Na nišanu
Boris
Tadić i njegova mafija više se i ne obraćaju građanima Srbije
Veze s narodom su u prekidu...
Preuzimajući demokratsku vlast, uz punu pomoć nekih
predstavnika međunarodne zajednice, Boris Tadić je započeo najsuroviju pljačku i uništenje
jednog naroda, koji nisu zabeleženi u poslednjih dve stotine godina. Negde u
tom haračkom pohodu izgubio je sve aparate za elementarnu komunikaciju...
Milovan Brkić
Milan Malenović
Slavna grčka glumica i ministarka kulture Melina Merkuri, u
memoarima koje objavljujemo u ovom broju, opisuje dramatične događaje kada je u Parizu čula vest da se u njenoj zemlji "nešto
dešava". Svi pokušaji da telefonom dobije informaciju od prijatelja u
Atini završavali su se snimljenom porukom telefonske kompanije - veze s
Grčkom su u prekidu!
Dok državnici najrazvijenijih zemalja sveta muku muče
kako da pred svojim parlamentima proguraju planove o štednji i da ih građanima
prikažu kao jedino moguće rešenje izlaska iz teške ekonomske krize, srpski
predsednik Boris Tadić i njegova kamarila, u svojim pokaznim vežbama
simuliranja obavljanja državničkih funkcija, slavodobitno izjavljuju da smo
ekonomsku krizu prebrodili na nogama. Baš tako je rekao i Mirko Cvetković,
koji se iz nekih razloga predstavlja kao predsednik srpske vlade.
Srbija je zemlja u nestajanju. U izumiranju. Glad,
bolesti, neuhranjenost, beznađe, desetkovaće Srbiju, ako je još budu jahali i
tlačili Boris Tadić i njegova kamarila.
U novijoj istoriji ne postoji primer da je jedan
beznačajan čovek, poput Borisa Tadića, smislio plan da potpuno satre svoje
sunarodnike. Istina, i sam Tadić je čovek bez identiteta. Rođen je u Sarajevu,
otac u Crnoj Gori, majka u Ugljeviku (Republika Srpska).
Nakon streljanja premijera Zorana Đinđića, koji
nije uspeo da napravi iskorak i odvoji se od kriminalnih grupa koje su
instalirane za vreme prethodnog režima, na scenu je stupio Boris Tadić, poznat
samo po tome što je sin istaknutog intelektualca, akademika, filozofa i
značajnog disidenta u vreme komunističke vladavine, Ljubomira Tadića.
I bi sudbina!
Omča stegnuta
Boris Tadić, uz talambase, jašući na paroli da Evropska
unija za Srbiju nema alternativu, uspeva da pridobije građane, koji su deceniju
bili izopšteni iz sveta.
Preuzimajući demokratsku vlast, uz punu pomoć nekih
predstavnika međunarodne zajednice, Boris Tadić je započeo najsuroviju pljačku
i uništenje jednog naroda, koji nisu zabeleženi u poslednjih dve stotine
godina.
Ovaj psihopata je odmah okupio svoje staro pedersko
društvo, svoje učenike je promovisao u savetnike, pomoćnike, ministre, u
direktore javnih preduzeća.
Uzimajte, ne pitajte - poručivao je svojim stranačkim
drugovima Boris Tadić, nastojeći da sprovedu plan "kraćenja" Srbije.
Evropski komesari i centri moći ispočetka su zdušno podržavali Tadićevu praznu
retoriku, izdvajajući ogromne svote novca za podršku njegovom projektu denacifikacije
Srba, teritorijalnog sakaćenja Srbije i biološkog uništenja većeg dela
stanovništva.
Danas je slika Tadićevog i učinka njegove bande porazna.
Pusta sela, pusti drumovi, puste šume, planine, škole, pusta polja, nepoorane
njive...
Srbija danas nema saveznika. Umirući Boris Tadić
saveznike traži i pronalazi u Ankari, u Azerbejdžanu, u njegovom rodnom
Sarajevu...
