vremeplov, Srpske i
evropske krvopije, MobilEye - GSM Film Festival, Vile i vilenjaci, Klabing u
galeriji, Nadziranje i kažnjavanje, Kurtizane i kupleraji u Beogradu u IX i
početkom XX veka i tome slično? Šta tek treba reći o prodavanju magle preko
predavanja održanog na temu Državni spektakl u XXI
veku, gde
su kroz nekoliko svežih primera iz proteklih godina i kroz primer
manifestacije Noć muzeja prisutni upoznati sa osnovama prezentacije i
organizacije efemernog spektakla, kao i velikom snagom dobro usmerene medijske
kampanje koja prati ovakve događaje. Bilo bi jako uputno dovesti nekog da
na srpski jezik prevede pre svega bombastični naziv predavanja kao i pojam efemernog
spektakla, za koji verovatno ni organizatori pojma nemaju šta zapravo
znači.
O pravoj prirodi ove
tzv. umetničko-produkcijske grupe najbolje svedoči činjenica da se oni javno
hvale da prodaju ulaznice za manifestacije koje organizuju muzeji, što je
sasvim nemoralno, jer se ovde debelo zarađuje na sistematskoj kompromitaciji
muzejske struke. U svim normalnim državama tamošnja
muzejska društva
su organizatori i nosioci projekta i svuda je ulaz besplatan, pre svega kako bi
se promovisao rad muzeja. Takav je, recimo, slučaj sa Hrvatskom, gde je Noć
muzeja akcija započeta 2005. godine kao gradski projekt sa šest zagrebačkih
muzeja, a već 2006. postaje nacionalni kulturni događaj, iniciran od strane
Sekcije kulturnog turizma, Hrvatskog muzejskog društva, a u saradnji sa
Zajednicom kulturnog turizma i svim zainteresovanim muzejima. Akcija
podrazumeva novi otvoreniji pristup muzejskoj i turističkoj publici, te
uključuje posetu izložbama, kao i propratnu seriju događanja u muzejima. Iz
ovoga se vidi da sami muzeji organizuju adekvatne programe u vezi sa delatnošću
svojih kuća, uz propratne manifestacije. To je primer kako se stvari organizuju
u državi gde je muzejska struka poštovana i gde uspešno postoji i radi muzejsko
društvo. Kod nas je stanje sasvim drugačije, da ne kažemo tragično, jer je,
kako sada stvari stoje, sve više jasno da se u Srbiji
muzeologija nalazi u mraku crnjem od noći muzeja...
Mrnjaukanje
U Srbiji danas postoje
čak 104 muzeja, koji čuvaju srpsko nacionalno i kulturno nasleđe. U 56 gradova
širom Srbije postoje 42 narodna ili gradska muzeja. Od 35 muzeja u Beogradu,
većina nema svoj prostor već ga uzima pod zakup, a oni muzeji koji ga i imaju,
uglavnom ga koriste za izdavanje! U muzejima radi oko 5.000 ljudi i svi su na
budžetu
grada, pokrajine ili republike. Stanje zgrada koji se danas nazivaju muzejima
više
je nego katastrofalno. Eksponati neprocenjive vrednosti su pali u ruke ljudi
koji su preko veze došli na radna mesta u muzejima. Direktori svih
muzeja postavljeni su od političkih stranka koje su na vlasti u gradovima i
opštinama u svakom slučaju muzejska struka je u totalnom kolapsu, a Muzejsko
društvo Srbije jedva da postoji. Osim toga, na najgori mogući
način se potvrđuje narodna poslovica da riba smrdi od glave i to samom
činjenicom da je u totalnom kolapsu najvažnija muzejska ustanova u zemlji, Narodni
muzej u Beogradu, i to pre svega zahvaljujući činjenici da se na njenom
čelu nalazi bivša partijanerka i groopie devojka dr Tatjana
Cvjetičanin, koja bi u svakoj normalnoj državi odavno bila smenjena samo
zbog činjenice da je muzej zatvoren za publiku već 10 godina, a potom strpana u
zatvor zbog sukoba interesa, nepotizma i straćenih najmanje milion eura samo na
propali projekat rekonstrukcije zgrade muzeja. Tatjana Cvjetičanin je
