Do koske
I Tito, da je živ, sigurno bi Tadića bacio u tamnicu
Sloboda je neotuđiva
Čak ni domaći mafijaši nisu više skloni kurvanju sa
političarima. Vremena se menjaju
Nikola Vlahović
Srbijom danas haraju
spasitelji bez imena i prezimena. Njihova materijalna dobra svakim danom
postaju sve teža, a siromaštvo ovdašnjeg radno sposobnog roblja sve
masovnije. Na sceni je otimanje slobode, prvog od proklamovanih
ljudskih prava koje je još sedamdesetih godina prošlog veka u Helsinkiju
potpisivao i vođa negdašnje Jugoslavije, svrstavajući sebe među lučonoše
demokratije.
Mada bi se današnji
predsednik države (ali i mnogi do njega) hitro zakleo na vernost Maršalu, samo
kad bi on nekako iz groba ustao, sigurno je da bi ga onaj međunarodni
politički, diplomatski i obaveštajni mag bacio u tamnicu, kao što je to činio
sa sličnim štetočinama i amaterima.
Ni trideset godina posle
njegove smrti, svih jugoslovenskih obračuna, otcepljivanja, prolašenja
samostalnosti niza novih država, i svega drugog što je snašlo ovo parče
Balkana, Srbija nije pronašla sebe, svoj put, svoju strategiju, nije
razgraničila šta je sve njeno a šta joj je uzeto, šta je kome dala i šta joj
pripada. Ne tako davno, ova država je dobila donaciju od više stotina hiljada
evra kako bi popisala svu svoju imovinu. Novac je nestao netragom u nečijem
džepu, a od popisa nije bilo ništa!
Ali, ako Srbija nije
našla sebe, mnogi su se odlično pronašli u njoj! Nepobitno je utvrđeno da su u
posrednoj i neposrednoj otimačini tuđe imovine tokom poslednje decenije, osim
domaćih strvinara, učestvovali i Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Evropska
agencija za rekonstrukciju, USAID, ali i mnogi drugi, manje ili više poznati
sistemi za spasavanje već ubijenih.
Sa jedne strane, OEBS i
druge evropske institucije istražuju velike slučajeve sistemske korupcije u
Srbiji i drugde u regionu, a sa druge, barem tako veli tajna diplomatija raznih
"ekonomskih atašea", postoje čitavi spiskovi onih ličnosti i
institucija u Srbiji koje nikako ne treba kompromitovati!
Dugogodišnji službenik
bespogovorne Evrope u Beogradu, uvek ljubazni Vensan Dežer, sigurno zna
barem petoricu takvih. Zna, ali kao da ne zna. Takva je filozofija svakog
mudraca koji bi da traje.
Ali, ono što je
sahranilo demokratsku nadu iz devedesetih, nisu ni bankarsko osiguravajuće
korporacije, niti elitni pljačkaši zamaskirani u ekonomske savetnike i spasioce
ovog socijalističkog siročeta (oni su samo došli da skinu nakit sa pokojnika),
nego jedan smrtonosni pakt, nikad potpisan, ali dogovoren nemuštim jezikom političko
kriminalnog podzemlja u oktobru 2000. godine. Selektivne amnestije, otkupi
grehova, pranje biografija, trgovina dosijeima, ucene, dogovoreni odlasci u
diskreciju i još puno toga sa dugačke liste političko-privredno-kriminalne robe
koju je ponudila frankeštajnska koalicija vojno-policijskih frakcija
"pobunjenih protiv Slobe" i na svu muku skrpljenog DOS-a, istog
momenta otvorili su teren za nezapamćeni karneval pljačkaškog ludila. Samo u
tako stvorenim okolnostima moglo je da se desi gašenje nekoliko hiljada
preduzeća, masovna otpuštanja radnika bez socijalnog programa, zaposedanje
elitnih objekata u centralnim delovima urbanih sredina širom Srbije od strane
nedoraslih balavaca ili osvedočenih kriminalaca, "dovođenje stranog
kapitala" koji je ustvari novac opljačkan od građana Srbije, i brojne
druge mafijaške operacije. I tako do današnjeg dana...
Vlast čija je
personifikacija predsednik Srbije Boris Tadić, otišla je najdalje u toj,
do sada neviđenoj hirurgiji. Ovaj doktor Tulp koji secira privrednu, kulturnu i
političku lešinu Srbije, odlikuje se diletantizmom i nema mu ravna, kako u
ambicijama tako i u glupostima.
On ne zna, a morao bi da
zna, da je Džon Kenedi pobedio Ričarda Niksona u trci za
američkog predsednika tek za desetinu jednog procenta, dakle jedva, i to
glasovima koje je pokupovao tadašnji neprikosnoveni mafijaški bos Sem
Đankana! Kad je Đankana došao da "naplati potraživanja" (imao je
ambicija da bude ambasador SAD u Italiji), klan Kenedijevih se pravio da ga ne
poznaje, a Džonov mlađi brat je izgovarao iste rečenice koje danas u Srbiji
izgovaraju Slobodan Homen, Snežana Malović i drugi Tadićevi "popečitelji": niko nije
zaštićen, niko nije jači od države, počistićemo organizovani kriminal,
oduzećemo svu nelegalno stečenu imovinu i slično... Koliko mafijaša danas u
Srbiji može da izgovori ono što je Sem Đankana izgovorio kad je pao u nemilost
klana Kenedi? A rekao je: znao sam da će me prevariti!
Kasa je sve praznija.
Demokratska panika došla je dotle da čak i dnevni list Danas objavljuje
kako je omladina DS u Vojvodini dobila zadatak da masovno otvara nevladine
organizacije kako bi što više para ušlo u partijsku kasu od donacija pa i
pranja prljavog novca. Nema više onih koji bi da ulože u jedan
propali projekat. Čak ni domaći mafijaši nisu više skloni kurvanju sa
političarima kao što je to bio Sem Đankana u Kenedijevoj predsedničkoj
avanturi. Vremena se menjaju.
Pre skoro četrdeset godina održan je poslednji koncert mafijaškog miljenika, kockara zavisnika Frenka
Sinatre. Igrao je sa mafijom fer. I ona sa njim. Klan Kenedija ga je
izvodio da svedoči o vezama sa Semom Đankanom, ali od njega nisu dobili ništa.
Današnja Srbija prepuna je zaštićenih svedoka koji lažu šta hoće, recituju
kako im je napisano, a od poštenja na vrhu demokratske piramide sve se žuti.
Kraj se desio, samo nije objavljeno. Nema gde. I nema ko da napiše u desetak
reči vest da je moralno i materijalno bankrotirala jedna banditska kompanija i
sva njena preduzeća, da se deset godina lažno predstavljala kao besprimerno
ispravan politički pokret, da je falsifikovala sve što je mogla da falsifikuje
i pokrade sve što je moglo da se pokrade.
Propadaju režimi koji se boje slobode i slobodnih umova. Propadaju oni koji
ne znaju da je sloboda neotuđiva.