I kada je krvavi pir Borisa Tadića i njegove bande,
oličene u Božidaru Đeliću, Draganu Šutanovcu, Dušanu Petroviću, Bojanu
Pajtiću, Draganu Đilasu i hordi od još najmanje pet stotina stranačkih
lopova, postao preterano gadan, i predstavnici međunarodne zajednice počeli su
da zatvaraju krug oko njega.
Prethodno korumpirajući srpsku opoziciju, tačnije
nekoliko stranačkih lidera, koferima para, Tadić je smanjio manevarske
mogućnosti međunarodnoj zajednici da ga brzopotezno zameni. Tako je odložio
svoje smaknuće, građanima Srbije je uzeo budućnost, a stotine hiljada građana već
je oterao u smrt ili su oni tu, na granici. Vegetiraju.
Preteći Evropi, naročito komesarima iz Brisela, da će,
ako njega ne drže na vlasti, on da potraži saveznike u Turskoj i tako je, preko
Beograda, ponovo dovede blizu Beča, ovaj sumanuti čovek, osim građanima, stegao
je omču i sebi.
Razbojnik sa tetkinog kauča
Bolest Tadićeva je i golim okom vidljiva. Godinama je
bolovao od lupusa, prošlog decembra iz kolena mu je odstranjen sarkom, koji se
brzo preneo na kuk, a zaražen je i virusom side, i to u jednoj američkoj vojnoj
bolnici (valjda je to jedino dobro delo koje je vlast iz Vašingtona učinila za
građane Srbije).
Pokušavajući da opišu svoje fantastične pobede nad
ekonomskom krizom, Tadićevi banditi se svakodnevno slikaju za svoje televizije.
I po dvadeset puta dnevno. Božidar Đelić tvrdi iz Brisela da je sve rešeno i
Srbija će uskoro biti članica Evropske unije, mada njegov sagovornik, čije reči
prenose druge svetske agencije, ne pružaju ništa slično takvoj nadi. Od Srbije
se, kaže Đelićev sagovornik, još mnogo očekuje. A to znaju i Đelić i Tadić, i upućeni građani koji znaju jezike i koriste internet.
Ministar Đelić se ne obraća narodu Srbije. Njega građani
ne zanimaju. On tvrdo veruje da pripada odnarođenoj grupi koja je od nekog
određena da vlada, da sprovodi neke eksperimentalne programe. Božidar Đelić je
u Srbiju doveden kao "ekspert", a ispostavilo se da nije završio ni
ekonomski fakultet! Kada ga je Đinđić poslao na VMA na pregled sa ostalim
članovima svog kabineta, nije dobio lekarsko uverenja da je sposoban za rad.
Opisan je kao psihopata i poremećena ličnost. Spavao je u Beogradu, kako je sam
tvrdio, na tetkinom kauču. Sa tog kauča zaradio je, tačnije rečeno, oteo je oko
stotinu miliona evra, u kešu, od srpskih banaka, fondova i preduzeća.
Vojvodinom hara Bojan Pajtić, koji se u poslednje
vreme ređe pojavljuje u ostatku Srbije. Njemu je dat od Borisa Tadića feud da može da pljačka, ali da ne talasa. Barem
ne za Tadićevog života.
Koalicija koja danas vlada Srbijom sastavljena je od
protuva kojima se i bez suđenja može namaknuti omča.
Kradite, ima još!
Ministar infrastrukture Milutin Mrkonjić ovih dana
preti novinarima: "Pa šta ako sam obećao rok izgradnje koji nisam
ispoštovao..."! Zar da Mrkonjić građanima podnosi račune? Ova protuva je
jedini ministar na svetu koji za svog šefa kabineta ima svoju vanbračnu ženu.
Kada ga ona istera iz stana, on ide da spava kod Ivice Dačića!