najidealniji primer kako se pod svim režimima politički podoban a muzeološki
nesposoban direktor unaokolo hvališe prisvajajući uspešan rad vrednog dela
muzejskog kolektiva pritom nanoseći samo štetu, kako ustanovi kojom rukovodi,
tako i samoj muzeologiji. Kome sama dr Cvjetičanin može da predstavlja ikakav
stručni autoritet kada samo svojim neurednim izgledom i skaradnim oblačenjem
izgleda pre kao nekakva sakaluda (Vujaklija: čudna osoba, za koju nije
jasno da li je načisto luda, ili se pravi luđom nego što jeste. Prepoznatljiva
na prvi pogled po nakaradno-komičnom izgledu. Večiti negativni primer), nego
kao ozbiljni naučni radnik. O tome koliko je dr Cvjetičanin opskuran lik
svedoče pre svega njeno oblačenje u raznorazne dronje psihodeličnih boja, raščupana
frizura u stilu mišjeg gnezda, mrnjaukanje poput mačke u februaru te poziranje
i davanje nesuvislih izjava za javnost. Kao u poslovici spolja gladac a
unutra jadac, iza ovog blistavog lica Tatjane Cvjetičanin krije se jedno
drugo, daleko mračnije i tužnije lice upropašćene zgrade, kamarisanih zbirki,
ozlojeđenog kolektiva i sveopšteg rasula. O stanju predmeta u muzeju najbolje
govori činjenica da su premeštani kako je kome palo na pamet, pri čemu su neki
teže oštećeni (slučaj beogradske mumije), a mnogima se, poput skulptura iz
Lepenskog vira, odavno izgubio trag i za koje se već 30 godina ne zna gde se
nalaze! Naravno, dr Cvjetičanin nije sama u ovom zajedničkom zločinačkom
poduhvatu, jer je oko njenog božanskog lika prvosveštenice
"velike muzejske lože" okupljena čitava
novozaposlena kamarila adoranata, kao i veterani poput Tatjane Bošnjak,
Bibike Đorđević, Nede, Jevremović, sive eminencije muzeologije Irine
Subotić sa sve bračnim trouglovima i četverouglovima, kako je to
svojevremeno napisala Mirjana Bobić Mojsilović; zatim dr Miroslava
Timotijevića, i tzv. velikog zla Filozofskog fakulteta, dr Marice
Šuput, koja je od silne žalosti zbog smrti svog
voljenog Vojislava Koraća naprasno otišla u penziju.
O tome kako se uspešno
može upropastiti uspešan muzej najbolje svedoči situacija u kojoj se danas
nalazi Galerija Matice srpske u Novom sadu, gde je, nakon prerane smrti uvažene i
sposobne direktorke Leposave Šelmić, na njeno mesto imenovana izvesna Branka
Kulić, koja se do tada decenijama neuspešno bavila proučavanjem i zaštitom
dvoraca Banata, da bi posle toga još neuspešnije,
zajedno sa svojim mužem Ratomirom, koji se čas bavi istorijom
umetnosti, čas konzervacijom, a ponekad uramljivanjem slika, godinama urnisala
Galeriju Matice srpske, da bi na kraju iz nje otišla u penziju i za svoja
nedela bila nagrađena mestom člana upravnog odbora Galerije, gde je sa doživotnom
sivom eminencijom srpske muzeologije, dr Miroslavom Timotijevićem, inače takođe
članom upravnih odbora u više ustanova, iz senke komandovala daljim upropaštavanjem
Galerije Matice srpske. Zanimljivo je napomenuti da je dotična Branka Kulić
istovremeno i član upravnog odbora pokrajinskog zavoda za urnisanje spomenika
kulture, gde daje legitimitet stvaranju raznih vapalenda, kao i
predsednik upravnog odbora Vojvođanskog muzeja, gde stvara haos mešajući se
nepozvana u poslove o kojima pojma nema. Ako se prema situaciji u republičkim
odnosno pokrajinskim ustanovama čini da je situacija u muzeologiji
katastrofalna i da gora ne može biti, tek kada se pogledaju lokalni muzeji,
jasno se vidi da situacija ipak može biti još gora o čemu najbolje svedoči
nekoliko narednih primera.