Ministar Mrkonjić je ljudska ništarija koja je
"gradila" i za vreme Miloševićeve vlasti. A gradio je tako što je
hiljade radnika radilo bez plate na sanaciji mostova i puteva koje je porušila
NATO alijansa. Poznat je i kao sufinansijer ubistva novinara Slavka Ćuruvije,
kada je, deset dana uoči njegovog ubistva, u Klubu poslanika na Dedinju ubicama
predao novac!
"Ja odgovaram samo Borisu Tadiću, i daću ostavku ako
mi on to kaže!", goropadi se danas Mrkonjić.
Da li ministar račune o svom radu podnosi predsedniku
vlade i građanima Srbije, ili diktatoru? Da li njega zanimaju građani koji se
voze izlokanim putevima, jer se gospodin Mrkonjić cenjka oko svog udela u
pljačkanju odobrenih kredita za izgradnju puteva!
Ministar odbrane Dragan Šutanovac je odbio da
podnese ostavku nakon mnogobrojnih "samozapaljenja" fabrika oružja i
magacina punih oružja! "To nije politička praksa u Srbiji", izjavio
je tada gospodin Šutanovac.
Dok je sistematski uništavao vojsku, njenu imovinu i
namensku vojnu industriju, ministar je svakodnevno na televiziji svojoj
pljačkaškoj sabraći saopštavao da je sa libijskim vođom Gadafijem (sa
sinom pukovnika Gadafija Boris Tadić je u jednoj milanskoj banci većinski
vlasnik, sa ulogom od preko dve milijarde evra) bio postigao dogovor o
"ogromnom angažovanju vojne industrije i građevinske operative na
izgradnji kapitalnih objekata u Libiji, opisujući vrednost tih radova u
stotinama miliona evra. Dve nedelje kasnije NATO alijansa je napala Libiju, a
ministar Šutanovac ni jednom rečju nije opisao svoju odgovornost zbog propasti
investicija od kojih zavisi sudbina srpske armije i privrede. Ostavka? O, to
nikako. Zar on koji je toliko poharao srpsku vojnu industriju i vojnu imovinu
da ode? Ne, nikako! On i njegov kum Boris (s kojim ne govori duže od tri
godine, kao ni sa Dušanom Petrovićem), nađoše srpskoj umornoj i
uništenoj industriji poslove - u Kuvajtu! Ni manje ni više nego u Kuvajtu, bato
moj! Slikaše se, nasmejaše, pohvališe se međusobno. Kakvi tenkovi, kakvi
bakrači? Važno je samo da se pojave na Tijanićevoj televiziji, da poruče svojoj
pljačkaškoj družini: kradite, braćo, evo ima još para!
Građana ni na vidiku
Možda se uvek nasmejana i koketna ministarka pravde oseća
odgovornom prema građanima zbog skandalozne reforme pravosudnog sistema? Možda,
ponekad, poželi da se izvini seljacima iz Vrhpolja kod Ljubovije, što na
suđenja moraju da putuju po sto kilometara, do Loznice, zajedno sa sudijom i
advokatom. Jer, svaka reforma košta. Pa, kad košta, onda je bolje da plaćaju
građani. Naročito one dve trećine građana koji više i ne traži pravdu, već ona po njih dolazi. Žitelji Surčina, prigradske
beogradske opštine, sada putuju u Lazarevac, Obrenovac, Mladenovac ili Sopot,
da odgovaraju zbog neplaćenih računa za struju i za komunalne usluge! Građani
Lazarevca putuju u Obrenovac...
Reforma pravosudnog sistema, naročito reorganizacija
sudova i tužilaštava, reizbor sudija i tužilaca i njihovih zamenika, naterali
su evropske komesare i stručnjake iz Venecijanske komisije da upute oštre
proteste srpskoj vladi. O, pobogu, čemu tolika galama. Diktator je pozvao svoje
stručnjake i doneo set pravosudnih zakona, kojima je zabranio neizabranim
sudijama i tužiocima pravo na ustavnu žalbu! O njihovim žalbama odlučivaće oni
koji su i doneli te odluke.
I kaže ministarka pravde gospođa Snežana Malović da zemlje u
regionu uče od nas. Kada
kaže nas, ona misli na njih, to jest njenog predsednika i njegovu
mafiju. Ona se nada da će i države u regionu obojiti pravosuđe u boje stranaka
na vlasti.
Kada cokće napućenim usnama, zabacujući svoju raspuštenu
kosu, ministarka se, ustvari, obraća svojim stranačkim kolegama iz mafijaške
organizacije zvane Demokratska stranka. Novinar jedne televizije morao je da
pričeka da se
ministarka presvuče za nastup. Da
se obrati u novom vistanu (haljini sa cvetićima), koji ističu njene kukove i
guzu, sveže očišćenu od celulita.
Ni za gospođu ministarku Malović ništa ne znače građani.
Zar njima da se obraća! Pučini jednoj.
Moraće ponovo da laže?
Iako se mrze iz dna duše, Tadićevi koalicioni partneri su
i gospoda i gospođe iz partije don Mlađana Dinkića.
Mlađan se, dok je bio ministar, često obraćao sirotoj
raji obećanjima da će im isplaćivati akcije vredne po nekoliko hiljada evra, na
ovu skupoću i sirotinju. Onda je javno priznao da je lagao, sve zbog Borisa
Tadića, da bi on
dobio izbore! Nije ni Mlađa podneo ostavku. Ma, kava ostavka! On je jeste
lagao, ali zbog Borisa.
Bože, da li se još neko seća širokopojasne Jasne Matić, bivše
ministarke telekomunikacija. Njenih belih, socijalnih zuba. I njenih obećanja.
Bedevijasta ministarka, nekada zadužena za nacionalni
investicioni plan (NIP), a danas potpredsednica Vlade Srbije, odobrila je
preduzeću sadašnjeg ministra kulture i medija Predraga Markovića, bivšeg
predsednika Narodne skupštine Srbije, kredit od sto hiljada evra, u kešu. Da
stabilizuje svoju izdavačku kuću Stubovi kulture.
"To nije imalo nikakve veze sa činjenicom da smo
gospodin Marković i ja članovi iste partije. Mene je samo zanimao
projekat", skoro slavodobitno je saopštila potpredsednica sadašnje Vlade
Srbije Verica Kalanović, na upit jednog od poslanika Narodne skupštine
Srbije. O ostavci ona i ne pomišlja. Šta ako je dala pare poreskih obveznika
svom partijskom drugu, sada i kolegi u Vladi Srbije. Njoj je važno da je ona
njemu omogućila da štampa knjige svojih i njenih drugova. A kada je kultura u
pitanju, e, tu, onda, građani i poreski obveznici moraju to i da plate.
Bliži se i dan kada će, po sili zakona, diktator Boris
Tadić morati da raspiše izbore. Bliži se dan i kada će nam iz Evrope, na
uljudan način, da ne povrede srpske napaćene građane, saopštiti da još nismo
izgubljeni za Evropsku uniju, ali da na tome moramo još dugo da radimo.
Bliži se dan suočavanja sa teškim istinama. Sa, recimo, onom da je pre
deset meseci MMF zaključio da je Srbija u - bankrotu!
Bliži se i dan kada će i Božidar Đelić, upitan šta je sa
praznim pretpristupnim fondovima Evropske unije, i koliko novca iz tih fondova
očekuje, morati opet da slaže i da kaže da će za nekoliko meseci pare stići. Ko
će ih dodeliti, za koje projekte? Postoje li u Srbiji više sposobna i
kredibilna preduzeća u koja se može investirati?
Samo groblja i dugovi rastu
Da li je Srbija dostigla gornju granicu u zaduživanju?
Suočena sa nestašicom para za svoju partijsku mafiju,
Tadićeva banda pribegava poslednjem triku iz bogatog arsenala prevara kojima je
godinama pljačkala Srbiju.