Pop i jarići
Tako, recimo, ni u
Narodnom muzeju u Kikindi stvari ne stoje mnogo bolje. Naime, ovim nekada
uglednim muzejem godinama je uzorno rukovodio eminentni arheolog Milorad
Girić, nakon čijeg je odlaska u penziju na mesto direktora postavljen
izvesni Ilija Bulajić. Ubrzano urušavanje kikindskog muzeja
započelo je nakon jednih od lokalnih izbora, kada je Bulajića nasledio izvesni Stevan
Vojvodić. Ubrzo nakon svog imenovanja, Vojvodić je u kikindski muzej
dovukao sadašnju direktorku, arheologinju Lidiju Milašinović, kako bi se
odužio
Građanskom savezu Srbije, koji je Vojvodićevu suprugu zaposlio u jednom od
gradskih javnih preduzeća uz platu od tadašnjih 140.000 dinara. Urušavanje se
ubrzano nastavilo nakon naredne smene lokalne vlasti u Kikindi, kada su
koaliciju na lokalnom nivou formirali Srpska radikalna stranka i tada još
nereformisani socijalisti. U nedostatku stručnog kadra, na mesto direktora
doveden je izvesni srednjoškolski profesor Stevan
Egelja sa zadatkom da napravi čistku među muzejskim stručnjacima pa je kao
politički nepodobna otkaz dobila jedina istoričarka umetnosti u muzeju, Biljana
Stepanov, koja se potom godinama sudila sa Egeljom da bi na kraju dobila
sudski spor i pozamašnu odštetu, koju su iz svojih
džepova
platili svi građani Kikinde. Egelja, koji do danas uopšte nikada nije položio
stručni ispit iz muzeologije, potom se zahvalio na postavljenju SRS-u tako što
je dotadašnju muzejsku čistačicu Slavicu Cvijetić naprasno unapredio u
muzejskog vodiča, jer je dotična naprasno dobila i diplomu više pedagoške
škole. Dalje urušavanje kikindskog muzeja nastavljeno je dolaskom izvesne Slavice
Gajić na mesto kustosa etnologa koja je praktično pod stare dane, iako
rođena sada već davne 1960. godine, nakon završene više ekonomske škole
naprasno završila etnologiju i u muzejskoj struci je počela da radi tek 2009.
Osim ovih, u muzeju radi i izvesna Ljubica Vojvodić, koja je muzej
pretvorila u neformalni centar zoološke nekrofilije te je sa
svih mogućih i nemogućih strana u muzej počela da dovlači raznorazne punjene
ptičurine i ostale životinje, tako da su se na taj način brojni vlasnici na lak
način ratosiljali koječega iz svojih šupa i tavana. Za sve to vreme Lidija
Milašinović bila je najodanija saradnica Stevanu Egelji sve dok relativno
nedavno, začudo na konkursu, nije izabrana za direktorku kikindskog muzeja. U
nedostatku pametnijeg posla, a u skladu sa poslovicom zaludan pop i jariće
krsti, Milašinovićka je kao svoj prioritet ukinula savremenu galeriju,
izvršila preseljavanje zaposlenih po kancelarijama, onako usput je, uz pomoć
već spomenute Gajićke, izbacila etnološke predmete iz dobro uređenog depoa kako
bi u tom prostoru sebi uredila novi kabinet-arbajtcimer sa prijemnom
kancelarijom. Pošto
su preostali depoi postali pretesni, Milašinovićka je na brzaka organizovala
udarničko čišćenje muzeja od svega što je smatrala
nepotrebnim, tako da su iz muzeja direktno na gradsku deponiju odvoženi kamioni
svega i svačega navodno nepotrebnog da bi se naknadno ispostavilo da je bačen i
veliki broj inventarisanih predmeta koji su sigurno završili u rukama
kolekcionara.
U jednom trenutku u
kikindskom muzeju je nastala prava panika, izbacivanje je privremeno prekinuto,
te su kustosi danima prekopavali po deponiji kako bi spasli makar nešto od
zabunom bačenih predmeta, od kojih je jedino pronađena duborezom ukrašena
škrinja za devojačku spremu. U skladu sa pomodnim muzeološkim trendovima,
Milašinovićka je pod hitno izmislila skaredni Mamut fest, a kulminaciju
nekrofilije je predstavljalo kopanje lažnih grobnica u muzejskom
dvorištu
kako bi se predškolska
i školska
deca igrala arheoloških iskopavanja u nekrofilnoj pedagoškoj radionici. Inače,
kada bi moglo da priča, muzejsko dvorište u Kikindi bi sigurno dalo materijala
za snimanje humorističke serije od najmanje 300 epizoda, prodajom čijih prava
bi se autor obogatio. Među svim bizarnim događajima sigurno je najbizarniji bio
slučaj kada je svojevremeno grupa stranih ambasadora zatekla tadašnjeg
direktora Stevana Vojvodića sa rukama krvavim do lakata, jer je u toku bilo
klanje tri svinje, odnosno dve su bile već zaklane i ošurene, a Vojvodić je
treću jurio po muzejskom dvorištu!