Demokratska stranka naložila je svojim opštinskim
odborima da osnivaju nevladine organizacije i konkurišu za pare koje su za njih
odvojene u srpskom budžetu! Na taj način poreski obveznici će morati da finansiraju bandu iz Demokratske
stranke.
Kancelar Helmut Kol, ujedinitelj dve Nemačke,
skoro da je izbrisan iz istorije ove velike države, jer je za svoju stranku
svojim autoritetom pribavio novčana sredstva.
Ko će u Srbiji da za skupštinskom govornicom pita Borisa
Tadića koliko iznose njegovi računi i na koji način je, za sedam godina, zaradio
dve milijarde evra? Ko će takva pitanja postaviti njegovim ministrima!
Kao da žive u zemlji izobilja, Boris Tadić i njegova
klika veruju da su večni. Ipak, diktatora danonoćno čuva više od stotinu vojnih
policajaca!
Na koncertu Zdravka Čolića, ispred VIP lože
postavljena je stolica i za Tadića. Oko njega, svedoče još uvek živi i razumni
ljudi iz VIP loža, Boris je bio okružen telohraniteljima. Bilo ih je - oko 150!
Više nije tajna i da više od pet hiljada srpskih
policajaca iz Uprave za obezbeđenje objekata i ličnosti Brigade milicije,
Žandarmerije, SAJ-a i PTJ-a obezbeđuju partijsku kliku Borisa Tadića!
Policija danonoćno obezbeđuje Tadićeve savetnike,
ljubavnike, njihove porodice. Policajci, čak, danonoćno dežuraju ispred
njihovih automobila. Ne daj Bože da se na njih posere neka ptica!
U Srbiji, zemlji u izumiranju, u kojoj samo groblja
rastu, vlastodršci su izjavili da je zemlja izašla iz ekonomske krize.
Veze s mozgom i narodom odnarođeni sledbenici Borisa
Tadića odavno su izgubili. Šta će biti s ovom
hordom kada Boris Tadić, ophrvan teškim bolestima, ispusti dušu?
Bilo kako bilo, veze Tadića i njegovih s narodom, već su
duže vreme - u prekidu.
A u Evropskoj uniji - bankrot
Ulazak u
Evropsku uniju nema alternativu, poručuje srpski diktator i njegova kamarila. A
od kojih problema i glavare Unije boli glava? Da li je Evropa na putu raspada?
...
Per Štajnbrik je bio
nemački ministar finansija u vladi Gerharda Šredera, a trenutno se
kotira kao mogući protivkandidat kancelarke Angele Merkel na izborima
2013. Iako bivši i, eventualno, budući, on je, ipak, prvi visoki zvaničnik
jedne evropske zemlje koji se usudio da kaže da je car - go.
"Pre ili kasnije moraće da dođe do oprosta dugova
Grčkoj", rekao je nemačkoj televiziji NTV. Banke i ostali finansijski
instituti neće imati mnogo štete od ovoga, jer je većina njih već otpisala
grčka dugovanja, smatra Štajnbrik. "Gubitnici bi bili grčke banke i Evropska centralna banka", tvrdi on.
Da bi zaustavila propast zemalja evro-zone, ECB je
otkupljivala državne obveznice pojedinih zemalja i tako ispraznila svoje kase.
U međuvremenu, ovi dugovi predstavljaju samo gomilu bezvrednih papira.
Ovakav razvoj događaja, međutim, može žestoko da uzdrma
ne samo evro-zonu, kojoj pripada Grčka, već i celu Evropsku uniju. Raspad
evro-zone vratio bi evropski projekat 15 do 20 godina unazad, tvrdi Štajnbrik,
ali je jedini izlaz "pad radi ponovnog uspona". Grčka, smatraju skoro
svi analitičari, kao i ostale prezadužene zemlje, jednostavno mora da bude -
puštena niz vodu.
Spasavanjem bankrotiranih evropskih privreda cela EU gubi
na tempu razvoja globalne ekonomije. Svetska privreda, smatra sada i Štajnbrik,
okreće se istoku, takozvanom pacifičkom basenu u kome se nalaze Rusija,
Kina, Japan, Južna Koreja, Singapur, SAD i Australija. "EU će, ako se
sada ne preduzmu drastične mere, do kraja ove decenije postati zapećak svetske
ekonomije", prenosi NTV Štajnbrikovu prognozu.
Italijanska katastrofa
Da Štajnbrikovi predlozi imaju uporište u razmišljanjima
vodećih svetskih i evropskih finansijera, pokazuje i nova studija Mitsubishi
UFJ Securities, koja japanskim investitorima preporučuje povlačenje
kapitala iz evro-zone.
"Veoma je moguće da će ubrzo doći do isključenja
nekih zemalja iz evro-zone, počevši od periferije", stoji u pomenutoj analizi.
I među nemačkim bankarima sve su glasniji oni koji
zagovaraju radikalne poteze prema Grčkoj. Direktor moćne nemačke Komercijalne
banke Martin Blesing napisao je u svom komentaru za Frankfurter
algemajne cajtung: "Grčkoj treba reprogram dugova do delimičnog
oprosta dugovanja." A onda upozorava: "Ne postoji demokratski
sprovodljiv paket mera štednje koji bi ovoj zemlji omogućio da se u dogledno
vreme vrati na tržište kapitala i dobije kredite koje bi mogla da
otplati."
Preostaju, dakle,
samo još diktatura ili propast. Ili i jedno i drugo!
Kriza, koja bi
lako mogla da dovede do raspada EU, odnosno njene marginalizacije, kako smatra
Štajnbrik, sve se više širi. Nemački visokotiražni dnevni list Bild ovih
dana je objavio mapu na kojoj se vidi zaduženost pojedinih zemalja EU. Evropska
komisija je odobrila maksimalnu zaduženost od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda,
ali je većina zemalja, posebno onih sa najjačim ekonomijama, odavno prešla ovu
granicu.
Velika Britanija, Francuska i Nemačka spadaju u red zemalja
sa prosečnom zaduženošću od 60 do 79 odsto BDP-a. Grčka je dosegla skoro 150
odsto, a odmah iza nje je treća najsnažnija privreda evro-zone, Italija - sa
120 odsto!
Italijanska kriza je krenula jednom banalnošću. Kabinet Silvija
Berluskonija, uzdrmanog italijanskog premijera koji svako malo upadne u
neku seks aferu, izradio je program smanjenja javnih dugova za 50 milijardi
evra do kraja 2014. godine. Time bi državni budžet bio izbalansiran i ne bi
više bio u deficitu.
Problem je što Berluskoni ne može uvek da računa sa
većinskom podrškom u parlamentu, a ako bi sišao sa vlasti - brzo bi završio u
zatvoru. Zato je izradio plan koji, istina, predviđa pomenute uštede, ali se
najvažnija smanjenja budžeta planiraju tek posle izbora 2012, na kojima Berluskoni
nema ni teoretske šanse da pobedi. "Drži vodu, dok majstori odu", nazvao
bi se ovaj recept. Za prve dve godine predviđeno je smanjenje deficita od samo 10 milijardi evra, a za 2013. i 2014.
preostalih 40 milijardi.
Berza je brzo prozrela ovu prevaru i počelo je povlačenje kapitala iz Italije. U
stampedu koji je usledio pala je berza u Milanu, najznačajnije tržište kapitala
Italije, koja je već prvog dana zabeležila pad od preko tri odsto. Italijanska Unikredit
banka morala je privremeno da bude povučena sa berzanske trgovine, jer su
njene akcije u samo jednom danu izgubile više od sedam odsto vrednosti.