Relikt socijalizma
Među najbogatijim i
najuglednijim vojvođanskim muzejima sigurno se nalazi i Gradski muzej Vršac,
kojim sa jednom pauzom gotovo 20 godina rukovodi direktorka Anica Medaković,
inače na listi SPS. Ipak, tamo je situacija katastrofalna pre svega zbog
ogromnog broja eksponata u pretrpanoj zgradi i nepostojanja stalne postavke te
se čini da je u muzeju vreme poodavno stalo. Medakovićku je nakon jednih od
prošlih izbora na mestu direktora privremeno zamenio akademski slikar Javor
Rašajski, koji je za vreme svog relativno kratkog mandata uspeo da
udahne novi život zamrlom muzeju i da intenzivira izdavačku i izložbenu
delatnost. Nakon narednih lokalnih izbora voljom vršačke glasačke mašine
Rašajski je smenjen i kao v.d. direktora imenovan je izvesni Dragutin
Petrović, inače istoričar u muzeju, koji je u Vršcu daleko poznatiji po
prodaji rakije na ulici nego po muzeološkom radu. U međuvremenu
je u muzej očigledno zalutao izvesni arheolog Dragan B. Jovanović, u
arheološkim
krugovima poznatiji kao Gani, koji se "proslavio"
svojevremenom izjavom da po njemu najbogatija zbirka staroegipatskih predmeta u
Srbiji, koja se čuva u vršačkom muzeju - ne vredi ništa!
Ipak, vršački muzej je i
danas talac relikta socijalizma. Tako se u muzeju već 50 godina održava bizarna
i sasvim deplasirana manifestacija Likovna manifestacija dece i omladine "Nagrada
slikara Paje Jovanovića", koja
je ustanovljena još 1959. sa željom da se motiviše
razvoj likovnih umetnosti u ovoj sredini, da se mladi podstaknu na stvaralački
rad, na
stogodišnjicu
rođenja slavnog vršačkog slikara Paje Jovanovića, koja je postala pravi
kamen oko vrata vršačkom muzeju.
Poslednjih godina je i
Narodni muzej u Zrenjaninu u centru pažnje, pre svega jer je
jedan od retkih muzeja čija je zgrada u potpunosti rekonstruisana, pošto je
tadašnji gradonačelnik Goran Knežević imao sluha da obezbedi novac nakon
totalnog razbijanja zgrade tokom katastrofalnog nevremena. Kad je Knežević
strpan u zatvor zbog svađa u tamošnjem žutom
preduzeću, zavrnute su slavine gradske kase i muzej sada jedva sastavlja kraj
sa krajem. Inače, u muzeju sada rade čak četiri bivša direktora, od kojih su
čak trojica istoričari: dvojica eminentnih kustosa sa položenim stručnim
ispitima, Vidak Vuković, dvostruki bivši direktor, i Branko
Onjin, koji je bio direktor između dva Vukovićeva mandata i koji je smenjen
kada je tamošnji DSS organizovao "kidnapovanje" i satima u autu
unaokolo vozao odbornika LSV, čime je izgubljena odbornička većina te su
smenjeni svi gradski rukovodioci. U skladu sa legalističkom politikom DSS-a,
nakon drugog Vukovićevog mandata za direktora je doveden srednjoškolski
profesor Srđan Priljeva, naravno bez položenog stručnog ispita u
muzeologiji, koji se tek pre par dana, nakon svega osam godina rada u muzeju,
umilostivio da priredi prvu izložbu. Trenutni direktor, a
inače već jednom i bivši, Božidar Vorgić, donekle je uspeo da
normalizuje stanje u muzeju, temeljno obnovi zgradu i otvori novu stalnu
postavku, ali nije uspeo da sredi stanje u arheologiji te je eminentni kustos Nada
Benjocki momentalno prešla u novoosnovani Zavod za zaštitu spomenika kulture
ne želeći da se više bakće izvesnom Snežanom Marinković, koja je svog
sina zaposlila u muzeju kao fotografa.
Gašenje bibliotekom
Prava tragedija zadesila je mali ali vredan muzej u Beloj
Crkvi, koji je uz natčovečanske napore godinama uspešno vodila istoričarka
umetnosti Nada Stojanović, koja je, za razliku od daleko većih
muzeja, uspela čak i da objavi reprezentativnu monografiju belocrkvanskog
muzeja. Na veliku žalost, Stojanovićeva je smenjena i potom ubrzano
penzionisana, a muzej je pripojen tamošnjoj Biblioteci i time
praktično ugašen.
Kulturno
arlaukanje
U poslednje vreme dovlačenje predškolske dece i raznorazne
balavurdije postala je nova pomodna tendencija po svim muzejima, organizuju se
raznorazne radionice i izložbe dečjih škrabotina, čime se muzeji pretvaraju u
ustanovu za predškolsko vaspitanje sa sve prigodnim arlaukanjem. U poslednje
vreme sve su više prisutni i primeri, gde vrli roditelji u muzeje dovode i bebe
stare manje od godinu dana da se kulturno uzdižu, te se čini da će uskoro
početi da dolaze i trudnice kako bi se još nerođena deca upoznala sa najnovijim
muzeološkim tendencijama, poput Noći muzeja.