Odmah po izbijanju italijanske krize javnost je saznala
do tada dobro skrivanu tajnu o visini i strukturi zaduženosti Italije. Država
je u buli od 1.800 milijardi evra, što je četvrtina ukupnih dugovanja svih 17
zemalja evro-zone; u drugoj polovini ove godine mora da isplati dospele rate u
visini od 175 milijardi evra (za šta nema para u kasama), a sledeće godine još
246 milijardi evra.
Sve zajedno, da ne bi potonula, Italiji je potreban hitan
zajam u visini od 300 milijardi evra i još toliko da bi spasla svoj posrnuli
bankarski sektor. Ministri finansija EU koji su se u roku od 48 sati po
izbijanju krize okupili na savetovanju u Briselu, bili su potpuno nemoćni pred
ovim zahtevima, pa je zakazana hitna sednica šefova država i vlada koji bi
mogli da donesu odluku o novčanoj pomoći. Ostaje samo pitanje: gde naći toliki
novac?
Kako radi Soroš
ECB u međuvremenu smatra da bi ukupni fond za održavanje
evra i pomoć prezaduženim zemljama morao da bude dupliran na 1.500 milijardi
evra. Štajnbrik, međutim, smatra da bi tako nešto bilo nepotrebno gubljenje i
vremena i para: prezadužene zemlje, jednostavno, moraju da proglase bankrot i
napuštajući evro-zonu da se same suoče sa konsekvencama.
Ovakav scenario lako može i da se dogodi. Ne samo da
ministri EU po prvi put nisu uspeli da daju bilo kakav odgovor na izazove zbog
kojih su se okupili, već štaviše ni sam Berluskoni punih pet dana od izbijanja
krize nije bio dostupan ni za svoje ministre ni za zabrinute kolege iz EU.
Toliko vremena je bilo potrebno i njemu i ministrima finansija cele EU da
sastave gotovo identično, potpuno bledo saopštenje u kome samo stoji da će
Italija uz pomoć saveznika naći načina da se izvuče iz krize.
Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompuj za
trenutnu krizu u EU najviše okrivljuje rejtinške agencije koje su, po njemu,
svojim upozorenjima o nelikvidnosti pojedinih zemalja izazvale paniku među
investitorima. Ovo je kao kada bi se tvrdilo da bi neka nesreća bila manje
tragična da mediji o njoj nisu izveštavali, i pokazuje da se EU zaista kreće u
pravcu totalitarizma.
Najveći krivci za sadašnje stanje u EU su, međutim,
neobuzdani berzanski špekulanti, čiji je od njihovog gurua Džordža Soroša
proklamovani moto: "Posle mene potop". Soroš je jedan od
najpoznatijih i najuspešnijih menadžera hedž fondova koji na berzama
trguju - na prazno. Ovi fondovi unapred kupuju i prodaju ono što još nemaju, u
nadi da će tako trgovana roba u trenutku prodaje imati daleko manju vrednost od
one za koju je prodata.
Svetsku slavu je Soroš stekao 16. septembra 1992. godine
(takozvana "crna sreda") kada je uspeo da obori britansku funtu
kladeći se protiv nje na berzama. U krajnjem zbiru, Britanska banka je
morala da potroši preko 20 milijardi funti da bi sačuvala kurs nacionalne
valute. Sledeće godine je Soroš isto pokušao sa nemačkom markom, a najveći
uspeh mu je bilo slamanje tzv. Azijskih tigrova 1997/98. godine.
Za razliku od drugih investitora, hedž fondovi ne
planiraju duži ostanak na nekom tržištu. Njihov primarni cilj je brz i visok
profit, a posle njihovog pohoda najčešće ostaje pustoš, zbog čega su i dobili
nadimak "skakavci". Prosečan ovakav fond nema manje od 50 milijardi
dolara kapitala, ima sedište u nekom od poreskih rajeva i investitori su
poznati samo bordu direktora.
Delovanje Soroša i njegovih sledbenika bio je jedan od
razloga stvaranja evra, jer se verovalo da će takvim objedinjenjem biti
eliminisana mogućnost udara fondova na zajedničku valutu. Špekulanti su,
međutim, umesto na vrata ubrzo ušli kroz prozor, jer su zidari jedinstvene
evropske kuće u žurbi mnogo što-šta prevideli. Jedan od previda je i mogućnost
da svaka država pojedinačno prodaje svoje obveznice kako bi popunjavala budžet.
Umesto da se upuštaju u komplikovane i duge pregovore sa
MMF-om, Svetskom bankom i sličnim institucijama, vlade država evro-zone
su radije štampale obveznice koje su zatim prodavale na slobodnom tržištu
kapitala. Kada bi te obveznice dospevale na realizaciju, države bi štampale
nove od čije prodaje bi finansirale otkup prethodnih - i tako u krug.
Svojevrsna piramidalna štednja.
Soroš i njegovi učenici ovu tehniku su prokljuvili pre
ostalih, pa su kupljene obveznice prodavali pre njihovog dospeća. Naizgled
potpuni apsurd, ali je u igri velikih brojeva (a hedžeri raspolažu
zajedničkim kapitalom daleko većim od 1.000 milijardi dolara) ovo je itekako
imalo efekta, jer je masovna prodaja nekih obveznica izazivala paniku na
berzama, što je vodilo padu vrednosti dotične obveznice. Špekulanti bi tada za
male pare ponovo kupovali ono što su prethodno skupo prodali, znajući da će
centralna banka pogođene zemlje morati da interveniše i po višoj ceni otkupi
obveznice ili sopstvenu valutu kako bi sprečila sunovrat.
Neuki se raduju opštoj propasti
Srbija je do sada bila pošteđena napada
"skakavaca", ponajviše zato jer je njeno tržište plitko, a za nekih
pola milijarde evra, koliko bi moglo da se izvuče iz špekulisanja po ukusu hedžera,
nijedan direktor pomenutih fondova ne ustaje ni iz kreveta. Da ne zaboravimo da
je posle pohoda Soroša na njegovu otadžbinu Mađarsku, državni bankrot bio
sprečen hitnom intervencijom ECB-a u visini od 20 milijardi evra. Približno trećina te sume je
Soroševa dobit na ovoj špekulaciji.
Ipak, stalno postoji opasnost da iskusni direktori nekom
novajliji dozvole da se igra sa zemljom veličine Srbije, čisto treninga radi. A
da bi se srpsko finansijsko tržište oborilo, ne treba ni pet milijardi evra.
Ono što krasi Soroša i njegove saborce jeste
transparentnost poslovanja: oni najavljuju gde će i šta da se desi. Prošle
godine je tako u više svetskih monetarnih analiza bilo poziva da se investira u
dinar, jer je on, navodno, dosegao svoj minimum u odnosu na evro. Naši
ministri su pohitali da se pohvale ovim pozivom kao navodnim dokazom poverenja
stranih investitora u dinar. Čak je i guverner NBS-a Dejan Šoškić pre nekoliko
dana najavio deflaciju i dalje jačanje dinara kao rezultat povećane strane
potražnje za našom valutom.
Niko od njih ne shvata, ili to ne želi javno da saopšti,
da iza ovih investicija stoje najbezobzirniji berzanski špekulanti koji će u
samo njima poznatom trenutku da počnu da se rešavaju kupljenih dinara i da
izazovu do sada u Srbiji neviđeni monetarni udar. NBS jednostavno na svojim
računima nema dovoljno deviza kojima bi mogla makar da ublaži paniku koja će da
nastane naglom prodajom veće količine dinara.
Svetom u ovom trenutku kruži tolika količina slobodnog,
špekulantskog kapitala, da je svaka svetska berza izgubila svoj smisao. Samo u
trezorima kineskih banaka, koje su sve do jedne pod državnom kontrolom, nalaze
se devizne rezerve od 3,2 hiljade milijardi dolara, odnosno 2,3 hiljade
milijardi evra. Kuda se kreće ova masa para, niko u svetu ne zna.